wp

Bio je omiljen među pacijentima i stručan i poštovan lekar među kolegama.

Doktor Dragoslav Stošić, specijalista ginekologije i akušerstva, preminuo je juče, 1. marta, u Beogradu, navode Novosti.

U Zdravstvenom centru Vranje počeo je da radi 18. aprila 1984. godine kao doktor opšte medicine. Nakon specijalizacije radio je u Službi za ginekologiju i akušerstvo sa neonatologijom do odlaska u penziju 25. marta 2021. godine.

Bio je omiljen među pacijentima i stručan i poštovan lekar među kolegama.

Sahrana dr Dragoslava Stošića biće organizovana 3. marta na Šapranačkom groblju u Vranju.

Fotografija Snežane Đurišić privukla je veliku pažnju

Žena božanstvenog glasa svoju sada već bogatu karijeru započela je još kao desetogodišnja devojčica, a ogromnim talentom kao i napornim decenijskim radom i trudom ona je iza sebe ostavila neizbrisiv trag kada je narodna muzika u pitanju. Poznata je po damskom držanju, a garderobu je uvek pažljivo birala u skladu sa svojim godinama. Menjanje imidža poslednjih godina nije često kada je u pitanju ova pevačica, međutim, sada društvenim mrežama kruži fotografija Snežane Đurišić u izdanju u kakvom ju je malo ko video.

Izgled popularne pevačice postao je jedna od komentarisanijih tema na “Instagramu” imajući u vidu da je njen imidž potpuno drugačiji, a sve zbog Snežanine frizure koja je izbila u prvi plan.

Naime, fotografija Snežane Đurišić iz perioda devedesetih kada je ona bila već i te kako popularna, predstavila je folk divu u nekom drugačijem svetlu. U potpuno opuštenom izdanju ona je pozirala sa širokim osmehom, a njena kratka kosa koja je u to vreme bila mega popularna govori nam da je oduvek pratila trendove. Komentari brojnih fanova većinom su bili pohvalni, a mnogi su primetili da je i tada Snežana plenila neverovatnom prirodnom lepotom, ali i skromnošću. 

Iako je sada u sedmoj deceniji života, pevačica i dalje izgleda sjajno, što i ne čudi obzirom na to da veliku pažnju poklanja zdravom načinu života, a poslednjih godina ona se veoma posvetila i svojoj kilaži o čemu je jednom prilikomi pričala:

Osumnjičeni za ubistvo u Nišu, otac i sin G.M.(62) i M.M. (41) biće saslušani u Višem javnom tužilaštvu danas posle 14 sati, rečeno je Kuriru u ovoj instituciji.

Njima je određeno zadržavanje do 48 sati zbog sumnje da su ubili kuma A.D.(46) u sredu uveče 1. marta oko 23,30 sati.

– Nakon saslušanja u tužilaštvu neki detalji će sigurno biti jasniji. Za sada je poznato da je zadobio ubod u trbuh, ali ne i pod kojim okolnostima. Od Hitne medicinske pomoći je zatražena intervencija za čoveka koji krvari i koji se samopovredio, ali kada je došla policija, naišlo se na drugačiju situaciju. Nađen je nož koji je moguće sredstvo povređivanja, ali i brisana krv s poda tako da će od saslušanja u tužilaštvu jedan broj nerazjašnjenih pojedinosti biti jasniji – kaže naš izvor upoznat sa slučajem.

Smrt A.D. je nerazjašnjena jer se iz iznajmljenog suturena nikada nije čula svađa ili vika. Prema rečima komšija, otac M.G. i njegov sada ubijeni kum A.D. su živeli u tom suturenskom prostoru dok je sin G.M. tek ponekada navratio.

– Policija je po dolasku na lice mesta zatekla telo, nož i tragove krvi koji su brisani pa su iz tog razloga otac i sin zadržani. Istragom će biti utvrđeno na koji način je nastala kobna povreda – rečeno je iz policije koja je najavila da će u saopštenju dati neke detalje iz ovog krvavog slučaja.

Više javno tužilaštvo u Nišu je juče navelo da su otac i sin pritvoreni i zadržani.

– Mi smo u saradnji sa Policijskom upravoom izvršili uviđaj i naloženo je zadržavanje M.G. i M.M., obojice iz Niša. Oni se sumnjiče da su 1. marta 2023. godine, u Nišu, izvršili krivično delo ubistvo A.D. iz Niša. Naložena je obdukcija tela pokojnog, a okrivljene će u zakonskom roku saslušati zamenik Višeg javnog tužioca u Nišu, saopštilo je ovo tužilaštvo.

Ljudi iz kuće koji su iznajmili suturen nisu bili kod kuće kako bi razjasnili neke okolnosti.

Veruje se da snovi koje sanjate na ovaj dan imaju veliku moć i da ih zato treba zapamtiti i dobro analizirati

Nizovi brojeva u kojima se određene cifre ponavljaju nazivaju se “glavni” ili “anđeoski” brojevi, a evo kakvu energiju donosi simbolični niz 3-3!

3. mart 2023. godine donosi jedinstven numerološki kod, odnosno anđeoski niz brojeva 3 – 3. Mart je treći mesec u godini, a danas je u susretu sa još jednom trojkom…

Niz brojeva 3 – 3 prdstavlja anđeoske brojeve sa visokom energetskom vibracijom i podseća nas na izvore svetle energije i dobre transformacije.

Kada se trojka pronađe u nizu, to znači da imate veliku moć da utičete na druge ljude i određena dešavanja. Velika kreativna energija ispuniće mnoge duše, a ovo je savršen dan da pored promena na sebi, pokušate da promenite i ono što vam ne prija u vašem okruženju.

Prema numerolozima broj 3 je broj kreativnosti, samopouzdanja i manifestacije talenata. Na spiritualnom planu, niz brojeva 3 – 3 nagoveštava da će se u vašem životu uskoro dogoditi ključna situacija za ostvarenje željene budućnosti.

Veruje se da snovi koje sanjate na ovaj dan imaju veliku moć i da ih zato treba zapamtiti i dobro analizirati. U njima mogu biti skriveni ključni znakovi koji mogu usmeriti na dobar životni put.

Ovim nizom brojeva Univerzum želi da vas obavesti da vas u narednim danima očekuje sticanje iskustva koje će vam pomoći da se razvijete lično, profesionalno i spiritualno.

Sada je idealno vreme da otvorite, probudite svoj um, meditirate i smireno donesete svaku odluku.

Oprostite sebi stare greške i osvestite ih kao lekcije. Fokusirajte se samo na dobre stvari koje su vam se dogodile do sada u životu.

Pogledajte sebe u ogledalu – videćete snažnu osobu koja je prebrodila mnoge teškoće, a sada je potpuno spremna za nove životne izazove i postala je najbolja verzija sebe.

Darko Lazić je posle punih deset godina ponovo pakleni vozač, ali s legalnom vozačkom dozvolom!

Njemu je, podsetimo, 2013. godine putna isprava trajno oduzeta zbog više saobraćajnih prekršaja koje je tada napravio, ali sada je našao caku i polagao u inostranstvu. U tome mu je pomogao menadžer koji inače vodi brigu o njegovom životu i karijeri.

Kako saznajemo, on je u Češkoj regularno pohađao školu za vozače i zvanično dobio dokument da je u stanju da upravlja motornim vozilom.

Nije gubio vreme i odmah je kupio i luksuzan automobil. U pitanju je besna mašina marke BMW X5, čija cena se s kompletnom opremom, kad su polovni automobili u pitanju, kreće i do 50.000 evra.

Podsetimo, Darko Lazić je pre nekoliko godina doživeo saobraćajnu nesreću koja ga je umalo koštala života. Nakon što se nekoliko meseci borio za život, folker nije krio da i dalje voli da ludački vozi kola, pa se i na svom Instagram profilu često hvalio snimcima na kome se jasno vidi da automobilom juri skoro 200 km/h. I pre nekoliko dana je objavio snimak na kom upravlja vozilom, ali ga je brže-bolje sklonio sa mreža. Iako spada u grupu visokorizičnih vozača, koji ne vode računa o saobraćajnim propisima, on je po svaku cenu želeo da sedne za volan.

– Darkova jedina želja poslednjih godina je bila da reguliše vozačku dozvolu. Konačno je to rešio. Većina prekršaja koju su mu pripadnici MUP pisali je za brzu vožnju i vožnju bez vozačke dozvole, što spada među najveće kazne kad je saobraćaj u pitanju. U manjem procentu su one za nepropisno parkiranje, a ima čak i jednu koju je dobio jer nije želeo da otkrije ko je vozio automobil registrovan na njegovo ime, a koji je prošao kroz crveno svetlo na semaforu. Darko je u nekoliko navrata vozio i neregistrovano vozio i bez adekvatne dozvole – kaže izvor Kurira.

Kontaktirali smo s direktorom Komiteta za bezbednost saobraćaja Damirom Okanovićem i pitali ga da li je Darkov potez, da vozačku dozvolu stekne u inostranstvu, legalan.

– Državljanin Srbije koji ima prebivalište u Srbiji ima pravo da upravlja vozilom s vozačkom dozvolom izdatom u stranoj državi ukoliko ista ta država priznaje naše vozačke dozvole. Međutim, to pravo ističe posle dvanaest meseci od dana ulaska na našu teritoriju. U tom periodu lice ima mogućnost da inostranu vozačku dozvolu zameni za domaću, ako je isti takav postupak moguć u toj državi prema licu koje je položilo vozački ispit u Srbiji. Takvom licu se ne mogu izreći kazneni poeni jer se to može samo onome ko ima srpsku vozačku, ali može mu se izreći mera zabrane upravljanja na teritoriji Srbije – objasnio je stručnjak.

Lazić se, po običaju, nije javljao na naše pozive.

Debeo dosije: Svi Darkovi prekršaji

27. decembar 2013 – vožnja neregistrovanog automobila

19. mart 2015 – prekoračenje ograničenja brzine u Beogradu

20. april 2015 – vožnja pod zabranom

22. maj 2015 – vožnja pod zabranom

7. jul 2015 – vožnja pod zabranom

11. avgust 2016 – nepropisno parkiranje u Beogradu

22. novembar 2016 – prekoračenje brzine u Umčarima i vožnja bez dozvole

26. novembar 2016 – nepropisno parkiranje na aerodromu u Beogradu

7. decembar 2016 – nije hteo da kaže ko je vozio auto registrovan na njegovo ime u trenutku kad je prošao na crveno svetlo na semaforu

18. decembar 2017 – nepropisno parkiranje u Beogradu

17. april 2018 – vožnja bez dozvole i prekoračenje brzine

23. oktobar 2018 – prijava zbog prekoračenja brzine i vožnje bez dozvole

28. mart 2020 – kršenje policijskog časa, vožnja bez vozačke dozvole

29. april 2020 – vožnja bez vozačke dozvole

Priča Saše Božović kojoj je umrla beba tera suze na oči, a tragedija ju je inspirisala da napiše najčitaniju knjigu u Jugoslaviji.

– Ovu knjigu nisam namenila istoričarima. Ova knjiga je namenjena samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu – rekla je jednom prilikom dr Saša Božović.

“Dete koje nosim velika je radost i za Božoviće i za Magazinoviće. Bora sa braćom već pravi planove za veselje koje nas čeka. Majka svake zore peče palačinke da bi mi ih vruće donela za doručak. Iščekuje se prvo dete, prvo unuče, prvo sinovče između osam stričeva. Mada su vremena tmurna, ne mislimo na najgore, ne mislimo da će nas rat u svemu preteći.“

Ove rečenice odlomak su i početak najčitanije knjige u bivšoj SFRJ 1980. godine, piše Espreso.

Dok su mnogi kasnije pisali da je knjiga “Tebi, moja Dolores” dr Saše Božović komunistička propaganda, oni koji su je čitali u jednom dahu s time se neće složiti. Ovo potresno svedočanstvo o tragediji jedne majke, u kojem se ogleda stradanje čitavog naroda u Drugom svetskom ratu, prodato je u rekordnom broju primeraka.

Nada u bolje sutra za ovu doktorku nije nestajala čak ni kad je u razmaku od nekoliko dana saznala da je u blagoslovenom stanju, baš u trenucima kad su pale prve bombe.

Saša Božović je završila Medicinski fakultet 1937. godine u Beogradu. Posle bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine, kao trudnica sa suprugom dr Borislavom Božovićem odlazi u Podgoricu, njegovo rodno mesto.

Borislav Božović je bio jedan od glavnih organizatora ustanka u Crnoj Gori. Nakon njegovog odlaska u partizane, jula 1941, Sašu hapse Italijani i odvode u logor u albanski grad Kavaju.

U logoru je već zašla u osmi mesec trudnoće, a tamo je preživljavala pravi pakao. Na njene reči napisane u potresnoj ispovesti retko ko bi ostao ravnodušan.

– Kavez mali. Ako sednem, udara glava gore pa se zgrčim ako legnem, kratak, pa se opet moram zgrčiti. To užasno zamara. Ne mogu da zaspim. Čas sednem, čas legnem. Noć smenjuje dan, a dan noć. Vreme prolazi ni u čemu. Zurim u prazno. Često je i glava prazna, bez misli, pokreta. Letve na kojima ležim počinju da se usecaju u telo. Ukucane su u razmaku a ivice oštre. Premećem se. Okrećem. Otvaraju se ranice. Boli. Ne mogu mesto da nađem. Da mi je ona buvljiva samica u “Kući Rogošića”. Bar bih šetala, stajala. Gledam Radulovićku. Spava. I deca spavaju. Razmišljam. Mršavi su, pa valjda i ne naležu dobro na neravne letve. A ja? Osmi mesec trudnoće! Brojim letve. Brojim čvorove na letvama – odlomak je njenog romana… u knjizi je njena muka opisana do detalja, počev od toga kako je koru suvog hleba žvakala da bi za bebu imala mleka, do toga da je toplinom svog tela sušila pelene za malenu Dolores.

Kasnije, Saša je pred porođaj prebačena je u bolnicu u Tirani, gde je u novembru 1941. dobila kćerku, nazvavši je Dolores, po španskoj revolucionarki Dolores Ibaruri,”La Pasionariji”. U Tirani se pročulo, da je neka doktorka u zatvoru rodila dete, a njen pakao ni tu nije stao.

Krajem 1941. godine, zajedno sa ćerkicom bila je razmenjena sa italijanskim oficirima koje su zarobili partizani. Na oslobođenoj teritoriji Crne Gore kao doktorka je formirala prve seoske partizanske bolnice u Crnoj Gori. Nastavila je da radi kao lekar, a često je dolazila u problem. Dati šolju mleka svom detetu koje plače gladno, ili ranjeniku koji danima ništa nije okusio…

Ova heroina spasavala je ranjene borce od smrti, a jedina osoba koju nije uspela da spasi je – njena Dolores. Njena kćerka je umrla 7. marta 1943. godine, tokom Bitke na Neretvi, kada je imala samo godinu i po dana. Devojčica je umrla od posledica smrzavanja, iscrpljenosti i gladi.

Saša Božović je septembra 1943. godine jedina preživela četničku zasedu vozeći se kamionom putem od Pljevalja ka Prijepolju ispred sela Jabuka, kada su poginuli Boško Buha i Bogdan Radan, politički komesar.

Majčin bol, očajanje i osećaj praznine smenjivali su se, ali je prevladala čudesna vitalnost saznanjem da se mora ići dalje i da ima ljudi kojima se mora pomoći. Nastavila je život, osnovala porodicu, a umrla je 1995. godine u Beogradu.

Saša Božović je negde pred kraj života, vraćajući se još jednom svojoj “Dolores”, poručila: “Ovu knjigu nisam namenila istoričarima. Ova knjiga je namenjena samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu”.

Tragična sudbina devojke kojoj je Zdravko Čolić posvetio pesmu ledi krv u žilama i tera suze na oči.

Zdravko Čolić otpevao je čuveni hit “Ona spava” koji je publika odmah zavolela. Međutim, malo ko zna da stihovi ove pesme kriju tužnu i jezivu sudbinu mlade devojke.

Naime, Milica Kostić preminula je pre 49 godina od posledica povreda koje je zadobila prilikom pada sa 11. sprata Rubinove kule u Kruševcu davne 1974. godine, jer je htela da spasi svoju čast od siledžija koji su hteli da je obesčaste.

Devojku, koja je bila učenica srednje medicinske škole u Kruševcu i koju je krasilo poštenje i odgovornost, je tada na prevaru jedan nepoznati momak odveo do stana, kako bi ona navodno pozvala njegovu devojku. Taj mladić je bio jedan od petorice nasilnika koji je zajedno s njima želeo da izvrši grupno silovanje, piše vesti.rs.

Momak je Milici saopštio koje su njegove namere i rekao joj da se skine, što je ona odbila i poručila mu da je pusti. Mladić je bio istrajan i pokušao da joj skine odeću, a Kostićeva je plakala i molila ga da je pusti iz sobe.

Jedan od nasilnika rekao je drugim da je ipak puste, uz sledeći njegov komentar: “Nevina je, neću da je diram”, rekao je momak.

Međutim, niko ga nije čuo! Nažalost, nisu hteli da je puste, a Milica je na sve načine pokušala da spreči silovanje.Plakala je i molila ih je, ali nije vredelo. Ipak, uspela je da sačuva svoju čast i odlučila da ode u smrt. Naime, kada je ostala sama u sobi, skočila je kroz prozor sa 11. sprata.

Bila je teško povređena, a odvedena je u bolnicu. Inspektor Dobrivoje Stefanović je popričao sa Milicom, koja je bila u teškom stanju. Prenosimo vam kako je tekao njihov razgovor:

Pitao sam je: “Gde si bila?”

Milica je odgovorila: “Bila sam u školi. Sa drugaricama…” Trebalo je da imaju nešto – kao pismeni. (reč je svakako o upisivanju prvog dana školske godine). Posle ovoga je izgubila svest.

Zatim se opet probudila i rekla: “Išla sam sa nekim dečkom do jedanaestog sprata da pozovem njegovu devojku”.

Ja sam je pitao: “A što si ti išla?”

Rekla je: “Taj dečko mi je rekao da ta devojka ima stroge roditelje i da je samo pozovem”.

Tada je opet zaspala.

Par minuta kasnije Milica se probudila i rekla: “Bili smo na jedanaestom spratu”.

Pitao sam: “Kako znaš?”

Rekla je da je, pošto je izašla, videla na liftu.

Pitao sam je: “Da li si sama skočila ili te je neko gurnuo?”

Rekla je: “Ja sam sama skočila kroz prozor.”

Pitao sam: “Zašto?”

Rekla je: “Nisam više mogla da izdržim… Jedino sam na taj način mogla da sačuvam svoju čast”.

Posle toga, Milica je pala u duboku komu, iz koje se, nažalost, nije probudila.

Poslušajte pesmu “Ona spava” Zdravka Čolića, koja je posvećena Milici Kostić:

Bračni život Mileta Kitića mnogima je nejasan. Česti su naslovi o njegovom razvodu sa Martom Savić, međutim, iako žive u različitim državama, vrlo dobro uspevaju da sačuvaju svoj brak, ali ono što mnogi ne znaju jeste da je pevač pre Marte bio oženjen i da iz te zajednice ima ćerku Sanju.

Naime, Mile Kitić je u braku sa Martom decenijama unazad i sa njom ima jednu naslednicu, Elenu Kitić, koji javnost dobro poznaje.Ono što malo ko zna da je Mile pre sadašnje supruge bio u braku sa izvesnom Bosiljkom sa kojom ima ćerku Sanju.

Pevač se prvi put oženio sa svega 21 godinu, a razveo se 1983. godine.

Svojevremeno je, podsetimo, Kitićev stariji brat pričao o porodičnim odnosima, te istakao da je pomogao svom mlađem bratu kad su im roditelji bili u Americi tako što je uzeo starateljstvo nad njim i odškolovao ga.

– Dolazim ja kući jedno veče, a moja supruga plače. Kaže, Mile ostavio pismo, otišao je od nas. Nije prihvatio što sam ja rekao da muzika ne može da bude zanimanje, da mora na fakultet, pa je pobegao. Imao je jedan hotel, ali Mile nije imao ličnu kartu i zbog toga nije mogao da uzme sobu. Otišao sam kod svog drugara u SUP i kažem mu o čemu se radi i tako se vratio Mile – pričao je folkerov stariji brat za “Kurir” i dodao:

– Kasnije, on se oženio, dobio ćerkicu Sanju i otišao je kod roditelja u Ameriku. Bilo je njemu fino tamo, ali se vratio, ipak nije to naše područje. Možeš tamo pevati i zaraditi pare, ali nije to to. Bio je tamo jedno vreme sa suprugom Bosom i ćerkom. Vratio se i pridružio se Južnom vetru, koji je tada već bio ozbiljna muzička kuća. Posle je otišao u Beograd – prisetio se Nemanja tada.

Priča o devojčici koja je morala da krade hranu od prijatelja iz razreda jer je bila gladna će vas rastužiti

Svakodnevno nažalost čujemo po neku sudbinu koja nas rastuži bilo na televiziji, bilo u novinama ili od prijatelja i poznanika. Jedna od takvih je priča o devojčici koju su roditelji zapostavili toliko da je gladovala.

Osječanka sa prebivalištem u Kaliforniji Kristina Kuzmić napisala je pre nekoliko godina na Fejsbuku status koji je skupio više od 16.000 lajkova, a koji je opisao pomenutu situaciju.

“Kada je moja ćerka išla u drugi razred, jedan dan vratila se kući jako gladna jer joj je nestao sendvič iz kutije za ručak. Znala sam da joj ga spakujem i sećam se da sam bila jako ljuta na pomisao da je neko dete mom detetu ukralo užinu. Kakvo derište to može napraviti drugom detetu!

Misterija oko sendviča rešena je nekoliko nedelja kasnije s porukom i čekovnom karticom od šest dolara.

U poruci devojčica je napisala:

“Draga Matea, žao mi je što sam ti ukrala sendvič. Jako mi je žao zbog toga. Direktor škole me je kaznio na nedelju dana. Žao mi je što sam ti to napravila. Nadam se da ćeš mi oprostiti i nadam se da možemo i dalje biti prijateljice”.

Moja ćerka i ja naučile smo važnu lekciju: Ne pretpostavljajte ništa o drugim ljudima ako ne znate njihovu celu priču.

Ubrzo nakon što smo dobile ovu poruku, saznale smo kakav pretužan život ima ta devojčica. Prisustvovala je užasnom porodičnom nasilju, uključujući i situaciju kada su se njen otac o majka međusobno jurili po kući s noževima, ispred nje. Briga za njihovu ćerku i njene osnovne potrebe nikada im nije bio prioritet. Devojčica je bila toliko gladna da je primorana da uzima hranu drugoj deci. Ona nije bila derište. Ona je bila očajna.

Na kraju je bila oduzeta roditeljima i otišla je kod jednog dragog para koji su je usvojili. Nisam je videla više od pet godina, ali još uvek mislim na nju. Pitam se, da li je dobro. Pitam se oseća li se voljeno. Pitam se je li nekome prioritet. Pitam se ima li opet u nekoga poverenja. Pitam se ima li konačno miran dom i roditelje koji je obožavaju, i samo svoj sendvič, baš svaki dan.

Pitanje koje mi uvek postavljaju je: „Kako si mogla da ostaviš svoju decu? Kako si mogla biti majka koja odlazi?“

Koliko je majčinstvo teško i koliko raznoliko od osobe do osobe, svedoči i ova neverovatno dirljiva priča.

Priča Rane Reiko Rizuto o tome zašto je ostavila svoju decu objavljena je pre par godina za portal Salon, ali i dan danas ova priča izaziva mnogo pažnje i neverice.

“Godine 2001. i to 16 dana nakon trećeg rođendana mog najmlađeg sina, izašla sam iz svog stana u Bruklinu, sa jednim koferom. Napuštala sam svoju porodicu. Dva sina, 5 i 3 godine, i mog dragog muža koga znam od detinjstva, mog partnera već 20 godina, prenosi Zadovoljna.

Dobila sam stipendiju da živim u Japanu šest meseci kako bih intervjuisala preživele od atomske bombe. Bila je to velika čast, a suprug me je ohrabrio da se prijavim. Bili smo u potpunosti složni, u stvari, on je insistirao da idem. Pitanje nije bilo kako će se on i deca snaći – imao je veliku pomoć od brižne dadilje koja je postala deo naše porodice, kao i od rođaka koji žive blizu nas. Pitanje je bilo: kako ću ja živeti u stranoj zemlji čiji jezik ne govorim, živeći sama po prvi put u svom 37-godišnjem životu?

Moj brak nije opstao.

Pitanje koje mi uvek postavljaju je: „Kako si mogla da ostaviš svoju decu? Kako si mogla biti majka koja odlazi?“ Kao da su moja deca bila ugrađena u mene, čak i godinama nakon rođenja i morala su da budu hirurški uklonjena… Kao da sam ih ostavila na pustom ostrvu, usred ostataka aviona i sama ušla u čamac za spasavanje? Hiperbolično. Zapaljujuće. Ali to je deo poente. Jer moj odnos sa decom opstaje. U stvari, poboljšao se.

Bilo je to pitanje mesec, dva – kada smo moj muž i ja počeli da se svađamo. Naš brak je opstajao na očekivanjima, obećanjima i starim navikama. Na tome šta bi trebalo. Šta treba da radimo, šta treba da želimo, šta treba da uradimo ili kažemo. Bili smo zajedno od moje 17. Proveli smo više života zajedno kao par nego odvojeno. I uništili smo naš brak za manje vremena nego što je potrebno kompaniji za kreditne kartice da vas prijavi za neplaćanje.

Neću vam reći da deca nikada nisu primetila da me nema. Iako mnogo puta nisam mogla da ih nateram da prestanu da gledaju crtaće dok razgovaraju sa mnom telefonom, takođe sam imala neke veoma tužne telefonske pozive i poruke, uključujući i onu u kojoj je pisalo: „Kada sam te sinoć nazvao, osećao sam da mi zaista mnogo nedostaješ.“

Ali kada su stigli u Japan da budu sa mnom, četiri meseca nakon mog odlaska, ja sam bila u nevolji. Bili su srećni, oduševljeni hramovima i vozovima i samurajskim dvorcima i kolačima od pasulja u obliku ribe. Ja sam bila u „majčinskom šoku“.

Bez snažnog braka koji bi me podržao, nakon četiri meseca samoće i u novoj zemlji koju sam zavolela i u kojoj sam tek počela da se snalazim, nisam imala pojma šta da radim sa ovim poskakujućim loptama energije. Čak i da ih nahranim, nađem im kupatilo, bio je izazov. To je pokrenulo temu koju sam odbijala da pomenem – nikada nisam želela da budem majka.

Plašila sam se da će me život progutati, da ću biti iscrpljena, da ću jednog dana, 20 (ili 30!) godina nakon njihovog rođenja, otvoriti oči i shvatiti da sam izgubila sebe i da je moj život gotov.

Ipak, njihov otac je želeo porodicu. Molio je. Obećao je da će se pobrinuti za sve, uklonio je sve moguće prepreke koje sam mogla da zamislim. On bi bio primarni staratelj samo da ih imamo.

Sada sve ima smisla, zar ne? Ja sam hladna kučka. Bila sam samo majka po imenu. Verovatno sam jedna od onih žena koje će biti uhapšene zato što su otišle u obližnji bar i ostavile svoju decu da spavaju u kući sa neispravnim svetlom: kuća u plamenu.

Ja sam loša majka.

Ali ni to nije istina.

Moj problem nije bio u mojoj deci, već u tome kako razmišljamo o majčinstvu. O tome kako je muški staratelj sa punim radnim vremenom „svetac“, a kako je žena starateljka „majka“.

To je jednačina koju ne dovodimo u pitanje, u stvari čak insistiramo na tome. Kažnjavamo i samu ideju da postoje drugi načini da se bude majka. Moj put u Japan me je promenio. Od nesigurne, ambivalentne, pune ljubavi, ali preplavljene, postala sam prokleto dobra majka. Moj brak je propao, a primarno sam fizičko starateljstvo dala svom mužu. Ali zadržala sam zajedničko starateljstvo, i nisam uzela kuću na Havajima i uskočila u avion da gledam zalazak sunca. Preselila sam se i započela dug, naporan rad dokazivanja svojoj deci i sebi da sam tu.

Ovih dana moji sinovi žive i spavaju u kući svog oca. Oni mogu da prošetaju do svoje „druge kuće“, moje, što rade nekoliko puta nedeljno. Dolaze posle škole i pokupe ih pred spavanje, a između toga ja im pomažem u domaćim zadacima, zajedno kuvamo večeru, jedemo i čistimo, i pričamo o danu. Mnogo se grlimo, čak i javno, iako su sada dečaci koji ulaze u tinejdžerske godine.

Morala sam da ostavim svoju decu da bi ih pronašla. U mom majčinstvu sa skraćenim radnim vremenom, imam vreme kada mogu da budem ona majka iz 1950-ih koju idealizujemo – koja čeka s keceljom sa svežim kolačićima decu čim izađu iz školskog autobusa i nije previše zauzeta ni za šta što treba, dok ne odu u krevet.

Idem na svaki roditeljski sastanak. Tu sam kada nastupaju i kada igraju utakmice. Tu je i moj bivši muž. Iako mu nije bilo lako, on mi je omogućio da definišem sopstveno majčinstvo, a da naši sinovi imaju život pun sabiranja, a ne oduzimanja, relativnog mira, a ne stalnih optužbi.

Juče sam na blogu pročitala molbu jedne mlade žene koja je planirala da ode i ostavi svoju decu od 2 i 4 godine. „Jesam li luda? Neka mi neko kaže“, napisala je.

Razmišljala sam da odgovorim, ali nisam znala šta da joj kažem. Da li bih to ponovila? Da. Da li bi ona to trebalo da uradi? Samo ona može odgovoriti na to pitanje. Onda sam pogledala datum i shvatila – već je otišla.“