wp

Supruga Aca Pejovića pevaču je sve na svetu 

Pevač Aco Pejović godinama je u skladnom braku sa suprugom Biljanom sa kojom ima tri ćerke. Međutim, u njihovim životima nije bilo sve idilično, jer je ona preživela pravu agoniju pre nekoliko godina, kada joj je zdravlje u jednom danu bilo narušeno.

Jednom prilikom Aca se kroz suze prisetio životne drame kada mu je supruga Biljana bila na ivici smrti.

– Biljana je bila zdrava žena, nikad nije imala problema, nije ni znala da ima te aneurizme. To je kao jedan balon koji se stvori na krvnom sudu, ona je imala to urođeno i to dve na očnim aortama. Tri dana se žalila da je glava bolela, ali ništa nešto drugačije nego inače. Taj dan samo se srušila u amfiteatru pred studentima dok je držala predavanje i odmah su je odveli u Urgentni centar. To iščekivanje tamo, dok ona leži na stolu, ću zauvek pamtiti. Te ružne scene koje čovek mora da gleda, kako iznose svakih pola sata po jedno telo u crnim kesama, samo sediš i čekaš i prolazi ti kroz glavu da doktor izađe i kaže tebi „to je to“. Tad sam zvao, pošto imam puno prijatelja doktora sa kojima se družim, i odmah su mi pritekli u pomoć – rekao je tada očajni Pejović i nastavio:

Foto: Ata images

– Doduše jedna mlada doktorka me je uvela unutra, tad nisam znao uopšte šta su aneurizme, bila je mlada pa mi je delovala neiskusno, ali ne zameram joj. Ona je rekla, da se ona pita, ona bi je ostavila da je prati do ujutru, što bi bilo 100 odsto kobno za nju, jer je morala odmah na operaciju. Od 1.000 jedno preživi, kad pukne aneurizma, to su mi kasnije rekli. Onda je došao moj prijatelj i doktor Zoran i brzo su je prebacili na neurohirurgiju i tu je doktor Tasić prihvatio i danas sam mu zahvalan kao bratu. To se sve dešava u 12 uveče – pričao je pevač, pa nastavio:

Rajko Ristić

– Te večeri ne mogu zaboraviti, cela srpska estrada je bila kod mene. Tad sam shvatio da su mi pravi prijatelji, pokazali su mi ljubav i poštovanje. Toliko su mi snage dale kolege, od Cece, Brene, Bobe, Zorice i Kemiša, Bekute i Mrke, Žike Jakšića, Raka Marić, Lukas, Tropiko, ne znam ko nije bio u Urgentnom uz mene, došli su svi u bolnicu. Bilo je 150 ljudi od toga 70 odsto sa estrade. Sećam se, kreću da je vode na operaciju i zovu moju decu da je vide, jer je to možda poslednji put da je vide. Šest i po sati je trajala operacija, mi smo ostali do 7 ujutru u Urgentnom – ispričao je Pejović te dodao da je nakon operacije krenula nova borba za Biljanin život i koji će dati svu svoju snagu da majka njegove tri ćerke bude zdrava i uz njih još dugo vremena.

Ćerka Siniše Mihajlovićajoš nije u stanju da se pomiri sa odlaskom svog oca. Svu svoju bol i tugu ona je skrila duboko u sebi i zbog ćerke Violante, nastavila da se raduje životu. Priznala je Virdžinija Mihajlović da joj u trenutku najvećeg bola upravo naslednica bila najveći pokretač i neko zbog koga nije potonula.

Upravo zbog mezimice ćerka Siniše Mihajlovića vratila se svakodnevnoj rutini i dosadašnjem životu koji je uključivao objave na “Instagramu”. Njena otvorenost u tom pogledu neke je iznenadila, zlonamerni su smatrali da je prerano da se na taj način eksponira svega par meseci od smrti oca, dok su joj pojedinci osmeh na licu veoma zamerili te su usledile i uvrede.

Budući da se sa negativnim komentarima sureće već neko vreme, Mihajlovićeva mezimica odlučila je da se obrati javnosti putem društvenih mreža: 

− Polako ću pokušati da se vratim na Instagram, ne zato što sam dobro, da budem vedra, srećna i bezbrižna (naročito za glupe ljude, koji, nažalost, postoje), već da bih skrenula pažnju sa gubitka koji sam doživela. Nije da Instagram može ko zna koliko da me odvrati kada su srce i duša u komadićima (Violante je moj spas), ali može bar malo da me natera da razmišljam o lakšim stvarima. S obzirom na to da će se uvek naći neko ko će pokušati da sudi komentarima: „Izgubila je tatu, a već se smeje”, „Stavlja storije na Instagram, ja nisam mogao da ustanem iz kreveta”, „Vidi koliko je boli, već je našminkana i dobro se oblači”… Znajte da me vaše kritike ne dotiču.Ogromna praznina koju osećam je tu, ona živi u meni, ne daje mi ni trenutka mira… Fotografije na Instagramu ne definišu stanje mog duha, neka to bude jasno. Plačem, ali sam „prinuđena” da obrišem suze i nabacim osmeh, jer imam ćerku koja, uprkos svemu, zaslužuje da ima srećnu majku – počela je izlaganje ona pa nastavila:

− Biće teško, ali učiniću sve da ćerki pružim najlepše detinjstvo, baš kao što je bilo moje. Moram da budem nasmejana čak i kada je sve u meni razbijeno. A ja imam muža koji posle svega što je prošao pored mene i moje porodice zaslužuje više od bilo koga ženu koja je u stanju da plače, da sebi da oduška, da pati, ali da se onda vrati i nastavi da živi. Jer, život je nešto drugo, uprkos tome šta vam ovde pokazujem… Uvek sam radije zadržavala patnju za sebe i tako ću nastaviti. Ovde je nikada nećete videti. Sve vas volim – zaključila je Mihina mlađa naslednica i stala na put zluradim komentarima i napadima.

Nada Alimanović je izbjeglica iz Bosne i Hercegovine u Srbiji. Ona je nekada bila ugledna profesorka klavira, a sada dane provodi gladujući.

Nekadašnja profesorka živi zaboravljena u jednoj prostoriji u školi u selu Mačkovac kod Kuršumlije. Ostala je bez posla, a jedan zid je dijeli od učionice u kojoj učitelj djeci drži nastavu. Nema nikakva primanja, i tako ju je muka naterala da moli za koru hljeba. Nema ni dokumenta, a ujedno ni zdravstveno osiguranje. Nema ni drva sa grijanje, ni namještaj u prostoriji u kojoj živi.

Najpre nije željela da priča o svom problemu. Nije željela da se čuje da gladuje, jer nije željela da bruka svoju porodicu. Ipak, biti gladan nije grijeh, naročito u situaciji u kojoj se Nada nalazi.

– Za ovu nedelju imam jedan hleb i nekoliko palenti. Imam hrane do petka. Živim u maloj prostoriji. Nemam nikakva primanja, nemam dokumenta od 2018. godine. Ovde sam osam godina, a Kuršimliji sam radila kao profesor klavira u muzičkoj školi iz Prokuplja koja ima odeljenje u Drinki. Brat mi šalje 100 evra mesečno da imam za hranu, nije ni on u mogućnosti da pošalje više. Zamislite da osam godina izdržavate sestru, da joj šaljete po 100 ili 150 -evra – rekla je nada humanitarcu Dejanu Markoviću Miloševiću.

Crveni krst joj ne pomaže. Kako je rekla, rekli su da nisu nadležni za nju jer je ona prijavljena u Šapcu.

– Mogli bi bar vodu da mi donesu, ova voda je zagađena. Ja idem od petlje i uzbrdo i u torbama sa točkovima nosim 12 litara vode i tri litre mleka. Mučim se kao Isus Hristor, nema ko vodu da mi donese. Crveni krst neće. Nose ovde ljudima redovno hranu, a ne mogu da dođu kod mene jednom u mesec dana da mi donesu samo vodu i hleb. Ako čoveku ne doneseš vodu i hleb, ne znam da li neko treba da živi. Za tri meseca sam oslabila 20 kilograma, ne znam da li je noseći li od neke bolesti, jer nema zdravstveno osiguranje – dodala je.

Kada joj je saopšteno da će da dobija vodu i hranu, Nada se veoma obradovala. Kada su je humanitarci obišli drugi put, donijevši joj vodu i upitali da li je dobro jela, Nada je kroz osmijeh odgovorila da je “ajvar slistila i da ne može da ga se zasiti”.

– Sada sam sita. Bila sam željna baš ajvara – rekla je.

Karl Edvard Tomi Borgud, poznatiji po nadimku Slim, čuveni vozač Formule jedan i bubnjar legendarnog benda ABBA preminuo je u 77. godini nakon duge i teške bolesti.

Borgud je od rane mladosti pokazao ogroman talenat kako za muziku, tako i za vožnju, a po mnogima jedan od najluđih i najživopisnijih vozača u istoriji „najbržeg cirkusa na svetu“ uspeo je da ostvari naizgled nemoguće – u isto vreme je i vozio u F1 karavanu, i svirao sa ABBA.

Upravo mu je prijateljstvo sa Bjornom Ulveusom, osnivačem ABBA, omogućilo da se u 34. godini, kao tada već veteran moto-sporta, domogne Formule jedan, ali svoj dvogodišnji boravak u ovom takmičenju nije okončao bez „praska“.

Naime, iako dočekan uz veliku dozu potcenjivanja, Borgud je uspeo da u krajnje nekompetitivnom bolidu ATS-a na čuvenom Silverstonu 1981. godine osvoji fantastično šesto mesto i jedan bod. No, to je bilo sve za tu sezonu, ali je njegov dalji nastup u bolidu ovog nemačkog tima protekao bezuspešno.

Ipak, nastup na Velikoj nagradi Velike Britanije bio je dovoljno dobar da mu donese poziv Kena Tirela, vlasnika ekipe Tirel koja se takmičila od 1958. do 1998. godine. Ipak, u njoj se zadržao samo tri trke pre nego što je usledio rastanak jer se navodno „nije snašao u novom timu“.

Razlog za to se verovatno krije u nameri Borguda da „žonglira“ karijerama, i da se istovremeno uz borbu za što bolji plasman u Formuli jedan bavi sviranjem.

Nakon što je napustio Tirel, trkao se tek periodično pre nego što je za volanom kamiona postao jedan od najboljih u ovom sportu, osvajavši titule u Diviziji 2 i Diviziji 3 Evropskog šampionata u trkanju kamiona.

Takođe, ostaće zabeleženo i da je 1979. godine na Prvenstvu Evrope zauzeo treće mesto iza kasnijeg šampiona F1 Alana Prosta i Majkla Blikemolena.

(Kurir.rs/Nova.rs)

Iako ima 105 godina, nanu Džezide Alija iz kosovskog sela Stančić vrijeme i nove tehnologije nisu pregazile.

Nana je preživjela četiri rata, ima 60 potomaka, petoro djece, unuke, praunuke i čukununuke, ne nosi naočare, ima odličnu memoriju i bez problema koristi svoj mobilni telefon.

Ona je ovih dana bila u gostima kod članova svoje porodice u Kumanovu, gradića na sjeveroistoku Makedonije, gdje ju je posjetila ekipa skopske televizije 21 i lično se uvjerila u vitalnost ove nane. I oni su se začudili kako osoba koja je iza sebe ostavila jedan cio vijek može da bude u tako dobroj formi. Baka im je na to odgovorila da ju je održao stalni rad, skromna i zdrava hrana.

– Ne znam odakle mi toliko zdravlja. Ja sam cio život uglavnom jela kukuruzni hljeb, paradajz, crni luk, kupus i drugo, a pila sam samo ovčije mlijeko, rekla je nana Džezide Alija.

Ona kaže da život danas nije loš, ali joj se ni malo ne dopada kako se oblače mlade djevojke. Veli da žene moraju da se razlikuju od muškaraca.

– Sada oblače razne modele haljina. Meni se to uopšte ne dopada, ali šta da radim. Djevojka treba da je djevojka, žena – žena, muškarac – muškarac. Treba da se razlikuju. Sada se ne zna da li je djevojka, nevjesta ili muškarac – kaže nana Džezide, piše hayat.ba.

Ona je u Kumanovu bila u posjeti sinu njenog amidže, koji ima 80 godina, odakle je svima poručila da održavaju i njeguju porodične veze.

– Prvo treba da se međusobno volite, da svako poštuje svoju krv i da što više doprinosi porod

Ništa u silu Boga”, ova rečenica svaki put treba da vam padne na pamet kada se bespotrebno zabrinete za svoje dete

Priča puna mudrosti je ova pred vama:

“Jedna žena je došla kod Boga. Na leđima je nosila jednu tešku torbu pod kojom se bukvalno savila.

“Jesi li umorna, ženo? Skini teret sa ramena, sjedi, odmori se,” reče joj Bog.

Hvala, neću dugo. Moram brzo da se vratim nazad. Ako se nešto desi mojoj deci nikad sebi neću porostiti.”

“Zašto nećeš sebi oprostiti?”

“Samo sam došla Gospode da te zamolim jednu stvar: Ako se ikad nešto desi mojoj djeci, spasi ih Gospode – spasi ih”.

“Pa to je sve što ja radim. Da li sam ti dao razlog da sumnjaš u mene?” upita je Bog.

“Ne, ali… Toliko opasnosti vreba: loši ljudi, siromaštvo, pogrešni životni izbori… Plašim se da će ćerka izabrati pogrešnog čovjeka za muža, da će sin upisati pogrešan fakultet, patiće cijeli život..”

“Greške su tu da ih nauče da budu oprezniji. Čovjek jedino na svojoj koži uči. To se zove iskustvo. Zašto želiš da svoju djecu zaštitiš od iskustva?”

“Zato što želim da ne osjete bol. Pogledajte, uvijek sa sobom nosim vreću slame za slučaj da se jedno od njih oklizne i padne. Tako će moći da padnu na mekano i neće ih boljeti,” kaže ona ponosno.

“Pogledaj sad ovo,” reče joj Gospod i ispred njenih očiju stvori sljedeću scenu:

Gomila slame bila je pobacana oko njenog sina, a on je uporno pokušavao da se probije kroz tu slamu i nađe izlaz. Jurio je okolo, razbacivao slamu, pao u očaj, pa u bijes. Na kraju je izvadio šibice i zapalio slamu. Svuda oko njega buktao je palmen koji je za kratko vrijeme prekrio cijelu sliku.

“Sine! Moram da mu pomognem,” vrisnula je žena.

“Šta ćeš da uradiš? Da baciš još slame u vatru?” Upita je mirno Gospod.

“Imaj na umu ovo: što više roditelj štiti dijete od problema, to ono po svaku cijenu želi da upadne baš u taj problem. Na kraju dijete neće znati šta je bol, šta je sloboda izbora… Ti misliš da je ovo vreća slame, a to je u stvari vreća problema. Ta vreća sadrži sve strahote koje zamišljaš, sve strahote koje žive u tebi, sve strahote kojima si ispunjena. Sve što više brineš tvoj problem postaje veći, zato su tvoja leđa tako savijena, a duša izmorena…”

“Znači ne moram da brinem o svom sinu? To mi govoriš, Gospode?”

“Čuvaj djecu, ali ne brini bez razloga. Pusti me da ih čuvam, da ja uradim ono što smatram da je dobro. Samo mi nemoj smetati. To je ipak stvar vjere..”

Baka Anica (85) prije godinu dana ostala je bez kćerke Lele, a za bol koju osjeća ne može da pronađe utjehu.

Vesela Milovanović Lela iz sela Lece u opštini Medveđa preminula je u svojoj 51. godini života od karcinoma i za sobom ostavila majku, bol i tugu. A ovo je priča o Anici Milovanović, kao i o svakoj majci koja je izgubila svoje dijete i ostala sama u četiri zida.

Lela je vodila domaćinstvo, nije se udavala nikada, muž mi je bio alkoholičar, a ona je sve to proživljava, gledala. Nije htjela da se udaje nikako, same smo se snalazile, ona je učila, nevina je otišla pod zemlju. Ona je bila moj sin, živjela bez oca, ja nemam ni sina, ni brata, nikoga nemam”, počinje svoju tužnu priču za juGmediu Anica Milovanović kroz suze i jauke, milujući Lelinu fotografiju.

Osamdesetpetogodišnju Anicu život nikada nije mazio, otac joj je poginuo u ratu, dvije kćerke odrasle su kod prvog muža koji je ubrzo preminuo, a drugi je maltretirao, ali ipak, njena najveća bol je gubitak kćerke.

Nekada je, kaže bila velika žena, danas sebe naziva mučenicom. Sama u četiri žida, a svaki kutak kuće odiše uspomenama na njenu pokojnu kćerku.

I dok nam pokazuje njene fotografije, prisjeća se da je davne 1965. godine došla da živi kod Radomira, udovca sa dvije ćerke, a ona je dovela jednu djevojčicu, jer su dvije ostale kod prvog muža i čuvala sve tri podjednako. Sa Radomirom je dobila još jednu kćerku, Lelu. Nije bila maćeha, kaže, bila je majka, a danas, kroz suze izgovara, nikoga nema vrata da joj otvori, da je pita da li je popila lijek, da prozbori po neku riječ.

“Čuvala sam njegovu kćerku od osam mjeseci i voljela je kao svoje dijete i jednu stariju od 3 godine, a dvije su mi ostale kod muža, on me ostavio, poslije je umro. Nikada ih nisam odvajala od svoje djece, štaviše, žalila sam ih najviše, jer im je umrla majka. Ovoj jednoj ne mogu da zamjerim, iako sam je očuvala, otišla je da radi, ne obilazi me nikada, ni ona, ni njene kćerke”, prisjeća se prošlosti, dok govori o bolnoj sadašnjosti.

Baka Anica danas živi od 24.000 dinara muževljeve penzije, u stanu koji je prepisao pokojnoj Leli, ali njena primanja nisu bila dovoljna da pokriju troškove sahrane, pa je morala da se zaduži.

“Napravila sam joj spomenik, 2.000 evra pa sam plaćala svaku daću, po dva kombija po 100 evra. Oko 1.000 evra sam potrošila na dodatne troškove oko sahrane. Eto to bih voljela da uradim prije svoje smrti, da vratim te dugove, da je ne brukam. Čim nemaš nikoga, nemaš za koga ni da živiš“, ističe ova tužna starica.

Njena Lela radila je u Vojsci Srbije 27 godina, ali joj je bila želja da dođe u svoju kuću, zaposli se u Rudniku “Lece” i život provede sa svojom majkom, a baka Anica se sada nada da na osnovu njenih zasluga i ordenja koje je dobila, Vojska njoj pruži novčanu pomoć kako bi vratila dugove i kako je ne bi “mrtvu u grob obrukala” time što je pozajmila novac da je isprati na onaj svijet.

“Nikada nisam tražila, nemam nikoga ni sina, ni brata, ni muža, nikada u opštinu nisam otišla da potražim, ja bih nju mrtvu u grob obrukala kada bi tražila, ona nije bila ta, nije htjela da pokaže ono što je zaslužila od Vojske. Posao u Rudniku je dobila zahvaljujući predsjedniku opštine Draganu Kuliću, ja na bolju osobu nisam naišla, nisam ga ja zvala on je mene zvao i onda je ona dobila posao. Poslije njene smrti, Rudnik mi je dao 70.000 dinara i njene kolege dva puta”, kaže baka Anica.

Kćerke su joj bile kada je davala pomen Leli, ali na naše pitanje da li joj pomažu, majka kao svaka majka, odgovara: “Ne mogu da mi pomažu, ko sad kome može da pomaže, ja imam penziju, 24.000 dinara, ne kukam, dok sam mogla da ispletem čarape, pa prodajem”.

“Jedna kćerka mi je na Kosovu i u penziji je, nije ni ona zdravstveno dobro, a i tamo vidite kako je, druga je u Kruševcu imala operaciju sada ide na kontrole, ova što je sama u Beograd u centru živi, ima trosoban stan, ali kćerka joj u Ameriku, sada je kod nje, čim dođe ona radi, nekada dođe na dva dana ali nema se vremena. Sve su bile na sahrani. Unuka imam samo jednog, i od pastorka imam, ta starija je veliki čovjek i njoj je umro muž, ona je u Sloveniji, i kadgod dođe obiđe me, a ova što je najbliže ne znam šta joj je, njena kćerka, moja unuka nije bila ni da obiđe Lelu, a ona je voljela nju kao oči, prvo dok je mogla slala joj je poruke, poslije je samo plakala za njom, umrla je sa željom da je vidi”, objašnjava baka i majka koja ne osuđuje nijedno svoje dijete.

Ističe da nije ljuta, iako je stan u kome živi prepisan unuci iz Medveđe koju je Lela najviše voljela, jer svoju djecu nije imala i kaže “Ako je, bolje njoj nego neko drugi, dok sam ja živa neće me dirati”.

Ponovo uzima Lelinu sliku, ljubi je i govori da bi voljela da više nije živa, jer najgore što čovjeku može da se dogodi je da nadživi sopstveno dijete.

“Neće me Bog još, ja sam dva puta spremala se kradom, ćebe, jastuk da idem na groblje dok me vukovi ne pojedu, ne mogu da živim, kad ti nemaš nikog da te pita da li si jela, popila lijek. Moja djeca su se ponosila mnome i ja sam bila ponosna na njih, ali sada nemam nikog i ništa, imam te ćerke ali one imaju svoje muke, svoje živote”, jada se baka Anica.

Kod ljekara ne ide jer nema čime, skoro je pala, razbila koleno dolazila je Hitna jer u ovom selu prolazi samo đački autobus do Medveđe, ali je problem da se vrati kući. Taksi košta 800 dinara, što sebi ne može da priušti, s ozbirom da od 25.000 plaća dažbine 6.000 u prosjeku, a sada skuplja pare kad umre da imaju novca da je sahrane.

„Ja ne znam, ovaj Vučić sve je dao a za nas grobare ne misli ništa, daj nam da preživimo, da se ne ubivamo, da ne brukamo djecu. Ne tražim pomoć za sebe, dovoljna mi je moja penzija, nego sam se zadužila, pa da ne umrem a da je obrukam, a davala sam godišnjicu u subotu, davali su mi ljudi, neko šećer, neko 50 evra, ko je koliko imao i mogao. Htjela sam da je ispratim kako zaslužuje, ona nikada nije vidjela ni more, ni banju, nit se naživila nit je preživjela, ništa, sve je ulagala u kuću. I dala je sestričini kuću, ali niko da dođe da me vidi. Bože ne daj nikom to, nikom. Nek su živi i zdravi, ja sam htjela da idem na groblje, da ne dolazim ali ne mogu nju mrtvu da brukam“, ponovo nam kroz suze i jauke priča baka

Milanović bez ustručavanja udatio na naše izvođače!

Gradonačelnik Pule, Filip Zoričić zabranio je nastupe Ane Bekute, Zorane Mićanović, Duška Kuliša i Dragana Kojića Kebe u ovom gradu, a sada se oglasio predsednik Hrvatske Zoran Milanović i bizarnom izjavom ponizio Bekutu i Kebu.

– To se iz ljubavi naziva cajkama. Od srca. Ja ne volim tu muziku, nikad je nisam podnosio. Bole me kosti od te muzike, ali ne bi zabranio da slušaju ako žele. Odluka je to gradonačelnika. Ja većinu stvari ne bih zabranjivao. Cajke treba suzbiti svim legalnim sredstvima, ja bih im dao da pevaju, pola HDZ-a to sluša – rekao je Milanović.

Podsetimo, pevačica Ana Bekuta se tim povodom oglasila, a nakon što je on izjavio za Srbe da su “smeće”, ona mu je uzvratila istom merom.

– U Istri sam u poslednjih 40 godina letovala barem deset puta. Jer, kako kažu moji prijatelji, imam ukusa. Za mene je Istra jedna od najlepših regija naše bivše države. Hrana je fantastična, krajolik je prelep, svi moji domaćini su bili neverovatni i tretirali me kao kraljicu. Tako, primetila sam, tretiraju svakog svog gosta. Odakle god on dolazio – počela je Bekuta i dodala:

– Zato znam da odluka gradonačelnika Pule nema veze s načinom na koji razmišljaju Puležani i Istrijani. U Puli i Istri sam provela dovoljno vremena da ih upoznam. Đubre, ili kako rekoše smeće, nema naciju. Smeće ne može biti srpsko ili hrvatsko. Smeće je jednostavno đubre i smeće. Vidim da ga i u Srbiji i u Hrvatskoj imamo u jednakim količinama. Ako mi dozvole akteri današnjih vesti da im dam jedan savet iz života: Kada ti se program ne sviđa, prebaci ga. Kada ti se kafić ne sviđa, promeni ga. Kada ti se koncert ne sviđa, ne kupuj kartu. Vrlo je jednostavno. Vidimo se u Osijeku – poručila je.

Miljana Kulić trenutno prolazi kroz jako težak period sudeći prema njenim rečima.

Kako je kontroverzna Nišlijka otkrila, njen otac Siniša Kulić se nalazi u teškom zdravstvenom stanju, te je hospitalizovan, a kako bi bila uz njega Marija Kulić je otišla hitno u Niš.

– Otac mi je loše, mama mi je otišla u Niš i u bolnici je, hoćemo da izađemo – govorila je Miljana kroz suze.

Podsetimo, ovo nije prvi put da Siniši naglo pogorša zdravstveno stanje. To se dešavalo već par puta, a da li je ovog puta krivac Miljana i njeno samoživo ponašanje prema Bebici, za kojeg je Siniša jako vezan ostaje da saznamo.

Detaljnije pogledajte u narednom video zapisu.

Kurir.rs

Nenad Macanović Bebica prošle noći pravio je haos, te je nekoliko puta ulazio u sukob sa MIljanom Kulić, koja ga je ostavila. Bebica je potom pretio da će pobeći sa imanja, što je po svemu sudeći i uradio.

Veliki šef je poslao pismo u Belu kuću koje je umesto Bilala Brajlovića pročitala Milica Veselinović, a mnogi zadrugari nisu verovali da je Miljanin bivši zaista uradio ono o čemu je pričao u prethodnom periodu.

– Zadrugari, ovim vas zvanično obaveštavamo da je Nenad Macanović Bebica diskvalifikovan zbog samoinicijativ nog napuštanja ”Zadruge 6”. On će na osnovu kazne platiti štetu od 50.000evra, a televizija ”Pink” će ga tužiti shodno tom ugovoru – glasilo je u pismu.

Detaljinje pročitajte u nastavku ovog teksta.

Kurir.rs