wp

Majka Ljiljana J. (76) i njen sin Petar J. (56) iz Čekmina kod Leskovca umrli su prirodnom smrću, ali ne i u isto vreme.

Njihova tela našao je Ljiljanin unuk, a Petrov sin Milan (31) sinoć oko 20 sati i odmah pozvao brata od strica, koji živi u istom dvorištu.

Mladen J., Milanov brat od strica priča da je scena bila jeziva.

– Scena je bila potresna. Stric je ležao trbuhom preko kreveta, a u drugoj sobi baka u položaju kao da je htela da ustane. Došli su neki ljudi koji su upoznati sa nalazima odbukcije i rekli nam da su svi unutrašnji organi kod strica bili u veoma lošem stanju, posebno jetra, a da je baka preminula od srčanog udara“, priča za Jugmediu Mladen, čija je porodica preuzela na sebe organizaciju sahrane dvoje nesrećnika.

On tvrdi da mu je najpre umro stric, a dva sata kasnije njegova majka.

Priča ove tročlane porodice više je nego tužna. Petra, za koga kažu da je bio nadničar, ali i veoma sklon alkoholu, ostavila je supruga sa sinom i bakom i preudala se. I sin je radio kao nadničar i, praktično, brinuo o ocu i baki, koja je bila dementna.

Soraja Vučelić nakon nesreće u Albaniji: Demantovala glasine i otkrila pravu istinu

Nakon nedavne saobraćajne nesreće u Albaniji, javnost se zabrinula za zdravlje starlete Soraje Vučelić, dok su mediji istovremeno preplavljeni spekulacijama o njenom privatnom životu. Iako su prvi izveštaji sugerisali da je zadobila teže povrede, Soraja se ubrzo oglasila i odlučila da razjasni brojne netačne informacije koje su počele da kruže.

Demanti o navodnom partneru: “Nemam nikakav odnos s tom osobom”

Jedan od naslova koji su privukli posebnu pažnju odnosio se na navodnog muškarca koji se, prema tvrdnjama pojedinih medija, nalazio s njom u bolnici nakon nesreće. Soraja je tim povodom izdala jasnu izjavu:

„Želim da bude jasno – osoba sa kojom me povezuju nije moj dečko, niti imam bilo kakav odnos s njim. Bez ikakve provere, pojedini mediji iznose neosnovane tvrdnje koje nemaju nikakve veze sa stvarnošću.”

Naglasila je da je njen cilj da zaustavi dalje širenje pogrešnih informacija koje negativno utiču na percepciju javnosti o njenom životu.

Šta se zapravo dogodilo u nesreći?

Soraja je potvrdila da je zaista bila učesnica saobraćajne nezgode u Albaniji, ali da je prošla bez težih povreda. Nakon pružene medicinske pomoći, otpuštena je na kućno lečenje.

„Srećom, sve je prošlo bez ozbiljnijih posledica. U trenutku nesreće nisam bila za volanom, a moje vozilo nije oštećeno,” istakla je.

U svojoj objavi dodala je i da ne želi da se njen identitet ni na koji način vezuje za osobe s kojima nije u kontaktu, naglašavajući:

„Osoba koja zaista jeste deo mog života potpuno je drugačija od slike koju javnost pokušava da mi pripiše.”

Fokus na oporavak i lični mir

Ovim obraćanjem Soraja Vučelić je stavila tačku na glasine koje su usledile nakon incidenta. Jasno je poručila da želi da zaštiti svoju privatnost i izbegne dodatnu medijsku pažnju u vezi s neproverenim informacijama.

Uprkos okolnostima, Soraja se uspešno oporavlja i, kako navodi, fokusirana je na svoj lični mir i zdravlje, bez obzira na senzacionalističke naslove koji se pojavljuju u medijima.

Drama koju su sekunde delile da se pretvori u tragediju dogodila se u avionu “Flajdubaija” u petak oko 14 časova na pisti aerodroma “Nikola Tesla”.

Let FZ1746 iz Beograda do Dubaija mogao je da bude prekinut svega nekoliko minuta nakon ukrcavanja putnika, jer se letelica “odlepila” od piste suviše kasno. Naime, “boing 737-8 MAКS” je prag piste preleteo na visini od svega nekoliko metara.

Кako za Objektiv navodi dobro obavešteni izvor, putnici nisu ni bili svesni da im je život u opasnosti, iako je avion počeo da se penje u visine neuobičajeno sporo, nakon čega je preleteo kraj piste na visini koja je manja od 10 metara.

“Iako su piloti uradili proračun za poletanje koristeći celu dužinu piste, što je 3.000 metara, iz nekog razloga nisu poleteli sa njenog početka, već sa mesta koje se nalazi jedan kilometar niz pistu, u pravcu auto-puta. U poslednji čas je izbegnuta tragedija, jer je avion jedva preleteo zaštitnu ogradu i malo je falilo da završi na auto-putu. To bi sigurno dovelo do stradanja putnika, posade, a da ne pričamo o karambolu koji bi izazvao pad letelice i pogibiji onih koji su u tom trenutku bili na deonici auto-puta nadomak aerodroma”, kaže izvor.

Posle Violetine smrti dobio je još jednu ćerkicu, koju je želeo da nazove istim imenom

Pre dve godine sam ostao bez ćerke. Svaku subotu, kao i svakog 13. u mesecu, provodim na groblju. Za mene ovaj bol i tuga nikada neće proći. Ovo je za Objektiv rekao Dragiša Jošić, otac svirepo ubijene Violete (19).

Nju je, tog kobnog 13. oktobra 2019. godine, 39 puta ubo bivši momak Dušan Petronijević (36) iz Koceljeve. Nesrećna devojka je imala čak 29 uboda po vratu, glavi i leđima. Mlada devojka, koja je tek zakoračila u život, ubijena je u svojoj sobi samo zato što nije želela da se vrati osobi koja ju je proganjala. Kako dalje navodi neutešni otac ove devojke, nikada neće zaboraviti dan kad je izgubio svoju mezimicu.

– U dvorištu smo bili Violeta, koja je u tom trenutku došla iz treće smene, supruga i ja. U jednom trenutku Dušan se pojavio na kapiji, javio nam se, a potom su njih dvoje otišli u njenu sobu. Iz nje više živa nije izašla – kroz jecaje se priseća Dragiša. Bolna sećanja neutešnom čoveku samo naviru. – Sećam se da je, pre nego što se on pojavio, mazila svoju kucu, bila je nasmejana. Žao mi je što nisam znao da su u svađi, jer bi sve bilo drugačije – izgovara on kroz uzdahe. Dragiša opisuje kako svaki dan ulazi u sobu željan da ugleda ćerku.

– Svako jutro otvaram vrata njene sobe, sve je uvek na istom mestu, ali nje nema. U ormarima je još njena garderoba, ne mogu da ih otvorim. Srce hoće da pukne. Sve mi miriše na nju – uplakano priča Violetin otac.

 Pogledajte Galeriju

ŽELEO SAM DA DRUGOJ ĆERKICI DAM ISTO IME

Posle Violetine smrti dobio je još jednu ćerkicu, koju je želeo da nazove istim imenom.

– Želeo sam da se i mlađa ćerka zove Violeta, ali poslušao sam savete da to nije dobro i zato sam joj dao drugo ime, Lena. Često mi se dogodi da pogrešim, pa umesto da kažem Leno, ja kažem Viko. Mnogo liči na Violetu. Sve je njene manire pokupila – opisuje Dragiša. Otkad je na svet došla njegova mlađa ćerka, Dragiša daje sve od sebe da živi normalno. Ali… – Muzika se nikad ne svira u kući. Nisam želeo ni trubače kad se Lena rodila. Moja Violeta je moja duša – izgovara neutešni otac.

„JA ZNAM GDE BODEM”

U februaru ove godine Dušan Petronijević je osuđen za krivično delo teško ubistvo na svirep i podmukao način.

– Presuda je maksimalna, znači više od toga po zakonu ne može, mada bi trebalo da se osudi na smrtnu kaznu i doživotnu robiju. Sećam se, i kada nam se dogodila ova tragedija, još u kući ja sam ga molio da zove Hitnu pomoć da dođu po nju, a on mi je rekao: „Nema potrebe, ja znam gde bodem.” Sudija je i to pročitala prilikom izricanja presude, a on je bio hladan i bez emocija, kao i tog dana kada mi je oduzeo pola duše – zaključuje Dragiša Jošić.

Piše: ALEKSA MOMČILOVIĆ

Pokrenuta je istraga

U srednjoj školi Peri u Ajovi ima više žrtava nakon izveštaja o pucnjavi, javljaju američki mediji. Kancelarija šerifa okruga Dalas potvrdila je istragu pucnjave, ali je rekla da za sada nema drugih informacija.

Prema rečima svedoka, na licu mesta je najmanje pet vozila hitne pomoći, kao i izuzetno jake policijske snage. Ulice u nekoliko blokova su blokirane i primećen je medicinski helikopter kako sleće na školu.

Portparol grada Kris Kohea rekao je da je i osnovna škola koja se nalazi u blizini zaključana i da su svi tamošnji učenici zadržani u svojim učionicama. Kruže izveštaji da je osumnjičeni “oboren sa prostrelnom ranom koju je sam sebi naneo”, odnosno da se ubio, ali vlasti to još nisu potvrdile.

Takođe su objavljeni izveštaji o više helikoptera na licu mesta kako bi pomogli u transportu nekoliko kritično povređenih osoba za koje se tvrdi da su zadobile povrede od vatrenog oružja.

Srednja škola Peri je deo školskog okruga Peri komjuniti, koji se nalazi oko 40 kilometara severozapadno od De Mojna. U školu ide oko 1.785 učenika, navodi se na njegovoj veb stranici.

Sud u Skoplju je danas donio presudu u slučaju brutalnog dvostrukog ubistva koje je potreslo Sjevernu Makedoniju. Ubice djevojčice Vanje Gjorčevske (14) danas su osuđene na doživotni zatvor.

Djevojčica je nestala 27. novembra 2023. godine na putu do škole u 7:25 sati, a pronađena je mrtva početkom decembra kod sela Orman.

Ljupčo Palevski Palčo, Velibor Manev, Bore Videvski i Vlatko Kešišev osuđeni su na doživotni zatvor zbog ubistva 14-godišnje Vanje Gjorčevske i Panče Žezovskog.

Vanjin otac, Aleksandar Gjorčevski, oslobođen je optužbi i pušten na slobodu.

Prema optužnici, petorka je zajednički planirala otmicu Panče Žezovskog kako bi iskoristili njegovo vozilo za otmicu djevojčice Vanje.

Palevski je od ranije poznavao ubijenog frizera Panču, s kojim je doveden u vezu zbog navodnog vađenja zlata. Cilj zločina bio je iznuda otkupnine od jednog člana Vanjine obitelji. Oboje su na kraju ubijeni.

Prema makedonskim portalima, Palevski je bio glavni izvršitelj ubistva, a radi se o građevinskom poduzetniku. Palevski u Makedoniji ima i desničarsku prorusku stranku, a bio je u ekstradicijskom pritvoru u Beogradu po međunarodnoj potjernici koju je raspisala Hrvatska.

Palčo je prvo pobjegao u Beograd, a zatim i u Bugarsku te u Tursku gdje je uhapšen.

Vanja je oteta krajem novembra, a tijelo joj je pronađeno vezano i ostavljeno izvan grada. Palevski je poznavao njenu porodicu, stanovao je u istoj zgradi i imao ključ ulaza. Sumnja se i da mu je Vanjin otac dao informaciju da će djevojčica biti sama na putu prema školi.

Tokom suđenja svi optuženi su negirali krivicu i tražili oslobađajuću presudu.

Mirjana Lazović, jedina preživela iz automobila koji je vozač borbenog vozila “PASARS” pregazio 21. septembra prošle godine na putu Kraljevo – Raška u ispovesti za “Blic” kaže da su njena deca bila živa otprilike pola sata i da ih je čula kako plaču. Mirjana je u teškoj nesreći izgubila muža Danijela, sina Luku (7), ćerke Lanu (10) i Milu (1) i drugaricu Dijanu Kutlašić.

Mirjana Lazović, žena koja je gledala kako joj članovi porodice umiru u najgorim mukama dok je čekala da stignu službe Hitne pomoći i vatrogasci, otvorila je svoju dušu prvi put nakon tragedije i prisetila se najtežih i najdužih sati u njenom životu.

Majka, supruga, drugarica u sekundi je ostala bez svog sveta, a u potresnoj ispovesti za “Blic” ispričala je da su tog dana krenuli u manastir Studenicu.

– Moj muž je vozio polako, jer su bile gužve. U jednom trenutku sam samo ugledala veliko vojno vozilo kako punom brzinom ide ka nama. To vozilo je išlo brzinom kao da leti. Ja sam samo stigla da vrisnem. Suprug je pokušao da izbegne direktan sudar, ali nije uspeo – priča Mirjana.

Probudio je dečiji plač

Mirjana je od jačine udarca izgubila svest, a iz nesvesti ju je trgao plač njenih mališana koji su nakon udesa bili živi još nekih pola sata.

Naša sagovornica i njena porodica i prijateljica bili su zaglavljeni ispod borbenog vozila teškog 18.5 tona.

– Budim se i vidim krv oko sebe. Osvestila sam se kada sam čula decu da vrište, probudio me je njihov plač. Videla sam muža kako sedi nepomično, izgledao je kao da je zaspao, imao je samo jednu posekotinu na bradi. Naš automobil je bio potpuno smrskan. Ležala sam sa porodicom ispod 18.5 tona teškog borbenog vozila – priča u detalje Mirjana.

Sledeće čega se seća jesu vojnici koje je videla u blizini. Na njen vapaj da joj spasu decu, kako kaže, ostali su nemi.

– Dok su moja deca vrištala, ja sam molila vojnike da nam pomognu, samo decu da mi spasu. Oni su mi na to odgovorili da ne mogu, jer čekaju da počne uviđaj i da dođe dizalica. Molila sam ih za malo vode, nisu mi dali – priča potresena Mirjana.

Lekar Mirsad Đerlek pritrčao u pomoć

Naša sagovornica je ispričala da joj je u pomoć jedino pritekao lekar iz Novog Pazara Mirsad Đerlek, koji joj je dao vodu i rekao da će biti uz nju dok ne dođu spasioci.

– Mnogo sam zahvalna jedinom čoveku koji mi je pomogao u najtežem trenutku u životu, a to je doktor Mirsad Đerlek. Jedini koji se ljudski poneo i pružio pomoć. Dao mi je vodu i rekao da će biti tu sve dok ne dođu spasioci. Bilo je tu još ljudi koji su izlazili iz vozila da pomognu, ali su ih vojnici sklanjali. Niko od vojnika mi nije pomogao, samo su se šetkali okolo i čekali službe – priča Mirjana.

Ona se prisetila i najtežeg momenta u svom životu – njena deca su vrištala od bolova između 25 i 30 minuta dok su čekali pomoć.

– Moja deca su bila živa i vrištala su između 25 i 30 minuta. Dizalica i službe hitne pomoći stigli su tek nakon nekoliko sati. Rekla sam lekaru: “Molim vas, samo mi decu spasite”, on mi je odgovorio: “Ne brini, svi su dobro, samo tebe da spasimo”. Tada sam shvatila da su svi nastradali – priča neutešna Mirjana.

“Lana i Mila su plakale”

– Ja ne mogu da verujem kakvi su to ljudi, da ne priđu da pomognu porodici koju su sami pregazili. Zar je važniji uviđaj od života dece? Čula sam plač moje najstarije ćerke Lane i bebe Mile, bile su žive još pola sata nakon nesreće. Pomoć je stigla prekasno, ali da su odmah reagovali bilo je šanse da se spasu. Moja ruka je bila spaljena, osećala sam jake bolove, ali sam odmah nakon nesreće stala na noge, sigurna sam da je bilo šanse i za njih. Ja sam zbog njih izgubila celu porodicu, ali da su mi barem jedno dete spasili, bila bih im zahvalna – ispričala je naša sagovornica.

Vozač osuđen na 12 godina zatvora

Podsetimo, pripadnik Vojske Srbije M.V. iz Niša pred Višim sudom u Kraljevu osuđen je na 12 godina zatvora jer je izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj su smrtno stradali Danijel Lazović, njegovo troje dece od 10, 7, i jedne godine i njihova komšinica Dijana.

Okrivljeni je, upravljajući vozilom marke “PASARS” pod dejstvom alkohola, prešao u suprotnu traku i pregazio automobil koji se kretao iz suprotnog smera.

Alkohol pio neposredno pre nesreće

Veštaci su utvrdili da je alkohol pio neposredno pre nesreće, kao i da mu je izmereno 0.37 promila alkohola u krvi.

Okrivljeni je na sudu priznao krivicu za nesreću, ali je negirao da je tog dana konzumirao alkohol.

Kamere na benzinskoj pumpi su pokazale da su svratili na pauzu i kupili pivo.

Vozaču je određena i mera zabrane upravljanja vozilom “C” i “B” kategorije u trajanju od pet godina.

Najmanje 10 osoba je ubijeno, a više njih ranjeno u pucnjavi u jednoj kući u gradu Irapuato, u centralnom Meksiku, u utorak uveče, saopštile su vlasti. Među poginulima ima i djece.

“Riječ je o užasnom višestrukom ubistvu i u toku je istraga”, izjavila je meksička predsjednica Klaudija Šeinbaum na redovnoj konferenciji za medije u srijedu ujutru, dodajući da su među stradalima i djeca

Bezbjednosne vlasti su saopštile da su pokrenule operaciju pronalaženja odgovornih za napad.

Lokalni mediji su izvjestili da se pucnjava dogodila tokom vjerske proslave.

Kancelarija državnog tužioca Gvanahuata, savezne države u kojoj se dogodio napad, potvrdila je incident.

“Prema preliminarnim podacima, 10 osoba je izgubilo život, a više njih je ranjeno hicima iz vatrenog oružja”, navela je kancelarija za civilnu bezbjednost Irapuata u saopštenju na društvenim mrežama.

Dodali su da lokalna vlast osuđuje nasilje i izražava solidarnost sa žrtvama, njihovim porodicama i drugim građanima pogođenim ovim “kukavičkim činom”.

U selu Trnava, skrivenom među brdima u okolini Novog Pazara, živi nana Mejrem, starica čije lice, prekriveno dubokim borama, svedoči o životu punom čekanja, tuge i nade.

Više od četiri decenije njeno srce bilo je zarobljeno u tišini i neizvesnosti – sve do pre nekoliko dana, kada se dogodilo ono što je i sama davno prestala da sanja.

Priču o njenoj sudbini zabeležila je humanitarka Tamara Misirlić, a upravo zahvaljujući toj objavi, svet je saznao za bol ove majke, a njen sin – za njeno postojanje.

Svako jutro, pre nego što bi skuvala kafu ili otvorila vrata, Mejrem bi sebi tiho postavila isto pitanje:

“Gde li je moj sin?”

Od trenutka kada je poslednji put videla svoje dete prošlo je punih 40 godina. Nije bilo pisama, poziva, ni vesti. Samo duga, mučna tišina, koja je svakim danom postajala sve teža. Godine su prolazile, a nada da je njen sin još negde živ, da nije zaboravio, živela je tiho, zakopana duboko u njenom srcu.

 – Možda je poginuo… možda me zaboravio… ko zna gde je – govorila je Mejrem kroz suze.

A onda, sudbina je pokazala da nikada nije kasno za čudo.

Nakon što je njena priča objavljena na društvenim mrežama i dotakla srca hiljada ljudi, Mejremin sin se javio. I ne samo to – vratio se kući.

Usledio je susret koji je rastopio i najtvrđa srca. Posle četiri decenije čekanja, zagrljaj je bio jači od svih prepreka, vremena i distance koje su ih razdvajale. Ljubav majke – strpljiva, tiha, ali nepokolebljiva – pobedila je zaborav, rastanak i godine tuge.

Tog dana, dvorište oronule kuće u Trnavi ispunilo se suzama, ali ovaj put – suzama sreće. Mejrem je dočekala sina širom otvorenog srca, sa rukama koje su decenijama čeznule za tim zagrljajem i ljubavlju koja nikada nije izbledela.