Penzionerka Ksenija (70) iz Novog Sada živela je sasvim običan život “kuća-posao”, plus peri, peglaj, kuvaj, pomaži deci oko domaćeg…
Posle višedecenijskog života kao na traci, kakav živi skoro svaka naša zaposlena žena s porodicom, tek kad su deca odrasla shvatila je da joj se najveća prekretnica u životu dogodila još u 13. godini, kao devojčici.
Bilo je to posle operacije pupčane kile, 12. avgusta 1965. godine, davne, kako je i sama rekla u svojoj ispovesti zabeleženoj na video-zapisu.
Tada je doživela kliničku smrt.
Ona je svoju ispovest kazivala prošle godine u jutarnjem programu TV Pink, uživo na televiziji, gde je rekla da je bruh dobila još kao beba jer je jako plakala. Pričali su joj da njena majka nije imala mleka da je doji pa su je polumrtvu odveli kod komšinice koja ju je dojila 6 meseci, uz svog sina, koji je otad bio njen brat po mleku.
– Nije više živ, nažalost, rekla je tada, a s njim je provela najsrećnije dane u detinjstvu. A taj njen brat po mleku bio je Đorđe Balašević, čuveni novosadski kantautor, a žena koja ju je svojim mlekom spasla bila je upravo njegova majka.
– Posle te operacije u 13. godini živela sam kao svako normalno dete… Odrasla sam u mnogoljudnoj porodici i bila sam prvo unuče među toliko odraslih i morala sam samo da slušam, nisam smela da vičem… a detinjstvo sam provodila sa svojim bratom po mleku s kojim sam maštala igrajući se u dvorištu i na tavanu… Bila sam inače nestašna i družila se sa dečacima – kaže Ksenija koja je potom opisala šta se dogodilo tokom operacije posle koje je umrla i doživela kliničku smrt.
– Ja za to nemam pisanih dokaza, odnosno i imam jer se na kliničkoj slici videla ravna linija, a svedok mi je za života bio moj ujak Laza Petrović, koji nažalost nije više živ a koji je tad radio na novosadskog hirurgiji… Jedini živi svedok mi je ujna koja je živa i koja je i dan-danas spremna da posvedoči da je tako bilo.. – kaže Ksenija.
Ona je potom opisala i šta je videla “tamo”…
– Rekli su mi da mi je potpuno stalo srce i da je na aparatu bila ravna linija… Nikada neću zaboraviti… Prošla sam kroz crni tunel i u tom trenutku ne vidim ja sebe tamo već samo belu svetlost koja je ogromna i neverovatnom brzinom izlazi iz tog tunela… Ja tamo nisam videla nikog a tamo najlepša livada s poljskim cvećem, najlepša koju sam u životu videla… Nema vetra a leluja se kao da je vetar, nebo je svetlo plavo a nema ni sunca, ni oblaka… Moram da kažem da nikad nisam osetila veću ljubav i veći mir a čula sam i kao neku tihu muziku, poj duše – opisuje Ksenija a onda potpuni obrt:
Otad više ne gledam u šolju
Jednom kolegi sam rekla gledajući mu u šolju, a tad sam radila u banci u Novom Sadu, da mu je pokojna majka bila dobra žena na šta mi je on rekao da je živa, a ona je te iste noći preminula… Otad više ne gledam u šolju…
– A odjednom je taj strašni muški glas vikao na mene da moram da se vratim i da nije još moje vreme… Šta ćeš ti tu, pitao me i rekla sam da sam stigla kući, uz neopisivu radost kao da sam završila domaći i srećna došla kući… Rekla sam nije mi vreme ali ja hoću da ostanem – priča Ksenija dodajući potom šta se dešavalo u bolnici dok je ona bila mrtva.
– Zovem se Ksenija ali nadimak mi je Nena… I dok sam bila mrtva ujak me šamarao, polivali su me vodom, šamarali me i ujak me zvao Nenac, Nenac, probudi se… Strašno se tad bio uplašio – rekla je Ksenija, dodajući da joj je tata po rođenju dao i tajno ime Paraskeva za koje joj je tek kasnije rekao da ga uopšte ima i tad je zavetovao da nikom ne kaže dok on ne umre. Ksenija smatra i da u tom imenu Paraskeva ima nešto i da i ono ima udela u svemu onome što joj se izdešavalo u životu.
– Posle toga probudila sam se u bolničkoj postelji sa neopisivom tugom… Kad sam došla kući dogodila se jedna scena, nekakav porodični događaj za koji sam ja tačno znala šta će se potom desiti, kao “deža vi”…
– Tačno znam šta će se desiti ali ja na to ne mogu da utičem i stalno sam majci i ocu govorila ovo se već desilo, ja ovo već znam da je bilo i šta su mogli da pomisle osim da sam luda – kaže Ksenija koja je opisala i da je od te operacije izuzetno intiutivna i da je mnogim kolegama i poznanicima mogla da reši neku situaciju u životu, a bilo je i onih koji jednostavno nisu želeli da je slušaju iako im je videla rešenje.
– Ja sam to gušila u sebi, život je tekao svojim tokom, kuća-posao, deca a onda sam počela da čitam o tome, o tuđim sličnim iskustvima, jer me je to nekako vuklo – zaključuje Ksenija koja je napisala i knjigu o svom iskustvu. A kako je do toga došlo…
– Kod nas je bio običaj u kući kad dođemo s posla ručamo, pa malo odmorimo i posle toga krene kuvanje ručka za sutra i u tom trenutku ja u glavi jednog dana u novembru, na praznik Sveti Vrači, čujem muški glas koji mi kaže: Piši?! Ja pričam sama sa sobom i kažem šta da pišem kad ja ne znam ni pesmicu da sastavim i opet čujem glas: “Samo piši i ne brini”.
Kurir.rs/TV Pink
