wp

Meštani sela Majilovac kod Velikog Gradišta više od 15 godina nisu dobili epilog o slučaju koji je tog kobnog 22. jula 2010. godine potresao njihovu zajednicu, kada je, dok se vraćao sa majkom iz bašte, koja se nalazila uz ivicu šume Beljanice, nestao trinaestogodišnji Đorđe Andrejić.

Njegova majka, Marina Andrejić, pronađena je dva dana kasnije kako pešači iz pravca Manastira Nimnik, bosa, raščupana i krvava, sa velikom rasekotinom na nozi.

Jedna meštanka sela Majilovac prisetila se kako je to sve izgledalo pre petnaest godina, kao i određenih događaja koji do sada nikada nisu ispričani u javnosti.

“Naišli su čovek i žena koji su čuvali ovce tamo ili šta već… Oni su je videli kako ide tako čupava i prljava i oni su je povezli do kuće. Ona njima u autu nije rekla ništa. Oni su nju samo pokupili, videli je i pitali: ‘Hoćeš da te odvezemo do kuće?’ Ona je njima samo rekla ‘da’ i oni su je odvezli tu do kuće”, ispričala je jedna meštanka prisećajući se kako je otkriveno da Đorđa Andrejića više nema, ali i kako je mesto izgledalo u danima potrage za nesrećnim dečakom.

Kako je rekla, najčudnije joj je bilo to što, prilikom prvog susreta sa drugim ljudima nakon što joj je sin nestao, nije zaplakala niti zatražila pomoć u njegovom pronalaženju, već je ćutala sve do kuće.

“Ona je bila veoma čudna, a on je bio divan i tih dečak. Mali je bio… ne ometen, ali kao da je imao neki strah od nje. Bio je previše dobar, možda je za nijansu zaostajao za drugom decom, ali je imao toliki strah od nje. Sećam se, bili smo u školi i on, dete, stane da priča sa nama nešto, kada je ona naišla… Rekla mu je: ‘Đorđe, pričaš, pričaš! Ogovaraš, ogovaraš! Dosta! Šta ti je rečeno?!’ Ali iskrena da budem, niko ovde ne veruje u tu priču da ga je ona ubila već da je nekako umešana u nestanak i da se to zataškalo“,ispričala je ova meštanka.

Prema njenim rečima, mali Đorđe Andrejić bio je veoma blizak sa stricem, uz koga se dovoljno opustio da progovori, ali i da bude dete koje je trebalo da bude. Međutim, ni porodica samog strica kroz godine nije prošla bez tragedije, kada je 9. marta 2016. godine ubijena njegova ćerka Jelena Šindrić u Požarevcu, a usmrtio ju je bivši partner i policajac Dejan Stojiljković.

“Baš je jezivo sve to kroz šta je prošla ta njihova porodica. Prvo nestane Đorđe i o tome se više ništa ne zna, a onda Jelenu ubiju šest godina kasnije. Ona ga je ostavila valjda zbog nekog drugog, i on je bukvalno posle osmog marta čekao. Kad se parkirala i otvorila vrata on je pucao i ubio je na mestu”, ispričala je ona.

Foto: RINA.RS/YouTube/screenshot

Prisećajući se samog nestanka Đorđa Andrejića, meštanka sela Majilovac se i rasplakala, ispričavši koliko je ta potraga za dečakom jezivo izgledala, kao i zašto meštani sumnjaju da je otac nekako umešan u slučaj.

“Počnem da plačem kad se setim… selo je bilo puno vojske. Užas! Da nikad ništa otkriveno nije, nije mi jasno. Ja sam čula kad je ona kao njega odvela, kud je ona njega vodila… prvo su počeli malo ljudi da pričaju: ‘Ne znam, videli smo je, ovo – ono’, a onda kad su videli da tu dosta mnogo nečistih stvari ima, samo su prestali da pričaju. Ljudi su počeli da sumnjaju u oca zato što je, navodno, kad su išli ljudi iz sela da ga traže, sedeo mrtav ‘ladan i rekao: ‘Aha, aha, tražite ga, tražite ga, će ga nađete malo sutra’. E sad, koliko je to tačno… To niko ne zna. To je ‘sve rekla – kazala’ ako mi veruješ”, ispričala je vidno potresena meštanka.

Prema njenim rečima, mesta gde su meštani zajedno sa vojskom, policijom i lovcima pretraživali za telom nesrećnog dečaka, sada su, ili neprohodna, ili su zauvek nestala zbog izgradnje brze saobraćajnice.

“On je nestao u ovom delu preko puta samog sela, u pravcu ka Manastiru Nimnik. Navodno je ona imala tamo neku njivu, baštu, pa je ona vodila njega u baštu, pa se isekla navodno na motiku… ko bi ga znao. Kao da je dečak umeo sam da se vrati kroz ono šipražje. Tamo sada prolazi i ova brza saobraćajnica. To je tamo neprohodno. To je blato, šuma i generalno je nepristupačan teren. Tamo se snalaze samo lovci, oni kao da su rođeni u toj šumi”, ispričala je ona.

Taj stari put koji je vodio ka manastiru i starom groblju u čijoj blizini se nalazila bašta Andrejića, danas je zatvoren za vozila. Meštani tuda ne prolaze čak ni traktorima zbog nepristupačnog terena i odrona zemlje, tim putem sada samo ovce i koze prolaze.

Kuća duhova

Kuća u kojoj je živeo Đorđe Andrejić danas stoji tiha i prazna, kao da je vreme u njoj stalo onog dana kada je nestao. Kapija je zatvorena, zavese navučene na prozore u prizemlju, dok su stakla na spratu spuštena na određenim mestima kako bi ulazio vazduh u prazan prostor. Nekada porodični dom, mesto gde su živela dva mala i razigrana deteta, te 2010. godine postao je samo mesto tuge i bola, sa uspomenama na dečji smeh.

Dečakov otac Dejan preminuo je ubrzo nakon njegovog nestanka, u medijima je tada pisano da je preminuo slomljen od tuge i pritiska koji je pratio porodicu. Sestra je, nakon što je tokom suđenja preuzeo centar za socijalni rad, odrasla i udala se preselivši se u drugi grad.

Njihova majka Marina je, zvanično oslobođena optužbi, prvo živela u kući, ali je nakon nekoliko godina i ona napustila porodični dom i preselila se kod ćerke, zauvek napustivši selo u kojem joj je život obeležen.

“Ne verujem da je preminuo slomljen od bola i tuge za sinom. Dejan je umeo često da popije i pre samog nestanka dečaka i stradala mu je jetra, a čudno se ponašao u tim danima. Neki pričaju da je i on bio umešan u ceo slučaj“, ispričao je jedan meštanin Majilovca 15 godina od nestanka Đorđa Andrejića.

Kuća je ostala iza njih, zatvorena i napuštena, kao simbol svega što se raspalo tog kobnog dana kada je nestao Đorđe Andrejić. Ispred nje se više niko ne zadržava, iako dvorište izgleda kao da se redovno održava. Trava je uredno pokošena, a kapija je vezana žicom kako bi sprečila da neko uđe i remeti tišinu koja je obavija.

Meštani prolaze pored, više je ni ne gledaju. Retko ko se zaustavi, a još ređe želi da progovori o onome što se dogodilo pre petnaest godina. O nestanku dečaka u selu se danas gotovo i ne priča, kao da je ta kolektivna tuga u danima potrage za njegovim telom prosto isparila iz njihovih duša. Mali Đorđe bi možda bio i zaboravljen da nije podsećanja o njegovom nestanku svake godine koji mediji pišu, jer takav događaj ne sme biti zaboravljen.

“Ne priča se više o tome ovde, samo kada pročitamo podsećanje u novinama… ali znate kako to ide, prošlo je mnogo godina i svako ima neko svoje mišljenje”, ispričala je jedna meštanka.

Priča o nestanku trinaestogodišnjeg dečaka pominje se samo usput, u šapatima podstreknutim nestankom dvogodišnje Danke Ilić ili na godišnjicu njegovog nestanka, a selo na kratko ponovo oseti nelagodu koja se nikada nije do kraja povukla. Priče, bez dokaza i potvrda, godinama kruže mestom, menjaju oblik i prenose se, kao legenda, sa kolena na koleno među onima kojima je još uvek stalo do toga da se sazna istina.

Istina, međutim, nikada nije utvrđena. Kuća Andrejića danas je nemi svedok te neizvesnosti, zaključana i zaboravljena kao i odgovori na pitanje šta se tog dana zaista dogodilo sa trinaestogodišnjim dečakom.

Kobni dan

Trinaestogodišnji Đorđe Andrejić nestao je 22. jula 2010. godine, u selu Majilovac kod Velikog Gradišta kada je sa majkom Marinom krenuo iz porodične kuće ka bašti koja se nalazila oko kilometar i po od kuće, između sela Majilovac i Kurjača, uz ivicu šumskog pojasa Beljanice.

Pre nego što su krenuli, Marina i Đorđe su ostavili poruku njegovom ocu Dejanu da idu u baštu i da će se vratiti kasnije tog dana. Prema Marininoj verziji događaja, tog dana su se, vraćajući se iz bašte, izgubili u šumi.

Ona je, kako je izjavila, bila povređena, pa je Đorđe otišao ispred nje kako bi pronašao put. Đorđe je tada, prema njenom svedočenju uzviknuo “Mama, vidim put”, samo da bi se ubrzo nakon toga začuo vrisak, a Đorđe Andrejić je nestao bez traga.

Dva dana kasnije 24. jula, Marina se pojavila na zemljanom putu kod sela Kurjače u blizini Manastira Nimnik. Pronašli su je muž i žena, koji su tuda prolazili kolima, a po njihovoj priči, Marina je bila bosa, izgrebana i blatnjava sa povećom rasekotinom na nozi. Oni su joj ponudili prevoz i odvezli je do kuće gde je, prema navodima, rekla Dejanu da je Đorđe nestao.

Policija je odmah obaveštena i potraga je pokrenuta, a kako je poslednji put viđen upravo sa majkom, ona je postala glavna osumnjičena u njegovom nestanku. Potraga je trajala mesecima, a učestvovali su pripadnici vojske, policija, žandarmerija, lovci, meštani i psi tragači. Šuma, bunari, livade i teško pristupačni predeli pretraživani su danima, ali od Đorđa nije bilo ni traga.

U tom preiodu, Marina kao glavna osumnjičena u policiji i prilikom istrage daje više različitih iskaza. U početku je pričala kako su se izgubili i da je dete nestalo u šumi, da bi kasnije promenila priču i rekla kako je sina udarila motikom i da je izgubio svest, ali da se probudio. Na kraju je, kako se navodi u medijima, pod pritiskom policije, priznala da je Đorđa usmrtila udarcem motike i da je njegovo telo prekrila lišćem i granjem u šumi.

Marina je tada odvela policiju na mesto gde se, kako se sumnja, dogodilo ubistvo, ali uprkos masovnoj potrazi i pretrazi terena Đorđevo telo nikada nije pronađeno u celosti. Prilikom pretrage terena, lovci su pronašli lobanju 40 metara od mesta na koje je Marina odvela pripadnike policije i obavestili policiju, koja je mačetama morala da raskrči put kako bi prišla samoj lokaciji, a DNK analizom utvrđeno je da pripada nestalom dečaku. Ostatak skeleta nažalost ni 15 godina kasnije nije pronađen.

Marina Andrejić, optužena da je počinila krivično delo teško ubistvo, prvostepeno je osuđena 15. marta 2011. godine u Višem sudu u Požarevcu na 20 godina zatvora. Tu presudu Apelacioni sud je vratio na ponovno suđenje, međutim presuda je ponovo bila ista.

Marina Andrejić je tada provela ukupno 703 dana u pritvoru, nakon čega je Apelacioni sud poništio presudu i pravosnažno je oslobodio od optužbi zbog nedostatka dokaza koji je dovode u vezu sa krivičnim delom.

Nakon oslobađajuće presude, Marina Andrejić je tužila državu za nezakonit pritvor i dobila parnicu, a država joj je isplatila 2 miliona kao odštetu. Tada je podnela i tužbu Evropskom sudu u Strazburu, ali slučaj i dalje nije okončan.

Petnaest godina nakon nestanka Đorđa Andrejevića oglasila se za medije izjavivši da već godinama trpi torturu od naroda koji sumnja u to da ona nije imala ništa sa nestankom deteta, kao i da i dalje traži istinu.

Saobraćajna nesreća na auto-putu u Lenjingradskoj oblasti, u kojoj su poginule dve osobe, verovatno je uzrokovana lošim osvetljenjem puta.

Nesreća se dogodila na 150. kilometru Kolskog auto-puta R-21, gde su se direktno sudarili automobil cisterna za gorivo.

Svi u automobilu su poginuli.

Prema izvoru REN TV-a, vozači se nisu preticali, a do sudara je verovatno došlo zbog loše vidljivosti. Vozači su pogrešno procenili rastojanje između vozila. 

Svet zavijen u crno.

Kalifornijski kantautor Taker Zimerman poginuo je u 84. godini nakon što je u njegovom domu u Belgiji izbio požar.

U nesreći je život izgubila i njegova supruga Meri Kler Lambert, s kojom je bio u braku više od 50 godina.

Prema izveštajima lokalnih medija, oboje su stradali usled gušenja dimom, a tragedija se dogodila 17. januara.

Vest o Zimermanovoj smrti potvrdila je i njegova izdavačka kuća 4AD.

– Sa ogromnom tugom objavljujemo da je preminuo Taker Zimerman. Iza sebe je ostavio izuzetnu kolekciju albuma, kompozicija, poezije i kratkih priča nastalih tokom karijere duže od 60 godina – naveli su u saopštenju.

Zimermanov debitantski album Ten Songs by Tucker Zimmerman iz 1969. godine producirao je legendarni Toni Viskonti, koji će kasnije sarađivati sa Bouvijem na albumima Heroes i Young Americans.

Viskonti je, odajući počast prijatelju na Facebooku, napisao:

– Bio je jedan od mojih najstarijih prijatelja. Dejvid Bouvi ga je obožavao.

Tokom života, Zimerman je napisao više od 800 pesama.

U kasnijim godinama doživeo je novu pažnju publike, a bend Big Thief bio je producent i prateći sastav na njegovom albumu Dance of Love, objavljenom 2024. godine. Njegov poslednji album, Music by River Words by Ear, izašao je u julu 2025.

Policijska istraga o ovom porodičnom ubistvu je u toku.

U selu Restelica, u opštini Dragaš, dogodilo se teško ubistvo, kada je sin ubio majku.

O slučaju ubistva koje se dogodilo na Kosovu i Metohiji u opštini Dragaš, rano jutros obavešteno je Osnovno tužilaštvo u Prizrenu.

Prema izveštajima, sumnja se da je muškarac sa inicijalima F. B. oduzeo život svojoj majci T. B., upotrebivši fizičko nasilje u njihovoj porodičnoj kući u ovom selu.

Policijska istraga o ovom porodičnom ubistvu je u toku.

Telo ubijene žene je poslato na obdukciju u Institut za sudsku medicinu u Prištini.

Protiv osumnjičenog su ranije vođena tri postupka, a u sva tri su donete oslobađajuće presude.

Tužilaštvo navodi da je F. B., imao mentalne poremećaje, i da je prethodno bio umešan u tri slučaja porodičnog nasilja.

– Jedan slučaj je vođen tokom 2024. godine, dok su dva slučaja vođena tokom 2021. godine. Za ove slučajeve, Tužilaštvo je preduzelo odgovarajuće zakonske radnje, podiglo optužnice i donelo osuđujuće presude – navodi se u saopštenju.

Umesto slavske sveće i pesme, proslavu Svetog Jovana obeležili su pucnji

Miran praznični dan u selu Mala Vrbnica kod Kruševca pretvorio se u poprište krvavog pira!

Umesto slavske sveće i pesme, proslavu Svetog Jovana obeležili su pucnji, krici i policijske sirene nakon što je domaćin A.S. (45) pucao u svog rođenog sestrića S.S. (26)!

“Skočio da ih razdvoji, a ujak je dograbio oružje!”

Drama je počela oko 23 časa, kada je alkohol, kako se sumnja, rasplamsao stare porodične razmirice. Prema rečima očevidaca, proslava je prerasla u pakao kada je izbila žestoka svađa između domaćina i jednog od gostiju.

Mladić S.S., koji je na slavu došao sa ocem i bratom, u očaju je skočio da razdvoji ujak i brata koji su se besomučno tukli. U tom trenutku niko nije slutio da će domaćin uraditi najgore . A.S. je u mraku sobe dograbio pušku, uperio je u svog sestrića i bez milosti povukao obarač!

Krv na slavskom stolu

Gosti su u šoku posmatrali kako se mladić obliven krvlju ruši na pod. Metak mu je prošao kroz podlakticu, a dok je porodica vrištala, otac je ranjenog sina hitno zgrabi i prevezao u bolnicu.

“Bilo je strašno. Ljudi su počeli da beže, a S.S. je držao ruku dok mu je krv šikljala. Došao je na slavu kod ujaka, a zamalo da se vrati u sanduku”, navodi izvor blizak istrazi.

Hapšenje

Lekari kruševačke bolnice, šokirani prizorom, odmah su alarmirali policiju. Patrole su pod rotacijom uletele u selu i zatekle jezivu scenu, prestravljene goste i osumnjičenog ujaka.

A.S. nije ni pokušao da beži. Pred inspektorima je hladnokrvno priznao šta je uradio, dok su gosti u dahu prepričavali sekunde koje su delile veselje od tragedije.

Kazna za krvavi pir

Napadaču su odmah stavljene lisice na ruke, a tereti se za dva teška krivična dela: Nedozvoljeno držanje i nošenje oružja i Nanošenje telesnih povreda

Po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Kruševcu, određen mu je pritvor. Dok se ranjeni mladić oporavlja od povreda i šoka, policija istražuje da li je ujakov “arsenal” bio ilegalan i šta je zapravo bio okidač da čovek potegne oružje na rođenu krv usred krsne slave.

Japanska meteorološka agencija izdala je danas upozorenje na obilne snežne padavine tokom vikenda, u oblastima koje se protežu od severnih do zapadnih regiona, a vlasti su saopštile da bi neki auto-putevi u centralnom delu zemlje mogli biti unapred zatvoreni.

Obilne snežne padavine su verovatne duž pacifičke obale na mestima gde se retko viđaju, dok će područja duž obale Japanskog mora doživeti još obilnije snežne padavine sutra, saopštila je Japanska meteorološka agencija, prenosi Kjodo.

Vlada je pozvala ljude da izbegavaju nepotrebna putovanja, a očekuje se da će neki delovi auto-puteva, uključujući auto-put Meišin i auto-put Hokuriku, biti privremeno zatvoreni od sutra iz predostrožnosti.

Za 24 sata, do 6.00 sati sutra, prognozirano je čak 80 centimetara snežnih padavina u regionu Hokuriku u centralnom Japanu, 70 centimetara u regionima Kinki i Čugoku na zapadu i 60 centimetara u regionu Tohoku na severoistoku. 

Očekuje se da će na Hokaidu na severu, kao i u regionu Kanto-Košinecu, uključujući glavni grad Tokio, pasti pola metra snega, dok će region Tokai u centralnom Japanu prema prognozama imati 40 centimetara snega.

Tragedija se dogodila 13. januara.

Sedamnaestogodišnja Kamelija, učenica srednje škole u Mitri-Moriju u Francuskoj, izvršila je samoubistvo nakon što je, prema navodima porodice, nedeljama bila izložena teškom vršnjačkom nasilju u školi.

Tragedija se dogodila 13. januara, kada je devojka stradala na železničkoj pruzi dok se vraćala iz škole. Lekari hitne pomoći mogli su po dolasku samo da konstatuju smrt, a vest je potresla lokalnu zajednicu.

Porodica je policiji izjavila da je Kamelija od decembra bila žrtva zlostavljanja u školi i da su o tome obavestili rukovodstvo srednje škole „Onore de Balzak“. Iako su, prema navodima tužilaštva, održani razgovori sa učenicima za koje se sumnjalo da su učestvovali u nasilju, situacija se po povratku sa zimskog raspusta nije poboljšala.

Tužilaštvo je saopštilo da je Kamelija na dan smrti bila pozvana na razgovor kod direktora škole, tokom kojeg je, prema tvrdnjama porodice, suočena i sa sopstvenom odgovornošću za nastalu situaciju.

Zbog ovog slučaja, tužilaštvo u Meou otvorilo je dve istrage – jednu radi utvrđivanja okolnosti smrti, a drugu zbog sumnje na krivično delo zlostavljanja u školi koje je dovelo do samoubistva. Za to delo u Francuskoj je zaprećena kazna do deset godina zatvora.

Sedamnaestogodišnja Kamelija, učenica srednje škole u Mitri-Moriju, izvršila je samoubistvo nakon što je nedeljama bila izložena vršnjačkom nasilju. Poslednje trenutke života obeležila je razmena poruka sa majkom.

U utorak 13. januara, majka joj je u 11.24 časova poslala poruku: “Ne obraćaj više pažnju na njih, gotovo je, direktor se time bavi.” Ipak, nekoliko sati kasnije, Kamelija je napustila školu, ušla u voz, silazila na stanici Vilparizi i potom se bacila pod voz, gde je smrt konstatovana u 17.57 časova.

Kako navode francuski mediji, prethodnog dana direktor škole je održao sastanak sa Kamelijom i učenicima koji su navodno učestvovali u zlostavljanju. Nakon tog sastanka, Kamelija je majci poslala poruku: “Bio je ljut.” Sledećeg dana, manje od 24 časa kasnije, usledio je još jedan razgovor kod direktora, koji je trajao oko pola sata. Tada je Kamelija majci pisala: “Rekli su da sam ja kriva i da ću dobiti disciplinsku kaznu. Volim te iz sveg srca.”

Poslednje poruke glasile su: “Rekao je da ja pravim žrtvu od sebe” i “U svakom slučaju, volim te i ti si najbolja mama na svetu”, uz emotikone srca.

Manje od sat vremena kasnije, Kamelija je izvršila samoubistvo. Prema svedočenjima drugarica, devojka je napustila učionicu u potpuno rastrojenom stanju.

Ti događaji i period prethodnog zlostavljanja sada su predmet dve istrage – jedna sudska, druga administrativna – koje vode nadležni organi u Torciji. Porodica je podnela krivičnu prijavu protiv direktora i navodnih zlostavljača, a za krivično delo zlostavljanja koje je dovelo do smrti zaprećena je kazna do deset godina zatvora.

Na putu do prodavnice dečaka su presreli tinejdžeri, za koje se kasnije ispostavilo da su “skinhedsi”

Pre skoro 26 godina dogodilo se brutalno ubistvo dečaka. Jedinja njegova “krivica” je bila to što je – Rom. Na taj dan u Srbiji su se smenjivali osećaj neizmerne tuge, ali i posramljenosti i besa zbog onih koji su dečaka nasmrt pretukli. Ti osećaji ostali su do dan danas….

Tražio je tada od oca novac za “koka-kolu” koju je jako voleo, a nesrećni čovek, ni ne sluteći da će sina umesto u prodavnicu poslati pravo u smrt, detetu je dao pare. Sada, skoro 26 godine kasnije, smrt malog Dušana Jovanovića (13) ostala je nezaceljena rana zbog koje će Srbija dugo patiti.

18. oktobra , 1997. godine, trinaestogodišnji Dušan, dečak romske nacionalnosti, preminuo je usled brutalnog prebijanja od strane dvojice tinejdžera u Beogradskoj ulici u centru prestonice.

Na putu do prodavnice dečaka su presreli tinejdžeri, za koje se kasnije ispostavilo da su “skinhedsi”. Ubice, tada sedamnaestogodišnjaci, prvo su mu tražili novac, a onda počeli da ga udaraju i šutiraju…

Bacili su ga na pod, a udarci su se ređali jedan za drugim – šutirali su nesrećno dete po telu i glavi čizmama koje su bile ojačane metalom, sve dok nije prestao da daje znake života. A on je sve vreme grčevito držao pare za omiljeni sok.

Sahranjen u belom kovčegu

Mali Dušan preminuo je od posledice preloma vrata, a sahranjen je u belom kovčegu dva dana kasnije uz prisustvo više stotina ljudi koji su sa raznih strana došli da se poslednji put oproste od nesrećnog deteta.

Dušanov otac, Aleksandar Jovanović, ispričao je kasnije za medije da je, videvši da se duže vreme ne vraća kući, krenuo za sinom.

– Našao sam ga da leži na stepenicama, glava mu je bila pognuta unazad. Tada sam viknuo: “Ko mi ubi sina?” Izašle su komšije, a ja nisam znao šta da radim. Utrčao sam kod komšinice, rekao joj da pozove policiju, a onda je izašla i moja žena. Rekao sam joj: “Ubili su nam sina”, a ona je počela da vrišti – ispričao je davne 1997. Dušanov otac opisujući to pakleno veče, ni ne sluteći da će nekoliko godina kasnije nestati gotovo cela njegova porodica.

Tragedije su krenule jedna za drugom

Nesrećna sudbina porodice Jovanović nije se zaustavila na smrti dečaka. Dušanova majka, nije mogla živi bez sina i više puta je, prema rečima Dušanove rođene sestre koja je rođena tri godine nakon njegove smrti, pokušala da se ubije.

– Nikada nije pokušala da oduzme sebi život dok sam bila u kući. Čak su kad sam se rodila svi govorili da je postala sasvim druga osoba. Međutim, nikada nije mogla da prihvati da njenog sina više nema. Nedelju dana pre nego što je oduzela sebi život, primetili smo da je u depresiji. I jednog dana kada sam došla kući, ja sam bila ta koja sam je prva i zatekla – ispričala je ranije za “Blic” Kristina Jovanović.

Tog 12. jula 2015. godine, u smrt je otišla i Dušanova majka.

– Duletu je rođendan bio 1. avgusta. Tokom svih tih 18 godina pričala je kako hoće da bude sa svojim sinom za njegov rođendan. I tako je čekala i čekala. I te poslednje godine više nije mogla. Htela je da bude sa njim. I pored Dušana je i sahranjena.

Nije dobila priliku da upozna brata

– Nisu mi dali priliku da ga upoznam. Iako nikada neću znati kakav je stvarno bio, kroz priču sam stvorila jasnu sliku o njemu. Dule je bio druželjubiv, voleo je životinje, satove. Bio je veliki ljubitelj košarke, fudbala, a mnogo je voleo i da ide na pecanje – ispričala je tada Kristina.

Tada 15-godišnja devojčica, živeći pretežak život za jednu tinejdžerku, rasla je sa uspomenom na svog malog brata kog nikada nije upoznala.

– I tog poslednjeg dana njegovog života radio je baš sve što je voleo. Išao je na pecanje, igrao košarku, proveo vreme sa mamom i tatom. Mama mi je rekla da je bio veliki ljubitelj satova, ali i te koka-kole, koju je to veče hteo da kupi, ali nije uspeo…

Pored svih nedaća koje su joj se dogodile, morala je da vodi računa i o bolesnom ocu, jer su Aleksandru bile amputirane obe noge usled teške bolesti.

Tri godine nakon svoje supruge i preminuo je i Aleksandar, a mlada Kristina ostala je sama da se bori sa surovim životom i neizmernom tugom.

– Htela bih da se o Duletu snimi dokumentarni film, da se nikada ne zaboravi njegova tragična smrt – zaključila je tada Kristina Jovanović.

Ubice uhapšene i osuđene

Nakon što su čizmama sa metalnim ojačanjem do smrti šutirali dete, monstrumi koji su se krili iz ekstremističke ideologije, pobegli su u pravcu nekadašnje Železničke stanice na dnu Nemanjine ulice. Pošto je poliicija imala detaljan opis, uhapsila ih je nekoliko sati posle zločina.

Milan Čujić i Ištvan Fendrik iz Zemuna osuđeni su na po deset godina zatvora i poslati su na izdržavanje kazne u Kazneno popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu. Nakon provedenih četiri godine u zatvoru, Fendrik je pristao za NIN da ispriča šta se dogodilo tog dana.

– Bio sam siguran da je ceo svet moj. Tada nisam ni razmišljao o tome da čovek ima pravo na sopstvene ideje, ideologiju, sve dok ne ugrožava druge. Taj period mog života koji je bio zaokupljen takvim zanosom, ostavlja trag. Neizbrisiv. Dosta je teško to sve totalno prevazići, ali ja se trudim da prevaziđem. Iskreno bih voleo da nemam nijedan procenat starog sebe što se toga tiče – rekao je Fendrik za NIN.

Dušana više nema, a njegove ubice odavno su na slobodi.

Photo credit: Emilija Jovanović
Izvor: blic.rs

Veoma tužne i tragične vesti dolaze ove večeri. Brat našeg čuvenog fudbalera Nemanje Vidića – Dušan Vidić, pronađen je mrtav, potvrđeno je Telegrafu. Inače, Nemanja Vidić nikad nije toliko pominjao svog brata u javnosti.

Ne treba ni pričati o tome koliko je velik Nemanja Vidić bio tokom svoje igračke karijere, nakon koje je odlučio da se pomalo i povuče. Pokušao je da dođe na čelo Fudbalskog saveza Srbije, ali, to mu nije pošlo za rukom.

U svakom slučaju, tokom svoje igračke karijere, a i nakon nje, nikada nije izlagao porodicu u javnosti, pa se samim tim dosta malo i zna o njima.

Ipak, ovoga puta je i njega zatekla veoma tužna vest, a to je da je pronađen mrtav njegov brat.

Bivši fudbaler Mančester junajteda, Zvezde, Intera i Spartaka i proslavljeni reprezentativac Srbije nije se oglašavao povodom porodične tragedije.

(Telegraf.rs)