Author: ollo

Fudbalski svet je šokirala vest o smrti Kevina Kigana, jedne od najvećih engleskih i svetskih fudbalskih legendi.

Bivši napadač i selektor Engleske preminuo je u 75. godini, a njegova bogata karijera povezana je i sa neverovatnom pričom sa beogradskog aerodroma koja je decenijama bila obavijena velom misterije.

Kigan je bio jedna od najvećih zvezda sedamdesetih godina prošlog veka. Odigrao je 323 utakmice za Liverpul, postigao 100 golova i osvojio Evropsko prvenstvo (današnju Ligu šampiona) 1977. godine. Kasnije je dostigao vrhunac karijere u nemačkom HSV-u, osvojivši Zlatnu loptu za najboljeg igrača sveta dve godine zaredom – 1978. i 1979.

Za reprezentaciju Engleske nastupio je 63 puta i postigao 21 gol, bio je dugogodišnji kapiten, a kasnije i selektor Engleske i trener Njukasla, Fulama i Mančester Sitija.

Međutim, njegova impresivna biografija povezana je i sa bizarnim i nasilnim incidentom iz juna 1974. godine, koji je javno prećutkivan više od tri decenije, pišu Sportske novosti.

U junu 1974. godine, reprezentacija Engleske stigla je u Beograd na prijateljsku utakmicu protiv tadašnje Jugoslavije. Međutim, engleska reprezentacija je stigla kasno i bez zvanične opreme, pa ih niko nije dočekao na aerodromu u Surčinu.

Prema pisanju srpskih medija, engleski fudbaleri su stigli pod uticajem alkohola i neprimereno se ponašali u avionu. Svoju neozbiljnost nastavili su i na aerodromu – Kiganov saigrač Alek Lindzi je skočio na traku za prtljag imitirajući Čarlija Čaplina, što je odmah privuklo pažnju policije. Kigan se nasmejao scenariju i odbio je da posluša upozorenja obezbeđenja, nakon čega ga je policija na silu uvukla u prostorije aerodroma.

Prema engleskim izvorima i izveštajima, Kigan je bez ikakve krivice izvučen iz gomile i pretrpeo je fizičko zlostavljanje i batine u policijskoj stanici. Suočio se sa optužbama za narušavanje javnog reda, pa čak i za navodno seksualno uznemiravanje stjuardese i napad na službeno lice.

Tek nakon intervencije zvaničnika Engleskog fudbalskog saveza (FS) i predstavnika Jugoslovenskog fudbalskog saveza, policija je shvatila da ima jednog od najboljih engleskih fudbalera na udaru. Kigan je pušten posle manje od sat vremena sa vidljivim povredama i krvavim nosom.

U početku, uplašeni engleski reprezentativci su zahtevali da se utakmica otkaže i da se odmah vrate na Ostrvo, ali je meč odigran 5. juna 1974. godine, na prepunoj Marakani pred 90.000 gledalaca. Utakmica je završena 2:2, a upravo je oporavljeni Kigan postigao izjednačujući gol u 75. minutu.

Čitav skandal na beogradskom aerodromu zataškale su diplomatske službe Velike Britanije i Jugoslavije kako bi se izbegao međunarodni incident.

Priča o beogradskom prebijanju engleske zvezde izašla je na videlo tek 1. januara 2005. godine, kada je ukinut 30-godišnji embargo na tajne dokumente u Britanskom nacionalnom arhivu, čime je postala jedna od najneobičnijih linija u istoriji dva fudbalska saveza.

Severna Makedonija, ali i Srbija i ceo region danas se opraštaju od jednog od svojih najvećih i najomiljenijih glumaca. 

Preminuo je Goce Todorovski – legenda makedonskog glumišta, čovek čiji su prepoznatljivi humor, neponovljiva harizma i izvanredan glumački talenat decenijama osvajali srca publike, piše kurir.mk.

Goce Todorovski bio je jedan od najznačajnijih i najomiljenijih makedonskih pozorišnih, televizijskih i filmskih glumaca. Njegovo ime će više od pet decenija biti sinonim za vrhunsku komediju, besprekornu scensku dikciju, izvanrednu transformaciju i glumca koji je uspevao istovremeno da nasmeje i gane gledaoce. Iako se najčešće povezuje sa komičnim ulogama, njegov glumački opus obuhvata širok spektar dramskih, tragikomičnih i karakternih likova, zbog čega se ubraja među doajene makedonskog glumišta.

Bio je jedan od najvećih jugoslovenskih pesnika, napisao je pesme koje su pevali Čola, Indexi, Bijelo Dugme…

Goce Todorovski je rođen 30. aprila 1951. godine u Kičevu. Detinjstvo je proveo u periodu kada su makedonsko pozorište i televizija doživljavali značajan uspon, a upravo se ljubav prema sceni kod njega razvila još u najranijem dobu.

 Osnovno i srednje obrazovanje završio je u Skoplju, gde se kasnije upisao na Višu muzičku školu, na odseku za glumu. Diplomirao je 1976. godine, u generaciji koja će kasnije ostaviti značajan trag u makedonskoj pozorišnoj umetnosti.

Počeci glumačke karijere

Još kao student pokazao je izuzetan talenat. Pre zvaničnog zaposlenja, honorarno je nastupao u nekoliko predstava Dramskog teatra u Skoplju, gde su odmah primetili njegov prirodni komičarski temperament, scensku disciplinu i sposobnost da sa minimalnim sredstvima stvori upečatljiv lik.

Godine 1978. postaje redovni član ansambla Dramskog teatra – institucije u kojoj će izgraditi svoju najveću i najznačajniju glumačku karijeru.

Televizija i film

Pored pozorišta, Goce Todorovski je postao jedno od najprepoznatljivijih lica Makedonske televizije kroz serije, drame, humorističko-satirične emisije, novogodišnje programe i dečije emisije.

Iako je život posvetio pozorištu, ostavio je dubok trag u kinematografiji u filmovima kao što su: „Srećna Nova ’49“, „Vikend mrtvaca“, „Vreme, život“, „Agencija usamljenih srca“, „Bitoljske lakrdije“ i čuvene „Makedonske narodne priče“.

Poseban pečat ostavio je u kultnom filmu „Srećna nova ’49“, koji je bio jugoslovenski kandidat za Oskara 1987. godine.

Goce je o ovom filmu govorio:

„Srećna nova je snimljen 198… i neke, već se ne sećam tačno. Ja sam već bio poznat kao Goce Todorovski – glumac. Ja sam bio prvi drug glavnog lika, Svetozara Cvetkovića, bio sam jedan od tabača u bandi, bio sam najniži, a žilav. Specijalnost mi je bila da udaram glavom.“

 Replike poput „Izvini Pigi, moralno beše“ i „Istok nas je otpisao, Zapad nas ne zapisuje“ ostale su u svakodnevnom govoru generacija.

„Izvini Pigi, moralno beše, ja ceo krvav, iskršen od batina, morao sam da mu izvadim metke iz pištolja. Kakva scena je to bila, kada se snimalo bila je hladna zima, ja ceo raskrvavljen, još uvek pamtim ukus veštačke krvi, kao isitnjena cigla, mene su bacali, dole je bila napravljena jedna barica, ja mokar, napolju hladno, pa i Pigija su isprebijali…“

Takođe je podelio i jednu anegdotu sa seta:

„Dok smo snimali u jednoj pustari, pored napuštenog rudnika, scenu sa razmenom penicilina, Svetozar – glavni lik je radio sklekove, a ja sam mu tobože brojao. Istovremeno sam urinirao pored jednog drveta. Došao je jedan pas i režiser je odlučio da mu baci hranu kako bi se pas tuda vrteo. Ali, dok sam ja mokrio, pas je prošao gde nije trebalo i odmah otišao kod Pigija, koji je radio sklekove, i prošao mu ispod brade kod usta. Umazao ga je urinom. A u to vreme nije bilo onih američkih sistema da pritisneš i da teče urin, nego sam pre snimanja pio kiselu vodu i sokove da bih imao punu bešiku… ha, ha, ha.“

Alo/kurir.mk

Nakon odluke Željka Mitrovića da suspenduje Kristijana Golubovića i Kristinu Spalević, oglasila se i njegova supruga Milica. Emotivnom objavom o psima poslala je poruku koja je izazvala brojne reakcije.

Vest o suspenziji Kristijana Golubovića i Kristine Spalević sa televizije “Red” izazvala je brojne reakcije, a nakon odluke Željka Mitrovića oglasila se i njegova supruga, Milica Mitrović. Emotivnom objavom na Instagramu poslala je snažnu poruku o ljubavi i odanosti pasa, koja je mnoge dirnula.

Odluka o suspenziji usledila je nakon što su se u javnosti pojavili uznemirujući snimci koji su izazvali veliku osudu. Dodatni šok izazvali su video-zapisi koji neprestano kruže društvenim mrežama, a na kojima se vidi nasilje nad psom, koji je usled posledica udaraca uginuo, kao i snimak na kojem Kristijan Golubović vređa Kristinu Spalević pred njihovom decom.

Milica Mitrović je ubrzo podelila snimak svog psa, uz poruku u kojoj je govorila o bezuslovnoj ljubavi i vernosti koju životinje pružaju ljudima.

– Psić ne meri tvoju vrednost po uspehu, novcu, izgledu ili greškama. Ne odlazi kada ti je najteže i ne ostaje samo kada mu odgovara. Dovoljno mu je da si tu. Njegova odanost je iskrena, a ljubav jednostavna i čista. Volim vas, Lusi, Mejsi, Koko, Gigi, Džordž i Miksi – napisala je Milica Mitrović u svojoj dirljivoj objavi.

Hitno obraćanje Željka Mitrovića Kristijanu Goluboviću

– Ta mala bića, nas uče koliko je svaki dan života značajan, njihova lojalnost i posvećenost je nešto što ljudi nikada neće naučiti, a čaroliju koju nam daju nikada necemo dovoljno ceniti, poštovati i uzvratiti! Pas je svakako najbolji čovekov prijatelj, ali i više od toga. Pas vas neće prevariti, napustiti, izdati ili razočarati! Pas je sposoban da voli čoveka više nego sebe ili druge pse, sposoban i spreman da se žrtvuje za svog gazdu, da žrtvuje sebe i svoj život, a šta smo mi spremni da uradimo za njih? – započinje Željko u svom obraćanju.

– E moj Kristijane! Ni psi nisu svi isti! Ima velikih i jakih, ali ima i malih, krhih i svakako nevinih i nedužnih! Zašto Kristijane, zašto? Razumem kad se sportski “lemaš” sa sebi ravnima, razumem i konflikte izmedju ljudi jer to je loša priroda homo sapiensa, ali zlostavljati ova mala bića do smrti je svakako neprostiv greh, bar kada sam ja u pitanju! Došao sam na dva dana u St. Tropez gde se nalaze moji i naravno moja Francuskinja Lusi, pa se vraćam u Beograd da dovršim sve započeto! – govori Mitrović, pa zaključuje:

– Ali kad sam već ovde i verujem da dobro razumem ova mala bića i tačno znam šta Lusi hoće da pita! Lusi se u Beogradu druži sa dva ogromna pit bula, i jednim rotvajlerom, pa hoće da te pita da li bi hteo da ih upoznaš, Lusi misli da bi imali sa tobom šta da “popričaju”! 

Prošlo je više od 15 godina od nestanka trinaestogodišnjeg Đorđa Andrejića iz sela Majilovac kod Velikog Gradišta, ali istina o njegovoj sudbini nikada nije do kraja rasvetljena.

Meštani sela Majilovac kod Velikog Gradišta više od 15 godina nisu dobili epilog o slučaju koji je tog kobnog 22. jula 2010. godine potresao njihovu zajednicu, kada je, dok se vraćao sa majkom iz bašte, koja se nalazila uz ivicu šume Beljanice, nestao trinaestogodišnji Đorđe Andrejić.

Njegova majka, Marina Andrejić, pronađena je dva dana kasnije kako pešači iz pravca Manastira Nimnik, bosa, raščupana i krvava, sa velikom rasekotinom na nozi.

Jedna meštanka sela Majilovac prisetila se kako je to sve izgledalo pre petnaest godina, kao i određenih događaja koji do sada nikada nisu ispričani u javnosti.

“Naišli su čovek i žena koji su čuvali ovce tamo ili šta već… Oni su je videli kako ide tako čupava i prljava i oni su je povezli do kuće. Ona njima u autu nije rekla ništa. Oni su nju samo pokupili, videli je i pitali: ‘Hoćeš da te odvezemo do kuće?’ Ona je njima samo rekla ‘da’ i oni su je odvezli tu do kuće”, ispričala je jedna meštanka prisećajući se kako je otkriveno da Đorđa Andrejića više nema, ali i kako je mesto izgledalo u danima potrage za nesrećnim dečakom.

Kako je rekla, najčudnije joj je bilo to što, prilikom prvog susreta sa drugim ljudima nakon što joj je sin nestao, nije zaplakala niti zatražila pomoć u njegovom pronalaženju, već je ćutala sve do kuće.

“Ona je bila veoma čudna, a on je bio divan i tih dečak. Mali je bio… ne ometen, ali kao da je imao neki strah od nje. Bio je previše dobar, možda je za nijansu zaostajao za drugom decom, ali je imao toliki strah od nje. Sećam se, bili smo u školi i on, dete, stane da priča sa nama nešto, kada je ona naišla… Rekla mu je: ‘Đorđe, pričaš, pričaš! Ogovaraš, ogovaraš! Dosta! Šta ti je rečeno?!’ Ali iskrena da budem, niko ovde ne veruje u tu priču da ga je ona ubila već da je nekako umešana u nestanak i da se to zataškalo“,ispričala je ova meštanka.

Prema njenim rečima, mali Đorđe Andrejić bio je veoma blizak sa stricem, uz koga se dovoljno opustio da progovori, ali i da bude dete koje je trebalo da bude. Međutim, ni porodica samog strica kroz godine nije prošla bez tragedije, kada je 9. marta 2016. godine ubijena njegova ćerka Jelena Šindrić u Požarevcu, a usmrtio ju je bivši partner i policajac Dejan Stojiljković.

“Baš je jezivo sve to kroz šta je prošla ta njihova porodica. Prvo nestane Đorđe i o tome se više ništa ne zna, a onda Jelenu ubiju šest godina kasnije. Ona ga je ostavila valjda zbog nekog drugog, i on je bukvalno posle osmog marta čekao. Kad se parkirala i otvorila vrata on je pucao i ubio je na mestu”, ispričala je ona.

Foto: RINA.RS/YouTube/screenshot

Prisećajući se samog nestanka Đorđa Andrejića, meštanka sela Majilovac se i rasplakala, ispričavši koliko je ta potraga za dečakom jezivo izgledala, kao i zašto meštani sumnjaju da je otac nekako umešan u slučaj.

“Počnem da plačem kad se setim… selo je bilo puno vojske. Užas! Da nikad ništa otkriveno nije, nije mi jasno. Ja sam čula kad je ona kao njega odvela, kud je ona njega vodila… prvo su počeli malo ljudi da pričaju: ‘Ne znam, videli smo je, ovo – ono’, a onda kad su videli da tu dosta mnogo nečistih stvari ima, samo su prestali da pričaju. Ljudi su počeli da sumnjaju u oca zato što je, navodno, kad su išli ljudi iz sela da ga traže, sedeo mrtav ‘ladan i rekao: ‘Aha, aha, tražite ga, tražite ga, će ga nađete malo sutra’. E sad, koliko je to tačno… To niko ne zna. To je ‘sve rekla – kazala’ ako mi veruješ”, ispričala je vidno potresena meštanka.

Prema njenim rečima, mesta gde su meštani zajedno sa vojskom, policijom i lovcima pretraživali za telom nesrećnog dečaka, sada su, ili neprohodna, ili su zauvek nestala zbog izgradnje brze saobraćajnice.

“On je nestao u ovom delu preko puta samog sela, u pravcu ka Manastiru Nimnik. Navodno je ona imala tamo neku njivu, baštu, pa je ona vodila njega u baštu, pa se isekla navodno na motiku… ko bi ga znao. Kao da je dečak umeo sam da se vrati kroz ono šipražje. Tamo sada prolazi i ova brza saobraćajnica. To je tamo neprohodno. To je blato, šuma i generalno je nepristupačan teren. Tamo se snalaze samo lovci, oni kao da su rođeni u toj šumi”, ispričala je ona.

Taj stari put koji je vodio ka manastiru i starom groblju u čijoj blizini se nalazila bašta Andrejića, danas je zatvoren za vozila. Meštani tuda ne prolaze čak ni traktorima zbog nepristupačnog terena i odrona zemlje, tim putem sada samo ovce i koze prolaze.

Kuća duhova

Kuća u kojoj je živeo Đorđe Andrejić danas stoji tiha i prazna, kao da je vreme u njoj stalo onog dana kada je nestao. Kapija je zatvorena, zavese navučene na prozore u prizemlju, dok su stakla na spratu spuštena na određenim mestima kako bi ulazio vazduh u prazan prostor. Nekada porodični dom, mesto gde su živela dva mala i razigrana deteta, te 2010. godine postao je samo mesto tuge i bola, sa uspomenama na dečji smeh.

Dečakov otac Dejan preminuo je ubrzo nakon njegovog nestanka, u medijima je tada pisano da je preminuo slomljen od tuge i pritiska koji je pratio porodicu. Sestra je, nakon što je tokom suđenja preuzeo centar za socijalni rad, odrasla i udala se preselivši se u drugi grad.

Njihova majka Marina je, zvanično oslobođena optužbi, prvo živela u kući, ali je nakon nekoliko godina i ona napustila porodični dom i preselila se kod ćerke, zauvek napustivši selo u kojem joj je život obeležen.

“Ne verujem da je preminuo slomljen od bola i tuge za sinom. Dejan je umeo često da popije i pre samog nestanka dečaka i stradala mu je jetra, a čudno se ponašao u tim danima. Neki pričaju da je i on bio umešan u ceo slučaj“, ispričao je jedan meštanin Majilovca 15 godina od nestanka Đorđa Andrejića.

Kuća je ostala iza njih, zatvorena i napuštena, kao simbol svega što se raspalo tog kobnog dana kada je nestao Đorđe Andrejić. Ispred nje se više niko ne zadržava, iako dvorište izgleda kao da se redovno održava. Trava je uredno pokošena, a kapija je vezana žicom kako bi sprečila da neko uđe i remeti tišinu koja je obavija.

Meštani prolaze pored, više je ni ne gledaju. Retko ko se zaustavi, a još ređe želi da progovori o onome što se dogodilo pre petnaest godina. O nestanku dečaka u selu se danas gotovo i ne priča, kao da je ta kolektivna tuga u danima potrage za njegovim telom prosto isparila iz njihovih duša. Mali Đorđe bi možda bio i zaboravljen da nije podsećanja o njegovom nestanku svake godine koji mediji pišu, jer takav događaj ne sme biti zaboravljen.

“Ne priča se više o tome ovde, samo kada pročitamo podsećanje u novinama… ali znate kako to ide, prošlo je mnogo godina i svako ima neko svoje mišljenje”, ispričala je jedna meštanka.

Priča o nestanku trinaestogodišnjeg dečaka pominje se samo usput, u šapatima podstreknutim nestankom dvogodišnje Danke Ilić ili na godišnjicu njegovog nestanka, a selo na kratko ponovo oseti nelagodu koja se nikada nije do kraja povukla. Priče, bez dokaza i potvrda, godinama kruže mestom, menjaju oblik i prenose se, kao legenda, sa kolena na koleno među onima kojima je još uvek stalo do toga da se sazna istina.

Istina, međutim, nikada nije utvrđena. Kuća Andrejića danas je nemi svedok te neizvesnosti, zaključana i zaboravljena kao i odgovori na pitanje šta se tog dana zaista dogodilo sa trinaestogodišnjim dečakom.

Kobni dan

Trinaestogodišnji Đorđe Andrejić nestao je 22. jula 2010. godine, u selu Majilovac kod Velikog Gradišta kada je sa majkom Marinom krenuo iz porodične kuće ka bašti koja se nalazila oko kilometar i po od kuće, između sela Majilovac i Kurjača, uz ivicu šumskog pojasa Beljanice.

Pre nego što su krenuli, Marina i Đorđe su ostavili poruku njegovom ocu Dejanu da idu u baštu i da će se vratiti kasnije tog dana. Prema Marininoj verziji događaja, tog dana su se, vraćajući se iz bašte, izgubili u šumi.

Ona je, kako je izjavila, bila povređena, pa je Đorđe otišao ispred nje kako bi pronašao put. Đorđe je tada, prema njenom svedočenju uzviknuo “Mama, vidim put”, samo da bi se ubrzo nakon toga začuo vrisak, a Đorđe Andrejić je nestao bez traga.

Dva dana kasnije 24. jula, Marina se pojavila na zemljanom putu kod sela Kurjače u blizini Manastira Nimnik. Pronašli su je muž i žena, koji su tuda prolazili kolima, a po njihovoj priči, Marina je bila bosa, izgrebana i blatnjava sa povećom rasekotinom na nozi. Oni su joj ponudili prevoz i odvezli je do kuće gde je, prema navodima, rekla Dejanu da je Đorđe nestao.

Policija je odmah obaveštena i potraga je pokrenuta, a kako je poslednji put viđen upravo sa majkom, ona je postala glavna osumnjičena u njegovom nestanku. Potraga je trajala mesecima, a učestvovali su pripadnici vojske, policija, žandarmerija, lovci, meštani i psi tragači. Šuma, bunari, livade i teško pristupačni predeli pretraživani su danima, ali od Đorđa nije bilo ni traga.

U tom preiodu, Marina kao glavna osumnjičena u policiji i prilikom istrage daje više različitih iskaza. U početku je pričala kako su se izgubili i da je dete nestalo u šumi, da bi kasnije promenila priču i rekla kako je sina udarila motikom i da je izgubio svest, ali da se probudio. Na kraju je, kako se navodi u medijima, pod pritiskom policije, priznala da je Đorđa usmrtila udarcem motike i da je njegovo telo prekrila lišćem i granjem u šumi.

Marina je tada odvela policiju na mesto gde se, kako se sumnja, dogodilo ubistvo, ali uprkos masovnoj potrazi i pretrazi terena Đorđevo telo nikada nije pronađeno u celosti. Prilikom pretrage terena, lovci su pronašli lobanju 40 metara od mesta na koje je Marina odvela pripadnike policije i obavestili policiju, koja je mačetama morala da raskrči put kako bi prišla samoj lokaciji, a DNK analizom utvrđeno je da pripada nestalom dečaku. Ostatak skeleta nažalost ni 15 godina kasnije nije pronađen.

Marina Andrejić, optužena da je počinila krivično delo teško ubistvo, prvostepeno je osuđena 15. marta 2011. godine u Višem sudu u Požarevcu na 20 godina zatvora. Tu presudu Apelacioni sud je vratio na ponovno suđenje, međutim presuda je ponovo bila ista.

Marina Andrejić je tada provela ukupno 703 dana u pritvoru, nakon čega je Apelacioni sud poništio presudu i pravosnažno je oslobodio od optužbi zbog nedostatka dokaza koji je dovode u vezu sa krivičnim delom.

Nakon oslobađajuće presude, Marina Andrejić je tužila državu za nezakonit pritvor i dobila parnicu, a država joj je isplatila 2 miliona kao odštetu. Tada je podnela i tužbu Evropskom sudu u Strazburu, ali slučaj i dalje nije okončan.

Petnaest godina nakon nestanka Đorđa Andrejevića oglasila se za medije izjavivši da već godinama trpi torturu od naroda koji sumnja u to da ona nije imala ništa sa nestankom deteta, kao i da i dalje traži istinu.

U saobraćajnoj nesreći su učestvovali automobil marke “škoda” i kamion

Saobraćajna nesreća, koja se desila između dve raskrsnice kod Perleza, zrenjaninskoj policiji prijavljena oko 22.30 časova.

U saobraćajnoj nesreći su učestvovali automobil marke “škoda” i kamion.

Lekari su na licu mesta konstatovali smrt vozača automobila, koji je 1992. godište, dok su putnik u automobilu i vozač kamiona prebačeni u Urgentni centar zrenjaninske bolnice.

Obavljen je uviđaj, a za to vreme, od 23 do 2.15 časova, na snazi je bila obustava saobraćaja na pomenutoj deonici puta.

Zločin koji je šokirao Smederevsku Palanku. Tog 11. maja 2001. godine Aleksandar Pavlović je tri porodice zavio u crno.

Pre tačno 22 godine, Aleksandar Pavlović je, nezadovoljan promenom radnog mesta, uleteo u Opštu bolnicu “Stefan Visoki” u Smederevskoj Palanci i pucao na sve prisutne u kabinetu direktora bolnice. Ubio je Ljiljanu Stevanović, Slavicu Denkić i Biljanu Klipić Petković.

Slavica Denkić, zamenica glavne sestre preminula je sutradan, dok su teško povređene glavna sestra Ljiljana Stevanović, Biljana Petković-Klipić, načelnik laboratorije, i Dragana Jakovljević, apotekar.

Lakše povrede su zadobili dr Nadežda Živković, v. d. direktora bolnice, i Nikola Ristić, pomoćnik direktora za stručna pitanja.

Kasnije su od posledica ranjavanja preminule i Biljana Petković-Klipić i Ljiljana Stevanović.

Pavlović je radio najpre kao portir, pa kao vozač Marije Mihajlović, prethodnog direktora bolnice, a posle njene ostavke smenjen je i bio je na plaćenom odsustvu.

Kada se vratio na posao, raspoređen je u službu obezbeđenja. Prema priči zaposlenih u bolnici, Pavlović se najpre raspravljao sa direktorom, a zatim otišao po oružje, ušao u kancelariju i na šestoro prisutnih ispalio devet hitaca.

Pavlovićeva supruga Snežana je posle kadrovskih promena takođe premeštena na drugo radno mesto, a posle prepirke Pavlovića sa novim direktorom, upozoravala je da može doći do neželjenih posledica. Policija je za Pavlovićem tragala nedelju dana.

Osuđen je na 40 godina, i kaznu izvršava u zatvoru u Požarevcu.

Kada je 2014. godine RTS posetio zatvor, zatekli su Pavlovića kako radi u zatvorskoj perionici.

– Ovo je perionica osuđeničkih stvari, ovde se pere 2.000 osuđenika. Kako bi bilo da nema posla? Vrlo teško, teže bi dani prolazili i sve bi bilo mnogo teže za mene – rekao je tada.

Novac iz ovog paketa dobiće i korisnici socijalnih davanja i građani pod boračkom zaštitom, i to pre ostalih punoletnih građana

 Isplata većih iznosa građanima je posledica promene zakona i rešavanja prava nasleđivanja besplatnih akcija iz prethodnih godina

Pojedini građani će umesto osnovnih 6.000 dinara iz Akcionarskog fonda dobiti čak 12.000 ili 18.000 dinara na osnovu nasleđivanju prava preminulih članova porodice, dok će penzionerima već od 14. septembra biti isplaćena jednokratna pomoć u iznosu od 20.000 do 35.000 dinara.

1. Zakonski naslednici preminulih građana (12.000 ili 18.000 dinara) Osnovni iznos isplate iz Akcionarskog fonda zakazane za 22. septembar jeste 6.000 dinara za svakog punoletnog građanina. Međutim, specifična zakonska rešenja i nasledna prava dovešće do toga da određeni građani prime 12.000, a neki čak i 18.000 dinara.

Ova situacija je posledica nužne promene starog zakona iz 2007. i 2008. godine, prema kojem su pravo na besplatne akcije i novčanu naknadu imali samo oni koji su postali punoletni zaključno sa 31. decembrom 2007. godine. S obzirom na to da je u međuvremenu oko 1,3 miliona tih građana preminulo, država ima obavezu da isplati njihov deo novca.

Kako bi se ovaj problem rešio, iznosi od 6.000 dinara koji pripadaju preminulima biće isplaćeni njihovim zakonskim naslednicima, a isplata će se sprovoditi u skladu sa ostavinskim postupkom. To znači da će pojedini građani dobiti novac dva ili tri puta – pored svojih ličnih 6.000 dinara, oni će naslediti i iznose svojih preminulih srodnika, što ukupnu isplatu podiže na 12.000 ili 18.000 dinara. Da bi pokrila i naslednike preminulih lica, država planira da obezbedi ukupno 7.668.000 pojedinačnih isplata, iako u Srbiji trenutno živi oko 6 miliona punoletnih građana.

2. Penzioneri (od 20.000 do 35.000 dinara) Sredstva iz Akcionarskog fonda su samo deo šireg državnog paketa finansijskih mera za poboljšanje životnog standarda. Ovaj veliki paket, čija vrednost premašuje 600 miliona evra, obuhvatiće između 3 i 3,5 miliona ljudi.

U sklopu tih mera, penzioneri će u ponedeljak, 14. septembra, primiti znatno višu jednokratnu novčanu pomoć u odnosu na ostale punoletne građane. Novac se dodeljuje na osnovu visine penzije koju primaju:

• 35.000 dinara dobiće penzioneri čija primanja ne prelaze 32.000 dinara.
• 27.500, 25.000 i 20.000 dinara dobiće penzioneri koji imaju više iznose penzija.

Dodatne kategorije

U sklopu istog ekonomskog paketa, 14. septembra počeće isplata državne pomoći i za specifične osetljive grupe, odnosno za građane pod boračkom zaštitom i korisnike socijalnih davanja. Iako se u tekstu ne navodi tačan iznos za ove kategorije, oni su deo prioritetne grupe kojoj isplata leže pre ostalih punoletnih građana

Od Silvane, Milančeta i Aličića napravio velike zvezde, komponovao preko 500 pesama.

Srpski kompozitor narodne muzike, aranžer i harmonikaš Aleksandar Aca Stepić preminuo je u 90. godini.

Aca Stepić je svojim narodnim pesmama sa šlagerskim prizvukom i svojim kolima za igru, obeležio svoje ime u mravinjaku ljudi ovog sveta.

Otac mu je svirao violinu i imao svoj orkestar. Aca je po nagovoru svog oca završio za geometra. Ali, kako i sam reče u mojim radio emisijama, srednju geodetsku je završio za ljubav svojih roditelja. Acu je vukla ljubav prema pesmi. Odrastanje uz oca violinistu, stvorilo je veliku muzičku bazu. Kada mu je otac kupio harmoniku, počeo je sa svakodnevnim usavršavanjem. Najpre kod Ilije i Milije Spasojevića, a zatim i u “mađarskom orkestru iz Sombora”, gde je svoju dvojkašku bazu proširio na klasiku, šlagere, romanse, kancone, sevdah, meksikanske, grčke… Svirajući godinama sa ekipom u Sarajevu, upoznaje stidljivo i lepo devojče od 17 godina. Bila je to Zilha Bajraktarević.

Komponovao je oko 500 pesma i 20 kola za igru. Mnogim pevačima je komponovao prve i najslušanije pesme i od njih stvorio velike zvezde: Silvana Armenulić, Zoran Kalezić, Milanče Radosavljević, Savo Radusinović, Milena Plavšić, Ljuba Aličić, Ljubomir Đurović, Asim Brkan…

“Otišao je u večnost još jedan od muzičara i kompozitor uz čije sam pesme odrastao Aca Stepić a orkestar koji je tih godina vodio je bio tada ispred vremena.Imao sam i to zadovoljstvo da ga upoznam,divan čovek,Pesme za koje je uradio muziku ostaju da žive iza njega a to je privilegija odabranih od Boga.Pesma koju najviše volim od njega je “Za ljubav sam mladost dao”(peva je moj dragi kolega Milanče Radosavljević) a autor je muzike i za pesme “Jednom sam i ja volio” “Šesnaest ti leta beše” “Još me peku suze tvoje” “Šeherzada” ” Moj život je tužna priča” i mnoge druge…..Hvala Aco na svemu što sam naučio od tebe…..među anđelima si”, napisao je Miroljub Brzaković