Mala Cana je otkrila mnoge detalje.
Svetlana Bajić, poznatija kao Mala Cana suočila se sa gubitkom supruga, pevača Andrije Bajića.
Nakon smrti 41 godinu starijeg supruga, Mala Cana prolazi kroz težak period jer je ceo taj period oko sahrane, kako kaže, obeležila neslaganja i sukobi sa njegovim ćerkama.
– Nisam nikako. Ja nisam znala šta znači, ja sam možda pre bila zaljubljena u nekoga, ali volela nisam. Ja sam pored mog Andrije saznala šta znači voleti. Upoznala sam šta znači ljubav, voleti ženu, voleti čoveka, tek kada sam upoznala mog Andriju, kaže mala Cana koja je nedavno obeležila 40 dana od smrti pevača.
– Pomen je bio zakazan u 10 časova, ja sam kasnila tri minuta, trčala sam da dođem. Desilo se to da sam ja stala da uzmem cveće, gospođa jedna mi je prišla, zagrlila me, a ja sam već psihički dosta bila potresena i meni je tu pozlilo. Jedva sam se povratila da bismo mogli da nastavimo put. Sama sebi sam govorila: “Cano, ti ovo moraš da izdržiš. ”Moj očuh kad je preminuo, ja sam posle pola godine pala u nesvest, kad je moj Andrija preminuo, mislila sam da neću preživeti.”
Vreme ne leči rane
– Četrdeset dana jeste prošlo, ali meni je svaki dan kao prvi. Hvala svim prijateljima i kolegama, svima koji su zvali. Prihvatiće me ovakvu kakva jesam. Moja publika koja me voli će me prihvati ovakvu kakva jesam. Jer kažu vreme leči sve. Udaš se za drugog, žena izgubi dete. Ja sam isto izgubila bebu. To je moja tuga uvek kad god vidim dete. I za mene svako dete, to je moje dete. I svakom detetu sam gledala da pružim, da dam, da ga zagrlim. Ja to najbolje mogu da osetim kako izgleda. Ja to dete nisam imala prilike da zagrlim, ali taj osećaj gubljenja, ne mogu da merim sa mojim Andrijom jer nažalost kažem, nisam rodila to dete. Jesam ga nosila neko vreme u sebi, ali ga nisam rodila. Izgubila ga jesam, moj greh je to pred Bogom, ali moj Andrija je nešto što sam doživela što je bio pored mene. On je prihvatio život sa mnom bez da kažem reč volim te, nego poštovanje, privrženost. Ja sam u njemu našla nešto što nisam imala. Zavolela sam ga, priča u suzama prisećajući se života koji je imala sa Andrijom iako su ih mnogi osporavali zbog razlike u godinama.
– Kad je on došao iz Amerike, bio je na turneji, on je pravo došao kući, ostavio kofere i došao kod mene i odmah me zagrlio. Mi smo samo ćutali i stajali. Tad sam ja shvatila šta znači voleti. Kad se nešto sporečkamo, on je uvek meni govorio ti moraš da budeš moja damica, moja ženica. On je kroz mene živeo mladalački. Ja sam njega tako i oblačila. Moj Andrija je nastupao do zadnjeg dana. Ta bolest kad je nastala, nastupao je. Živeo je punim plućima. Putovali smo. Išli smo i na more, gde god je hteo. Voleo da ide najviše kod moje familije. Ja sam insistirala da odlazimo u Jabučje kod njegove familije. Oni nisu imali te odnose. Ne znam zašto ne želim da znam. On kao da je živeo u nekom strahu.
Ipak, stvari nisu tekle po planu kada je prihvatanje porodice u pitanju.
– Kad sam ušla u tu porodicu, ja sam mislila to je idealno. Ja sam čak mom tati pričala: “Bože tata, moji su razvedeni kako su oni idealni.” Dok ne pojedeš kilo soli sa nekim i zatvoriš vrat ti ništa ne znaš. Ne znaš kako ta porodica živi. Mene nije to zanimalo. Ništa ga nisam pitala što nije želeo da mi kaže, ističe ona i dodaje:
– Čak postoje i ormani koje nisam otvarala. Brisala da, ali nisam otvorila, jer me nije zanimalo. Živela sam, brisala, čistila kao i svaka žena normalna, ali nisam otvorila. Volela sam da sednem sa njim i on tako sedne na pod, izvadi svoje slike. Ja sam volela da gledam te članke. Uživala u njegovom životu, gledala i učila kako da svoju karijeru, iako sam počela pre njega, gradim. Što je rekao poznati harmonikaš i kompozitor Novica Patalo: “Ti si Cano u pevanju jedan nebrušeni dijamant.” Taj neobrušeni dijamant je obrusio moj Andrija i napravio od mene to što jesam.
Vuku me, on viče: Ne udarajte je
Međutim, Bajićeva bolest se pogoršala.
– Ja sam svaki dan bila na VMA, od sedam do devet. Da li je jeo, pio, vidim ga ako spava, ja ga samo poljubim izađem napolje. Kad je noć, ja odem kući – rekla je Cana sa očima punim suza.
– Moj Andrija je trebalo da dođe u petak kući. Ja sam odmah kupila šetalicu, pa ću ja biti pored njega, pa će polako opet prohodati kao što je i pre. Nije on odmah mogao da ustaje. Zašto nije hteo da govori deci? Ja u to ne želim da se mešam. To je između njega i njih. Ja sam njima javljala sve i on se bunio. Znači, tu je postojao neki jaz. Ja sam opet popunjavala taj jaz i javljala, imala dogovor da im sve javljam. Dan pre toga ja trpim nasilje u Pančevu od njegovih kćerki. Prvo vređanje ispred vrata gde čekamo da uđemo. Trebalo je da se radi neka analiza krvi. Ja sam papir dala njegovoj starijoj kćerki i rekla vidite šta možete da se uradi. Ja pišem njegovom kardiologu, da li on nešto može da pomogne.
Mala Cana kaže da je u bolnici nastao haos zbog kojeg je policija reagovala i da od tada traje njihova borba ne samo oko imovine nego i oko svih stvari vezanih za lečenje, a onda i sahranu Andrije.
– Htela sam da se svi se organizujemo, vi kao deca, ja kao supruga. Nisam ih odbacila. Tu je počela da me vređa njegova srednja kćerka. Stala pored mene i čita poruku. Prvo, to je nekulturno. Čak sam i njegovoj mlađoj kćerki poslala tu poruku zbog čega me je vređala da zna. I poslala nalaz. Ja prilazim kod njega, počinju da viču na mene. Vidim da nešto nije u redu. Počinju da se raspravljaju sa mnom. To su uvrede bile katastrofalne: “Ma šta ti više hoćeš?” Hvataju da me vuku. On gleda i moli ih po imenu. “Nemojte da je udarate.” Ja doživljavam nasilje, dolazi policija, sve se zavodi. One su rekle: “Došlo je do guranja.” U redu je, to ćemo videti na sudu. To se vodi tako na javnom mestu u bolnici ispred, ispred njegove postelje. Čime sam ja to zaslužila? Mene je život u toj kući naučio kad sam prvi put imala problem da snimam, jer sam bila svesna, jer sam bila svesna da ja tu nemam dokaza. Ja sam sve snimala. Svaku priču o njemu.
Nisu mi dale frulu da mu stavim u sanduk
Na komemoraciji, sahrani i pomenu njegove ćerke su je ignorisale pa nam je bilo jasno da se situacija nije promenila.
– Ja toliko imam boli, da ja nemam mesta za drugu bol ili da me nešto povredi. One na komemoraciji nisu povredile mene. Na toj komemoraciji je postojala slika mog supruga gde su sve kolege i svi koji su došli prekrstili se ispred slike. Jel su se deca prekrstila? Ti si došla na komemoraciju, to je osnovno. Nisu mi dali da uđem unutra da uzmem stvari, nego mi njegov zet kod garaže na ulici mi daje njegove stvari. Ja lepo dođem u policiju Voždovac. Ne može meni niko da naredi. Ja sam došla s policijom. Imam i snimak i za njega (prim aut zeta) šta je rekao šta će mu uraditi kad izađe iz bolnice. On me je na VMA vređao, a moj Andrija je to čuo. Oni nisu hteli ni policiju da puste unutra. Ne daju mu da uđe, niti on ulazi, jer po zakonu nema prava. Samo sam htela da odaberem najlepše stvari da sahranim mog supruga. Tražila sam ili kaput ili kožnu jaknu njegovu, u tome je uvek išao, kao gospodin. Oni su mi poslali jednu jaknicu koju ja ne znam, niti je on ikad obukao, niti je dobio kaput, niti je dobio kožnu jaknu, niti je dobio frulu. Htela sam da mu stavim frulu. To je njegov prvi instrument koji je svirao i gde god je odlazio samo je vadio iz džepa i svirao. Posle je sveštenik posredovao između nas, objašnjava pevačica.
– Ovako preko kapije zatvorene na ulici sam dobila stvari, gledale komšije. Hvala Bogu da su spakovali jednu belu košulju jer sam htela da ga sahrane u tome što je nastupao. On nije davao značaja za garderobu, sve što je imao davao je deci, a zaslužio je da bude sahranjen u jednoj jaknici koju nikad nisam videla.
O odnosu sa njegovim ćerkama kaže da više neće da ćuti.
– Imali smo kontakt preko sveštenika. Dobro. Kad je trebalo da bude sahrana, sve sam ja to organizovala. Hvala predsedniku koji je prepoznao njegovu veličinu i njegov rad. Hvala što je prepoznao da bude sahranjen u Aleji, gde nikad neće biti zaboravljen, gde nikad meni neće biti zabranjeno da mogu da ga oplakujem kad god želim da dolazim. I tu sam imala problema. Uzimanje papirologije sa VMA. Nema ženu, uzeli su mu papirologiju. A ja dolazim sutradan na prepoznavanje. Opšti haos na VMA. Ja sam došla na prepoznavanje sa kumovima i kažu mi: “Nema dokumentacije.” Ja kad sam došla, papira nema. Kažu: “Ovde ne piše da ima ženu.” Totalna katastrofa i jedna bruka. Ja nisam imala ništa protiv i posle toga. Zovem kapelu, kažu: “Dolazili da podignu umrlicu.” Kako možeš da podigneš umrlicu? Ima ženu, bre. Pa šta god da ste mi radili, kakvi god da ste mi bili, vi ste deo mog života. Ja ne kažem da ja njih mrzim. Ja ne umem da mrzim. Ali me boli ta nepravda. Da se ja pored moje tuge otimam, da ne znam šta da radim.
Venčali smo se, tu je bio Tozovac
Stalno se postavlja pitanje da li je ona njegova zakonska supruga.
– On je mene zaprosio, on je hteo da mi pruži sve. Nismo mogli da se ostvarimo kao roditelji. I to smo hteli. Iako smešno zvuči, imamo prava. On je to želeo zbog mene i zbog sebe. On bi uvek živeo kroz mene. Nije to problem bio toliki i da se nešto uspe, ali bilo pitanje kako bi se dete rodilo. Ja sam toga svesna, ali on meni nije uskratio taj razgovor, tu probu. On je mene voleo. Meni je Bog dao da imam i ćerke i unuke i praunuku. E ja molila Boga da imam muža, ja dobila sve. Ja sam njih prihvatila kao da su moji. I dan-danas ja za njih upalim sveću kad odem, ja to radim zbog mog Andrije, kaže a na pitanje da li nosi njegovo prezime u dokumentima s obzirom na to da se javno nije predstavljala pod Bajić, otkriva.
– Da. Bajić. On je mene zaprosio kod Tozovca pokojnog. Tu su bila sva poznata imena, Dule Savić, poznati doktori. I on meni donosi ovako na tacnici prsten verenički. On meni ništa nije hteo da uskrati, ja nisam bila nikad udavana. Mi se nismo krili, muzičari su svirali. Mi smo se venčali u Beogradu. Mi smo izašli ovako. Njegova kćerka pitala gde ćemo. On nije hteo da im kaže. Posle sam saznala i zašto nije hteo da im kaže. On je sve mogao da radi u životu, samo nije smeo da se oženi zbog te kuće u Beogradu. Nisam ja prva žrtva, imao je on žene pre mene. Imali su oni mene pre mene svađe i maltretiranja. I pre mene su tu bili problemi. To svi znaju. Ali problem koji je imao ispred mene ja posedujem snimak. I on kaže: “Ajde se venčamo u Gudurici.” I on ima burmu, ali nije mogao da je nosi. Ja sam od prvog dana dušo imala burmu na svojoj ruci. Da su me pitale, ja bih im rekla da su me pitali što nosiš burmu, ja bih im rekla. Mi smo se lepo venčali, otišli na ručak. Postoje slike. On je mene zamolio, da ne promenim prezime, imao je strah. To je tako rekao pognute glave. Kad se on sad razboleo, on je meni rekao: “Dušo, mogu da te zamolim nešto? Da promeniš prezime u Bajić.” Ja sam to uradila za četiri dana. Ja sam došla kod njega nasmejana, ćerke još nisu došle. Ja ulazim ponosno i on me gleda. Kad je on uzeo naočare, kad je on pročitao Bajić, on je mene tako zagrlio, čvrsto. Samo je rekao: “Ti si moja gospođa Bajić, ti si moja mala ženica Bajić.” Grlio me, ljubio. “Dušo moja” širio mi je ruke.
Iza nje je podjednako teška priča i kada je njeno zdravlje u pitanju.
– Ja nisam ležala u bolnici kad sam imala moždani udar. Snimila sam glavu, otišla privatno, dobila terapiju i bila pored svog supruga. I on pored mene. Samo sam imala defekt na usnama i oku. Tu postoje masaže, pa struja. I mi smo vežbali. On sedne i masira me, opušta mi taj nerv. Dana bolnice nisam htela da prihvatim. A da li sam mogla da umrem? Mogla sam. Jedino što sam mu ostavila u amanet: “Pošto ja imam ugovor o izdržavanju, ako se meni nešto desi, pošto ćeš ti biti posle mene vlasnik jedan na jedan, želim da tu vikendicu ostaviš svojim unucima, ne jednom, nego svima. I dokle god oni imaju decu, pa deca decu, da niko ne može da je proda. Da li možeš to da mi obećaš?” Plakao je. Njegova familija zna za to što sam mu rekla. Njemu je jako bilo teško što nisu nalazile vremena da dolaze. On je bio željan njih. On je njih voleo. On je voleo svoje unuke. On je voleo svoju decu. Ja sam to sve držala. One dolaze tog momenta, mi se smejemo, one gledaju. Ja njima saopštavam da sam ja uzela prezime Bajić. Kako su prihvatile ne znam. Reakcija je bila: “Jao, pa bravo.”
Sveštenik je posredovao
Ipak, od tog dana više ništa nije bilo isto. Usledila su negodovanja oko lečenja, a zatim obreda sahrane i pomena. Tada se umešao sveštenik kako bi svi bili pomireni makar u tom činu.
– Ne valja na dva mesta da se stavlja daća. Duša se deli. Oče idite, porazgovarajte sa njima, pitajte. Ja sam sa ocem pričala da ide da ih pita i kako one odluče, tako će biti. Bilo je pitanje za umrlicu, pošto sam je ja pravila, takav je zakon, nisam ga ja izmislila. Da pitaju da upišem sve njih i red je da njegovi unuci nose krst, žito, sliku i sve što bi on voleo. Ja sam mogla da budem neka zla žena. Mogla sam da se iživljavam kako sam htela. Otac mi rekao: “One će preuzeti daću, ali uz uslov da ja ne budem tu.” Dobro. Prihvatila sam. Za umrlicu nisu hteli da se upišu.
Ipak, posle svega njoj ostaje lepa uspomena na ljubav sa Andrijom.
– Mi smo bili deca, šalili smo se, ja sam živahna, kao čigrica. Uvek sam ga pitala da li je upoznao nekad ovakvu ženu. Kaže: “Takvu nikad.” Sa njim je život bila bajka. Uvek smo se svađali zbog drugih. Nikad zbog nas. Nismo se mi svađali, ali je bilo nesuglasica. Nikad nismo zaspali da se nismo poljubili tri puta i ruka ruka. Nama nisu trebale reči za izvini. On nikad nije rekao izvini. Ali kad je tužan ili kad je tako nešto, samo priđem, zagrlim ga ili on mene. Kad ga nešto muči, on neće da mi kaže, nije hteo da me opterećuje. On se samo izviče kao: “Ovaj život”. Onda me uhvati za ručicu i privuče i zagrli i ćutimo. Mi smo u kući našoj mogli da kuvamo kad smo hteli i šta smo hteli. Naš dom je mirisao na kuhinju, kaže ona i priseća se:
– Ja mu kažem: “Jel me voliš?” Kaže: “Da.” Ja kažem: “Pa kaži mi.” “Pa da.” “Pa kaži mi.” “Pa da.” On je mene tako hvatao na njegov osmeh. On je imao predivan osmeh. I nekako mu se dignu ušići kad se smeje. I ja sam gotova, padnem kao sveća. Mi kad odemo negde na koncert, mi smo blistali gledajući jedan drugog kako nastupamo. Voleo je da me vidi sređenu. Ja sam išla u trenerkama, patikama, lep život, srećna u duši. Ne moram da budem našminkana.
O novoj ljubavi ne razmišlja
– Ne. Imam četrdeset sedam godina. Ne znam šta mi nosi život. Andrija mi je uvek pričao, da moram da nastavljam. Ja nikad nisam htela. On je meni govorio: “Dušo moja, kome da te ostavim? Ko će da te pazi?” Ostavio me je njegovim ćerkama. Na postelji mi je ostavio taj amanet. Ne moram ja s tim da živim. Ja sam sa njegovim ćerkama u srcu i duši čista. Nisam ih uvredila. Imam njihove slike sad u telefonu da vam pokažem. Nisam izbrisala.
Podela imovine je uvek bila kamen spoticanja.
– Dok sam ja živa, on je to ostavio meni. Zapravo, on meni nije hteo da ostavi vikendicu. On je hteo meni da proda tu vikendicu jer se bojao da je ne diraju njegove ćerke, pa sa tim parama da kupi negde kuću ili u Bavaništu gde su moji roditelji. Pričao je s mojim ocem da me on ubedi. Onda sam ja sela sa njim i rekla sam ovako: “Dušo, mi nemamo decu, ne želim drugu kuću. Ja bih isto dobila drugu kuću, ali to nije tvoje.” Ja možda sutra dobijem na lutriji u Beogradu stan. Imaću stan, ali ta kuća je moj Andrija, ta kuća je moj život, moje dete, moje sve. I neću voleti nikad. Kažu da treba po zakonu da se održi ostavinska rasprava. Ostavinska rasprava. Ja nisam tražila njihovo ništa, ni kuću. Čak je i on živeo do bolnice dok nije uvideo gde se desio i problem, pa ih je izbacio, posle toga se njemu jako pogoršalo stanje. On je meni rekao tu neke stvari. Ja sam sve to snimala. Govorila mu da ne radi to, kaže Cana i nastavlja:
Okaljale su obraz oca zbog jedne kuće
– On je verovao do zadnjeg momenta u to što su mu one pričale tu bajku. Ja nisam verovala. Ne možete nekog da volite i da mu se derete. Prvo, ja njima nisam majka. Ja sam neka žena kojoj možeš da kažeš dobar dan, doviđenja. Nećeš da me poštuješ, ne moraš da pričaš sa mnom, ali tu kad dođem u kuću, dobar dan, doviđenja. Hranu smo donosili iz Devojačkog bunara. Nismo tu kuvali. Prali smo veš u Devojačkom bunaru, ne tu. Nismo smeli tu da kuvamo. Više smo bili u Devojačkom bunaru, povukli smo se. Ja sam mu rekla: “Sukobi su neminovni, ajde da damo malo lufta i nama i njima.” Ja sam balansirala u svemu, ali kad on nešto zacrta i kad mi kaže: “To ima da bude tako, to ima da bude tako,” ja se prevrnem. Samo mi je žao što su tako okaljale ime svog oca za jednu kuću. Znate li koliko kuću ima moj otac. U 220 kvadrata živi sam. Sve zbog jedne kuće. Sa ovom kućom u Devojačkom bunaru, ne znam šta ću, možda ću da poželim da je ostavim njima, toj porodici.
Pevačica kaže da se borila da on ozdravi.
– On je meni rekao da ne bi preživeo da ide u dom ili ne daj Bože da ga neka žena gleda kući, da ne može da ustane. On to nije doživeo. On je doživeo lepu starost, lepe godine uz voljenu osobu. Bio je bubrežni bolesnik. Borili smo se ja i njegov doktor za njegov bubreg. On medicinski kako treba, ja ishranom kako treba. On je trebalo da ide na dijalizu ali nije nikad. Svaki njegov rezultat je bila moja sreća.
Sa suzama u očima seća se jednog od poslednjih susreta.
– Bio je moj rođendan i on me je pitao šta da mi kupi. Sećam se, stigli su dobri rezultati da mu je dobro. Parametri su mu dobri. Ja sam rekla: “Je l’ hoćeš nešto da mi pokloniš? Evo, poklonio si mi svoje zdravlje.” Vi ne možete zamisliti te zagrljaj, te suze. Jako ga je bolelo što u zadnje vreme nisu odvajale za njega, nego se mi dignemo u takvom njegovom stanju, da dođemo u Beograd. Šta si zakazala? Nema zakazivanja za roditelje. Mene su doktori polako pripremali da mi kažu da organizam ne može da prihvati krv. Ako su bubrezi problem, ne znam šta prihvata tu krv da se zalepi za njega da prihvati organizam krv.” Uzmite ako treba pola s polovinom ću da živim. Kunem vam se da je tako bilo. Govorila sam: “Spasite mi ga. On mi je sve na svetu.” Ja ću dati bilo šta od svojih organa.
Svetlana ističe da će njegovu familiju da poštuje uprkos svemu jer je on to od nje tražio.
– Ponosna sam supruga što sam imala tu čast da se udam za Andriju Bajića. Tek sad sam svesna kad ga nema koja je on bio veličina i koju sam ja imala čast da se udam, da nosim njegovo prezime i što mi je rekao: “Dušo, ti si poslednja posle mene od loze njegovih roditelja. Ti ćeš ostati kao žena venčana, snaja mojih roditelja.” Rekao mi je da poštujem njegovu familiju. Ja ću ih poštovati ako mi se jave. Na groblju nisu, niko mi nije prišao, kaže i nastavlja.
– Kad je umro, imali smo sahranu, imali smo kontakt. Na sahrani su mi prišli, izjavili saučešće. Danas nemamo kontakt, ako žele, izvolte, vrata su vam otvorena. To je meni ostavio Andrija da poštujem porodicu Bajića. A da li će oni hteti, to je već druga strana medalje. Ja nikom ništa lo-loše nisam rekla niti uradila. Iz kreveta se nisam dizala. Ja sam izgubila pola kilaže, ja ne jedem. Ja sam išla na infuziju. Meni je srce bilo stalo. Uput za bolnicu za Pančevo mi stoji kod kuće. Srce mi je stalo, oživljavali su me, legla sam ispred ordinacije. Oni mislili ja spavam. Znaju me svi zbog Andrije, mislili umorna žena, spava. Dok nisu ukapirali da mi je skroz vrat otišao. Srce polako krenulo da staje. Nisam snage imala i nogama. Grebala sam do zadnjeg momenta , kaže Svetlana koja je poslednju pesmu sa Andrijom snimila “Hej orlovi”.
