wp

Kao jedini umetnik sa istočne strane Drine, glumac Vuk Kostić bio je pozvan da uveliča svečanu akademiju povodom proslave Dana Republike Srpske. On je na drugi dan Božića, 8. januara, u Banjaluci dobio priliku da, iz vizure pripadnika one generacije koja je stasavala kad se Jugoslavija raspala, u svojoj besedi podseti koliko je važno da umetnik kroz posao koji radi šalje poruku o rodoljublju.

Odrastao i vaspitan na tradicionalnim vrednostima, nisam odstupao od porodične tradicije ni pri izboru profesije, birajući umetnost i glumački poziv, koji je obeležio život i mog oca i mog dede. I u lovu, kojim ispunjavam slobodno vreme, produžio sam putem predaka nastavljajući porodične običaje. Ponikao u takvom okruženju, zar je moguće da prema otadžbini i svom narodu imam drugačiji odnos od posvećenosti tradiciji.

Ova beseda je i podsetnik na istoriju našeg naroda, osvedočenu istoriju stradanja. Čovek umire dva puta, jednom kada ugleda lice božje, a drugi put ukoliko ga ljudi zaborave. Poštovanje predaka i heroja koji su svoje živote ugradili u našu slobodu obavezuje nas da sačuvamo sećanja na sva srpska stradanja, po obimu nezabeležena, zdravim razumom nepojmljiva, veličini jednog malog naroda nesrazmerna. Da pamtimo, a ne i zlopamtimo.

Odstupanje od svetosavlja, jedinog spasonosnog puta, vodilo je stradanju. Izazvano pogrešnim izborima ili stranim faktorom koji nam je bio nenaklonjen, pogrešnim procenama ko su nam prijatelji, a ko nam ne misli dobro, postali smo mnogostradalni i mučenički narod. Nekada, dok su Srbi vodili bitke protiv Turaka, nisu branili samo sebe, nego celu hrišćansku Evropu.

Danas, čuvajući Republiku Srpsku i Kosovo od brojnih nasrtaja i napada različitih vrsta, podižemo štit pred svoju dušu nepokorno i viteški stojeći na braniku pravoslavlja. Ja sam rođen 1979. godine i odlično pamtim ratove devedesetih. Moj otac Mihajlo Kostić je rođen 1933. godine, odlično je pamtio Drugi svetski rat, a njegov otac, moj deda, rođen je 1897. i odlično je pamtio i Prvi i Drugi svetski rat, kada je odveden u Mathauzen.

Malom slobodarskom narodu koji je u dva svetska rata zadužio Evropu, žrtvujući za slobodu celokupan ljudski potencijal, od devedesetih godina prošlog veka medijski moćnici namenili su lošu sliku.

Stoga je potrebno da postanemo svesni četvrte generacije ratovanja, kako je teoretičari nazivaju. Preko velikih i malih ekrana, kojima smo dobrovoljno zarobljeni, direktno se napada svest čoveka, koja postaje pravo bojno polje. Zato ne smemo dozvoliti slabljenje i uništavanje pravih vrednosti, nacionalne energije i samopoštovanja. Svesni smo kako su nas u teškim trenucima viteštvo i pobede naših sportista, košarkaša, odbojkaša, vaterpolista, naročito Novaka Đokovića, učinili ponosnim, a zastava Srbije nam na pobedničkom tronu grejala dušu.

Potrebna nam je dobro osmišljena mreža za održavanje nacionalnog identiteta, kao što je to u prethodnom veku učinila mreža vrhunskih naučnika, pesnika i drugih umnih ljudi poput Tesle, Pupina, Andrića, Dučića… I brojnih pojedinaca koji su prenosili slavu svog naroda. Bogata, burna i slavna prošlost, a tim temama siromašna kinematografija, stavljaju nam u zadatak da prikažemo velike istorijske događaje, ponudimo autentične i neispričane priče, ukažemo na pogled na svet iz našeg ugla i istinom osvetlimo medijski mrak.

Čuvanjem jezika, pisma vere i tradicije i kulture čuvamo talente i napore generacija naših predaka. Naši su koreni čvrsti i ne dozvolimo da nam vetrovi koji duvaju nad ovim prostorom, smeštenom na raskrsnici puteva, iščupaju vekovna uzemljenja u tlo, vazduh i vodu. I ona duhovna, golim okom nevidljiva, a snažnija od ovih vidljivih. Istinsko rodoljublje traži od svakog pojedinca da upotrebi svoju volju, snagu i sve svoje sposobnosti i energiju ka vaspitanju, obrazovanju i svakom napretku… Živela Republika Srpska!

Novopazarka Atifa Ljajić koja je svoj veliki san da postane majka ostvarila u šezdesetoj godini mnoge je oduševila svojom željom i hrabrošću. Tada se zbog svoje nesvakidašnje priče našla i u svetskim medijima. Nakon toga počela je njena borba sa samohranim roditeljstvom, jer je suprug napustio ubrzo po rođenju deteta. Iznajmljeni stan u kojem je živela sa svojom ćerkom bio je preskup za njena skromna primanja.

Zahvaljujući dobrim ljudima, Atifa više ne mora da brine o krovu nad glavom. Tragom informacije da su se javili donatori koji će doživotno plaćati kiriju, ekipa Kurira je posetila Atifu i njenu petogodišnju ćerku.

Ko god hoće neka reaguje kako god hoće. Meni se želja ispunila, dobila sam zdravo i pravo dete“, započinje ova hrabra i ponosna majka.

„Bivši suprug je priznao dete, ali posle više nije hteo da živi sa nama, dođe u vrtić da ga vidi, a samnom ne govori“, kaže ona o ocu svog deteta. Bez ikakvih prihoda morala je sama da se snalazi, ali srećom pomogli su joj dobri ljudi, na čemu je neizmerno zahvalna.

„Hvala svima koji su pomogli. Neki su ljudi dolazili davali 100, neki 50 evra i to mi je mnogo pomoglo“, kaže Atifa.

Sa svojim skromnim prihodima jedva je plaćala dažbine i sastavljala kraj sa krajem. Majka i ćerka su zbog teške finansijske situacije lako mogle ostati bez krova nad glavom, ali njihov apel čuli su dobri ljudi i preokrenuli situaciju.

„Stalno sam morala da se selim. Ćerku u jednu ruku, u drugoj ruci stvari nije bio niko tu da mi pomogne“, rekla je Atifa.

Ova priča je mnoge rastužila. Posredstvom humanih ljudi, javila se žena koja je rekla da želi da joj pruži stan i da će plaćati kiriju.

„Bilo mi je mnogo milo, obradovala sam se. Najviše na svetu želela bih da mogu ćerki da kupim stan“, otkrila je Atifa.

Tuga Dragane Mirković zbog trećeg deteta nemerljiva je

Posle novogodišnjeg nastupa na Kopaoniku, folk diva Dragana Mirković vratila se u rodni Kasidol gde je sa porodicom proslavila Božić sa porodicom uz tradicionalne običaje i bogatu trpezu.

Kako su praznici pogodan period za sumiranje emocija, folk diva je baš u ovom momentu odlučila da po prvi put otkrije zbog čega je u životu istinski propatila. Dragana Mirković nije uspela da se po treći put ostvari kao majka i zbog toga je tugovala skoro ceo svoj život.

‒ Sve sam dobila u životu osim trećeg deteta, nažalost. Malo sam zakasnila sa tim i precenila sebe. Svi su mi govorili: „Jao, izgledaš mlađe, nemoguće da imaš te godine.“ I tako sam se ja malo zaboravila i onda kad sam htela sa četrdeset godina sebe da obradujem još jednom bebicom, moj biološki sat je bio takav da, nažalost, nisam mogla da dobijem treće dete. To je jedina moja neostvarena želja – otkrila je Dragana za Star i istakla da je zbog toga dugo patila.

‒ Neko vreme sam jako patila, ali ne više jer imam divnu decu i radujem se njihovoj deci pa ću sve to nadoknaditi jednog dana. Doduše, oni su još mladi, treba još da prožive da bi kasnije mogli da budu kvalitetni za brak. Treba u mladosti da se provedeš, a kad se oženiš mlad, onda te taj nedostatak provoda dočeka kad ne treba, tako da im to ne preporučujem.

Živio je jednom čovjek koji je cijeli život radio, a novac štedio.

Nije mu bilo ravnog u škrtosti. Volio je novac više od svega na svijetu, i pred smrt je rekao svojoj ženi: „Kada umrem, hoću da sav moj novac staviš u sanduk zajedno sa mnom. Hoću da ga ponesem na onaj svijet“.

Ponavljao je to stalno, dok nije dobio obećanje od žene da će to učiniti.

Došao je taj dan, i on je umro. Na sahrani, čovjek je ležao u sanduku, žena je, u crnini, sjedila pored, a pored nje je sjedila njena najbolja prijateljica.

Kada je oproštajna ceremonija bila završena, i kada su počeli zatvarati poklopac sanduka, žena je ustala i rekla: „Samo momenat!“

U rukama je držala kutiju od cipela. Prišla je i stavila kutiju u sanduk. Zatim su kovčeg zatvorili i spustili u zemlju.

„Nadam se da nisi poludila i nisi stavila sav novac sa tom starom škrticom?“ – upitala ju je drugarica.

Žena je odgovorila: „Da, stavila sam novac tamo, kako sam i obećala. Pravedna sam hrišćanka i ne mogu lagati. Obećala sam da ću staviti novac zajedno sa njim u sanduk“

„Želis da kažeš, da si sve, do posljednje pare, poslala u grob?“ – iznenadila se prijateljica.

„Naravno“, – odgovorila je udovica – Uzela sam sav njegov novac, stavila ga na svoj račun, a njemu sam ispisala ček na pun iznos, pa neka ga gore unovči kad stigne“.

Nepoznata ženska osoba, srednjih godina, koja je danas oko 12 sati skočila sa Varadinskog mosta u Dunav, u Novom Sadu, izvučena je živa iz reke i poslata na dalje lečenje. Nažalost, uprkos naporima lekara ona je ubrzo preminula.

Kako prenosi Informer, ona je pronađena nizvodno, u blizini Žeželjevog mosta, a izvukli su je pripadnici rečne policije.

– Naša ekipa je po pozivu u 11.45 časova na Keju pomogla zbrinjavanje ženske osobe srednjih godina koja je skočila sa Varadinskog mosta. Urađena je kardiopulmonalna reanimacija i potom je prevezena na kardiologiju Instituta u Sremskoj Kamenici – izjavio je dr Zoran Krulj iz novosadske Hitne pomoći.

Zasad nije poznato zbog čega je žena pokušala suicid, a očevici kažu da je bez ijedne reči preskočila ogradu i skočila s mosta u reku.

Uprkos velikim naporioma lekara, nesrećna žena je preminula od posledica skoka u reku.

Četrnaestog januara (prvog januara po starom kalendaru) je praznični dan u kojem se slavi Mali Božić (Vasiljevdan) i Srpska Nova godina. Vasiljevdan se kod Srba slavi kao krsna slava, a kod Grka i Rusa kao imendan. Mnogi običaji i obredi vezani su za Mali Božić, koji se smatra završetkom božićnih svetkovina.

Prema narodnom verovanju, žene tada treba da spreme vasilicu, obredni hleb Malog Božića. Vasilica je nazvana po svetom Vasiliju, a negde se ovaj novogodišnji kolač zove maslenica, papuljica, gruvanica, baranica, u Resavi Mečka povojnica, u Leskovačkoj Moravi poparenica… Negde, opet, za Mali Božić, mese istu česnicu, kao i za Božić koju porodica za trpezom izlomi i podeli ovaj obredni hleb koji simbolizuje zajedništo, slogu i ljubav.

Pored ovog, tu su i mnogi drugi običaji…

O novogodišnjem ručku, pojedu se glava i plećka božićne pečenice koja se čuva do 14. januara. Tom prilikom vešti ljudi iz plećke pečenice predskazuju šta će se tokom sledeće godine dogoditi u toj kući i oko nje. Kad se ruča, pokupe se kosti od pečenice, odnesu i stave na mravinjak da bi s po verovanju stoka množila ko mravi.

Neki od ovih običaja imaju dublje značenje i zadržali su se još od prethrišćanskih vremena. Stari kažu da se na današnji dan nikako ne treba svađati jer će vas u protivnom cele godine “terati baksuz”. Zato je bolje prećutati i oprostiti svaku uvredu. U nekim krajevima danas se pažljivo gleda u nebo i promatra vreme. Ako na Novu godinu pada sneg, veruje se da će biti rodna godina u poljima, pčelama i stoci.

Na Mali Božić ujutro običaj je bio u nekim selima da domaćica uzme sneg i, utrčavši u sobu, baci ga na decu vičući: „Beži vruća, gonite studena!“. Veruje se da se time štite deca od vrućice ili groznice. Posle ovoga deca bi skidala sa sebe odela i prebacivala ih preko grana šljiva ili jabuka, kako bi se “očistila od vaši”. Na ovaj dan dolazi i polaznik ili položajnik, a u selima pored Gruže domaćica mu jednom pređom veže teme i donju vilicu, a drugim čelo i zatiljak, da zveri ne bi napale stoku.

I na Mali Božić pali se božićna sveća i gleda kako će goreti. Ako se sporo pali ili ugasi, ne piše se dobro kući. Sveća se takođe gasi vinom i komadom hleba. Ako se odmah ne ugasi, čim kap padne na plamen, veruje se da će onaj koji je gasi dugo živeti. Ova sveća se čuva i pali za Zadušnice ili ako nekome u san dođe pokojnik.

Novo leto valja dočekati budan, pa su u ovom bdenju mnoge devojke predviđale da li će se te godine i za koga udati. Među ovim gatkama je posebno zanimljivo gatanje devojaka u Bosni: pre svanuća su, popevši se na tavan, bacale obuću kroz vrata na dvorište, pa ako obuća, kad padne, bude usmerena od kuće – znak je da će u tom pravcu otići, odnosno udati se. U ponoć obavezno zamislite želju, jer se ove noći svima sve ostvaruje.

Voditeljka Jovana Jeremić oglasila se na Instagramu i postavila deo razgovora sa nepoznatim muškarcem.

Naime, Jeremićeva se oglasila putem Instagram storija i postavila skrinšot pritvatne konverzacije.

– Umirem lagano ali polako za tobom – napisao je on.

– Ja ću te oživljavati iznova i iznova kako samo ja umem. Mili – napisala je Jeremićeva.

Mnoge je ovaj njen postupak šokirao, a spekuliše se ko je izvesni “Mili” i da li je voditeljka ovime ozvaničila da više nije sama.

Podsetimo, Jovana se razvela krajem 2021. godine od svog bivšeg supruga Vojislava Miloševića a oni su nakon razvoda ostali u prijateljskim odnosima.

– Kako bismo stavili tačku na sve spekulacije, tračeve i dezinformacije, zajedno i u dogovoru smo doneli odluku da obavestimo javnost da smo, nakon četiri godine braka, odlučili da se razvedemo. Istina je da već neko vreme ne živimo zajedno, ali je isto tako i istina da smo nas dvoje u odličnim i prijateljskim odnosima – zaključili su Jovana i Vojislav svojevremeno.

Potanko ispričao šta je video s one strane. Oživeo u trenutku kad su ga polagali u grob, ostao misterija i za profesore Medicinskog fakulteta u Beogradu ali i za patologa koji je konstatovao njegovu smrt

LESKOVAC – Grob iskopan, samo još opelo da održe, i da me sahrane, a ja ustajem?! Doživeo sam kliničku smrt, umro sam i opet oživeo u trenutku kad je trebalo da me polože u grob… Moj sanduk je otišao drugom čoveku, priča Stanko Urošević o kojem je Leskovac brujao čitavih 10 godina kao o “vaskrsnom čoveku” koji je naočigled okupljenih na sahrani ustao iz mrtvih.

Stanko je čovek koji je umro i oživeo neposredno pre polaganja u raku, a u tom periodu od svoje “smrti” do buđenja video je, kaže, mnogo toga…

Svoju priču počinje sećanjima iz detinjstva, živelo se siromašno, u bedi, s ocem koji je radio najteže poslove samo da ih prehrani, kao i majka koja je teško nadničila. Prva četiri razreda završio je u seoskoj školi a ostale u Vučju gde je do škole pešačio i po 10 kilometara po smetovima i jakoj zimi. Završio je Srednju hemijsku i zaposlio se u leskovačkoj fabrici lekova “Zdravlje” posle čega je dobio Titovu stipendiju i otišao u Novi Sad na vatrogasnu obuku.

Mi mislimo da ogovaranje nije ništa, a nije tako…

Stanko je ispričao i da olako uzimamo to ogovaranje, a nije tako… Vidi kakav je čupav, kakav je ovaj, ne vredi ništa… Ko smo mi da sudimo, mi tako preuzimamo Božji sud a to nije naš posao, kaže Stanko.

– S majkom sam odmalena odlazio u crkvu, vodila je i mene i brata i držala nas odmalena u hrišćanstvu, da se držimo božjih zapovesti, da ne lažemo, da ne krademo, bez obzira što smo imali teškoća jer nismo imali ni da se prehranimo, priča Stanko u suzama sećajući se koliko su bili siromašni, toliko da je pisao i crtao, a voleo je da crta, na hartiji od džakova koju mu je majka davala kad potroši brašno.

Kaže, majka ga je prvi put u crkvu odvela sa 5 godina i tad se isprepadao od crkvi i ikona ali joj je ipak tražio da ga ponovo vodi.

Noć kad sam umro

Taj događaj se, kaže Stanko, desio 22. novembra 1989. godine. – Mi slavimo slavu Aranđelovdan, živeli smo tada kao podstanari nadomak Leskovca jer nam je gazda u gradu dao otkaz, pa žena, ja i starija devojčica nismo imali kud nego tu dok se ne snađemo i nađemo novi stan. Otišli smo u taj stan i žena mi je bila trudna s drugom ćerkom, dva meseca pred porođaj.

Tu noć doživeo sam čudo, legli smo rano i u toku noći čujem glas koji me poziva i kaže: Stanko, ustani! A kad sam otvorio oči video sam u sobi svetlost toliko jaku kao da je sto sunca sišlo a bila je noć, video sam i sebe i iz tog svetla se pojavljuje Gospod Isus Hristos… Video sam svoje telo kako leži pored moje žene u krevetu…

Svi su pobegli kad sam oživeo, a evo šta je rekao sveštenik

Na pitanje kako su reagovali ljudi koji su mu došli na sahranu, on je rekao da su se naravno uplašili, počeli da beže kad je mrtvac počeo da vaskrsava… U tom trenutku sveštenik koji treba da dovrši opelo kaže: Jesi se predomislio? Stanko kaže da se sveštenik nije uplašio jer mu to nije prvi slučaj da je neko mrtav oživeo, bilo ih je mnogo…

– Hristos mi onda kaže: Stanko, idemo… Uplašio sam se i rekao mu ko ste vi, kuda idemo, a on je rekao ja sam tvoj Gospod i prošli smo kroz zid, ne kroz vrata nego kroz zid, vidno potresen priča Stanko.

Čim sam ugledao Gospoda, ja više nisam imao svoju volju, samo sam prošao kroz zid sa njim, lebdeli smo, ne dodirujemo zemlju…

– Krenuli smo i ispod dole video sam reku kao moja Vlasina, proplanke što me podsetilo kad sam bio dete govedarčić, čuvao stoku, tu sam ugledao merdevine spuštene od neba do zemlje, njima se penje Gospod, ja za njim, a mene sa strane za ruke i noge hvataju demoni, urliču, vrište, a dole ambis, pakao, demoni se cerekaju, smeju, vatra im izlazi iz očiju i usta, tu sekire, koplja, srpovi, sve čime mogu da me dohvate… Ali Gospod je napravio krst i svi popadaše dole, prošao sam razne kapije a kad smo došli do nebeskog svoda ugledao sam kapiju za raj…

– Sve vreme bio sam nag ali kao anđeo, bez pola, a Gospod je nosio beli ogrtač. A napred i pozadi bleštao je krst u koji ne može da se gleda koliko je isijavao svetlost… I onda mi on kaže: Stanko, ovo je Božji raj, razgledaj, video sam Svetog Oca Nikolaja, Svetog arhangela Mihaila, Svetog Đorđa, anđele, i mnoge druge svetitelje čija imena tad nisam ni znao jer sam u to vreme samo pomalo čitao Sveto pismo, drugo nisam ništa znao… Osetio sam mir, video sam ljude koje sam znao iz detinjstva, video sam druga iz osnovne škole koji je poginuo ali nije mi dato bilo da s njim razgovaram i puno mladih dečaka i devojčica na zelenoj travi, među drvećem…

– Jesi se nagledao ove lepote, pita me Gospod i kaže: Ovde će biti tvoje mesto mesto a sad je vreme da ti pokažem nešto drugo, sad ću da te vratim na zemlju kaže on jer je dole jedna devojčica koja mnogo plače.

Svima pričaj da Boga ima, kao i raja i pakla

Stanko kaže da mu je Hristos rekao da svima priča da Boga ima, kao i raja i pakla, kao i zagrobnog života. Ispričao je i da mu je Hrist ispričao 21 lekciju kako da živi i kako da se ponaša, što on poštuje.

Prethodno mu je pokazao pakao za koji kaže da je jedan ambis – smrad, hladnoća, strašno i tamo vidim ognjeno jezero s vatrom, sumpor, vidim ljude koje poznajem, jednog je progutala zmija do grudi, a on pokušava da se iščupa neke sam komšije, prijatelje video kako im gori glava, jauk, lelek… Ja pitam Gospode zašto ovi, a on mi kaže: Ti bolje znaš, ti si ih poznavao – lopovi, pijanci, ubice, varalice, prevaranti, oni koji su otimali tuđe, zakidali na meri.

Pokazao mi je i Novi Jerusalim s palatom od stakla a kao da nije ni na nebu, ni na zemlji, u oblacima, s tepisima od zlata, tu je bio i podijum i tu sam video puno ljudi koje poznajem i Gospod kaže: Neka dođe moja Slavica, neka dođe moj Stanko…

– Kaže mi idi u ovu prostoriju a tamo Sveti Jovan Krstitelj kleči i moli se za nekog. Sve prostorije su od stakla a ispred svake stoji dečak u belom kao čuvar ulaza… Stanko kaže da mu je Gospod pokazao i Nebeski Jerusalim gde je video Bogorodicu koja je iz ikone izašla živa sa Bogomladencem u naručju, kleknuo sam, zagrlio joj noge i počeo da plačem a ona me blagosiljala.

Bio sam mrtav 25 sati

Otkad me žena dodirnula u krevetu i videla da sam skroz hladan pa do momenta kad sam oživeo prošlo je 25 sati. Došla je hitna da utvrdi moju smrt a kasnije sam pričao i sa patologom kojem nije jasno kako se to dogodilo pa mu je rekao da ga je Stanko prevario.

Stanko kaže da je bilo gotovo sve – grob iskopan, samo opelo da se završi i da me sahrane a onda je njegova starija ćerkica koja je tada imala 7 godina prva rekla da se tati miču oči.

Na pitanje kako su reagovali ljudi koji su mu došli na sahranu, on je rekao da su se naravno uplašili, počeli da beže kad je mrtvac počeo da vaskrsava… U tom trenutku sveštenik koji služi opelo kaže mu: Jesi li se predomislio? Stanko kaže da se sveštenik nije uplašio jer mu to nije prvi slučaj da je neko mrtav oživeo, bilo ih je mnogo…

– Posle su se svi šalili na moj račun da sam vampir, da sam se povampirio… Posle kliničke smrti 40 dana su mi samo suze išle, nisam mogao ni da govorim

Kad me vratio, Gospod mi je rekao da me vraća zbog devojčice koja mnogo plače i da treba da pomažem ljudima u svakom pogledu, gde god mogu i koliko mogu.

Stanko je i kod pokojnog patrijarha Pavla bio dvaput, a kod patrijarha Irineja nebrojeno puta.

Oživela i Javorka

Kaže i da nije jedini iz svog kraja koji je doživeo ovako nešto pa je ispričao priču o Javorki iz Lebana koju je rodbina odvela u bolnicu, posle tri dana došli joj u posetu da vide kako je a lekari kažu pa ona je umrla odmah sutradan. Sestra joj ode u mrtvačnicu u hladnjaču da vidi telo a nje tamo nema kad ona skroz gola šeta hodnikom pored mrtvačnice.

Stanko je rekao da je dosad upoznao 12-13 ljudi koji su se vratili iz mrtvih.

Pričao je, kaže, i sa lekarima, čuvenim dr Laslom Puškašem, stručnjakom za mozak, koji mu je rekao da je to božja stvar jer mozak može bez oštećenja može da izdrži najduže od dva do četiri minuta.

Sveti Vasilije Veliki se mirno se upokojio 1. januara 379. godine.

U crkvenom kalendaru, 14. januar, dan kada se slavi i srpska Nova godina, obeležen je crvenim slovom, a brojni su i Srbi čija je ovo krsna slava.

Sveti Vasilije Veliki arhiepiskop Kesarijski rođen u vreme cara Кonstantina. Još kao nekršten učio je 15 godina u Atini filozofiju, retoriku, astronomiju i sve ostale svetske nauke tog vremena.

U zrelim godinama krstio se na reci Jordanu zajedno sa svojim bivšim učiteljem Evulom. Bio je episkop Кesarije Кapadokijske blizu 10 godina, a svoj zemni živit je završio sa napunih 50 godina od rođenja. U crkvenoj službi naziva se pčelom crkve Hristove, koja nosi med vernima i žaokom svojom bode jeretike.

Sačuvana su njegova mnogobrojna dela – bogoslovska, apologetska, podvižnička i kanonska a isto tako i služba, nazvana po njegovom imenu. Ova služba služi se 10 puta u godini, i to 1. januara, uoči Božića, uoči Bogojavljenja, u sve nedelje Časnog posta osim Cvetne, na Veliki Četvrtak i na Veliku Subotu.

Bio je veliki pobornik Pravoslavlja, moralno čist i izuzetno revnosan, veliki bogoslovski um, veliki strojitelj i stub crkve.

Sveti Vasilije Veliki se mirno se upokojio 1. januara 379. godine.

Za ovaj dan vezuju se mnogi običaji. U nekim krajevima se ponavljaju običaj koji su vezani za Božić.

Na Mali Božić, naime, ponovo se unosi badnjak, opet dolazi položajnik, a na trpezi bi trebalo da bude glava božićne pečenice koja se čuva do tog dana. U nekim krajevima se na taj dan spaljuju ostaci badnjaka.

U nekim mestima u Vojvodini do danas se zadržao običaj da se na raskršćima pale vatre. Veruje se da ima čistilačko dejstvo, i ulogu jačanja Sunčeve svetlosti i toplote. Iz istih razloga su u Hercegovini ostatke badnjaka od Božića spaljivali na Mali Božić.

Za Božić česnica, a 14. januara Vasilica

Kao što se za Božić mesi česnica, za Mali Božić se mesi poseban hleb “vasilica”, u koji se stavlja zrnevlje mnogih žitarica, bundeve, pasulja, bobice drena – za zdravlje, i metalni novčić kao simbol bogatstva i sreće.

Srbi veruju i da bi na Mali Božić trebalo izbegavati svađe, jer, ako Novu godinu tako počnemo, svađaćemo se cele godine.

14. januar trebalo bi dočekati budan.

U nekim krajevima, u tom bdenju mnoge devojke bi gatale da li će se te godine i za koga udati. Posebno je zanimljivo gatanje devojaka u Bosni. One se pre svanuća penju na tavan, zatim bace svoju obuću kroz vrata napolje, pa ako obuća, kad padne, bude usmerena od kuće – znak je da će u tom pravcu udati.

U nekim krajevima se verovalo da će biti rodna godina ako na ovaj dan padne sneg ili bude oblačno.

Američkoj policiji, kako prenose mediji, javio se svedok koji je bacio novo svetlo na nestanak Beograđanke Ane Volš, navodeći da kuću u mestu Rever uoči Nove godine nije prodala žena za kojom se traga, već njen suprug, uhapšeni Brajan Volš.

Volš je, podsetimo, uhapšen u nedelju zbog sumnje da je ometao policijsku istragu o nestanku Ane Volš. U međuvremenu su u kući u kojoj su živeli pronađeni tragovi krvi i polomljeni nož, dok su na deponiji u blizini kuće njegove majke na drugom kraju Bostona otkriveni okrvavljeni tepih, testera kao i delovi tkanine.

– Ugovor o prodaji kuće u Reveru, koja je bila u vlasništvu Ane Volš evidentiran je u registru okruga Safolk 29. decembra prošle godine. Čovek koji je bio uključen u prodaju, državnoj policiji u Masačusetsu izjavio je da je kuća kupljena na ime Ane Volš u januaru 2020. za 137.000 dolaza. U novembru prošle godine je puštena u prodaju i početna cena joj je bila 199.000 dolaza, ali je brzo prodata i to po gornjoj traženoj ceni od 220.000 dolara – prenose američki mediji.

Kako navode, prodaja je zaključena 17. decembra. – Dokumenta i iskaz dat policiji otkrivaju da je zapravo Anin suprug, Brajan Volš kao suprug prodavca potpisao dokumenta i priložio svoju vozačku dozvolu kao dokument kojim dokazuje da je to on – nova su otkrića u istrazi.

Inače, na vozačkoj dozvoli vidi se i da ona ističe 31. januara ove godine. Podsetimo, suprug nestale Beograđanke tokom prvog pojavljivanja pred sudom odbacio je optužbe za ometanje istrage, a američki mediji prenose i da se čekaju rezultati veštačenja i analiza dokaza pronađenih u kući i na deponiji. Od toga, kako navode, zavisi i da li će protiv njega biti podignuta optužnica i za ubistvo supruge koja je poslednji put viđena u kući u novogodišnjoj noći.

Kurir.rs