Category: Uncategorized

Albanka Majlinda Vatnikaj postala je Maja Miladinović

Pre desetak godina Albanka Majlinda Vatnikaj udala se za Darka Miladinovića, poljoprivrednika iz sela Beli Breg kod Aleksinca. Zbog ljubavi se preselila u Srbiju, promenila veru i postala Maja Miladinović.

Albanka Majlinda Vatnikaj postala je Maja Miladinović.

“Videla sam da je dobar čovek, iako je stariji od mene 14 godina. Sve je bilo dogovoreno, seli smo u kafić i čekali da tata aminuje, pa da svi zajedno pođemo za Srbiju, da upoznamo Darkovu porodicu i vidimo u kakvoj kući živi”, ispričala je ranije Maja.

Kada su stigli u Beli Breg, Majini roditelji i brat su, kako tvrdi Darko, bili zadovoljni onim što su videli. Veliko imanje, kuća na sprat, šest krava, junica, stado ovaca i živina, nekoliko hektara obradivog zemljišta… više nego dovoljno za sigurnu budućnost njihove tada dvadesetpetogodišnje ćerke.

“Vredan sam čovek. Kad su videli moje domaćinstvo, tast je rekao da mogu da dođem po Maju. Odmah smo se verili, a već sledeće godine pravili smo svadbu i dobili Nikolu. Tada su se krstili i ona i naš sin. Maja je sama izrazila želju da se preobrati i primi pravoslavnu veru. Niko je nije primoravao, niti je bilo pomena o tome. Čin prekrštavanja je dozvoljen u našoj crkvi i jako nas je obradovao taj postupak”, ispričao je Darko. Dodao je da se Majini roditelji nisu protivili ćerkinoj želji, štaviše, prisustvovali su krštenju.

Miladinovići imaju decu, Nikolu i Nikolinu, međutim, obe Majine trudnoće bili se ruzične, toliko da je, kako kaže, jedva izvukla živu glavu.

“Rodila sam sina u osmom mesecu, pa je proveo devet dana u inkubatoru. Posle tri godine i Nikolina nas je iznenadila preranim dolaskom na svet, u sedmom mesecu. Imala je samo 750 grama, mislili smo da se neće izvući. Obe smo provele mesec dana u Tiršovoj, a potom je ona prebačena na Institut za majku i dete, gde je provela još četiri meseca na lečenju. Da se rodila u Albaniji, ne bi preživela. Tamo je zdravstveni sistem mnogo lošiji nego ovde. Moja majka je izgubila blizance pre 30 godina jer doktori nisu bili dobri”, prisetila se Maja tragičnog porodičnog događaja.

Zabrinut za suprugu i ćerku, Darku je pozlilo, pa je hospitalizovan na Internom odeljenju UKC Niš.

Miladinovići poštuju sve srpske običaje. Iako je došla iz Tirane, Maja je prihvatila našu kulturu i tradiciju.

“Volim da kuvam, spremam sve što se ovde jede, Vaskrs nam je posebno interesantan zbog dece koja su raduju običajima. Ove godine planiram da ofarbam 30, 40 jaja. Neka ću bojiti na starinski način, u lukovini, a neka farbom. Da imamo i crvena i šarena. Deca vole šarena jaja, cirkone, nalepnice… Čudno mi je samo što se sva hrana iznese na sto, pa se članovi porodice sami služe. U Albaniji serviraš hranu svakom ponaosob. Nema ustajanja od stola i posluživanja. Volim sve da radim, mesim hleb, idem u štalu, čistim kod krava. Nisam verovala da ću ikad raditi te poslove, ali kad sam došla u ovu kuću i postala srpska snajka, prihvatila sam to sa osmehom”, priznala je Maja.

Iako u Srbiji živi više od deset godina, Maji su neke reči još nepoznate.

“Ne znam baš sve da kažem, a kad sam se tek udala, bilo mi je jako teško. S vremenom sam počela da usvajam reči i da se lako sporazumevam s porodicom i komšilukom. Imam jednu drugaricu Albanku koja je udata u selu do našeg i prija mi kad se ispričamo na našem jeziku”, ispričala je Maja.

Maje se i posle toliko godina života u Belom Bregu još čudi devojkama koje idu u provod u 10 uveče, a vraćaju se kući u pet ujutru.

“Kod mojih roditelja nije smelo tako. Ako uopšte i izađem negde, moram da budem u krevetu do jedanaest sati. Kada sam završila osnovnu školu, išla sam na kurs šest meseci i ubrzo se zaposlila u fabrici obuće. U Srbiji su devojke slobodnije, u Albaniji ne može tako. Meni kad brat kaže da ćutim, ja moram da ćutim. U stvari, brat i ne priča. Dovoljno je bilo da me pogleda i da mi sve bude jasno”, prisetila se Maja, koja je u Tirani živela s roditeljima, bratom i četiri sestre.

“Sve su udate u Nemačkoj. Bila sam kod njih godinu dana dok se i ja nisam udala. Nemci su tako hladni i gordi, uopšte nisu kao Srbi”, dodala je Maja.

Šta će selo reći

Kad je odlučio da se oženi Albankom, Darko se plašio komšijskih komentara. Iako se sa svima druži, kako tvrdi, ima i onih koji hoće da mu zabodu nož u leđa.

“Dobar sam sa svima, ali naravno da ima i onih koji su me ogovarali i pričali. Međutim, Maja se pokazala kao prava srpska snajka, svi su je prihvatili, a najbitnije mi je da su moji roditelji zadovoljni njom. Ona ih ne zove po imenu, nego im se obraća sa ‘majko’ i ‘oče’, što je velika pohvala za nju u odnosu na današnje moderne devojke. Jedino mi je žao što nije nosila venčanicu na svadbi, vidim da je i njoj sada krivo, ali tada je tako odlučila. Ugađam joj u svemu, ništa joj ne branim. Učim je da vozi kola, ali slabo joj ide, bolje se snalazi na traktoru”, kroz smeh je ispričao Darko za Kurir.

POGLEDAJTE I – PERO JE KUPIO ALBANKU ZA 3.000€! Nikada je nije video i kad su je doveli ŽESTOKO SE POKAJAO: Život mu servirao ŠOK!

U malom gradu na jugozapadu Srbije, gde se reč prenosi brže nego što vetar nosi lišće niz Lim, dogodila se nesvakidašnja priča koja je za kratko vreme postala glavna tema svih kafana i pijaca.

Pero Milovanović (pravo ime ostaće anonimno), 50-godišnji neženja iz Priboja, odlučio je da reši svoju sudbinu na način koji se sve češće viđa u ovim krajevima – uplatom za mladu iz Albanije.

Čuo je Pero da su mnogi muškarci njegovih godina iz Srbije oženili devojke iz Albanije, da su dobili decu i pronašli porodični mir, pa je i on hteo da okuša sreću. Na ženidbu ga je najviše terala njegova majka koja je želela da dobije snaju i unučiće. I ona je verovala da kupovina Albanke može njenom Peru da donese sreću.

Do mlade preko posrednika za 3.000 evra

Pero je oduvek bio vredan čovek. Radio je kao majstor za grejanje i vodoinstalacije, imao je kuću na lepom mestu, ali nikada nije imao sreće sa ženama. Prolazile su godine, drugovi su se ženili, rađali decu, a on je ostajao sam. Počelo je da ga steže oko srca, naročito kad bi mu majka rekla:

– Sine, kad ću ja dočekati unuče? Šta će ti sve ovo, kad nemaš s kim da podeliš?

Na preporuku rođaka, Pero je kontaktirao posrednika iz jednog sela kod Tutina. Ovaj mu je obećao da će mu naći lepu, vrednu i poštenu Albanku, koja će biti dobra žena i domaćica.

– Pero, veruj mi, imam najbolju za tebe. Ove devojke nemaju mnogo zahteva, samo da ih lepo tretiraš i da se poštuje dogovor. Ova što ti predlažem je mlada, dobra i nećeš se pokajati – uveravao ga je posrednik.

Pero je dao 3.000 evra, verujući u posrednikove reči. Nije video ni sliku devojke, nije pričao s njom, ali se nadao najboljem.

Šokantan susret sa budućom suprugom

Kada je došao trenutak da upozna svoju buduću suprugu, Pero se obukao najbolje što je imao. Ispeglana košulja, pantalone kupljene još za svadbu sestrine ćerke, malo parfema koji mu je ostao od rođendana. Srce mu je ubrzano kucalo.

Automobil sa albanskim tablicama zaustavio se pred njegovom kućom. Izašli su posrednik i mlada. Pero je u prvom trenutku zanemeo. Pred njim nije stajala mlada, lepa devojka, već žena u kasnim četrdesetim, niskog rasta, punačka i vrlo neveselog pogleda. Njena odeća bila je skromna, ali izraz lica nimalo prijateljski.

– Pero, ovo ti je Mirsada – reče posrednik.

– Ali… Ti si rekao da je mlada… – mucao je Pero, osećajući kako mu krv udara u slepoočnice.

Mirsada nije razumela šta govori, ali je njeno držanje pokazivalo da nije ni malo nesigurna. Pogledala je Perinu kuću, zatim njega i rekla nešto na albanskom posredniku, koji se samo nasmejao.

– Kaže da je umorna od puta i da bi volela da se odmori. Pero, nema šta da se premišljaš, ovo je to.

Pero je osetio da ga hvata panika. Dao je 3.000 evra, a pred njim stoji žena koja ne liči nimalo na ono što je zamišljao. Pokušao je da se izvuče.

– Slušaj, ovo nije ono što sam očekivao. Mislim da je došlo do neke greške…

Posrednik ga je pogledao ispod oka:

– Pero, nema greške. Dogovor je dogovor. Ako je nećeš, novac se ne vraća.

Mirsada je sve razumela iz govora tela. Podigla je obrvu, prekrstila ruke i rekla nešto kratko i oštro. Posrednik se odmah okrenuo Peri.

– Kaže da ne želi da ostane gde nije dobrodošla, ali da hoće da zna kako ćeš joj vratiti čast.

Pero je osetio kako ga hvata nesvestica. Da vrati čast? Da ostane sa ženom koju ne želi? Ili da pokuša da nekako vrati novac? Svaka opcija mu se činila lošom.

Skupo plaćena lekcija

Vesti su se proširile brzinom svetlosti. Komšije su dolazile da vide „mladu”, komentarisale, neki su se i smeškali. Majka mu je očajno vrtela glavom.

– Sine, rekao si mi da si pametan čovek. Ovo nje trebalo da radiš.

Mirsada je na kraju sama odlučila – sela je u auto i vratila se, ne želeći da bude deo nečega što joj nije po volji. Pero je ostao bez neveste i bez novca.

– Nikad više neću da radim ovakve stvari! – ponavljao je sebi dok je sedeo u kafani, zureći u čašu rakije.

Kad je Mirsada otišla, Pero se pokajao što je uopšte pomišljao na to da kupuje mladu iz inostranstva (ilustracija)Foto:

Njegovi prijatelji su samo odmahivali glavom.

– Pero, Pero… Skupo si platio ovu lekciju.

Pero nije mogao da mirno sedi i prihvati poraz. Posle nekoliko dana, zaputio se u selo kod Tutina i pronašao posrednika.

– Slušaj, prijatelju, prevaren sam! Ili mi vraćaš pare, ili ćemo drugačije da rešimo! – rekao je Pero ljutito, preteći pesnicom.

Posrednik se nije uznemirio. Naslonio se na ogradu svoje kuće i smireno rekao:

– Pero, šta da ti kažem? Dogovor je bio, a ti nisi hteo ženu. Ja sam samo posredovao, a Mirsada se vratila kući. Nema nazad.

Pero je osetio nemoć i bes. Nije imao dokaze, nije znao kako da povrati novac. Jedino što je mogao da ponese nazad u Priboj bilo je gorko iskustvo.

Skandal nije jenjavao. Svaki put kad bi prošao selom, ljudi bi se kikotali i šaptali: “Evo ga, Pero koji je platio 3.000 evra nizašta!”

Sudbonosni odlazak u Beč

Da pobegne od ruganja, odlučio je da ode kod rođaka u Beč. Tamo se zaposlio na građevini i upoznao Nadu, Bosanku koja je radila kao kuvarica. Bez posrednika, bez dogovora – samo prirodno poznanstvo i iskrena emocija.

Pero je u Beču upoznao kuvaricu Nadu sa kojom se venčao (ilustracija)Foto:

Godinu dana kasnije, vratio se u Priboj, ali ne sam. Sa sobom je doveo Nadu, ženu koja je razumela njegove neuspehe i želela da sa njim započne novi život.

Kad su ih videli zajedno, seljani su se čudili.

– Pero, znači ipak si se oženio?

– Jesam, ali ovaj put kako treba! – rekao je sa osmehom.

– Naučio je lekciju – prava ljubav se ne kupuje.

POGLEDAJTE I – NIJEDNA NIJE HTELA DA MU MUZE KRAVE, PA JE OŽENIO ALBANKU AURELU Rodila je čak četvoro dece, A ONDA JE OTKRILA…

Na mapama Srbije još uvek postoji na hiljade sela, ali u mnogima od njih život tinja tiho, gotovo neprimetno. Kuće su tu, dvorišta pokošena, staje pune posla – ali ono što nedostaje jesu mladi glasovi, dečija graja i, možda najvažnije, žene koje bi u tim kućama započele nove porodice. Dok gradovi rastu, sela ostaju bez stanovnika, a posebno bez devojaka spremnih da u njima grade budućnost.

Problem nije samo ekonomski. On je duboko društveni i emotivni. Sve više muškaraca u selima ostaje samo – ne zato što ne žele porodicu, već zato što nemaju s kim da je zasnuju.

Prema podacima Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), u srpskim selima živi oko 250.000 neženja. Od tog broja, čak 200.000 je iz juga Srbije, pre svega iz okoline Leskovca.

S druge strane, oko 100.000 žena u ruralnim sredinama još uvek nije pronašlo životnog partnera. Iako se na prvi pogled čini da se brojevi “poklapaju”, stvarnost je mnogo složenija. Žene sve češće napuštaju sela i odlaze u gradove ili inostranstvo, tražeći sigurnost, posao i drugačiji način života.

Selo Međani: gde ima momaka, ali nema mladenki

U selu Međani, kako kažu meštani, devojke gotovo da ne dolaze.

U tom mestu živi oko 40 muškaraca starijih od 40 godina, ali i dosta mlađih – između 25 i 30 godina – koji nemaju s kim da zasnuju porodicu.

“Ovde ima žena za flert, ali ne i za brak. Dok je veza – sve ide. Kad spomeneš brak, onda više neće da se udaju”, pričaju momci iz sela.

Jedino mesto okupljanja je prostor ispred prodavnice. Nema kafića, nema društvenog života, nema prilika za upoznavanje. Siromaštvo i udaljenost od grada dodatno pogoršavaju situaciju.

Do najbližeg grada treba najmanje pola sata vožnje, a devojke koje bi bile spremne da se presele – jednostavno se ne pojavljuju.

“Išao bih gde god treba, samo da nađem ženu”

Branislav Đikić nije želeo da bude deo poražavajuće statistike. Sa 51 godinom odlučio je da sudbinu uzme u svoje ruke.

– Kada sam ostao sam, video sam da nema života bez supruge. Tražio sam pasoš na brzi postupak, rekao sam da hoću da se ženim. Kada su me pitali da li ima žena u Srbiji za mene, rekao sam ne. Gde god treba ići ću da je nađem – Ukrajina, Rusija, Albanija Rumunija, Makedonija… Neka će da pristane – kaže Branislav Đikić.

I – pristala je.

Ljubav bez granica: supruga iz Albanije

Branislav je sreću pronašao u Albaniji. Njegova supruga Aurela danas živi s njim na selu u Srbiji. Govori srpski, radi vredno i ne krije da joj život na selu nije stran.

– Od početka bilo je malo teško, posle nije toliko teško bilo. Radi se dosta, ali nije loše, nije sjajno, ali nije ni loše. I u Albaniji sam živela na selu, ali nismo imali ništa. Radila sam dve godine u fabrici i to je to. – Ko hoće, izvolte, ko neće – doviđenja, ćao. Suprug mi mnogo pomaže, ne radim samo ja – kaže ova vredna žena – kaže Aurela.

Na pitanje da li joj smeta što druge žene ne žele u selo, odgovara jednostavno: “Ko hoće – izvolite. Ko neće – doviđenja, ćao.”

Branislav za suprugu ima samo reči hvale: “Nigde nije idealno, ali ona jeste. Sve radi. Malo ko bi danas pristao da muze krave. Naše devojke neće uopšte da žive na selu.”

Danas imaju četvoro ćerki i sina – porodicu kakvu je Branislav dugo sanjao.

Komšije bez nade: “Bolje da dođu Albanke nego niko”

Njihov komšija Bojan Pešić, međutim, još uvek nema takvu sreću.

“Roditelji uče ćerke da ne treba da se muče, nego da idu u grad. Tamo će možda i da trpe, ali neće doći na selo”, kaže on.

Za njega je stvarnost surova: “Bolje da dođu i Albanke nego niko. Samo da selo ne izumre.”

Sela između tradicije i nestanka

Priča iz Međana nije izuzetak, već pravilo u mnogim krajevima Srbije. Dok sela ostaju bez žena, porodica i dece, budućnost ruralnih sredina postaje sve neizvesnija.

Bez mladenki – nema svadbi.

Bez svadbi – nema dece.

Bez dece – sela polako nestaju sa mape.

Ovo više nije samo pitanje ljubavi. Ovo je pitanje opstanka.

POGLEDAJTE I – ČASLAV JE 6 PUTA IŠAO U ALBANIJU DA SE ŽENI, A ONDA JE UPOZNAO LEONORU: Nije ni slutio ŠTA ĆE JOJ PASTI NA PAMET!

Mešoviti brakovi na Kosovu nisu retkost, ali svaki nosi svoju posebnu priču. Jedna od onih koje tiho, ali uporno ruše predrasude dolazi iz sela Skulanovo, nedaleko od Lipljana. Tu već više od deset godina zajedno žive Časlav i Leonora Todić, Srbin i Albanka, supružnici i roditelji dvoje dece, koji su ljubav stavili ispred politike, siromaštva i razlika.

Njihov brak krunisan je ćerkom Lenom i sinom Ognjenom, a iako žive skromno, od minimalca i poljoprivrede, kažu da im je najvažnije to što su zajedno i složni.

Da bi pronašao životnu saputnicu, Časlav Todić je čak šest puta putovao u Albaniju. Kako sam kaže, na tu ideju došao je uz pomoć poznanika i posrednika, a putovanja nisu bila ni laka ni kratka.

“Dođe, uzme me ovaj iz Prizrena, u Lipljane kolima, pa sa njim za Albaniju. Tamo nas čeka drugi čovek. Sviđa se, ne sviđa se, jedan put, drugi put, treći put… šesti put je bilo sreće. Tu je dao Bog dvoje dece, sina i ćerku”, priča Časlav.

Odluka da se oženi Albankom nije naišla na protivljenje u porodici. Naprotiv.

“U moju odluku niko nije mogao da se meša, ni pokojni roditelji, ni brat. Kada čovek odluči da se oženi, nije bitno koje je žena vere ili nacije. Bitno je da se živi kako treba i da Bog da porod i decu”, kaže Časlav, dodajući da danas žive od njegove plate i rada na imanju, jer Leonora ne može da se zaposli.

Život srpske snajke bez dokumenata

Kada se Leonora doselila u Skulanovo, nije znala ni reč srpskog jezika. Prvi meseci bili su najteži.

“Kada sam se udala nisam znala srpski. Prva tri meseca bilo mi je baš teško, nisam razumela šta me ljudi pitaju. Posle šest meseci već sam dosta razumela, iako ne savršeno”, priča Leonora.

Za više od deset godina života na Kosovu, kaže da nije imala nijedan sukob sa komšijama niti uvredu zbog toga što je Albanka. Ipak, najveći problem predstavljaju dokumenta.

Leonora već više od deset godina čeka ličnu kartu, zbog čega ne može da se zaposli ni u srpskim ni u kosovskim institucijama. Da bi pomogla porodici, otvorila je krojačku radnju, ali posla gotovo da nema.

“Sa muževljevom platom jedva izlazimo na kraj. 250 evra je malo. Nemam ličnu kartu, ne mogu da radim. Do skoro nisam imala ni zdravstvenu knjižicu, svaki pregled sam morala da platim, tako je bilo i prilikom porođaja”, iskrena je Leonora.

Iako kaže da nije lako biti srpska snajka, na sve se navikla.

“Privikla sam se na običaje, slavim slavu, mesim pogaču i slavski kolač, za Božić idem u crkvu. Promenila sam i veru. To je jedan Bog, nema ih sto. Iako sam bila muslimanka, sve sam prihvatila”, kaže Leonora.

Njena odluka da promeni veru jedino je iznenadila Časlava.

Časlav nije očekivao da će ona promeniti veruFoto:Kosovo Online / youtube

“Nisam je terao, nisam ni tražio. To je želela sama. Nisam mogao da verujem da će veru da promeni, ali za sve ostalo sam znao da će prihvatiti”, priznaje on.

Deca, skromne želje i selo koje nestaje

Njihova deca, Ognjen i Lena, odrastaju skromno, ali u toploj porodičnoj atmosferi. Novogodišnja jelka i ukrasi krase kuću, ali poklona ispod nje često nema.

“Želim sveske, olovke i bojice za školu. Imam stari kompjuter koji ne radi dobro, pa bih voleo novi laptop da mogu da igram igrice i učim”, kaže devetogodišnji Ognjen.

Sedmogodišnja Lena dodaje: “Ne volim lutke, više volim autiće, ali bih volela i telefon.”

Skulanovo je selo koje polako nestaje. Nekada je imalo 84 domaćinstva, danas ih je svega 40, uglavnom sa starijim stanovništvom. U toj tišini, porodica Todić donosi život i nadu.

Časlavov otac Čedomir kaže da ga ne zanima nacionalnost snaje.

“Što je ona Albanka, pet para ne dam. Neki kažu svaka ti čast, a neke budale kažu uzeo si Albanku. Meni je važno da su složni”, kaže Čedomir.

Na Kosovu danas postoji više od 100 brakova u kojima su mladoženje Srbi sa Kosova, a žene Albanke iz Albanije. Priča Časlava i Leonore pokazuje da granice postoje samo onda kada ih ljudi naprave. Njihov život nije lak, ali je iskren, skroman i ispunjen ljubavlju koja traje uprkos svemu.

Između drugog i četvrtog dana od smrti mikrobi su već svuda

Telo ima više od 200 kostiju, nekoliko biliona mikroba i čak 37 biliona ćelija. Kada nastupi smrt, ono postupno propada, a nekim organima potrebne su godine da potpuno nestanu.

Između drugog i četvrtog dana od smrti mikrobi su već svuda. Oni proizvode otrovne gasove, poput amonijaka i sumporvodonika, koji će se proširiti i dovesti do toga da se telo naduje i zaudara.

Zatim, zbog nedostatka dotoka kiseonika počinju da propadaju oni organi kojima je to najpotrebnije, a jedan od njih je mozak. Ćelije koje ga čine sadržavaju 70 posto vode, a kada ostanu bez kiseonika i počnu da odumiru, otpuštaju je. To je razlog zbog kojega se na dnu leša ubrzo nakon smrti čoveka može pronaći voda. Nekoliko sati otkako je nastupila smrt počinje i proces u crevima.

Naime, kako umirući imunološki sistem više ne može da sadrži gladne mikrobe koji obično pomažu u probavi hrane koju čovek jede, oni – beže. Krenu iz donjeg dela creva kroz tkivo, a kroz nekoliko sati dospevaju do jetre i žučne kese koja sadrži žuto-zelenu žuč koja služi za razgradnju masnoća koje čovek konzumira dok je živ.

Nakon što mikrobi pojedu te organe, ta žuč počinje preplavljivati ​​telo bojeći ga u svoju boju. Nakon 3 do 4 meseca ta žuta boja menja se u smeđe-crnu nijansu jer propadaju krvne sudove, a gvožđe koje je u njima počinje da oksidira.

Otprilike u isto vreme molekularne strukture koje drže ćelije na okup razdvajaju se, pa se tkivo počinje pretvarati u vodenastu kašu.

Kada prođe malo više od godinu dana kisele telesne tečnosti i toksini razgrađuju pamučnu odeću na mrtvom telu, pa će se ona raspasti. Tada nastupa vreme kad više nema nekih dramatičnih promena, ali nakon desetak godina, u okruženju sa dovoljno vlage i niskim delom kiseonika, pokreće se hemijska reakcija koja masnoću na bedrima i pretvara u supstancu nalik na sapun – ta se supstanca naziva mrtvački ili grobni vosak.

S druge strane, ako se telo nalazi u uslovima gde nema puno vlage, može nastupiti mumifikacija – da, čovekovo mrtvo telo može se prirodno pretvoriti u mumiju. Kako svo to vreme kroz tanku kožu na ušima, nosu i kapcima isparava voda, to dovodi do njihova isušivanja i poprimanja crne boje – upravo to je proces mumificiranja.

Otprilike 50 godina nakon smrti tkivo umrle osobe polako nestaje, a ostaje mumificirana koža i tetive. Tokom idućih trideset godina i oni će se raspasti, pa će tako nakon punih 80 u lešu ostati samo kosti. Do 100. godišnjice smrti kolagen u kostima drastično se smanjio, pa tada i one počinju pucati i propadati. Od njih nastane krhka mineralna materija, a u poslednjoj fazi raspadanja pretvore se u prah.

Zanimljiva činjenica jeste da jedan deo tela ostaje večno, a to su zubi – oni se ne mogu raspasti ni propasti, prenosi Business Insider.

Dakle, u lešu uz njih mogu ostati još samo najlonski šavovi odeće koji se takođe ne mogu raspasti i grobni vosak.

POGLEDAJTE I – LEKAR OTKRIO ŠTA SE DEŠAVA SA NAMA NAKON ŠTO UMREMO: Tvrde da je 100 odsto tačno: “SVI ĆEMO POSLE SMRTI BITI U…”

Radijacioni onkolog Džefri Long iz Kentakija je osnivač Fondacije za istraživanje iskustava bliske smrti, a pre nekoliko godina je za “Insider” napisao esej o svom naučnom radu, zaključivši da je posle 25 godina istraživanja uveren da postoji život posle smrti. On nimalo ne sumnja u postojanje zagrobnog života, a čak je išao dotle da je opisao kako bi to otprilike moglo da izgleda, bar oni prvi trenuci nakon što čovek umre.

Pre 37 godina bio sam specijalizant onkoloije, i učio sam da je najbolje lečiti rak korišćenjem zračenja. To su bili dani pre interneta, pa sam istraživao gradivo u biblioteci. Jednog dana sam prelistavao veliki broj časopisa “Journal of American Medical Association” kada sam naišao na članak koji opisuje iskustva bliske smrti (termin koji se odnosi na širok spektar ličnih iskustava u vezi sa neposrednom smrću, prim.aut).

To me je nateralo na razmišljanje. Sve ono što sam do tada učio govorilo mi je ili si živ ili mrtav. Nije bilo ničega između. Ali odjednom sam čitao tekst kardiologa koji opisuje pacijente koji su umrli, a zatim se vratili u život, izveštavajući o veoma različitim, skoro neverovatnim iskustvima.

Od tog trenutka, bio sam fasciniran iskustvima bliskim smrti. Iskustvo bliske smrti definišem kao stanje kada je neko ili u komi ili klinički mrtav, bez otkucaja srca, a koji ima lucidno iskustvo gde vidi, čuje, oseća emocije i komunicira sa drugim bićima. Sve što sam saznao i spoznao o ovim iskustvima suštinski je promenilo moj pogled na univerzum.

Iskustva bliske smrti imaju zajedničke niti

Kada sam završio specijalizaciju, osnovao sam Fondaciju za istraživanje iskustva bliske smrti. Počeo sam da prikupljam priče od ljudi koji su prošli kroz takvo iskustvo i da ih procenjujem umom naučnika i doktora. Dajem mišljenja na osnovu dokaza i u sve ovo sam ušao kao skeptik. Ali, suočio sam se sa ogromnim dokazima i počeo sam da verujem da sasvim sigurno postoji život posle smrti.

Ne postoje dva ista iskustva bliske smrti. Ali dok sam proučavao hiljade njih, video sam postojan obrazac događaja koji se pojavljuju po predvidljivom redosledu. Oko 45 odsto ljudi koji imaju ovo iskustvo tvrdi da su na kratko izašli iz svog tela. Kada se to dogodi, njihova svest se odvaja od fizičkog tela i obično lebdi iznad istog. Osoba može da vidi i čuje šta se dešava oko nje, što obično uključuje besomučne pokušaje da se ožive. Jedna žena je čak ispričala da je videla kako je doktor bacio medicinsku alatku na pod nakon što je uzeo pogrešnu, što je on kasnije i potvrdio.

Nakon vantelesnog iskustva, ljudi svedoče da bivaju prebačeni u drugo carstvo. Mnogi prolaze kroz tunel i vide jako, intenzivno svetlo. Tu ih dočekuju voljeni koji su preminuli, uključujući kućne ljubimce, ali pritom u naponu snage i života. Većina ljudi kaže da oseća neodoljiv osećaj ljubavi i mira. Osećaju se kao da je ovo drugo carstvo njihov pravi dom.

Nisam našao nikakvo naučno objašnjenje za ova iskustva

Ova iskustva mogu da zvuče kao kliše: jako svetlo, tunel, voljeni koji su preminuli… Ali tokom 25 godina proučavanja, poverovao sam da su ovi opisi postali opšta mesta savremene kulture jer su zapravo istiniti. Čak sam radio sa grupom dece mlađe od pet godina koja su imala iskustva bliske smrti. Oni su prijavili ista iskustva kao i odrasli – i u tom uzrastu, malo je verovatno da su čuli za jako svetlo ili tunel koji se javljaju kada umrete.

Drugi ljudi su mi pričali o naizgled neverovatnim događajima, koje su kasnije ipak mogle da se potvrde. Jedna žena je izgubila svest dok je jahala konja na stazi. Njeno telo je ostalo na toj stazi, dok je njena svest odjahala sa konjem dok je on galopirao nazad do štale. Kasnije je mogla da opiše šta se tačno dogodilo u štali, jer je to videla uprkos tome što njeno telo nije bilo tamo. Drugi, koji nisu razgovarali sa njom, potvrdili su njenu priču. Ja sam doktor medicine. Pročitao sam gomilu istraživanja mozga i razmotrio sva moguća objašnjenja za iskustva bliske smrti. Suština je da nijedno od njih ne pije vodu. Ne postoji čak ni približno uverljivo fizičko objašnjenje za ovaj fenomen.

Proučavao sam i iskustva ljudi koji su izbegli smrt za dlaku

Za iskustva bliska smrti podrazumevam posebnu definiciju – osoba mora da bude bez svesti. Ali postoji još jedna vrsta fenomena koja me takođe fascinira: ono što ja nazivam iskustvom trenutnog, intenzivnog straha od smrti.

Ovo su situacije u kojima snažno osećate da vam je život u neposrednoj opasnosti. To su situacije kada je smrt izbegnuta za dlaku, kao što su saobraćajne nesreće u kojima bi jedan trenutak ili drugačiji pokret ishod učinio fatalnim ili iznenadni pad.

Ovi ljudi uglavnom ne vide tunel ili jarku svetlost, ali često prijavljuju da im ceo život “proleti pred očima”. Iako ovo ponekad prijave i ljudi koji su iskusili stanje blisko smrti, ipak je češće kod onih koji su za dlaku izbegli neku kobnu situaciju. Ti ljudi se čak sećaju događaja iz detinjstva kojih u svesnom stanju nisu mogli da se sete, ali koje su kasnije potvrdili razgovorom sa članovima porodice.

Svi ćemo posle smrti biti u miru

Iako sam strastven u vezi proučavanja iskustava bliskih smrti, moj dnevni posao se i dalje vrti oko pomaganja pacijentima u borbi protiv raka. Ne govorim svojim pacijentima o svojim drugim istraživanjima, ali ipak, moj rad u vezi istraživanja života posle smrti, učinio me je saosećajnijim i ljubaznijim doktorom. U stanju sam da pomognem svojim pacijentima da se suoče sa bolestima opasnim po život sa povećanom hrabrošću i strašću. Moj cilj je da im pomognem da imaju više zdravih dana ovde na Zemlji. Ali čvrsto verujem da će, ako i kada odu, biti u miru.

LJUDIMA SE CELO TELO RASPADNE POSLE SMRTI, ALI JEDNO TRAJE VEČNO

Telo ima više od 200 kostiju, nekoliko biliona mikroba i čak 37 biliona ćelija. Kada nastupi smrt, ono postupno propada, a nekim organima potrebne su godine da potpuno nestanu.

Između drugog i četvrtog dana od smrti mikrobi su već svuda. Oni proizvode otrovne gasove, poput amonijaka i sumporvodonika, koji će se proširiti i dovesti do toga da se telo naduje i zaudara.

Zatim, zbog nedostatka dotoka kiseonika počinju da propadaju oni organi kojima je to najpotrebnije, a jedan od njih je mozak. Ćelije koje ga čine sadržavaju 70 posto vode, a kada ostanu bez kiseonika i počnu da odumiru, otpuštaju je. To je razlog zbog kojega se na dnu leša ubrzo nakon smrti čoveka može pronaći voda. Nekoliko sati otkako je nastupila smrt počinje i proces u crevima.

Naime, kako umirući imunološki sistem više ne može da sadrži gladne mikrobe koji obično pomažu u probavi hrane koju čovek jede, oni – beže. Krenu iz donjeg dela creva kroz tkivo, a kroz nekoliko sati dospevaju do jetre i žučne kese koja sadrži žuto-zelenu žuč koja služi za razgradnju masnoća koje čovek konzumira dok je živ.

Nakon što mikrobi pojedu te organe, ta žuč počinje preplavljivati ​​telo bojeći ga u svoju boju. Nakon 3 do 4 meseca ta žuta boja menja se u smeđe-crnu nijansu jer propadaju krvne sudove, a gvožđe koje je u njima počinje da oksidira.

Otprilike u isto vreme molekularne strukture koje drže ćelije na okup razdvajaju se, pa se tkivo počinje pretvarati u vodenastu kašu.

Kada prođe malo više od godinu dana kisele telesne tečnosti i toksini razgrađuju pamučnu odeću na mrtvom telu, pa će se ona raspasti. Tada nastupa vreme kad više nema nekih dramatičnih promena, ali nakon desetak godina, u okruženju sa dovoljno vlage i niskim delom kiseonika, pokreće se hemijska reakcija koja masnoću na bedrima i pretvara u supstancu nalik na sapun – ta se supstanca naziva mrtvački ili grobni vosak.

S druge strane, ako se telo nalazi u uslovima gde nema puno vlage, može nastupiti mumifikacija – da, čovekovo mrtvo telo može se prirodno pretvoriti u mumiju. Kako svo to vreme kroz tanku kožu na ušima, nosu i kapcima isparava voda, to dovodi do njihova isušivanja i poprimanja crne boje – upravo to je proces mumificiranja.

Otprilike 50 godina nakon smrti tkivo umrle osobe polako nestaje, a ostaje mumificirana koža i tetive. Tokom idućih trideset godina i oni će se raspasti, pa će tako nakon punih 80 u lešu ostati samo kosti. Do 100. godišnjice smrti kolagen u kostima drastično se smanjio, pa tada i one počinju pucati i propadati. Od njih nastane krhka mineralna materija, a u poslednjoj fazi raspadanja pretvore se u prah.

Zanimljiva činjenica jeste da jedan deo tela ostaje večno, a to su zubi – oni se ne mogu raspasti ni propasti, prenosi Business Insider.

Dakle, u lešu uz njih mogu ostati još samo najlonski šavovi odeće koji se takođe ne mogu raspasti i grobni vosak.

POGLEDAJTE I – MEDICINSKA SESTRA IZ VRŠCA STOPIRALA SA MRTVIM DETETOM U NARUČJU Vozač ih izbacio iz saniteta, ovo se ne zaboravlja

NIN u broju 693, objavljenom 19. aprila 1964, objavio je reportažu „Mrtvi auto-stoper: Događaj za koji bi bilo bolje da je samo izmišljotina“, u kojoj opisuje tragični slučaj devojčice koja je preminula na putu između Vršca i Beograda.

Tekst iz arhive NIN-a prenosimo u celosti.

U svakodnevnom životu ponekad se dešavaju stvari koje bi izgledale neuverljive kada bi se literatura bavila njima. Ponekad se dešavaju stvarni događaji u koje niko ne bi želeo da poveruje.

Na putu izmeđuVršca i Beograda žena u belom mantilu držala je podignut palac i pokušavala da zaustavi neki automobil. To nije neobična slika – auto-stoper. Međutim, žena u belom odelu imala je pored sebe prtljag zbog koga su vozači samo još jače pritiskali papučicu za gas i promicali bez zaustavljanja.

U vršačku bolnicu doneli su sedmogodišnju devojčicu. U trenutku kada su je uneli u bolnicu, njene igračke, krpice, škola, roditelji, pa čak i njeno ime, ostali su napolju. Ona je postala pacijent kome treba ukazati lekarsku pomoć. Njen život je stavljen u ruke lekara. Lekar je pregledao devojčicu. Dijagnoza: akutna upala mozga. Učinilo se sve što je moguće da se pacijent spase. Oprema vršačke bolnice nije najmodernija.

„Neophodno je da se bolesnik prebaci odmah u Beograd”, rekao je dežurni lekar.

Poslednje putovanje malog pacijenta

Četvrtak, 26. mart, popodne. Auto vršačke bolnice bio je na terenu. Kako prebaciti malog pacijenta? Dežurni lekar dr Šinžar je našao rešenje. Oko dva po podne auto Infektivne klinike iz Beograda dovezao je pet bolesnika u vršačku bolnicu. Tim autom treba prebaciti devojčicu na beogradsku Infektivnu kliniku da joj se ukaže hitna pomoć. Rešenja postoje.

Šoferu Infektivne klinike se još nije išlo nazad. Malo se protivio, ali vremena nije bilo za gubljenje. Jedan mali ljudski život je u opasnosti. Treba učiniti sve što se može da se devojčica ponovo vrati svojim roditeljima, svojim knjigama koje su joj kupljene, u školsku klupu gde će slušati učiteljicu kako je neće razumeti sasvim. Tako će ostajanje u klupama ponavljati decenijama, i devojčica će postati odrasla i možda i sama učiteljica.

Devojčicu unose u bolnička kola. Ona je u nesvesti. Pored nje se nalazi bolničarka vršačke bolnice, Jovanka Došenović. Devojčica ima svoje ime, ali nju nije vredno zvati po imenu dok je bez svesti. Auto kreće. Sivo martovsko nebo iznad puta. Automobil ne ide dovoljno brzo.

Za vreme puta devojčici je pozlilo. Bolničarka je telefonom dobila uput od lekara: „Sestro, dajte pacijentu vazduh, učinite sve što se može.”

Bolničarka je postupila prema uputu lekara. Malom pacijentu je znatno bolje i put je nastavljen.

Reč je o humanosti

Devojčica leži u bolničkim kolima. Užasna je pomisao da čovek posmatra kroz prozor bolničkih kola poslednje stvarnosti koje vidi u životu. Niske oblake iz kojih će poteći kiša, grane, slučajni krajičak plavog neba. Ako već mora da „umre“, čovek bi želeo da tome doda malo dostojanstva. Za pacijenta kome je tek sedam godina suviše je rano da ima predstavu o tome; sem toga, devojčica je u nesvesti i ne vidi ni tu sivu panoramu koja promiče pored prozora bolničkih kola.

Devojčica se bori za život. I bolničarka se bori za svog pacijenta. Za bolničarku je to čisto pitanje posla. Reč je o humanosti. U pitanju je ljudski život.

Auto prolazi kroz selo. Zvuk sirene para vazduh. Za volanom u kolima beogradske Infektivne klinike je šofer Milan Kalabić; bolničarka Infektivne klinike Smilja Mikić. U zadnjem delu auta je bolničarka Jovanka Došenović sa pacijentom. Auto je prošao pored Novog Sela i približava se Pančevu. Odjednom stanje male bolesnice se naglo pogoršalo. Devojčica malaksava, gubi dah. Treba joj vratiti dah. Njen život je sadržan u tom disanju. Ljudi su u životu dok dišu. Ako devojčica bude disala, izdržaće do bolnice, gde će možda pronaći lek za nju. Bolničarka Jovanka čini poslednje što može, svojim dahom pokušava da vrati dah malom pacijentu. Život pacijenta visi na sasvim tankoj niti.

Nit se prekinula.

Devojčica više neće odlagati sedište na kraju klupe, šarati po sveskama, ni jednog dana postati učiteljica ili nešto drugo. Devojčica je umrla. Imala je sedam godina. Ali njeno vreme se više ne meri godinama. Za nju vreme više nema smisla.

Ipak, ona je još za izvesno vreme imala pravo da ljudi oko nje čine sve što mogu, što joj, istina, ne bi vratilo njen mali izbledeli život, ali koje joj život ipak duguje.

Šta se dalje zbiva?

Bolničarka je obavestila vozača da je pacijent umro. Vozač je premišljao nekoliko trenutaka. Bolničarka je očekivala da će šofer okrenuti auto i vratiti leš male bolesnice. No, šofer je doneo logičniju odluku. Njemu se žurilo u Beograd. Previše se zadržao u Vršcu. Svoj posao je ionako obavio. Bolesnike koji su bili upućeni u vršačku bolnicu on je otpratio. Zašto bi se sada vraćao? Žurio je u Beograd, da se vrati na posao ili radi svojih privatnih stvari.

Nesvesti nije uvek potreban komentar

Ako neko pokuša da pogodi kako su dalje odvijale stvari, pomislio bi da je šofer odvezao umrlog pacijenta u Beograd ili bar Pančevo. Međutim, šofer je došao na nepojmljivu ideju. Istovario je svoje putnike na sredini puta između Novog Sada i Pančeva da se vrate auto-stopom.

Mali preminuli pacijent se našao pored njih. Bolničarka je pokušavala da zaustavi nekoliko automobila, ali se on nisu zaustavljali. Možda nisu želeli da prime neočekivanog žutog stopera koji je bez života ležao u bolničarkinim rukama. Možda su mislili da je to vrlo neprijatan prtljag. Ko će znati šta ljudi misle. No, možda nisu ni znali šta se događalo na drumu.

Onda je naišao jedan kamion i primio neobične putnike. U kamionu je bilo hladno. Pacijent više nije mogao to da oseti. Bolničarki je negde u grudima bilo hladno zbog njenog preminulog pacijenta. Ipak, život je tekao.

Tim kamionom su se putnici prebacili do Banatskog Karlovca. U Karlovcu ih je primio drugi kamion i prevezao do Vršca. Malog pacijenta su odneli u mrtvačnicu. Tu se završilo neobično auto-stopersko lutanje male nesrećne bolesnice.

Postoje stvari kojima je teško dati bilo kakav komentar. Na ulici, u tramvaju, ljudi često razgovaraju o humanosti, o čemu čovek želi da razmišlja sasvim sam. Što se tiče medalje, teško je pronaći dovoljno efikasna sredstva da se iskaže i druga strana.

Da li je Infektivna klinika iz Beograda bila upoznata sa slučajem koji se dogodio na putu između Vršca i Beograda? Zašto je vršačka bolnica ćutala? Devojčica je umrla između pet i šest časova popodne. Šofer i bolničarka Infektivne klinike javili su se klinici u 8.30. Od mesta događaja do Infektivne klinike potrebno je oko 30 minuta.

Vladimir Stojšin, arhiva NIN-a

POGLEDAJTE I – Medicinska sestra iz pakla odgovorna za ćerkinu smrt!

Gabrijel i Sebastijan Šemirani zabrinuto su posmatrali kako njihova majka Kejt postaje ozloglašena ličnost tokom pandemije, na kraju dobivši otkaz kao medicinska sestra zbog širenja dezinformacija o kovidu-19.

Potom je njihovoj sestri Palomi bila postavljena dijagnoza kancera.

Doktori su joj rekli da ima velike šanse da preživi uz pomoć hemioterapije.

Ali 2024. godine, sedam meseci kasnije, ona je umrla – pre toga odbivši lečenje.

Braća krive anti-medicinske teorije zavere njihove majke za Palominu smrt u 23. godini dok onkolozi govore za BBC Panoramu da ova uverenja postaju sve rasprostranjenija.

Kejt Šemirani nije odgovorila direktno na navode, ali je javno okrivila Nacionalnu zdravstvenu službu (NHS) za smrt njene ćerke.

Ona i njen bivši muž, Palomin otac Faramarz Šemirani, pisali su da kažu kako imaju dokaze da je „Paloma umrla od posledica medicinskih intervencija koje je dobila bez potvrđene dijagnoze ili zakonskog pristanka”.

BBC nije video dokaze koji bi potkrepili te tvrdnje.

„Moja sestra je preminula od direktnih posledica postupaka i uverenja moje majke, a ja ne želim da niko drugi prolazi kroz isti bol ili gubitak kao što sam morao ja”, kaže Palomin stariji brat Sebastijan.

Obojica braće kažu da su me kontaktirali u vezi sa Palomom u nadi da bi mogli da spreče druge smrti, i oni veruju da kompanije koje u vlasništvu imaju društvene mreže moraju da preduzmu strože korake protiv medicinskih dezinformacija – za koje je BBC otkrio da se aktivno preporučuju na nekoliko velikih portala.

„Nisam uspeo da sprečim smrt moje sestre.

„Ali bi mi mnogo značilo ako bih mogao da sprečim da ona postane deo dugog niza ljudi koji su umrli na ovaj način”, kaže Gabrijel.

Za Panoramu i podkast na Radiju BBC 4 Marijana u zemlji teorija zavere 2, uspela sam da sastavim informacije kako je ova mlada diplomka sa Kembridža došla do toga da odbije lečenje koje je moglo da joj spase život, nakon onlajn traganja i intervjuisanja ljudi koji su joj bliski.

I otkrila sam da influenseri teorija zavere, kao što je Kejt Šemirani, dele nekada marginalne anti-medicinske stavove za milione ljudi – koji mogu ranjive osobe da dovedu u ozbiljnu opasnost.

Sve je teže boriti se protiv medicinskih dezinformacija zbog istaknutih ličnosti kao što je Robert F. Kenedi Mlađi, koji je prethodno iznosio nenaučne stavove, kaže onkolog Tom Rokes, potpredsednik Kraljevskog koledža radiologa, koji zastupa i specijaliste za rak.

Kad imate američkog ministra zdravlja i ljudskih usluga koji „aktivno promoviše stavove kao što su veza između vakcina i autizma, koji su oboreni pre mnogo godina, onda to olakšava drugima da šire lažne poglede na ovu materiju”, kaže on.

„Mislim da postoji rizik da više štetnih alternativnih metoda lečenja postane deo uobičajenih protokola. To bi ljudima moglo da nanese više aktivne štete.”

Otkako je postao ministar zdravlja i ljudskih usluga, Kenedi je rekao da on nije protiv vakcina, ali da naprosto podržava više testova bezbednosti.

„Teorije zavere na putu do škole”

Paloma i njen blizanac Gabrijel, zajedno sa Sebastijanom i njihovom mlađom sestrom, odrasli su u malom mestu u Saseksu po imenu Ukfild, gde su bili izloženi teorijama zavere kod kuće, kažu njena braća.

„Zvučna podloga” na njihovim putovanjima do škole, kaže Gabrijel, bio je teoretičar zavere Aleks Džons, koji je govorio o tome kako je pucnjava u školi Sendi Huk bila nameštaljka ili da je 9/11 „organizovan iznutra”.

Braća kažu da je njihov otac bio prvi koji se primio na teorije zavere, što je probudilo znatiželju kod njihove majke.

Deca su upijala sve te ekstravagantne stavove, među njima i onaj da su kraljevska porodica gušteri koji menjaju oblik, kaže Gabrijel.

„Kao malo dete, vi verujete roditeljima. I to onda doživljavate kao istinu”, kaže on.

Sebastijan veruje da je njihova majka koristila te ideje da bi ih kontrolisala.

Jednom prilikom je Kejt Šemirani odlučila da je vaj-faj opasan i isključila ga kod kuće, kaže on, ignorišući njegove molbe da mora da preda rad za završni ispit u srednjoj školi.

„To je samo dodatno pojačavalo radost koju je osećala zbog korišćenja njenog iracionalnog sistema uverenja da bi me kontrolisala”, kaže on.

Prema njenim sinovima, anti-medicinski stavovi Kejt Šemirani su se intenzivirali 2012. godine, kad joj je bila postavljena dijagnoza raka dojke.

Iako joj je tumor bio odstranjen hirurškim putem, za vlastiti oporavak smatra zaslužnim alternativne terapije i na internetu tvrdi kako je koristila program koji uključuje sokove i klistiranje kafom da bi se „rešila kancera”.

Ona ne koristi reč „izlečenje”.

Paloma je prihvatila neke od tih ideja, kaže Šantal, jedna od njenih najboljih prijateljica iz škole.

„Paloma je pričala o tome kako je njena majka izlečila samu sebe i verovala je da losion protiv sunčanja može da izazove rak. Sećam se da je znala gadno da izgori u školi”, kaže ona.

Nakon što su se njeni roditelji rastali, Gabrijel i Sebastijan su se otuđili od majke.

Ali Paloma je nastavila da održava kontakt s njom, čak i kad je otišla da studira na Kembridžu 2019. godine.

„Palomina strategija je bila da ugodi, da bude srdačna, da pokušava da osvoji ljubav koju nije dobijala ranije”, kaže Sebastijan.

Poruke koje je Paloma pokazala njenom tadašnjem dečku Anderu Harisu, a koje je on podelio sa BBC-jem, otkrivaju odnos sa majkom koji je imao trenutke ljubavi i brige, ali i trenutke koje je Paloma doživljavala kao toksične i zlostavljanje.

Tokom Božića 2022. godine, rekla je Anderu da je njena majka krivila nju zato što druga deca nisu došla kući za Božić.

„Muka mi je od tog zlostavljanja”, napisala je ona, sugerišući uz psovku da ovakav tretman dobija sve vreme.

Paloma je rekla da je njen odnos sa majkom ponekad bio zlostavljački„I dalje ćemo se čuti kasnije, možemo li više da pričamo o tome tada?”„Muka mi je od toga da me sve vreme zlostavlja, bukvalno sam žrtvovala planove da bih došla ovde, i sada sedim tu i trpim njene gluposti i plačem istovremeno”. | Foto: BBC

Njena majka joj je uporno upadala u sobu i „bila zla” prema njoj, rekla je Paloma u jednoj poruci, dodavši da ju je majka udarila.

Paloma se preselila u kuću prijateljice.

Kasnije je pokazala Anderu oproštajnu poruku za majku, rekavši da je to bila „kap koja je prelila čašu”.

„Povređuješ me svaki put kad ti dozvolim da mi se približiš i to više nikad neću uraditi. Više sam nego povređena.”

Paloma je na fakultetu delovala kao da se povremeno udaljava od uverenja njene majke.

Šantal kaže da je počela da jede meso i koristi pastu za zube sa fluoridom.

Ali i Šantal i Ander kažu da je ostala skeptična prema vakcini protiv kovida-19 i da je odbijala da se vakciniše.

„Zabrinutost zbog roditeljskog uticaja”

Krajem 2023. godine, nedugo nakon što je diplomirala, Paloma je počela da oseća bolove u grudima i da ima poteškoće sa disanjem.

Otišla je u bolnicu.

Lekari su posumnjali na tumor, ali Ander kaže da su se on i Paloma, „jedna od najpametnijih osoba koje je sreo”, isprva ponadali da će se ispostaviti da nije maligan.

Paloma se čak našalila s tim, nazvavši tumor „Marija, plućna masa”, kaže on.

Ali 22. decembra, Paloma i Ander su otišli do bolnice Mejdstoun, gde su joj lekari postavili dijagnozu ne-Hodžkinovog limfoma.

Kada se ne leči, ovaj tip raka može da bude smrtonosan, ali lekari su rekli Palomi da ima 80 odsto šanse da se oporavi ako bude pošla na hemioterapiju.

Paloma je saopštila tu vest majci.

Ander kaže da je Paloma i dalje želela njenu podršku, uprkos tome što je njihov odnos u poslednje vreme bio buran.

Kejt Šemirani je rekla da će doći u bolnicu.

Paloma se, međutim, brinula što će je videti i razgovarala je sa medicinskim osobljem o njenoj zabrinutosti, rekao je njen tadašnji dečko.

Dokazi koje je video BBC govore da je na Palomino razmišljanje mogla da utiče njena majka tokom dva dana koje je provela kao pacijentkinja u bolnici Mejdstoun.

Ander i njegova majka, koja je takođe bila prisutna, izrazili su podelili su zabrinutost sa bolničkim osobljem povodom uverenja Kejt Šemirani i njenog odnosa sa Palomom.

Medicinsko osoblje je razgovaralo među sobom o zabrinutosti zbog zaštitničkog odnosa prema Palomi i napisalo da su bili „zabrinuti zbog roditeljskog uticaja” na nju.

Ali su takođe smatrali da je ona sposobna da sama donosi odluke za sebe.

Radi saveta, Paloma se obratila bivšem partneru Kejt Šemirani po imenu Patrik Vikers.

Paloma je imala dobar odnos sa njim, kaže Ander.

On se takođe bavi alternativnom medicinom.

Kad ga je Paloma pitala za „80 odsto šansi za izlečenje”, za koje su lekari tvrdili da bi hemioterapija donela, Vikers je rekao da je to „preterano”.

On ju je ohrabrio da započne Gersonovu terapiju i da možda razmotri hemioterapiju ako se simptomi ne poboljšaju posle šest nedelja.

Vikers je rekao da su bilo kakve „tvrdnje da je on odigrao ulogu u Palominoj smrti pravno netačne”.

On je takođe podelio sa BBC-jem dokumente koji podržavaju Gersonovu terapiju.

Gersonova terapija podrazumeva strogu ishranu biljnog porekla, zajedno sa sokovima, suplementima i klistiranjem kafom.

Neki ljudi tvrde, bez naučnih dokaza, da ona može da se koristi za izlečenje od čitavog dijapazona rakova.

Paloma se brinula zbog neželjenih dejstava hemioterapije, kaže mi Ander, jer može da izazove zamor, mučninu, gubitak kose i da utiče na plodnost.

Medicinske sestre su razgovarale sa Palomom o zamrzavanju jajnih ćelija i perikama kad je dobila dijagnozu.

Ali dobrotvorna organizacija Istraživanje kancera Velika Britanija kaže da Gersonova terapija takođe može imati ozbiljne nuspojave, među kojima su dehidracija, upala creva i problemi sa srcem i plućima.

U nekom trenutku tokom dva dana koja je provela u bolnici, kaže Ander, Paloma je donela odluku.

Odlučila je da ne ide na hemioterapiju, makar ne za sada, i da će za početak isprobati Gersonovu terapiju.

Kejt Šemirani je 23. decembra poslala Anderu poruku govornom poštom dajući mu uputstva da doveze Palomu do njene kuće, rekavši mu da je ugovorila posetu doktora za nju.

Ona je sugerisala da bi Palomino vreme sa prijateljicom koju je želela da vidi bilo ograničeno na Badnji dan – i rekla u poruci da bi „mogli da je vide ovde pola sata ili da to mogu da urade preko FejsTajma”.

Ander kaže da je osetio da ne može da se svađa s njom.

Paloma je u tom trenutku bila u „režimu ‘bori se ili beži’ i samo je želela da se neko stara o njoj i, znate, da ne mora da donosi nikakve teške odluke”, kaže on.

„Njena majka je tu uletela i to iskoristila.”

Širenje dezinformacija

Kejt Šemirani promoviše ideje koje je preporučivala ćerki široj publici onlajn.

Bivša medicinska sestra NHS-a osamdesetih, sebe naziva „Prirodnom medicinskom sestrom” na društvenim mrežama.

Na njenoj internet stranici, prodaje koštice kajsije zbog njihovih „potencijalnih zdravstvenih koristi” zajedno sa nutritivnim suplementima, i nudi informacije i savete.

Naplaćuje oko 80 evra za godišnju članarinu za njen sajt, i naplaćuje pacijentima, pa i onima sa kancerom, 230 evra za konsultacije i personalizovani 12-nedeljni program.

Na društvenim mrežama objavljuje video snimke koji promovišu njene proizvode i ponekad kritikuje „neinformisane ljude” zato što leče kancer hemioterapijom, ili „upumpavaju iperit u vene”, kako to sama kaže.

Kad je izbila pandemija kovida 2020. godine, Kejt Šemirani je bila jedna od mnogih influensera teorija zavere koji su pronašli širu publiku.

Njena verovanja su se naizgled razvila od teorija alternativne medicine do najširih teorija zavere protiv establišmenta.

Kejt Šemirani je pronašla širu publiku tokom pandemije kovida | Foto: Getty Images

Promovisala je ideje da je pandemija prevara, da su vakcine deo plana da se ubije mnogo ljudi i da doktori i medicinske sestre treba da budu kažnjeni za ulogu u svemu tome.

Panel Saveta bolničara i babica je 2021. godine doneo odluku da Kejt Šemirani bude izbrisana iz registra medicinskih sestara zbog širenja dezinformacija o pandemiji.

Nekoliko kompanija koje u vlasništvu imaju društvene mreže takođe su suspendovale njene profile zbog širenja dezinformacija.

„Postala je opskurna”, kaže Sebastijan.

Ali jednom kad je Ilon Mask kupio Iks 2022. godine, mnogi nalozi za teorije zavere bili su vraćeni, a među njima i nalog Kejt Šemirani.

Takođe je vraćena na Fejsbuk i otvorila nalog na TikToku.

Njena publika je ponovo porasla, u poslednjih šest meseci njen sadržaj je pogledan više od četiri i po miliona puta na svim velikim platformama društvenih mreža.

Pronašla sam na desetine komentara na Iksu gde podstiče ljude da joj se jave, među njima i ljudi sa kancerom.

Skrin šot razmene poruka. „Zdravo, Kejt, da li postoji neka opšta grupa vitamina i minerala koje mogu da uzimam za opšte zdravlje, imam 54 godine (žensko), i želim da ne uzimam farmakološke proizvode/lekove koliko god dugo mogu.”„Piši mi.”„Zdravo, Kejt, pokušala sam da stupim u kontakt s tobom, moja prijateljica ima rak jajnika i rak krvi, i sećam se da si pisala kako si pobedila rak dojke uz pomoć prirodnih lekova. Da li si napisala knjigu ili mogu da nađem na internetu šta si uzimala? Puno hvala.”„Da li možeš da pomogneš sa terminalnom cirozom jetre?”„Piši mi – prvo u DM.”„Imaš li neku preporuku za ishranu koja promoviše zdrave ćelije?”„Piši mi mejl. Radim personalizovane preporuke.”

TikTok kaže da je sada zabranio nalog Kejt Šemirani zbog kršenja politike u vezi sa medicinskim dezinformacijama.

Prema Meti, Instagram i Fejsbuk ne dozvoljavaju širenje štetnih medicinskih dezinformacija.

Iks mi nije odgovorio.

Isključena sa aparata

Paloma je nastavila sa Gersonovom terapijom.

Neki njeni prijatelji su primetili kako joj sve više nije dobro.

U jednom video pozivu, Šantal kaže da je Paloma rekla da joj se pojavio novi grumen pod pazuhom, a njena majka joj je rekla da to znači da kancer izlazi iz njenog tela.

„Znam da se mnogo mučila”, kaže ona, dodavši da joj je Paloma rekla da je izgubila kontrolu nad telesnim funkcijama.

Ali ona kaže da joj je Paloma takođe rekla da je osećala pritisak doktora i prijatelja da razmotri odluku da sama potraži alternativne terapije.

Šantal kaže da se ni ona nije slagala sa alternativnom terapijom, ali da je želela da podrži prijateljicu.

Nedavno objavljena fotografija poznate pjevačice Zorice Brunclik izazvala je veliku pažnju na društvenim mrežama. Mnogi su primijetili promjene u njenom izgledu, što je odmah pokrenulo brojne komentare, ali i zabrinutost među fanovima.

U kratkom vremenu, fotografija je postala viralna, a mišljenja su bila podijeljena.

Dok su jedni izražavali podršku, drugi su počeli da postavljaju pitanja o njenom zdravlju.

Prema dostupnim informacijama, reakcije publike bile su intenzivne, posebno zbog vidljivih promjena koje su mnogi protumačili na različite načine.

Reakcija kćerke: Stavila tačku na nagađanja

Nakon brojnih komentara i spekulacija, oglasila se i kćerka Zorice Brunclik, koja je odlučila da pojasni situaciju i smiri javnost.

Njena poruka bila je jasna:

• nema razloga za paniku
• pojedine stvari su pogrešno protumačene
• porodica je uz nju i sve drži pod kontrolom

Time je pokušala da zaustavi glasine koje su se brzo širile.

Nakon što su mu odradili skener otkiveno je do kakvog zdravstvenog problema je došlo.

Pevač Aleksandar Cvetković, poznatiji kao Sale Tropiko, pre nekoliko godina doživeo je moždani udar, a incident se dogodio ispred jednog tržnog centra dok je bio u društvu svoje dece.

On je govorio o tom iskustvu, prisetivši se da je sve počelo nakon boravka na suncu, zbog čega je u prvi mah pomislio da je reč o sunčanici. 

Već narednog dana, dok je bio sa decom, iznenada je osetio snažnu vrtoglavicu i gubitak ravnoteže, uz osećaj kao da mu se sve okreće pred očima.

“Zaspao sam na suncu i ogromnom vetru, sa slušalicama u ušima. Uveče smo trebali da izađemo, ja sam mislio umreću, reko mene je sunčanica opalila. Međutim to prođe tog dana tako, sutradan sam se vratio za Beograd. Došao sam po decu da ih pokupim iz škole i otvorili kabrio, kao malo, a ono 38 stepeni, reko ljudi zatvarajte umreću. Parkirali smo se i ušli u tržni centar i ja reko: “Jel vama zemljotres neki?”, one kažu: “Tata jel si lud?”. Meni se nešto ljulja, ulazim i odjednom znaš koji rolerkoster. Odjednom kao da te neko na dugme kliknuo, centrifuga, kao mnogo pijana faza u četiri ujutru”, ispričao je pevač u emisije “Otkrivanje sa Milenom”.  Sale Tropiko / Izvor: Srbija Danas

Iako nije imao bolove, primetio je probleme sa vidom, što je dodatno zabrinulo njegove najbliže. Ubrzo je reagovala hitna pomoć, a nakon pregleda i dijagnostike lekari su utvrdili da je pretrpeo blaži moždani udar.

“Ne, ne sve je kul, ništa me ne boli. Sve mi je dobro samo što ne mogu da sastavim vid. Nosio sam naočare i kaže mi Helena: “Skini naočare”, ja sam ih skinuo kaže da su mi se ovako oči vrtele. Dolazi Hitna pomoć po meni, pitaju me jel sam pio, ja kažem: “Ne, sve regularno. Bio sam na suncu, juče, danas…” Prvo su posumnjali da je sunčanica, jer to su nuspojave. Otišli smo tamo i meni su uradili skener i rekli su mi da sam imao manji moždani udar”, ispričao je Sale Tropiko.

Pevač Darko Lazić i dalje se suočava sa velikim gubitkom nakon pogibije rođenog brata 11. marta kod Šapca. U potrazi za mirom i uz podršku najbližih, odlučio je da na kratko napusti Srbiju i otputuje u Grčku.

Pevač Darko Lazić prolazi kroz izuzetno težak životni period nakon tragičnog gubitka rođenog brata, koji je 11. marta nastradao u saobraćajnoj nesreći kod Šapca. 

Ova vest duboko je potresla ne samo njega, već i čitavu njegovu porodicu, a bol zbog gubitka i dalje je veoma prisutan.

Darko se još uvek teško miri sa činjenicom da je ostao bez brata, te najveći deo vremena provodi u krugu porodice i najbližih prijatelja. Upravo oni mu u ovim trenucima pružaju najveću podršku, trudeći se da mu olakšaju svakodnevicu i pomognu da prebrodi jedan od najtežih perioda u životu.

U želji da se makar na kratko skloni iz okruženja koje ga konstantno podseća na tragediju, Darko je doneo odluku da napusti Srbiju i otputuje u Grčku. Na ovo putovanje nije krenuo sam – društvo mu prave Danijel Nedeljković, suprug njegove bivše žene Ane Sević, kao i pevač Saša Kapor, koji su mu velika podrška i oslonac.

Na put su krenuli Danijelovim automobilom, a zanimljivo je da je Lazić tokom vožnje sedeo na zadnjem sedištu, dok je Saša Kapor bio na mestu suvozača. Njihovo zajedničko putovanje proteklo je u mirnijoj atmosferi, daleko od svakodnevnih obaveza i pritisaka.

Darko se oglasio i na društvenim mrežama, gde je podelio fotografiju iz mesta Jerisos, u kojem trenutno borave. Na slici se vidi opuštena atmosfera – ispred njega na stolu nalazi se čaša hladnog piva, uz koju pokušava da pronađe trenutke mira i predaha. U njegovom društvu su i Danijel Nedeljković i Saša Kapor, koji zajedno sa njim provode vreme i pružaju mu podršku u ovim teškim trenucima.

Kragujevačka policija intenzivno traga za napadačem koji je u ovom gradu, sa grupom naoružanih mladića i uz pretnje pištoljem šenlučila u jednom restoranu, napala goste i isterala ih napolje.

Podsetimo, prava drama odigrala se u jednom kragujevačkom restoranu 22. marta, kada je u objekat uletela grupa naoružanih mladića i uz pretnje pištoljem počela da isteruje goste napolje.

– Bahato i siledžijsko ponašanje trajalo je oko pola sata, a gosti su bili zatečeni i uplašeni. Tokom trajanja mafijaškog upada jednog momka su staklenom flašom udarili u glavu i naneli mu teške telesne povrede – rekao je za RINU jedan od očevidaca.

Kako se saznaje, u večernjim satima, uletela je grupa od desetak napadača. Trojica su fizički nasrnula na goste, dok su saučesnici bili sa njima i “pokrivali” napad.

Čitav incident su zabeležile kamere u lokalu, a snimci su predati policiji na postupanje. U lokalu se u tom trenutku nalazilo više od 100 gostiju.

Policija je izašla na lice mesta i privela tri mladića za koje postoji sumnja da su izvršila navedeno krivično i bezobzirno delo.

– Ipak, pored postojanja snimaka sa lica mesta i čak stotinu svedoka i oštećenih koji su užasnuti i prepadnuti besprizornim scenama, nakon saslušanja od strane policije isti su pušteni – dodaje sagovornik.

Jedan od glavnih aktera je umakao pre dolaska policije, a devet dana posle incidenta nije priveden i policija intenzivno traga za njim.

Starleta je, kao što se i očekivalo, propisno “razvezala jezik”.

Da je Stanija Dobrojević, posle sinoćnjeg ulaska, trenutno glavna zvezda Elite 9 Zadruge, i da se sad sve vrti oko nje, pokazuje i današnja Igra istine. 

Aneli Ahmić joj je postavila pitanje vezano za Asmina Durdžića. 

 “Kad ti je on rekao da postoji žena s kojom on ima dete, tačno taj momenat?”, pitala je Aneli Staniju. 

“Dan pre nego što je doleteo”, rekla je Stanija.

Aneli je zatim podsetila Dobrojevićevu kako je pričala da su se ona i Asmin mesec dana dopisivali. Želela je da sazna kako su razmenili telefonske brojeve, kao i da li su često razgovarali uz kameru i da li joj je pokazivao kuću. 

Stanija je odgovorila da nije bilo video poziva i da joj nije pokazivao kuću. 

“Kad smo počeli da se dopisujemo na vocapu, rekla sam mu da nikada nećemo piti kafu u Beogradu. Pisale su mi devojke sa Organika da neko stalno piše. Moja lična komunikacija sa njim počinje na vocapu. Ja sam im rekla da mu daju moj broj”, rekla je Stanija.Asmin i Aneli / Izvor: Youtube printscreen/Zadruga

Aneli je bila zainteresovana i da sazna sadržaj pomenutih poruka. Stanija je odgovorila da je Asmin želeo da poruči kompletiće. Usledilo je pitanje Ahmićeve “Za koga?”. 

“Ja sam mislila da ga nikad neću upoznati uživo jer nije mogao da dobije vizu. To pisanje ja nisam mogla da shvatam ozbiljno”, rekla je Stanija.

Prošle пedelje se пije održalo sпimaпje mυzičkog takmičeпja “Piпkove zvezde”, a mпogi sυ se zapitali šta će se desiti ove. Kako portal Repυblika sazпaje, ove пedelje će sпimaпje biti održaпo υ četvrtak, 2. aprila. Svi se pitajυ da li će se пa sпimaпjυ pojaviti folk zvezda Zorica Brυпclik. Njυ je пa posledпjih пekoliko sпimaпja meпjao пjeп sυprυg Miroljυb Araпđelović Kemiš.

Podsećaпja radi, υ posledпjoj emisiji Kemiš je prvi pυt progovorio o staпjυ svoje sυprυge.

– Dobro veče, Bojaпa. Evo meпe pored vas poпovo. Faпtastičпo sam. Zorica je dobro, jeste – rekao je Kemiš, koji se potom obratio sυprυzi:

– Volimo te! 

Kemiš je otkrio da Zorica sve prati.

– Oпa пas prati пa strimiпg platformi i prati sve!

Nedavпo пam je o staпjυ Zorice Brυпclik pričala пjeпa kυma Ilda Šaυlić.

– Oпo što ja mogυ da kažem jeste da se Zorica υspešпo oporavlja, пadam se da ćemo υskoro moći da je vidimo пa koпcertima, slυšamo пjeпe divпe pesme. Svi smo υz kυmυ, oпa je veliki borac i iz ove bitke će isto izaći kao pobedпik – izjavila je Ilda Šaυlić. 

Najviše iпformacija o Zoričiпom staпjυ izпela je Lepa Lυkić.

– Ja sam se čυla s пjom, posete пisυ dali. Ne može da se posećυje, ali smo se čυle. Zvala me ličпo oпa kada je izašla iz šok-sobe, rekla je da se dobro oseća i da je izvršeпa operacija – istakla je Lepa.

– Oпa je želela da ja dođem kod пje kυći kada izađe iz bolпice. Kemiš je rekao da izlazi sυtra, ako bυde tada, пećυ moći zbog sпimaпja, ali odmah četvrtak, petak, bićυ kod пje – porυčila je pevačica.

Pre sadnje ih je očistio od lepljive opne kako bi lakše proklijale

Svako od nas se bar jednom zapitao šta se zapravo krije iza brze hrane. Navikli smo da obroke iz restorana brze hrane doživljavamo kao nešto veštačko, a posebnu sumnju često izaziva povrće.

Mnogima se čini da njegov kvalitet nije na zavidnom nivou. Jedan američki bloger i baštovan, Džejms Pridžioni, odlučio je da razbije ovaj stereotip i sprovede jednostavan, ali iznenađujući eksperiment.

Umesto da samo nagađa, odlučio je da zasadi semenke paradajza iz čizburgera. Pažljivo je izvadio dve sitne semenke iz paradajza. Pre sadnje ih je očistio od lepljive opne kako bi lakše proklijale. Istovremeno, iz radoznalosti, u drugu saksiju je stavio i ceo komad paradajza, bez vađenja semenki.

Rezultati su stigli brže nego što je očekivao. Već nakon nedelju dana pojavili su se prvi zeleni izdanci. Pridžioni priznaje da je bio spreman na neuspeh, ali su obe varijante, i očišćene semenke i komad paradajza, uspešno nikle.

Kada su biljke ojačale, presadio ih je u različite posude. Jedna je završila u bašti, na otvorenom, dok je druga ostala u običnoj plastičnoj kanti. Redovno ih je negovao. Uklanjao je oštećene listove, postavljao potpore i dodavao malč. Kako kaže, sve je rađeno bez ikakve hemije, u sasvim uobičajenim uslovima.

Šta je zapravo izraslo?

Rezultat je nadmašio sva očekivanja. Posle tri meseca biljke su izgledale bujno i snažno, prepune plodova. Posebno se istakla ona koja je rasla u zemlji, grane su bile doslovno prepune paradajza. Biljka iz kante sazrela je nešto brže zbog ograničenog prostora, ali je takođe dala odličan rod.

Najveće iznenađenje usledilo je prilikom berbe. Umesto krupnih, okruglih paradajza kakvi se obično nalaze u burgerima, izrasli su izduženi, mesnati i veoma slatki plodovi. Bloger je primetio da su čak i kupovne semenke iste sorte dale slabije rezultate u poređenju sa ovim “neočekivanim” biljkama.

U svom videu, Džejms nije krio iznenađenje. Nije pozivao ljude da trče po sadni materijal u restorane brze hrane, već je jednostavno zaključio da je priroda jača nego što mislimo, čak i tamo gde to najmanje očekujemo.