wp

Prošle noći u rijalitiju ,,Zadruga 6″ Zvezdan Slavnić nasrnuo je na Adama Labunskog, jer ga je pevač provocirao sve vreme.

Naime, sve je počelo kada je Adam na podmukli način pokušao da isprovocira, što je iznerviralo Slavnića, koji se zaleteo na njega.

Zadrugari su poskakali kako ne bi došlo do žestokog fizičkog okršaja njih dvojice, a potom je uletelo i obezbeđenje, koje je opkolilo Adama.

U tom trenutku, Anđela Đuričić je potrčala da uhvati Zvezdana za ruku i smiri ga, ali u naletu besa on se njoj otrgnuo i tom prilikom ju je udario u stomak.

Međutim, frizerka iz Crne Gore nije zamerila svom dosta starijem dečku taj afekat, jer je sve bilo u naletu besa.

Detaljnije u videu pogledajte.

Kurir.rs/ Srbija danas

Marina Čepman je žena koju su spasili i odgajili majmuni u džungli, postala je bila deo njih i potpuno zaboravila ljude. Nakon što su je lovci spasili, njen život kreće drugim smerom.

Marina Čepman imala je sudbinu za koju mnogi ne bi poverovali ni da su je gledali na filmu! Naime, domaćica iz Jorkšira provelaje pet godina kao dete u džungli, gde su je ostavili otmičari, nakon kidnapovanja. Preživela je zahvaljujući majmunima, koji su je prihbatili kao člana porodice.

Priča gospođe Čepman počela je pedesetih godina kada su je drogirali i oteli iz svog kolumbijskog doma kada je imala samo četiri godine.

Njenu ispovest vam prenosimo u celosti:

Igrajući se na povrtnjaku na kraju naše bašte u mojoj kući u Kolumbiji, bila sam na svom posebnom mestu, svom malom svetu gde sam volela da provodim dane. Bilo je to 1954. ili barem sada mislim da je bilo. Izgubljena u svojoj igri, bila sam nesvesna drugih i sve se dogodilo tako brzo tog kobnog dana kada sa odvojena od porodice.

Jednog trenutka čučala sam na goloj zemlji, igrala se, zaokupljena. Sledećeg trenutka, videla sam bljesak crne ruke i bele tkanine, koja mi je prekrivala lice. Dok sam se trzala od iznenađenja i užasa, osetio se oštar miris hemikalije. Moja poslednja misao dok sam počela da padam u nesvest bila je jednostavna: umreću.

Ne znam koliko je prošlo pre nego što su najslabiji osećaji svesti počeli da se vraćaju. Čula sam buku motora. Shvatila sam da sam u zadnjem delu kamiona. I nisam bila sama. Čula sam plač i cviljenje i mučne jecaje. U kamionu su bila i druga deca – prestravljena, baš kao i ja. Ponovo sam pala u nesvest. Nisam imala osećaj koliko je vremena moglo da prođe kada sam se sledeći put probudila. Činilo se da se tlo oko mene treslo i shvatila sam da me nosi odrasla osoba. Još jedan čovek je trčao sa nama.

Zaronili smo dublje u šumu sve dok me čovek grubo nije skinuo sa ramena i bacio na zemlju. Ošamućena, pokušaola sam da se popnem i vidim ko me je nosio, ali sve što sam mogla da vidim bila su dva para dugih nogu kako beže i ubrzo su se izgubile u mraku. Nisam imala pojma gde sam, zašto sam tamo ili kada će me neko spasiti.

Tama se produbljivala i jezivi noćni zvuci džungle bili su zastrašujući. Imala sam skoro pet godina, bespomoćna, napuštena i tako uplašena da ostanem sama. Kako bih uopšte mogla da preživim?

Zivot u džungli

Probudila me je vrelina sunca i otvorila sam oči da shvatim gde ležim. Ovo je džungla. U glavi su mi navirala sećanja na prethodno veče. Podigla sam se na noge i počela da tražim način da pobegnem. Ali kuda ići? Dok sam išla okolo, videla sam samo drveće, drveće i još drveća. Neutešno sam se vukla okolo, plakala i pitala se zašto moja majka nije došla da me pronađe. Kako je dnevna svetlost izbledela u sumrak znala sam da ću morati da provedem noć usred zveri u džungli.

Sutradan me je probudio bol u stomaku. Bila sam gladna i morala sam da nađem nešto za jelo. Sklupčala sam se na zemlji u očajanju. Htela sam da umrem. Tada sam zadremala i kada sam se probudila otvorila sam jedno oko, a ono što sam videla skoro me je sprečilo da ga dalje otvorim. Imala sam društvo. U stvari, bila sam okružena.

Okružili je majmini

Na udaljenosti od nekoliko koraka bili su majmuni koji su zurili u mene. Posle kratkog vremena, jedan od majmuna je napustio krug i prišao mi. Uplašena, skupila sam se u klupko, pokušavajući da budem što manja. Ispružio je naboranu smeđu ruku i jednim čvrstim guranjem me prevrnuo na bok. Zadrhtala sam na tlu, napeto zbog drugog udarca koji je sigurno dolazio. Ali nije – majmun je izgubio interesovanje. Sada se vratio u krug, čučnuo na zadnje noge i nastavio da me posmatra, zajedno sa svim ostalima.

Tada se činilo da su svi hteli da me pregledaju. Pričali su jedni s drugima, a neki su došli da me pregledaju. Počeli su da me guraju i pipkaju, hvatajući moju prljavu haljinu i kopajući po mojoj kosi. Molila sam jecajući:

– Sklonite se sa mene! Odlazite!

Ali morala sam da čekam, grčeći se i cvileći, dok ne završe svoju inspekciju.

Ipak, i sama sam bila opčinjena. Bilo je nečega u načinu na koji su uživali u društvu nekog drugog zbog čega su se osećali kao da sam porodica. I šta god da su majmuni radili, činilo se da se neprestano hrane. I ja sam to morala da radim, inače bih umrla.

Hranila se kao majmuni da ne bi umrla

Zaprepašćena krikom iznad mene, podigla sam pogled i videla malog majmuna kako preleće sa jednog drveta na manje u blizini, sa kojeg su visili grozdovi voća nalik bananama. Plodovi su izgledali nezrelo, veličine mog prsta, i bili su neukusne zelene nijanse. Dok je majmun ispustio gomilu u žurbi da ih uhvati što više, ja sam ih zgrabila sa šumskog tla. Posmatrala sam obližnjeg majmuna koji se hranio sadržajem i kopirala ga. Pogledala sam okolo da bih našla štap i ubrzo sam sebi zgrabila još jednu malu gomilu.

Našla sam društvo i osetila sam da mi se raspoloženje samo malo podiže. Ubrzo sam provela treću noć u džungli sa majmunima. Bilo je više mojih novih saputnika nego što sam prvi put videla – sada gledajući unazad, možda 30.

Spavali su visoko u krošnjama, a ja sam morala da se zadovoljim da se sklupčam na goloj zemlji daleko ispod njih, između dva žbuna. Samo saznanje da su tamo učinilo je da se osećam malo sigurnije. Kako se noć spuštala, tešili su me zvuci njihovog dozivanja. Činilo se da su smokve cenjene u odnosu na bilo koju drugu hranu, a majmun sa smokvama je bio majmun koga su proganjali.

Preživljavanje u džungli

Ali život u džungli tokom tih prvih dana nije bio samo hranjenje ili negovanje. Radilo se i o preživljavanju. Za moju novu porodicu, ovo je značilo da imam teritoriju i da je branim. Prvi put kada sam videla majmune kako se bore sa uljezima, bila sam prestravljena. Jednog minuta su se igrali, sledećeg se začuo tresak i zveket slomljenih grana dok su se gomilali u krošnji.

Zvuk nasilja iznad mene je bio zastrašujući, buka njihovih krikova dok su se borili tako intenzivna i užasna da sam se sakriolaispod žbunja, prekrivajući rukama uši. Kada su ponovo sišli, bila sam šokiran prizorom krvi oko mnogih njihovih usta. Bila sam na opasnom mestu, ali kada sam razmišljala o tome kako su se majmuni ponašali prema meni, shvatila sam da su sigurni da ne predstavljam nikakvu pretnju.

Usamljenost je bila sve veća

Ono čega se najjasnije sećam iz tog vremena je osećaj neverovatne usamljenosti. Dan za danom je prolazio, a mojim roditeljima i dalje nije bilo ni traga. Nikome nije bilo traga. Moja nada u spas nestajala je brzo kao i cvetni uzorak na mojoj haljini. Imitirala sam zvukove koje su majmuni proizvodili radi sopstvene zabave, mada verovatno i zbog utehe da čujem zvuk sopstvenog glasa. Ali ubrzo sam shvatila da bi ponekad jedan majmun – ili nekoliko majmuna – reagovao. Tako da sam vežbala zvukove koje su ispuštali, očajnički tražeći reakciju.

Kada je postojala neposredna opasnost njihov zov bi bio još veći – oštar, visok vrisak, koji je obično bio praćen lupanjem rukama po zemlji. Potom bi odjurili do sigurnosti nadstrešnice, ostavljajući me uplašenu i uspaničenu, pokušavajući da pronađem bezbedno mesto na zemlji.

Vremenom sam bivala sve prljavija i prljavija, i sve više sam se češala. Poput majmuna, postala sam dom svim vrstama malih stvorenja. Ne samo da mi je koža postajala sve suvlja i “ljuspičavija”, već su po meni uskoro i buve puzale.

Verovala sam da je bilo neizbežno da se razbolim i bila sam sigurna da ću umreti – ali to je označilo prekretnicu u mom odnosu sa porodicom majmuna, nakon koje sam zaista bila jedna od njih.

Postajala je deo porodice majmuna

Bol je bio nepodnošljiv, zbog čega sam se stezala stomak i cvilila. Dan ranije sam jela tamarind, jedan od mojih omiljenih izbora, ali čak i dok sam ga probala, znala sam da to nije normalan tamarind.

Dok sam se grčila, osećala sam saosećanje majmuna. Iako mi se vid mutio, mogla sam da vidim dedu majmuna. Nazvala sam ga tako jednostavno zato što je tako izgledao, sa istim šarama belog krzna koje je probudilo daleke uspomene na nekoliko starijih ljudi koje sam srela u svom prethodnom životu.

Skočio je sa drveta na kome je najviše voleo da sedi i prišao mi. Čvrsto me je stisnuo za ruku, a zatim je počeo lagano da me trese, gurkajući me, kao da je rešen da me odvede negde drugde. Bio je uporan, a ja sam napola puzala, napola se saplitala u lišće, u pravcu u kojem su njegova ponovljena guranja htela da idem. A onda odjednom, padala sam – prevrćući se iznova i iznova, niz mahovinu, kamenitu obalu, po kojoj je tekla hladna voda. Završila sam u malom bazenu ispod.

Ali deda majmun je izgleda nameravao da gurne moju glavu ispod, čvrsto držeći moju kosu. Da li je pokušavao da me udavi? Ili je pokušavao da me natera da popijem vodu?

Borila sam se, odvojila se od njega i udarila po površini bazena, prskajući ga, a dok sam to činila, on mi je podigao lice i pogledao me pravo u oči. Kada sam ga pogledala, mogla sam da vidim nešto što ranije nisam. Njegov izraz lica bio je potpuno miran, pre nego ljut, uznemiren ili neprijateljski. Možda je pokušavao nešto da mi kaže.

“Deda majmun” je pokušao da je spase

U tom trenutku sam mu verovala. Pogled njegovih očiju i smirenost njegovih pokreta naterali su me da shvatim da pokušava da mi pomogne. Radila sam sve što je on hteo. Otišala sam i popio velike gutljaje blatne vode, osećajući kako mi probija kroz nos. A, onda me je deda majmun pustio. Izašala sam i srušila se licem nadole na zemlju. Ponovo sam počela da kašljam, a zatim i povraćam – jake mlazeve kisele tečnosti koji su mi pekla grlo.

Čišćenje je uspelo. Postepeno, osećala sam se sposobnom da se polako vraćam ka našoj teritoriji. Deda majmun, kao da je bio zadovoljan svojim naporima, okrenuo se i odjurio ispred mene, nazad do svog drveta. Od tog trenutka, stav dede majmuna se potpuno promenio. Tamo gde je nekada bio ravnodušan, a zatim oprezan, sada se osećao i kao moj zaštitnik i moj prijatelj.

U to vreme im nisam davala imena – nisam imala takav koncept – ali sada, kada pogledam unazad, sećam ih se kao pojedinaca i tako sam im davala imena. Tu je, naravno, bio deda, energični Spot, nežni, dragi Brauni i plašljivi Belo-Tip, jedna od malih, koja kao da me je volela i koja bi mi često skakala na leđa, bacila ruke oko mog vrata i uživala dok je nosim.

Možda mi je omiljena – osim dede – bila Mia. Bila je privržena, ali je za razliku od njega bila i stidljiva. Prvi put sam je osvojila kada sam se razbesnela zbog načina na koji je ponekad maltretiraju i koristila bih svoju veličinu da sprečim neke od agresivnijih mladih majmuna da je bockaju i guraju okolo.

Naporno je vežbala da se popne na drvo

Sada sam se već osećala više prihvaćeno, postala sam odlučna da naučim kako da se popnem na vrh krošnje, da se pridružim svojoj porodici majmuna u njihovom prirodnom domenu. Dan za danom pokušavala bih da se popnem na niža, vitka stabla. Često sam padala, ali nisam dozvolila da me neuspesi odvrate. Ojačala sam, mišići na rukama i nogama su mi se razvijali i postajali žilavi, dok je koža na rukama i stopalima, laktovima, kolenima i gležnjevima bila suva i debela.

Pamtiću do kraja života dan kada sam se popela do vrha krošnje. Pogled je oduzimao dah – bukvalno. Nalet hladnog vazduha tamo bio je takav šok za mene da sam ostala bez daha. Majmuni su, naravno, bili ravnodušni, ne pokazujući nikakvo interesovanje za to što sam ja odjednom bila tamo sa njima. Ali nisam mogkla biti više uzbuđena. Dakle, ovde su najviše voleli da budu.

Sada sam postala potpuno deo njihovog sveta.

Bilo je nekoliko trenutaka koje majmuni nisu provodili zajedno, bilo da se uređuju ili igraju ili komuniciraju na neki drugi način. Sada sam mogao da idem tamo gde su oni išli , da komuniciram sa njima i da se igram. Bila sam srećna što sam jedna od njih, što sam se osećala uključenom.

I dalje je bilo noći kada bi me savladalo ono što sam izgubila i plakala bih satima. Ali kako su meseci prolazili, sklupčana u mom malom klupku, u izdubljenom komadu stabla, sa utešnim, poznatim zvukom majmuna iznad mene, postepeno sam se pretvarala u jednu od njih.

Pojma o vremenu je izgubila

Vreme mi nije imalo nikakvog značaja, ali ne mogu da verujem da sam bila u džungli više od tri godine kada su se sećanja na moj raniji život vratila. Počela sam da istražujem i jednog dana sam bio nagrađena otkrićem teritorije koja je pripadala potpuno novoj vrsti.

Mogla sam da vidim tri kolibe – velike i kružne, sa krovovima od duge trave. Pogled na njih stvorio je neku vrstu čežnje u mom srcu. Toliko sam toga zaboravila. Mogla sam da vidim ljude – porodicu. Ljudsku porodicu. I ja sam bila čovek.

Od tada je moj život dobio fokus. Iako bih oko sumraka odjurila nazad u svoju majmunsku četu, većinu mojih sati budnosti sada sam provodila u kampu. Pažljivo bih se popela na drvo blizu perimetra i provodila sate kao tiha utvara, samo gledajući.

Bila je željna ljudi

Gledala bih zadivljujuće prizore: deca se igraju, palile su se vatre, cela porodica na okupu. Kako bi bilo divno, pomislila sam, biti jedno od te drage dece. Jednog dana sam izašao iz šikara i zabila noge na tucanu peskovitu zemlju logora. Pored vodenog kundaka bila je žena, majka tek rođene bebe. Srce mi je poskočilo pri pogledu na nju. Kako je to intenzivna stvar, ova ljudska potreba da budeš voljen. To je jedna od najdubljih stvari koje društvene životinje čine društvenim – i majmune.

Ali dok je gledala u moje oči, sve što sam mogla da vidim u njenim je strah. Počela je da se spotiče u panici, da viče na mene, i dok sam pokušavala da budem što manja i pokornija, iz jedne kolibe je istrčao jedan dobro građen čovek. Nosio je traku za glavu od tkanine sa par perja – jedno je bilo živopisne, prelepe plave, a drugo tamnozelene boje i nakit jarkih boja napravljen od perli. Imao je i dve pruge – jednu crvenu i jednu crnu ispod nje – namazane preko obraza.

Sada je bio red na mene da se užasnem, jer je on stavio snažnu ruku na jedno moje rame, dok je drugom rukom uhvatio moje lice i povukao ga napred. Dok mi je srce lupalo u grudima, on mi je otvorio usta da mi pregleda zube. Posao obavljen, jednostavno me je oterao. Bila sam slomeljena.

Pokušala sam da ga preklinjem, pokretima da prenesem svoju želju za hranom i skloništem. Ali moj glas i postupci bili su kao majmuna, a ne deteta. Nije obratio ni najmanju pažnju i ja sam se još jednom otisnula u džunglu, osećajući se bedno.

Trajno naučila jednu lekciju

Tog dana sam naučila vrednu lekciju – i to trajnu. Porodica se može naći svuda gde vas vole i gde o vama brinu. I bila sam tako nelojalna prema majmunima. Shvatila sam da moram čvrsto da izbacim sve misli o ljudima. Majmuni, a ne ljudi, bili su moja porodica, prenosi DailyMail.

Lovci su je spasili, ali i prodali javnoj kući

Marinu su lovci spasili— iako tada nije znala da govori ljudskim jezikom. Prema njenim rečima, kasnije je prodata javnoj kući u Kukuti, pa je živela na ulici, a zatim postala rob mafijaške porodice. Komšinica Maruja ju je izbavila iz nevolje.

Marujina ćerka Marija, usvojila ju je kada je Marina imala otprilike 14 godina, a Maruja ju je poslala u Bogotu da živi sa jednom od njenih ćerki.

Ova porodica je imala veze sa gradom Bredfordom, u Engleskoj, preko tekstilne industrije. Porodica je poslala svoju decu u Bredford 1977. i poslala i Marinu da bude dadilja. Živela je u Bredfordu otprilike od 1983. godine.

Kasnije je napisala svoju autobiografiju, “Devojčica bez imena”, uz pomoć svoje ćerke Vanese, nako što je nekoliko izdavača odbacilo njenu priču, jer su verovali da nije autentična.

Trenutno živi u Bredfordu i udala se za naučnika iz istog područja. Marina i njen muž imaju dvoje dece, a National Geographic je napravio dokumentarni film “Žena koju su odgajali majmuni”.

(Stil / Zena.rs)

Glumac i voditelj Milan Kalinić prokomentarisao je u jednoj emisiji ponašanje koleginice Jovane Jeremić.

Naime, on je istakao da mu nije jasno kako je moguće da Jovana radi na televiziji.

– Ima sada na jednoj televiziji jedna voditeljka koja je vrlo ekstravagantna i kontroverzna. Svi se čude i šokiraju kako je ona uopšte dobila emisiju i kako radi na televiziji. I u pravu su. Ja se isto slažem sa njima – započinje Milan priču o Jovani i dodaje:

– Mi bismo bili svi u pravu kada bi ona radila na televiziji, ali da nju niko ne gleda i ne želi da dođe u goste. Onda bismo se zapitali: “Ko ovoj daje prostora? Šta je bre ovo?”. Ne, nego ona ima najgledaniju emisiju. Kod nje dolaze svi. Nije problem u njoj, nego je problem u nama, jer je gledamo i dolazimo kod nje u emisiju. Svi argumenti tu padaju u vodu. To smo mi, to nama treba – ističe Kalinić.

– Ko sam ja da tu nešto zameram? Je li ona najgledanija? Je li to narod želi? Ko sam ja da onda kažem bilo šta, ćutaću i to je to. Nemojte onda ništa da se čudimo i imamo visoko mišljenje o sebi, kada je to to – zaključuje Milan Kalinić u emisiji “Balkan Info”.

Anđelka Prpić je danima u žiži javnosti zbog navodne afere sa bliskim prijateljem i nesuđenim kumom njenog bivšeg muža Darija. Iako je glumica nekoliko puto gostovala u emisijma otkako se našla u centru skandala, još uvek ništa konkretko nije komentarisala povodom ove teme.

Međutim, iako se veoma retko u poslednje vreme oglašavala na društvenim mrežama, na Instagramu se pojavila slika na kojoj je Anđelka uprvo sa muškarcem sa kojim je mediji povezuju i pišu o navodnoj trudnoći sa njim.

Život Rejčel Bejli se preokrenuo iz korena nakon mamurluka, za koji se ispostavilo da je retko stanje zbog kojeg je izgubila moć govora i disanja

Izlasci su nešto što mladi vole. Tada se obično popije malo više i budemo mamurni kao rezultat divlje zabave. Najgori mamurluk koji je neko mogao da ima, međutim, pobledeo je u poređenju sa onim što se dogodilo jednoj devojci.

Rejčel Bejli je 25-godišnjakinja iz Notingema, čiji život se preokrenuo iz korena nakon mamurluka, za koji se ispostavilo da je retko stanje zbog kojeg je izgubila moć govora i disanja.

Mladoj studentkinji je život zauvek promenjen, nakon što ju je sumnjivi mamurluk ostavio paralizovanu i nesposobnu da govori i diše, ali se na sreću dogodio neverovatan preokret, piše Dailystar.

Nakon što je 2014. godine izašla u provod, Rejčel je “zakačila” gadan mamurluk i počela da se oseća jako loše. Ono što je izgledalo kao mamurluk, ispostavilo se da je retko stanje koje ju je “smestilo” u komu, zakačenu za aparat za disanje. Njena noćna mora je počela nakon što je u nogama počela da oseća golicanje.

Tog jutra se, tadašnja 19-godišnjakinja, probudila i nije mogla da pomeri noge. Uspaničeno je pozvala hitnu pomoć. Njeno stanje se naglo pogoršavalo i nakon samo tri dana je stavljena na aparat koji joj je omogućio da diše, kao i u veštačku komu. Prebačena je u bolnicu, gde joj je dijagnostifikovan Giljen Bareov sindrom, redak neurološki poremećaj, koji pogađa jednu do dve osobe među 100.000 ljudi.

Nastaje kada imuni sistem počne da napada delove nervnog sistema, ostavljajući obolele paralizovanima i sa užasnim bolovima u udovima.

Rejčel je izgubila sposobnost govora, hoda i disanja, a sa lekarima je komunicirala tako što je očima pokazivala slova na tabli sa abecedom. Nakon 59 dana provedenih na intenzivnoj nezi i 76 dana rehabilitacije, ova devojka je bolnicu, ipak, uspela da napusti na dve noge.

Trebalo je da se vrati na studije kriminologije i psihologije, koje je pohađala, ali nakon što su je inspirisali “mađioničari” koji su brinuli o njoj, odlučila je da postane diplomirani fizioterapeut.

U junu prošle godine, stekla je diplomu prvog stepena, a uskoro bi trebalo da počne da radi u struci u jednog bolnici u Londonu.

“Kada sam se prvi put probudila u bolnici, to je bilo nešto najgore kroz šta sam prošla. Sećam se koliko sam bila besna i isfrustrirana jer mi je “oduzet” život”, rekla je Rejčel i dodala:

Prva godina je bila noćna mora. Mrzela sam svaki trenutak. Svi moji planovi su se okrenuli naopačke i imala sam utisak da sam sve izgubila. Ali, to je takođe, i najbolja stvar koja mi se dogodila, jer sam postala ovo što sam sada. Vredno sam radila i bilo je jako bolno, ali sam ponosna na sebe. Pronašla sam novu svrhu života i jedva čekam da počnem da pomažem ljudima onako kako su meni pomagali, navela je Bejli.

Vladika Grigorije često s pratiocima na društvenim mrežama polemiše o filozofiji religije, a neretko i razbija zablude o čvrsto ukorenjenim verovanjima kod pravoslavnih Srba.

Poslednja u nizu dilema koju je razrešio je da li smeju da se obavljaju kućni poslovi na crkvene praznike, odnosno kada je crveno slovo u crkvenom kalendaru.

“Često dobijam pitanja da li se smeju obavljati kućni poslovi na crkvene praznike? Da li se sme uključiti veš-mašina, počistiti stan, opeglati odeća? Odgovor glasi: da, smeju.

U većini slučajeva, uverenje da se ne smeju obavljati kućni poslovi na crveno slovo proizlazi iz sujeverja, a ne iz istinskog poštovanja prema svetitelju ili prazniku koji se tog dana proslavlja.

Ako je uistinu posredi poštovanje, onda bi ono trebalo pre svega da se iskazuje odlaskom na liturgiju, molitvom ili, recimo, izbegavanjem ogovaranja i psovanja, a ne da se svede na puko uključivanje ili neuključivanje veš-mašine.

I ovde je – kao i u slučaju pogrešnih uverenja o kojima sam ranije pisao i govorio – reč o zamjeni teza i pomeranju težišta sa suštine na formu.

Zaista verujem da Bog ne gleda na to ko je šta uključio, isključio ili pomakao. Njega mnogo više interesuje kako se odnosimo prema drugima – bližnjima i daljnima, interesuju ga naši osećaji, namera i volja”, napisao je vladika u opisu objave koju je podelio na svom Instagramu, a potom u video snimku dodatno potkrepio primerima.

“Zamislite samo da je neki praznik i mi kažemo: danas ne radimo ništa, ali idemo u restoran. Onda nas tamo poslužuju konobari, koji su isto kao mi, hrišćani i koji trče i rade, i mi mislimo da smo nešto bolji od njih. Međutim, nismo, jer oni su bolji od nas u tom trenutku jer nas služe”, započeo je on, pa se prisetio detinjstva.

“Isto tako je zanimljivo moje sećanje na detinjstvo, kad su u mom selu ljudi odmarali od poljskih poslova. Tog dana praznika nisu išli u crkvu, nego su igrali karte i svađali se dok igraju karte.”

Potom je zaključio primerom iz Svete Gore i manastira u kome je živeo.

“Na Svetoj Gori, koliko se sećam, a i u manastiru u kom sam živeo kod vladike Atanasija, mi bismo posle službe, ako je liturgija, naravno, na praznik i na crveno slovo, ručali, a onda bismo radili. Išli smo na svoja poslušanja. Dakle, rad sam po sebi nikad ne može biti zlo. Međutim, nepoštovanje praznika i svetitelja kojeg tog dana praznujemo ogleda se u tome šta mi mislimo i kuda su upućene naše misli i naša dela, a ne na to da sedimo i ništa ne radimo.”

Nakon nestanka Ane Volš, zbog čijeg nestanka je uhapšen i njen muž Brajan Volš, starateljstvo nad njeno troje dece, starosti, dve, četiri i šest godina, pripalo je Odeljenju za decu i porodicu iz Masačusetsa u SAD.

“Odeljenje je preuzelo starateljstvo nad decom Ane i Brajana Volša. Zbog državnih i saveznih zahteva o privatnosti, trenutno nismo u mogućnosti da damo više detalja o konkretnom slučaju”, navode u pisanom odgovoru.

Dobra strana u čitavoj tragediji jeste ta što su mališani, prema navodima, smešteni zajedno. Iz Centra za socijalni rad objasnili su da kada oni preuzmu decu, Odeljenje prvo pokušava da pronađe rođaka ili odraslu osobu od poverenja koja je već poznata detetu i koja bi mogla kao hranitelj da preuzme brigu o deci, piše Blic.

“Kada je dete udaljeno iz kuće, Odeljenje mora odmah da podnese pismenu izjavu sudu za maloletnike navodeći razlog za udaljavanje iz doma (ili sledećeg radnog dana ako se udaljenje dešava van radnog vremena).

Sud može izdati Odeljenju hitan nalog za starateljstvo i zakazati ročište u trajanju od 72 sata, gde će sud odrediti da li privremeno starateljstvo treba da ostane u nadležnosti Odeljenja. Sud na kraju odlučuje o starateljstvu nad decom”, navode dalje u pisanom odgovoru.

Oni su dalje naveli i po kojim zakonima i principima inače delaju u situacijama kada deca potpadnu pod njihovu nadležnost.

“Sveobuhvatni cilj Odeljenja jeste da obezbedi deci da budu bezbedna, brižna, stabilne, doživotne porodice u kojima sazrevaju. Dok je bezbednost najveća briga, Odeljenje prvo koristi saradnički pristup zasnovan na snazi, fokusiran na zajednicu i jačanje porodice deteta.

Ako nije moguće izdržavati dete u svom domu i dete živi sa samo jednim roditeljem, Odeljenje prvo istražuje dostupnost i spremnost da se o detetu brine ne-roditelj”, kažu iz Odeljenja za decu i porodicu u Masačusetsu.

Navode da će prilikom usvajanja dece Odeljenje biti usredsređeno na porodicu koja je spremna da učestvuje u obuci i proceni za smeštaj dece. Do toga dolazi tek kada se identifikuje potencijalno srodstvo.

Kako ističu iz Centra za socijalni rad, rodbinska briga je negovanje i zaštita dece u porodičnom okruženju od strane srodnika ili odraslih osoba kojima deca veruju. Rodbinske porodice su osobe u krvnom srodstvu (ujak/stric, baba/deda, tetka..) ili druga odrasla osoba kojoj dete veruje ili prepisuje ulogu porodice (nastavnik, prijatelj roditelja…)

Ukoliko otac Brajan ostane iza rešetaka, briga o deci bi najpre mogla da bude poverena njegovoj majci Dijani, odnosno baki po ocu s obzirom da ne postoje jezičke i kulturne barijere kao u slučaju bake po majci Milanke koja živi u Beogradu. Sledeće u redu mogle bi biti Anine drugarice koje su već izrazile želju da preuzmu birgu o dečacima ukoliko se ispune gorenavedeni uslovi.

Pre nestanka mališana Ana se žalila bližnjima da želi da više vremena provodi sa njima. Anina majka Milanka je navela je ” je Ana želela da i deca dođu kod nje u Vašiongton, ali Brajan pošto je još uvek bio u tom sudskom procesu i pošto nosi nanogicu nije dozvolio da deca idu…”

O razmiricama oko dece govorila je i najbolja prijateljica nestale Ane koja je navela da je oko Božića bilo poprilično napeto, te i da je Ana bila frustrirana jer nije mogla da zbog posla provodi više vremena sa decom.

Više od dve nedelje nema informacija o tome šta se dogodilo Beograđanki Ani Volš (36), koja je nestala 1. januara u Kohasetu, u Masačusetsu. Njen suprug Brajan Volš uhapšen je zbog ometanja istrage, a prema novim informacijama, on će ponovo biti saslušan pred sudom 9. februara.

Istraga nestanka Ane ne prestaje da intrigira javnost, a dosad su isplivale razne informacije o životu supružnika Volš. Beograđanka je nestala 1. januara, a njen nestanak prijavljen je tek nekoliko dana kasnije i to od strane zaposlenih u obezbeđenju kompanije u kojoj je radila.

Iako je Brajan ranije pred sudom tvrdio da je on kontaktirao kompaniju u kojoj je njegova supruga radila, prema policijskom izveštaju, zapravo je zaposleni Tišman Spajer kontaktirao supruga. Nakon što im je on rekao da nije prijavio nestanak supruge, iz kompanije su odlučili da to urade. 

Takođe, američki medij Boston25 navodi i tačno vreme kada je lociran signal Aninog telefona.

– Izveštaj otkriva da je Anin telefon poslednji put “pingovao” (beležio signal) 2. januara u 3:14 ujutro u Kohasetu i da je “udario u toranj” na Reservoir Roadu u tom mestu. On se nalazi na manje od milje od kuće koju iznajmljuju Volšovi – navodi taj medij.

Brajan Volš ponovo će biti izveden pred sudiju 9. februara.

Podsetimo, slučaj nestanka Ane Volš već dve nedelje prati američka i srpska javnost. I dalje nije poznato šta se dogodilo 1. januara, kada se trag Beograđanki izgubio.

Njene uloge ostaće večno zapamćene

Poznata italijanska glumica Đina Lolobriđida umrla je u 95. godini.

Tužnu vest stigla je iz italijanske agencije “Ansa”.

Foto: Profimedia

Lolobriđida je stekla slavu 1950-ih. Kasnije je, nakon što je napustila svet filma, radila kao fotoreporter i vajarka.

Neki od njenih najzapaženijih filmova su: “Hleb, ljubav i snovi”, “Kralj, kraljica i sluga”, “Servantes”, “Trapez”, “Carska Venera”, “Zvonar iz Notr Dama” i drugi.

Dečak preminuo od povreda koje mu je, kako se sumnja, naneo mladić kada je na njega naleteo “fiat puntom”koji je vozio pod dejstvom alkohola.

Dečak (13) iz Bezdana koji je nastradao usled povreda koje je zadobio kada je juče kasno popodne na putu Sombor – Bezdan na njega, kako se sumnja, “fiat puntom” naleteo mladić (22) iz Bezdana, smrtno je povređen ispred svoje kuće, na istom mestu na kojem je pre nekoliko godina nastradao njegov otac, saznaje “Politika”. Prema rečima sagovornika bliskog istrazi, i otac i sin preminuli su usled povreda koje su zadobili u saobraćajoj nezgodi.

– Alko-testom je utvrđeno da je osumnjičeni u trenutku nesreće bio u alkoholisanom stanju, odnosno da je imao 0, 97 promila alkohola u krvi. Pravdao se da je alkohol pio nakon nesreće, zbog šoka koji je doživeo. Da bi se utvrdilo da li je ovakva njegova tvrdnja istinita, po nalogu istražnih organa mu je nakon hapšenja, u roku od sat vremena tri puta izvađena krv. Analiza krvi koja je poverena Kliničkom centru Vojvodine danas bi trebalo da bude dostavljena tužilaštvu – navodi sagovornik.

Prema njegovim rečima, dečak je nastradao na kolskom ulazu ispred svoje kuće.

– Nastradali dečak je bio u društvu prijatelja koji su mu sa druge strane ulice dovikivali da obrati pažnju i pomeri se sa ulice jer je u susret dolazilo vozilo koje se kretalo velikom brzinom. On je sišao sa bicikla, pomerio se na kolski ulaz ispred svoje kuće i tu čekao da automobil prođe. Međutim, ritam vožnje osumnjičenog je bio takav da je on vozilom udario dečaka. Na mesto događaja odmah su izašle ekipe Hitne pomoći i dečak je prevežen u somborsku bolnicu. Na žalost, preminuo je nekoliko sati kasnije od zadobijenih povreda – navodi sagovornik.

Osumnjičeni se za sada tereti za teško delo protiv bezbednosti saobraćaja koje je u nadležnosti osnovnog tužilaštva, ali će od rezultata analize njegove krvi zavisiti da li će delo biti prekvalifikovano i da li će predmet biti prosleđen u nadležnost Višem javnom tužilaštvu u Somboru. Takođe, u obzir će se uzeti i činjenica da je osumnjičeni posle izvršenog krivičnog dela pobegao sa mesta nesreće.

– Iako su pojedini mediji naveli da je osumnjičenog uhapsila policija, on je nekoliko časova posle nesreće sam otišao u policijsku stanicu i prijavio se – navodi sagovornik blizak istrazi.

Kako se saznaje, posle nesreće, po nalogu istražnih organa, zatvoreni su obližnji granični prelazi sa Hrvatskom kako osumnjičeni ne bi pobegao.

– Možda najinteresantniji podatak jeste taj što je osumnjičeni nakon nesreće zaustavio taksi i od vozača tražio da ga vozi kod jednog od najpoznatijih somborskih advokata. Istražni organi veruju da je se on predao nakon konsultacija sa tim advokatom i da ga je on savetovao da se brani tvrdnjama da je pio nakon nesreće – navodi sagovornik.

Prema nezvaničnim saznanjima, osumnjičeni će sutra biti priveden na saslušanje u nadležno tužilaštvo.