Pevač je smešten u prostoriji koja se u manastiru naziva mazgara
Milan Stanković se već neko vreme nalazi u manastiru Hilandar na Svetoj Gori, gde je često boravio i ranijih godina, gde je pomagao bratiji u raznim manastirskim poslovima.
Pevač, koji se tiho priprema za povratak na muzičku scenu, već duže vreme izbegava javni život, ali koristi svaku priliku da posećuje manastire, posvećujući se svom duhovnom usavršavanju.
Milan Stanković je iskoristio jedan od slobodnih trenutaka tokom boravka u svetinji da se sa prijateljem i bratom u Hristu molitveno tihuje na obali mora, prenose domaći mediji.
Tokom tog vremena, razmenjivali su duhovna iskustva o raznim temama koje Stankovića preokupiraju kada je reč o religiji.
Kako dalje navodi izvor za domaće medije, Milanov boravak i poslušanje u manastiru nisu nimalo laki i jednostavni.
Pevač je smešten u prostoriji koja se u manastiru naziva mazgara. Ovo mesto je nekada služilo kao štala za manastirske magarce, a danas je lepo uređen prostor sa 40 kreveta, gde spavaju manastirski gosti.
Stanković, kao i svi poslušnici koji dođu u Hilandar, ima posebno zaduženje ili blagoslov, kako se to naziva u crkvenoj terminologiji.
Dok neki spremaju hranu i pomažu u trpezarijskim poslovima, drugi čiste sobe ili uređuju dvorište.
Kako navode domaći mediji, Milan je ovog puta dobio zaduženje da pomaže u građevinskim radovima na obnovi manastira, koji je teško stradao u velikom požaru 2004. godine. Ovaj angažman nije lak, ali predstavlja važan deo njegovog duhovnog puta i posvećenosti manastiru.
Pored ovih fizičkih poslova, nekada velika pevačka zvezda svakodnevno ispunjava i redovna manastirska bogoslužbena pravila.
Milan ustaje u dva sata ujutru i ide u crkvu na bogosluženja i molitve, koje traju sve do doručka u sedam sati. Nakon doručka odlazi na svoje poslušanje, gde radi sve do večernje službe u 17 sati, nakon koje sledi skromna večera. Tokom dana, dok traje poslušanje, Milan ima malo vremena za predah. Tada često odlazi do obale mora gde tihuje ili razgovara s nekim od monaha ili drugih poslušnika.
Muškarac je danas svedočio o poslednjim satima života žene i njene šestogodišnje ćerke u Krivičnom sudu u Skoplju, u procesu protivmuškarca, koji je optužen za nasilje u porodici, teške telesne povrede i podsticanje na samoubistvo.
Muškarac, koji je bio prijatelj oba supružnika i kolega optužene iz skopske vatrogasne brigade, svedočio je o kontinuiranom strahu u kojem je živela, kao i o nasilju kojem je, prema njegovim rečima, bila izložena u danima pre tragedije.
Rekao je da mu je nesrećna žena uveče 1. marta poslala poruku u kojoj je rekla da više ne može da izdrži i da ga moli da je ne ostavlja. Sledećeg dana, oko 10.30 časova, otišao je kod nje na posao, gde ju je ponovo ubedio da ode kod majke.
“Rekao sam joj – ne daj Bože, jednog dana će te ubiti. Rekla mi je da ne može da ode, da će ostati sa ćerkom na ulici”, svedočio je,
Ubrzo nakon njihovog susreta, ona ga je ponovo pozvala, uznemirena, tražeći od njega da se vrati jer je njen muž došao i počeo da je tuče. Kada je stigao, odgurnuo ga je da bi je zaštitio.
Njih troje su potom ušli u njegov automobil i odvezli se do Krivičnog suda, gde je optuženi trebalo da se javi. Međutim, nasilje se nastavilo unutar vozila.
“Okrenuo se i počeo da je udara. Udarao ju je tako jako da se onesvestila. Zaustavio sam se nasred ulice da ga sprečim da je udavi”, rekao je svedok.
Prema njegovom svedočenju, vređao ju je i omalovažavao, tvrdeći da je “glumila”, i nastavio je da joj preti nakon što je stigao na sud.
Nakon što su se javili policiji, policajci su razgovarali sa njih dvoje, ali su im, kako je rekao, vratili dokumenta uz reči “rešite svoj problem”.
Muzička scena oprostila se od Tonija Riversa, rođenog kao Entoni Tompson, koji je preminuo nakon što se u februaru razboleo od sepse, potvrdio je njegov sin.
Vest o njegovoj smrti izazvala je brojne reakcije i emotivne oproštaje, posebno među ljubiteljima muzike iz 60-ih i 70-ih godina. Rivers je ostavio dubok trag, između ostalog i kao autor muzike za popularnu seriju Whatever Happened to the Likely Lads?.
Klif Ričards Foto: John Walton, PA Images / Alamy / Profimedia
Od lokalnog benda do velikog uspeha
Svoju karijeru započeo je u grupi The Cutaways, koja je kasnije promenila ime u Tony Rivers and the Castaways. Upravo sa tim sastavom stekao je širu popularnost, naročito nakon obrade pesme God Only Knows grupe The Beach Boys.
Nakon raspada benda, Rivers je osnovao grupu Harmony Grass, sa kojom je ostvario još jedan zapažen uspeh – pesma Move a Little Closer dospela je na 24. mesto britanske top-liste 1969. godine.
Solo karijera i rad iza kulisa
Početkom 70-ih započeo je solo karijeru, ali je bio izuzetno tražen i kao prateći vokal i studijski muzičar. Tokom godina, snimao je i izvodio vokale za brojne izvođače.
Emotivni oproštaj Klifa Ričarda
Među prvima koji su se oprostili bio je njegov dugogodišnji prijatelj Klif Ričard, koji je na društvenim mrežama podelio dirljivu poruku:
„Toni Rivers je otišao, ostavljajući me šokiranim i duboko tužnim zbog gubitka još jednog talentovanog prijatelja. Učestvovao je na mnogim mojim albumima i turnejama, stvarajući prateće vokale koji su moje pesme podizali na nivo o kakvom sam mogao samo da sanjam.
Tržni centar “BIG” na Karaburmi hitno je evakuisan danas u popodnevnim satima nakon što je na adresu objekta stigla anonimna dojava o postavljenoj eksplozivnoj napravi.
Prema prvim informacijama sa lica mesta, nakon dojave o bombi svi posetioci i zaposleni su evakuisani, a trenutno se čeka dolazak policije i ekipe za specijalne intervencije.
Takođe je saopšteno da se napusti i Big park koji se nalazi pored tržnog centra.
Gudelj nije nimalo nalik novom ljubavniku Sanje Vučić, jer su potpuno različiti jedno od drugog. Nakon opsežne potrage, Sanja Vučić je naposljetku pronašla dasu koja savršeno odgovara njezinim preferencijama i donijela hrabru odluku pokazati je javnosti u punom sjaju.
U društvu novog partnera Nenada iz Novog Sada, vlasnika popularnog večernjeg lokala, zapaženo je ušla na jedno okupljanje. Sanja Vučić, bivša članica benda “Hurricane”, otvoreno izražava svoju duboku ljubav, dok njezina novootkrivena romansa ulijeva njezin život potpuno revitaliziranom snagom. Sanja je istinsku sreću pronašla u muškarcu koji je ne samo razumije i podržava, već stoji uz nju u svakom izazovu s kojim se susreće.
S opsežnim znanjem o pop muzici stečenim kroz svoje profesionalne napore i dugim popisom suradnji s raznim pjevačima, posjeduje široko razumijevanje industrije zabave bez ikakvih predrasuda. Unatoč zadirkivanjima kolega, Sanja je bila ta koja je zaokupila njegovu pažnju. Njihova ljubav jedno prema drugome je iskrena, a njihov profesionalni odnos skladan. Nadamo se da će njihova pozitivna dinamika potrajati.
Unutar područja pozornice, pojedinci pokazuju značajnu razinu taštine i okrutnosti, što rezultira brzom pojavom različitih narativa. Posljedično, primijetili smo kako se brojni odnosi pogoršavaju zbog namjernog širenja pritiska i ogovaranja.
Prema našem izvoru, postoje pokušaji da je se dovede u vezu s bivšim dečkom Nikolom Đorđevićem, kao i da je majka i sestra Nemanje Gudelja priželjkuju za snaju. Međutim, naš je časopis ranije izvijestio da su ti napori uzaludni.
Nedavni romantični poduhvat Sanje Vučić – razlaz s Nemanjom – pokazao se kao mudar izbor. Dok Sanja možda nije imala sreće u ljubavi s Nemanjom, Taša je, s druge strane, postigla veliki uspjeh. Cijelo to vrijeme Ceca Ražnatović, Sanjina majka, u ljubavni život svoje kćeri imala je slobodne ruke i suzdržavala se od uplitanja. Međutim, Tasa je uzela stvari u svoje ruke i sama donosila odluke. Prema Tasinim riječima, to što je u sretnoj vezi ne mora nužno značiti ništa, jer je prije toga bila u petogodišnjoj vezi koja nije kulminirala brakom. Ipak, Cecin sud je u konačnici bio pogrešan.
Kad je riječ o emocijama, što kriteriji označavaju? Kada se uspostavi veza s nekim, to je izvan naše kontrole. Racionalnost i planiranje eliminiraju svaki trag emocija ili ljubavi. Ljubav se ne može orkestrirati. Nastaje prirodno ili ne, ali bez obzira na to, život se nastavlja.
Ceca se bavi prevladavajućim mišljenjem da traži uspješnog partnera koji joj može parirati, zbog čega mnogi oklijevaju prići joj.
Emocije su moj jedini fokus; Postigao sam dovoljno uspjeha da se nosim s oba aspekta. Ne utječu na mene takve trivijalne stvari. Moje ponašanje je u skladu s ponašanjem svakog običnog pojedinca u društvu.
Zemljotres jačine 2,6 stepeni po Rihteru registrovan je večeras na području Jagodine. Prema prvim informacijama, potres je bio na dubini od 2 kilometra.
Epicentar potresa bio je na oko 6 kilometara istočno od Jagodine. Prema podacima Seizmološkog zavoda Srbije, potres je bio na potezu između Mijatovca i Končareva.
Odgajio sam svoju unuku nakon što joj je cela porodica poginula u snežnoj oluji – dvadeset godina kasnije otkrila mi je istinu koja je sve promenila
Imam 70 godina. Sahranio sam dve žene i nadživeo skoro svakoga koga sam nazivao prijateljem. Pomislili biste da me do sada ništa ne može šokirati. Ali tuga ima čudan način da ostane, menja oblik. Mislio sam da sam naučio da živim sa njom. Ispostavilo se da sam samo čekao da me istina pronađe.
Ta istina je počela jedne noći kada je sneg pao kao da je žurio negde. Bilo je to nekoliko dana pre Božića, pre 20 godina. Moj sin Majkl, njegova žena Rejčel i njihovo dvoje dece došli su kod mene na ranu prazničnu večeru. Živeo sam u malom gradu gde su svi mahali, bez obzira da li im se sviđate ili ne, a snežne mećave su bile normalne kao jutarnja kafa.
Vremenska prognoza je najavila da će pasti lagani snežni pokrivač, možda centimetar ili dva. Pogrešila je.
Otišli su oko 19 časova. Sećam se jer je Majkl stajao na vratima držeći svoju najmlađu, Emili, poluzaspalu u njenoj maloj pufnastoj jakni. Osmehnuo mi se kao što sinovi rade kada misle da imaju sve pod kontrolom.
„Bićemo dobro, tata“, rekao je. „Želim da odvedem decu kući pre nego što bude prekasno.“
Vetar je zavijao kada sam zatvorio vrata za njima, i nešto mi se u stomaku iskrivilo. Sećam se tog dela tako jasno – kao da se neki alarm u mojim kostima oglasio prekasno.
Tri sata kasnije, čuo sam kucanje. Onakvo kakvo se nikada ne zaboravlja. Bilo je oštro i hitno. Otvorio sam vrata i video policajca Rejnoldsa, sneg mu se topio sa jakne, a tuga mu se već širila po licu kao da je to vežbao u ogledalu.
Dogodila se nesreća
Foto: Profimedia
Seoski put kojim je Majkl vozio bio je zaleđen. Njihov auto je sleteo sa bankine i udario u drveće.
Moj sin je nestao. Rejčel i moj najstariji unuk, Sem — koji je imao samo osam godina — takođe nisu preživeli.
Samo je Emili preživela. Imala je pet godina.
Emili je imala potres mozga, slomljena rebra i modrice od pojasa toliko duboke da su izgledale crno pod fluorescentnim svetlima. Nije mnogo govorila. Lekari su rekli da joj je trauma zamaglila pamćenje. Samo „konfuzija“ i „fragmenti“. Najbolje je ne forsirati ništa. Neka se vrati prirodno — ili nikako. Zato nisam pritiskao.
Postao sam njen staratelj preko noći. Od oca i dede koji je ožalošćen postao sam roditelj sa punim radnim vremenom u 50. godini bez ikakvog upozorenja.
Čudesno preživljavanje
Lekari su Emilino preživljavanje nazvali čudom. Tako su postupili i policija i sveštenik na sahrani, stojeći ispred tri zatvorena kovčega.
U narednim danima Emili me je podsetila kako da kuvam obroke koje nisam spremao 20 godina. Naučio sam se kako da češljam detetu kosu, a da ga ne rasplačem, i kako da sedim u školskoj fiskulturnoj sali suzdržavajući suze dok je gledam kako nastupa kao Pahuljica broj 3.
Foto: Shuterstock
Emili nije mnogo tražila. Nikada nije kukala, nikada nije imala napade besa. Ponekad bi me samo gledala kao da čeka da neko drugi uđe na vrata umesto mene.
Nikada zapravo nismo razgovarali o nesreći. Ne baš. Pitala je gde su joj roditelji i zašto se ne vraćaju. Dao sam joj odgovor koji sam uvežbavao stotinu puta.
„Bila je to nesreća, dušo. Jaka oluja. Niko nije kriv.“
Klimnula je glavom i više nije pitala. Godine su prolazile, a Emili je odrasla u tiha, pažljivu i pametnu. Dobro je učila u školi, volela je zagonetke i krimiće. Nikada nije pravila probleme niti kršila policijski čas. Emi je bila ozbiljno dete na načine koji su je činili starijom nego što je trebalo, kao da nosi nešto teže nego što bi dete trebalo.
Kada je otišla na fakultet, plakao sam više nego na sahrani njenih roditelja. To nije preterivanje. Ne shvatate koliko života neko unosi u kuću dok je ne izgubite.
Vraćanje u gnezdo
Četiri godine nakon diplomiranja, vratila se kući. Rekla je da želi da uštedi novac za svoj dom. Dobila je posao pomoćnika advokata u maloj lokalnoj firmi za pravna istraživanja u centru grada i već je pričala o tome da jednog dana postane službenik.
Moja unuka je imala 25 godina, bila je briljantna, nezavisna, ali je i dalje nekako bila ona mala devojčica koja bi ranije zaspala na mom ramenu tokom snežnih oluja.
Ponovo smo ušli u ritam. Dolazila bi kući oko šest, večerali bismo, i pričala bi o čudnim slučajevima i pravnim trivijalnostima. Uživao sam u svakom minutu! Ali pre nekoliko nedelja, neposredno pre godišnjice smrti njenih roditelja i brata, nešto se promenilo. Postala je distanciranija i tiša — ne na ćudljiv način, već fokusirano, kao da su joj misli uvek negde drugde. Emi je takođe počela da postavlja čudna pitanja tokom večere, grebući stare kraste koje sam godinama pažljivo ignorisao.
„Deda, sećaš li se u koje vreme su te noći krenuli odavde?“
„Da li je još neko trebalo da bude na tom putu?“
„Da li te je policija ikada ispitala više od jednom?“
Foto: Shuterstock
U početku sam mislio da je to samo radoznalost. Možda je počela terapiju ili je želela završetak. Ali način na koji me je gledala – kao da procenjuje moje odgovore – naterao me je da se naježim. Onda, prošle nedelje popodne, došla je kući ranije nego obično. Njen kaput je još uvek bio zakopčan dok je stajala u hodniku sa presavijenim papirom, kao da bi mogao da zapali kuću ako ga prebrzo otvori.
„Deda“, rekla je. Glas joj je bio ravnomeran, ali ruke su joj drhtale. „Možemo li da sednemo?“
Sedeli smo za kuhinjskim stolom. Taj sto je bio deo svega: rođendana, svedočanstava, ogrebanih kolena i nedeljnih palačinki. Video je toliko našeg života da gotovo nisam želeo da na njega stavim šta god je bilo na tom papiru.
Gunula ga je preko površine prema meni.
Nesreća nije bila slučajnost
„Moram da ovo pročitaš pre nego što bilo šta kažem. Moram nešto da priznam.“
Otvorio sam ga. Bilo je napisano njenim rukopisom. Uredno i odmereno.
„NESREĆA NIJE BILA SLUČAJNOST.“
Grudi su mi se stegle. Na trenutak sam iskreno pomislio da ću možda dobiti srčani udar! Pogledao sam je, pokušavajući da se nasmejem.
„Emi, je li ovo neka vežba na pravnom fakultetu? Da li gledaš previše kriminalističkih dokumenata?“
Nije se smejala. Nagnula se i progovorila tihim glasom — glasom koji nisam čuo otkako me je kao dete budila iz noćne more.
„Sećam se stvari“, rekla je. „Stvari za koje su mi svi govorili da ne mogu.“
Povukla je ruku u torbu i izvukla nešto što nisam video godinama — izgreban srebrni telefon na preklapanje, onakav kakav su ljudi prestali da koriste oko 2010. godine.
„Ovo sam pronašla u okružnoj arhivi“, rekla je. „U zapečaćenoj kutiji iz sudnice. Nije bilo označeno kao dokaz. Morala sam da ga zatražim po serijskom broju.“
Zurio sam u telefon kao da je radioaktivan. Usta su mi se osušila. Odjednom sam se osetio mnogo starijim od 70 godina.
„Na njemu ima govornih poruka“, nastavila je. „Iz noći sudara. A deda… jedna od njih je obrisana. Ipak, ne u potpunosti.“
Moj um je jurio da sve to shvati. Kako je taj telefon još uvek mogao da postoji? Zašto je bio skriven? Ko ga je uopšte posedovao?
Konačno sam postavio jedino pitanje koje je bilo važno. „Šta je bilo u poruci?“
Progutala je knedlu, a glas joj se još više spustio.
Foto: Profimedia
„Nisu bili sami na tom putu. I neko se pobrinuo da ne stignu kući.“
Puls mi je lupao u ušima. Pod se činio kao da se naginje podamnom.
„Ko?“ upitao sam.
Emili je oklevala. Zatim je pogledom preletela ka hodniku kao da se uverava da smo sami.
Korumpirani policajac
„Sećaš li se policajca Rejnoldsa?“
Naravno da jesam. On je bio taj koji je te noći saopštio vest, sa ozbiljnim izrazom lica i punim empatije. Rejnolds je poznavao našu porodicu. Jeo je čili na jesenjem zajedničkom obroku u našoj crkvi.
„Rekao je da je bilo brzo“, promrmljao sam. „Rekao je da nisu ništa osetili.“
Emili je klimnula glavom. „Takođe je rekao da nije bilo drugih vozila umešanih.“
Otvorila je telefon i pritisnula dugme za reprodukciju jedne od govornih poruka. Zvuk je bio grub: vetar, statički šum, prigušeno zveckanje motora. Ali dva glasa su se čula kroz buku.
Muški glas, panično: „—više ne možete ovo da izdržite. Rekao si da niko neće biti povređen.“
Onda još jedan glas, oštar, hladan: „Samo vozi. Promašio si skretanje.“
Poruka se tu završila.
„To ništa ne dokazuje“, rekao sam, iako sam mogao da čujem drhtanje u svom glasu.
„Znam“, odgovorila je. „Zato sam nastavila da kopam.“
Tada mi je sve ispričala. Emi je poslednjih nekoliko meseci provela pretražujući sudske zapise, izveštaje o nesrećama i interne istrage. Koristila je pravnu bazu podataka svoje firme da bi pronašla stare spiskove zaposlenih, ukrštajući brojeve znački i svedočenja iz te godine. Onda je bacila bombu!
„Rejnolds je bio pod istragom u vreme nesreće. Unutrašnja kontrola je sumnjala da je falsifikovao izveštaje i primao mito od privatne transportne kompanije. Plaćali su mu da ‘preusmeri’ dokumentaciju o nesrećama – da određene nesreće zataška ili da se okrive za vreme umesto za neispravnu opremu.“
Nisam mogao da dišem.
„Taj put nije trebalo da bude otvoren“, rekla je. „Šleper se prevrnuo na njemu ranije tog dana. Trebalo je da budu barikade. Ali Rejnolds ih je uklonio.“
Glas joj je pukao.
„Skrenuli su da ga izbegnu, deda. Zato tragovi guma nisu odgovarali klizanju. Pokušali su da izbegnu kamion koji nije trebalo da bude tamo.“
Zavalio sam se u stolicu, zapanjen, iscrpljen. Sve što sam mislio da znam – sve što sam se naterao da prihvatim – razbilo se u jednom razgovoru.
„Ali kako si ti preživela?“ upitao sam, jedva glasnije od šapata.
Foto: Shutterstock
Tada me je pogledala, sa suzama u očima.
„Zato što sam spavala na zadnjem sedištu“, rekla je. „Moj pojas se zakačio drugačije. Nisam videla da dolazi pad niti sam se pripremila. Verovatno sam zato i preživela.“
Nagnuo sam se preko stola i stegao je za ruku. Glas mi je bio hrapav. „Nikada mi nisi rekla.“
„Nisam se sećala do nedavno. Fragmenti su počeli da se vraćaju. Noćne more koje nisu bile samo snovi. Taj telefon je sve pokrenuo.“
Sedeli smo tako neko vreme — dve generacije vezane tugom, a sada, istinom. Na kraju sam pitao: „Šta će biti sada?“
Emili je uzdahnula. „Otišao je. Rejnolds je umro pre tri godine.“ Srčani udar.“
Zatvorio sam oči. „Onda nema slučaja.“
„Ne legalno“, rekla je. „Ali to nije razlog zašto sam nastavila da kopam.“
Zaboravljeno pismo
Posegnula je u torbu i izvukla još jednu stvar – malu fasciklu, izlizanu po ivicama.
Unutra je bilo pismo adresirano na mene.
„Šta se ovo?“
Koverta je bila izbledela, ali je ime napisano na njoj bilo jasno: Martin – moje ime.
„Od Rejnoldsove žene je“, tiho je rekla Emili.
Izgleda da ga je pronašla dok je pretraživala dosijee svog pokojnog muža. Pored njega su bile kopije redigovanih izveštaja, rukopisne beleške i jedno nepodnošeno priznanje.
Pismo se treslo u mojim rukama dok sam ga otvarao. Drhtavim slovima je objasnila kako je Rejnolds bio očajan, zatrpan dugovima. Transportna kompanija mu je plaćala da gleda na drugu stranu, ponekad da briše detalje koji bi pokrenuli tužbe. Nikada nije očekivao snežnu mećavu, niti je mislio da bi čitava porodica mogla da nastrada na tom putu. Rejnolds je pokušao da ga popravi, da blokira rutu — ali tada je već bilo prekasno. Nije mogao da zaustavi ono što je pokrenuo.
Foto: Shutterstock
Napisala je: „Ne mogu da poništim ono što je moj muž uradio.“ Ali se nadam da će ti saznanje istine dati mir.“
Pročitao sam ga tri puta. Svaki put, težina koju sam nosio se pomerala. Nije nestala — ali se promenila. Moja tuga nije nestala, ali je konačno dobila oblik.
Te noći, Emili i ja smo upalili sveće kao što smo uvek radili oko Božića. Ali ovog puta nismo sedeli u tišini. Razgovarali smo o njenim roditeljima i Semu. Razgovarali smo o tome kako je Emili mislila da je mamin glas vetar kada joj nedostaje. Rekla mi je da se nekih noći budila zadihana jer je još uvek osećala pojas kako je drži. A ja sam joj rekao da godinama čuvam jedan od Semovih crteža u novčaniku kao tajno rukovanje sa prošlošću.
Sneg je stalno padao ispred prozora. Ali više se nije osećao preteće. Bilo je tiho. Bezbedno. Prvi put za dve decenije, Emili mi je preko stola stegla za ruku bez potrebe za utehom, pružila ju je.
„Nismo ih izgubili tek tako“, rekao sam tiho. „I nisi bila luda što si mislila da nešto nije u redu. Bila si u pravu.“
Onda sam je privukao k sebi i šapnuo ono što sam trebalo da kažem pre mnogo godina.
ŽELJKO Mitrović prekida saradnju sa BH Telekomom, tako da oni više neće biti zaduženi za emitovanje Pinkovih kanala na teritoriji Bosne i Hercegovine.
Direktor i vlasnik Pink Media Grupe, Željko Mitrović, saopštio je da će danas, posle 13 godina, biti okončana saradnja sa BH Telekomom.
On se tim povodom oglasio na društvenim mrežama, navodeći da je do prekida došlo jer je BH Telekom procenio da je cena distribucije Pinkovih kanala previsoka.
Mitrović je istakao da se radi o iznosu koji, prema njegovom mišljenju, nije značajan u odnosu na ukupnu pretplatu korisnika, kao i da je o toj odluci, kako veruje, bila upoznata i Vlada Federacije BiH kao većinski vlasnik kompanije.
Prema njegovim procenama, ovom odlukom Pink bi mogao da izgubi oko četvrtine tržišta u Bosni i Hercegovini, odnosno oko 230.000 domaćinstava. Ipak, naglasio je da bi posledice po BH Telekom mogle biti znatno veće, uz tvrdnju da bi i manji broj korisnika koji napuste ovu platformu mogao da nadoknadi celokupne troškove saradnje sa Pinkom.
Mitrović je dodao da bi eventualni odlazak korisnika ka drugim operaterima mogao doneti dodatne gubitke, ocenjujući da će se pravi efekti ove poslovne odluke tek videti u narednom periodu.
Na kraju, zahvalio se BH Telekomu na dugogodišnjoj saradnji, uz poruku da će Pink nastaviti da traži alternativne načine da ostane dostupan publici u Bosni i Hercegovini, koja od sada više neće imati pristup njihovim kanalima putem platforme “Moja TV”.
– Poštovani građani Bosne i Hercegovine, danas je dan kada će se prekinuti saradnja između Pinka i BH Telekoma! Posle 13 godina dobre i uspešne saradnje BH Telekoma i Pinka, BH Telekom je doneo odluku da je ponuda za 70 Pinkovih kanala preskupa za BH Telekom jer je iznosila 2,5 maraka po korisniku! Kako prosečna mesečna pretplata servisa BH Telekoma “Moja TV” iznosi oko 50 maraka mesečno, verujem da je vlada Federacije BiH, kao većinski vlasnik BH Telekoma, upoznata sa brojevima i projekcijama, ali kako god! U Bosni i Hercegovini ima oko milion i sto hiljada domaćinstava, Pink će ovom odlukom BH Telekoma izgubiti u BiH oko 230.000 domaćinstava što je otprilike četvrtina tržišta Bosne i Hercegovine, ali šta ovo znači za BH Telekom to će se tek videti! Ja sam uradio sve da ih upozorim i pojasnim da samo 10.000 korisnika svojim pretplatama plaćaju celokopnu obavezu prema Pinku, da li će pad korisnika u prvih 6 meseci biti veći od 10.000 korisnika ostaje da se vidi, ali ako se to slučajno desi, ovo će biti poslovna odluka jednog Telekom operatora koja će se proučavati u udžbenicima! Prosečni udeo naših kanala u BH Telekomu je bila poslednjih 13 godina između 10% i 18% udela u ukupnoj gledanosti svih TV kanala! Ako bi ove brojeve primenili na proporcionalni odlazak korisnika ka drugim operatorima došli bi do značajno većih gubitaka od 10.000 korisnika! Zašto neko sopstvenim potezima nanosi sam sebi štetu, takođe ostaje da se vidi! Ja sam ovog trenutka siguran da ova poslovna odluka BH Telekoma će napraviti mnogo, ali mnogo veći gubitak od 10.000 korisnika, već u prvih 6 meseci, ali živi bili pa videli! U svakom slučaju, želim da se zahvalim BH Telekomu na 13 godina uspešne saradnje a Pink će ostati veran svojoj publici u BiH, i pokušati da ponudi alternativna rešenja gledaocima BH Telekoma, servisa “Moja TV” u Bosni i Hercegovini, koji od večeras više neće biti u prilici da gledaju Pinkove kanale! Do nekih boljih vremena srdačno Vas pozdravlja Željko Mitrović vlasnik Pink Media Grupe – napisao je Željko Mitrović na svom Instagram profilu.
Danas je veliki dan za regionalnu muzičku zvezdu Zdravka Čolića, jer je pevač napunio 73. godine. Iako se po njegovom izgledu, energiji i strasti kojom i dalje nastupa na scenama širom sveta ne bi moglo zaključiti, Čola ima razloga za slavlje. On je jedan od retkih muzičara koji mogu da se pohvale besprekornom karijerom dugom čak 50 godina. Sa 15 studijskih albuma iza sebe, većina njegovih pesama su i danas hitovi, a Čola je i dalje miljenik ženske populacije, što se može videti i po publici na njegovim koncertima gde neretko uživaju baka, majka i unuka.
Ipak, mnoge njegove fanove začudio izostanak čestitki za rođendan od njegovih najbližih članova porodice, makar javno, što je bila uobičajena praksa prethodnih godina.
Inače, Zdravko je rođen u Sarajevu 30. maja 1951. godine, a njegova muzička karijera zvanično je počela 15. aprila 1972. godine na festivalu „Vaš šlager sezone“, gde je izveo pesmu Kemala Montena “Sinoć nisi bila tu”. Ova numera postala je njegov prvi veliki hit i označila početak njegove solo karijere kojom će se uzdići na mesto najveće estradne zvezde na prostorima tadašnje SFRJ.
Kada je reč o privatnom životu, Čola je uspeo da sačuva svoj odnos sa suprugom Aleksandrom dalje od očiju javnosti. Par se venčao 2001. godine i ima dve ćerke, Unu i Laru. Čola je za domaće medije istakao da je njihovo venčanje bilo potpuno spontano, a da je za uspešnu vezu ili brak neophodno da postoji poštovanje i prijateljstvo.
Iako se supruga Zdravka Čolića, Aleksandra, retko pojavljuje u javnosti, pevač je otkrio da je zbog poslovnih obaveza često odsutan od kuće, ali da supruga uspešno brine o njihovim ćerkama i svakodnevnim obavezama. Čola je jednom prilikom istakao da je njegova supruga profesorka geografije, te da je njihov odnos izgrađen na poštovanju i razumevanju.
– Nas dvoje smo se venčali potpuno spontano na 1. maj. Svi su mislili da je skrivena kamera jer smo pošli na uranak. Dugo smo bili u vezi pa je to bilo dža ili bu. Da bi veza ili brak trajali, moraju da postoje poštovanje i prijateljstvo – istakao je za domaće medije Čola.
Dvadesetdvogodišnja devojka preminula je od posledica teških povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila 28. marta oko tri sata ujutru u Sivcu, kod Sombora.
Prema dosadašnjim informacijama, do nesreće je došlo kada je, kako se sumnja, automobil marke “citroen”, kojim je upravljao mladić (21), udario devojku dok je prelazila ulicu na obeleženom pešačkom prelazu. Ona je sa teškim povredama hitno prevezena u Opštu bolnicu u Somboru, gde je, uprkos naporima lekara, podlegla povredama.
Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Somboru uhapsili su mladića (21) zbog sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.
Nakon zadržavanja do 48 sati, osumnjičeni je, uz krivičnu prijavu za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, priveden Višem javnom tužilaštvu u Somboru.
Sudija za prethodni postupak prihvatio je predlog tužilaštva i odredio mu pritvor u trajanju do 30 dana.
