wp

Jutjuber pod korisničkim imenom Skuba Džejk je objavio svoje snimke iz “Oušn Gejt” podmornice Titan, u kojoj je bio ove godine, nekoliko nedelja pre tragedije, na “misiji III”. Njegova ekspedicija je na kraju, zbog neočekivanih problema, otkazana. Tragedija u kojoj je podmornica na kraju implodirala s pet putnika je bila “misija V”.

U videu se, između ostalog, može videti kako izgleda proces ulaska u podmornicu, zatvaranje sa 17 zavrtnja spolja i zaron. “Da ekspedicija nije otkazana, ja sam mogao da budem u toj podmornici”, govori u videu jutjuber koji je na brodu Oušn Gejta proveo devet dana. Pokazao je i proces vaganja pre ulaska u podmornicu.

Ulazak u podmornicu možete videti od dvadesetog minuta snimka u okviru teksta.

“Nosio sam nekoliko čokoladnih keksa, dva sendviča i kameru da mogu to sve da snimim”, objasnio je. U videu se može videti i Stokton Raš, izvršni direktor OceanGatea koji je stradao u podmornici. U jednoj sceni Stokton pokazuje i kontrolor kojim je upravljao podmornicom. Takođe, u jutjuberovom snimku može se čuti kako Raš govori da otkazuje zaron jer “nešto nije u redu s mozgom podmornice”, odnosno s kontrolnim sistemom.

“Ovo je podsetnik da je život veoma dragocen i da može nestati u sekundi. Da je bilo lepo vreme, da me Stokton pitao želim li mesto u toj podmornici, ja bih opet otišao. Mogao sam da budem dole s njima. Zahvalan sam što sam tu danas, ali ljudi na ekspediciji su bili divni i jako sam zahvalan na celom iskustvu”, rekao je jutjuber na kraju videa.

Akcija spasavanja devojčice iz Srbije kako pluta na gumi u obliku jednoroga u Haniotiju ponovo kruži društvenim mrežama.

Trogodišnju devojčicu je morska struja je pre dve godine odnela kilometrima daleko od obale, a spasila ju je posada trajekta.

Ista situacija dogodila se danas u Haniotiju kada je vetar dvogodišnjeg dečaka iz Srbije odneo više od dva kilometra od obale dok je bio na gumenom čamcu, objavljeno je u grupi “Nikana” na Fejsbuku.

Nekoliko ljudi, uključujući i roditelje, uzalud su plivali kako bi došli do dečaka, jer se dete sve više odaljavalo od obale. Na kraju se videla samo tačka u daljini. Nakon 30 minuta agonije i dozivanja u pomoć svih koji su u tom momentu bili prisutni, čovek na skuteru je došao do deteta i izvukao ga na obalu

Na kraju se sve dobro završilo, a apeluje se na roditelje da gumu na kojoj su deca drže, jer ih vetar ili morska struja mogu odneti daleko. Dečak je živ i zdrav vraćen na obalu zabrinutim roditeljima.

(Kurir.rs / Blic)

Niko nije ni slutio kakav je splet događaja prethodio prvoj dijagnozi, kada je Merima samoinicijativno, bez konsultacije s lekarom, sama otišla na magnetnu rezonancu i saznala da ima rak. A koliko je jak rolerkoster očekivanja, nade i razočaranja od prve dijagnoze Meriminog stanja do smrti zbog posledica sepse, znaju najbolje njene ćerke.

Ljubica Njegomir, najstarija Merimina ćerka, koja likom neobično podseća na slavnu majku, progovorila je o svemu što se dogodilo od aprila prošle godine, kada je njena majka počela da oseća nesnosne bolove u stomaku, zbog kojih nije mogla da jede.

Ona je prvo otkrila koliko je prošlo od Merimine dijagnoze kancera do njenog odlaska sa ovog sveta.

– Dva meseca i deset dana. Svi smo bili s njom, sve četiri sestre. Posvetile smo se tome da ona bude bolje i da se izleči. To je bio veliki udar za nas. I za nju, bila je više šokirana tom dijagnozom nego mi. Nije mogla da veruje. Ona je živela tako da smo mi mislili da će umreti od infarkta, nikako nismo mislili da će se desiti kancer – kazala je ona.

– Stomak je počeo mnogo da je boli u aprilu, išla je kod doktora koji ju je lečio od helikobakterije, koju je posledično dobila od korone. Radila je ultrazvuk i svi su bili u redu. Nekoliko puta je pitala doktora da uradi magnetnu rezonancu, jer se žalila da je “čudno” boli. Bila je vrlo intuitivna, rekla mi je da se pribojava da se radi o pankreasu. Ali smatrali smo da doktori, koji su mislili da nema potrebe da se zrači magnetnom rezonancom, znaju najbolje. Kad su bolovi postali toliko jaki da nije mogla da jede, bez konsultacije s lekarom otišla je da uradi magnetnu rezonancu i dobila je dijagnozu – dodala je za “Stori”.

Tekst se nastavlja posle oglasa

– Tad je krenuo jedan rolerkoster ili vihor u kom ni mi ni ona nismo znali šta radimo od raznih informacija. Svi su lekari posle dijagnoze prognozirali brz kraj jer se mama kasno javila. Bili su pesimistični. Mi smo mislili da će uspeti da se izbori. Sve smo probali. Njoj je bilo loše tokom druge hemioterapije, tada se sve pogoršalo, dobila je i bakteriju od koje joj se razvila sepsa. Neki doktori su rekli da je ta bakterija u skladu s bolešću, ali dobila ju je u bolnici. Na kraju je zbog bakterije dobila sepsu i zbog nje preminula – navodi Ljubica.

– Od početka je moglo sve da bude bolje. Od početka je lečena helikobakterija. Kažu da rak pankreasa počne da boli tek kada se potpuno razvije. Činjenica je da je ona pet meseci svakodnevno išla kod lekara tražeći rešenje za bolove koje je imala. To je bio prvi put da se ona posvetila nekom svom bolu, i to aktivno, ranije nije išla kod lekara zbog bolova. Lečila se kod jednog beogradskog eminentnog doktora. Računala je da on zna, ali, eto, on nije znao ili nije video. Imala je pet različitih dijagnoza svog stanja dok nije otkriven kancer – kazala je, pa istakla da je Merima poslednje dane provela u bolnici.

– Prvo u jednoj, odakle smo je praktično otele i odvele u drugu. Morala je da ode u bolnicu jer je dobila visoku temperaturu zbog sepse – zaključila je za pomenut medij.

Kad je nekome poslovni moto da cilja visoko i da, čak i ako omaši mesec, ostane među zvezdama, onda znate da će uspeti. Tačno je da veliki poduhvati zahtevaju veliku hrabrost, ali i upornost i strpljenje, a upravo zahvaljujući ovim odlikama Ljubica Njegomir je, ostavljajući za sobom kancelarijski posao, krenula velikim korakom u nepoznato i – ostvarila svoje snove.

Ulazeći u poslastičarski biznis, o kojem gotovo ništa nije znala, Ljubica je morala da se naoruža znanjem i ispoštuje neka pravila. Uspešno, očito, jer brzo je postala kraljica najslađeg carstva – njene torte danas mogu da se vide na brojnim veseljima i svečanim događajima i u Beogradu i širom Srbije.

Njegomir torte su prepoznatljive širom Srbije

Komplimenti zadovoljnih sladokusaca joj prijaju, ali priznaje da joj u početku nije bilo lako.

– Kad sam rodila ćerku Sonju, poželela sam posao koji će mi omogućiti da budem više uz nju. Sticaj okolnosti me je naveo da pravim torte. Naravno, ideja zbog koje sam se opredelila za ovaj posao pao je u peti plan. Jesam provodila više vremena s njom, ali sam morala i mnogo da učim. Godinu dana sam izučavala tajne poslastičarskog zanata. Tekst se nastavlja posle oglasa

Mama Merima je podržala Ljubičine snove, verovala je u njen uspeh

Da li vam je palo na pamet da odustanete?

– Ne! Kada veruješ u sebe, onda i daješ sve od sebe, a kada daješ sve od sebe, jednostavno nema šanse da ne uspeš. To davanje podrazumeva odlučnost, veliku dinamiku, svest da za svaki problem postoji rešenje.

I kad stvari krenu nizbrdo, kao za vreme korone?

– Nisam očajavala. U jednom danu otkazane su dvadeset dve svadbene torte za koje smo odmah morali da vratimo depozit. Zasukala sam sa svojim timom i počela da pravim kolače, ljudi su tada počeli da naručuju na kilo.

Šta još niste, a šta jeste radili?

– Nikad nisam dopustila da upadnem u zamku da trošim firmin novac za lične potrebe, što mnogi preduzetnici rade i propadnu. Jesam uvek insistirala na kvalitetu, nikad nisam odstupila od njega; od početka sam nastojala da stvorim proizvode koje bih poželela za svoje dete!

Šta savetujete domaćicama koje same prave kolače?

– Ne sabotirajte svoje vreme, trud i novac! Praćenje recepta je najvažniji savet koji ćete ikada čuti. Često žene zamenjuju sastojke na osnovu onoga što imaju.

Izbacivanje jaja, šećera, korišćenje tečnog zaslađivača umesto suvog, višenamenskog umesto brašna za kolače, belanaca umesto celih jaja… se ne preporučuje osim ako recept ne predlaže alternative. Određeni sastojci su potrebni s razlogom, torta neće biti vrhunska ako ne poštujete recept.

U kućama se uglavnom drži višenamensko brašno.

– Brašno za kolače ima niži sadržaj proteina, fino je mleveno, ima baš delikatnu konzistenciju. Njegova meka, nežna tekstura se oseća u dobroj torti.

Međutim, neki recepti ne mogu da ga izdrže. Čokoladna torta ima kakao prah, veoma fin suv sastojak, pa kombinacija sa brašnom za kolače rezultira slabašnom tortom.

Nije idealno ni kad se prave torte s voćem, šargarepom, jer ove namirnice sadrže dodatne vlažne sastojke.

Kako još možemo da sprečimo štetu?

– Razlika između uspešnog i neuspešnog recepta mogla bi da leži samo u jednoj pogrešno odmerenoj kašiki brašna ili šećera. Pravilno merenje sastojaka je imperativ! Uz to, ne otvarajte rernu 25 puta dok se kolač peče!

KORISNE CAKE KOJE LJUBICA STALNO KORISTI:

Najbolji lek: Ako se testo lepi, uvijte ga u providnu foliju i ostavite u frižideru 30 minuta da se masnoća u njemu stegne.

Uvek gladak krem: Krem će imati grudvice ako njegovi sastojci nisu ujednačene temperature. “Razbićete” ih laganim zagrevanjem krema na vodenoj pari, uz mešanje mikserom.

Snažnija aroma: Cele, seckane, u listićima ili mlevene orašaste plodove kratko zagrejte uz mešanje u tiganju, bez dodavanja masnoće. Imaće snažniju aromu.

Devojčica Jovana Vranješ (13) iz Kosijerova kod Laktašau za samo nekoliko godina izgubila je celu porodicu nad kojom se bio nadvio oblak smrti. Prvo je preminuo njen trogodišnji brat, što je bio veliki udarac za čitavu familiju. Ubrzo je izgubila i baku Dostu i strica Đurđa, za kojeg je bila mnogo vezana. Suočavajući se sa svim ovim tragedijama, nije ni slutila da će joj sudbina zadati još jedan udarac – onaj najbolniji. Jovanina majka Nada gubi bitku za život 2014. sa svega 43 godine. I kada je mislila da više ništa surovije ne može da se desi, u 54-oj umire joj i tata Milorad.

Spletom okolnosti koje je teško zamisliti i u najgorem horor filmu ostala je potpuno sama i to sa samo 10 godina. Posle gubitka oca, utočište je pronašla kod komšija, ali sve je to bilo kratkog daha. Nije znala kako će dalje, mislila je da će ostatak detinjstva provesti u domu za decu bez roditelja. Međutim, sreća joj je konačno otvorila vrata i to u ključnom momentu.

Miloradov ratni drug Slobodan Marić sa suprugom Brankicom iz Bardače kod Srpca odlučio je da usvoji ovu predivnu devojčicu. Bračni par je jednom prilikom istakao da im je upravo Jovana unela u dom puno ljubavi, svetlost, nadu, sreću. Oplemenila je njihov život, spoznajući uz nju šta je prava smisao svakog čoveka.

– Moja supruga i ja, sa kojom nemam dece, dogovorili smo se da pomognemo Jovani jer smo se, posle svih tih tragedija, osećali skrhano, slomljeno. Jovanu smo zavoleli još dok su njeni roditelji bili živi. Milorad, moj ratni drug iz 16. krajiške brigade, devojčicu je često dovodio kod nas, da je pričuvamo, dok je on radio na dnevnicu u selu – veoma emotivno, ispričao je za Srpskainfo Slobodan koji iz prvog braka ima kćerku i sina, koji su sada odrasli ljudi sa izgrađenim životima.

Nikakve zakonske komplikacije nisu mogle da ih spreče da usvoje Jovanu, koju su zavoleli još dok je bila mnogo manja. Njena tuga ih je skrhala, te nije bilo dileme, oboje su bili odluči da istraju u borbi. Cilj da joj pruže dom, ljubav i utočište je bio ispred svega.

– Plakali smo, misleći na nju prvih dana, sve dok nije došla kod nas. Socijalna služba nam je predlagala hraniteljstvo uz naknadu ali mi smo to odbili. Nismo hteli nikakvu naknadu nego da Jovani samostalno pomognemo, da ona, posle velikih porodičnih tragedija i trauma, sa nama uplovi u bolje, u srećnije detinjstvo – rekla je Brankica.

I dodaje da Jovanu gledaju kao na svoju ćerku od prvog dana, te da se među njima rodila neopisiva povezanost.

– Tokom višemesečnih procedura, stekli smo status delimičnog usvojitelja, jer potpuno nije zakonski moguće zbog njenih godina, zbog životne dobi, ali je u svakom smislu smatramo svojom kćerkom, a ona nas svojim roditeljima. Jovana je u pravnom smislu naša, a mi smo mala i veoma srećna porodica. Hoćemosvim srcem da joj pomognemo, da je prihvatimo, ohrabrimo, školujemo, usmerimo da pronađe svoj životni put i svoju srećnu zvezdu – ispričao je Slobodan Marić, penzionisani policajac mekog srca, humanista i rodoljub.

Sa druge strane, Brankica radi u drvnoj industriji u Srpcu i imaju dovoljno za Jovanu i njih. Dolaskom devojčice, napominju, sve se promijenilo, postalo bolje i smislenije. Opremili su i sobu za nju, sa mnogo igračaka. Tu provodi mnogo vremena, uči, završava školske obaveze. A posebno mesto ima veliki plišani medo kojeg je kupio njen otac Milorad.

Slobodan i Brankica posebno ističu da je Jovana mnogo vredna, te da im posle završenih domaćih zadataka i učenja, uvek pomaže u domaćinstvu, hrani sa njim stoku, ali se i sa vršnjacima igra u dvorištu i naselju.

– Ona je vesela, trčkara uvek negde i svima se javlja. Kada je vidimo nasmejanu, i mi se osećamo dobro. Tada nam je najlepše, jer postajemo svesni da činimo dobro delo – kažu Marići.

I Jovana ne krije sreću što su naš oni postali njeni staratelji, jer je u njima pronašla sve ono što joj je sudbina nemilosrdno oduzela.

– Bila sam veoma srećna zbog toga. Sećam se da sam ih nestrpljivo čekala. Želela sam da idem sa njima i da kod njih živim. Oni su moji drugi roditelji koje mnogo volim. I taj dolazak u Bardaču, za mene je bio lep, prvi put dobila sam svoju sobu, nekako mi je sve krenulo iz početka – kaže Jovana i dodaje:

– Najsrećnija sam kada ih posle ustajanja ujutro, vidim. To mi je dovoljno za početak dana. Oni su veoma dobri, stalno su sa mnom, lepo se ponašaju prema meni. Volim sve da radim sa njima – zakljičila je.

Posebno voli da iznenadi Branu i Slobodana nekim svojim specijalitetom iz kuhinje.

– Jovana je veoma zainteresovana za kućne poslove, a naročito u kuhinji. Ona često Branu i mene obraduje nekom poslasticom, a mi je u tim poslovima podržavamo. Brana pomaže, ja je ohrabrujem, pribavljam sastojke, uživam zajedno sa njom, jer sve što Jovana pripremi, nama je slatko i ukusno – ispričao je Slobodan, otkrivši da pravi najukusnije kiflice.

Sada mašta da završi školu, da izuči za fizioterapeuta i da se zaposli. Nada se da će tada moći da uzvratu Marićima sve ono što su joj pružili u najbolnijim trenucima.

Koliko život može biti nepravedan i težak svedoči ispovest žene koja se napatila od ranog detinjstva, a danas je se kako kaže stide rođena deca.

Već smo pisali o Jovani (13) kojoj je cela porodica umrla za kratko vreme, ali je imala tu sreću da u su je usvojili divni ljudi koji su joj pružili toplinu porodičnog doma. Međutim, nemaju svi ovakvu sreću, a u to nas je upravo uverila teška ispovest žene koje se kroz život napatila.

Kako, kako je uopšte moguće da jedna žena do svoje 77. godine života može da podnese toliko strahota koje se jedna za drugom nižu otkako se rodila? Žena po imenu Maja imala je težak život do samog detinjstva, a nadala se da će kada budu imala svoju porodicu stvari biti bolje, međutim…

“Pored živih roditelja, ja sam u samostalan život kročila iz ustanove za nezbrinutu decu. Ne znam ko je prema meni bio veći monstrum – roditelji, maćeha ili rodbina koja me nije prihvatala. Bila sam im služavka i pre sedme godine života. Znala sam samo za batine, ponižavanje, glad i pocepanu odeću. To je trajalo jako, jako dugo. Sama sam se javljala u razne ustanove, plakala tamo, ali me nisu doživljavali, vraćali su me kući”, započela je svoju tužnu ispovest Maja za Moje Vrijeme.

Bila je, kaže, toliko gladna da nije mogla da spava. “Tiho i polako ustala bih i pokušala da uzmem malo hleba koji je drugima ostao, i kako sam ga dohvatila, jedan roditelj me čuo. Šta mi je napravio, nije za pričanje. To je trajalo do moje desete godine, kad me nastavnica pitala zašto ne radim fizičko – bilo me sramota jer (nikad!) nisam imala gaćice, nego sam si ih sama pravila od marame koju sam našla na ulici”, priseća se Maja svog teškog detinjstva.

Odlazak u dom za nezbrinutu decu

Srećom je imala razumnu nastavnicu, koja joj je zasigurno spasila život. “Nakon što sam joj rekla da nemam ni gaćice, otišla je sa mnom do mojih roditelja. Saznala je da me tuku, vezuju za sto i da me teraju da ležim na podu kao pas. Kad sam drugi dan došla u školu i kad je videla da sam sva crna od batina, a da nisu zarasle ni stare rane, odmah se pobrinula da odem u dom”, ispričala je.

Tamo je napokon prodisala. Bila je marljiva, pomagala je u kuhinji, prala podove i time zaradila sitne nagrade, koje su njoj bile velike kao kuća.

“Svi su me voleli, toliko da su mi neki i zavideli. U domu sam zaradila i prvu haljinicu i cipele! Ali, sreća nije potrajala – deca koja su imala žive roditelje oni su trebali da im plaćaju dom, a moji su pred kraj moje srednje škole otišli u inostranstvo – jedan u Mađarsku, drugi u Austriju. Nisam mogla da dođem do njih, a rodbina je odbila da mi pomogne”, sa tugom u glasu priča Maja pda dodaje:

“Tada su me slali od jedne do druge porodice dok nisam završila srednju, s odličnim uspehom! Ali, bez igde ikoga i ičega, nisam znala kuda. Prvo sam živela kod nekoliko prijateljica, i nakon mesec dana zadnji put sam se obratila rodbini u rodnom mestu da me primi, ali odbili su me”, priseća se gospođa Maja.

Neverovatan sled događaja

Ono što je usledilo zvuči kao scenarijo za film. “Hodam po ulici i plačem. Tada sretnem zgodnog dečka koji me pita šta mi je – ja sam mu ukratko sve ispričala i on me pozvao u bioskop. Pristala sam i putem se predomislila, rekavši da nemam gde da spavam i da kasnije više neću imati prevoz do grada iz kojeg sam došla.

Rekao mi je da ne brinem i obećao da će me odvesti svojim roditeljima. Kad smo im došli pred vrata, ja plačem i ne želim da uđem, sve dok njegovi nisu izašli i pitali ga šta mi je napravio. On se kleo da nije ništa. Sećam se da je napolju bila zima, počeo je da pada sneg, a meni se pokvasio karton na đonu baletanki”, opisuje prvi susret sa budućom svekrvom.

Uvela ju je u kuću, kadu napunila toplom vodom i dala joj svoju spavaćicu. “Rekla mi je: Ne boj se dušo, spava ćeš sa mnom. Ostala sam kod njih, silno su me zavoleli, a ja sam bila srećna što imam mamu i tatu. Nakon dve nedelje predložili su nam da se venčamo. Oboje smo bili srećni i nakon pristanka su nas ostavili same na dva dana. Nagovorio me nekako da zajedno spavamo, a potom smo se zaista i venčali”, opisuje gospođa Maja.

Malo mira i blagoslova

Svi su živeli u jednosobnom stanu. Njegovi su, napominje, bili pošteni i vredni. Skromno se jelo i oblačilo, ali mira i blagoslova bilo je na pretek. Nakon godinu dana je rodila prvo dete i potom se zaposlila, pa su otišli u podstanare, a tri godine kasnije stiglo je i drugo dete.

“Nedugo zatim umro jedan roditelj mog supruga, a ubrzo i drugi. Preselili smo u njihov mali stan. Radila sam kao lavica, ali mom mužu je postalo dosadno. Započeo je vezu sa svojom kolegicom s posla. Kad sam saznala krenuli su problemi, ali sve sam trpela samo da sačuvam decu od zla koje sam ja prošla. Vreme je prolazilo, a onda sam se jednog dana vratila s posla i muža našla – mrtvog. Moždani. O moj Bože! Nikoga svog nemam, deca mala, porodica se skupila, svi se nudili pomoći, pa na kraju od toga ništa. Opet je sve bilo na meni”, nastavlja svoju strašnu priču.

Tada je počela da čisti tuđe stanove, stepeništa, po noći je kuvala i peglala. Ubrzo je našla još jedan dodatni posao. Kupila je auto, položila vozački, bez auta nije mogla sve to da postigne. Kad su deca došla u pubertet, opet problemi.

Ko se koga treba stideti?

“Decu sam terala samo na učenje, bilo je teško – hoće, pa neće, pa momci, pa devojke. Jurila sam za njima, pratila sve, oni se odupirali, svađali se sa mnom, ali nisam popuštala! Vređali su me i terali od sebe, ali sve sam izdržala. Htela sam da budem dobar roditelj i svojim primerom im pokažem kakvi bi trebali da budu.”

“Cenili su me svi koji su me poznavali. Gde god sam tražila pomoć bilo koje vrste, dobila sam je. A moja deca, oni su danas odrasli, školovani i zaposleni ljudi i imaju svoje prekrasne porodice. Nažalost, mene se stide i u njihove kuće nisam dobrodošla. Ali, evo, prođe život, prođe pola veka brige za decu, ja nekako živim puna staračkih tegoba. Naučila sam da svako vreme nosi svoje breme, pa guram dalje”, završila je svoju ispovest Maja.

BEOGRAD – Tokom noći u Beogradu je došlo do masovne tuče ispred jednog ugostiteljskog objekta – splava.

U tuči je povređeno šest osoba – pet muškaraca i jedna žena.

Sanitetom Hitne pomoći svi su prevezeni u Urgentni centar.

Kurir.rs/Telegraf

BEOGRAD – Svi kažu u Americi je blagostanje, beru se pare sa drveta, ali nije tačno… Nije tačno!, kaže Srđan Savić, koji je sa 14 godina, posle bombardovanja, otišao u Ameriku jer se tako, prosto, desilo.

Na pitanje kako, kaže da mu je otac radio u ambasadi i mogli su. Seća se i da mu je tad bilo 14, ali da je od prve godine tamo govorio da će se vratiti u Srbiju. Tamo se iškolovao, završio koledž, išao na putovanja, žurke, radio sve ono što inače viđamo u filmovima a kako žive tamošnji mladi.

Vratio se u Srbiju, oženio, ima dvoje dece…

Ovdašnjim mladima bi, kaže, preporučio da odu u Ameriku, da vide, da žive tamo i da pre svega – nauče kako se radi jer ono što je tačno o njima jeste da su najbolji biznismeni na svetu i ako ima mesta gde se biznis uči najbolje onda je to Amerika.

– Ako postoji zemlja u kojoj možeš da postaneš milioner za dan, onda je to Amerika. I to ako imaš ideju! To je neverovatno – kaže Srđan pojašnjavajući da to u Srbiji nije moguće jer ljudi godinama, ceo život, mogu da rade, imaju ideju ali ne mogu da je unovče.

Srđan sada radi kao frilenser i to američki ovde u Srbiji i, kaže, cilj mu je da ovi naši mladi ljudi ostanu ovde i da treba naučiti kako mladi ovde da zarađuju i da ovde troše.

Srđan je inače živeo u San Dijegu, jednom od najlepših SAD gradova, a razlog za povratak jeste to što ga je vuklo da se vrati…

– To moje odrastanje, to moje detinjstvo, sve lepo, uspomene, to je bio razlog – kaže Srđan, inače rođeni Beograđanin, dodajući i da mnogo njegovih prijatelja želi da se vrati ali treba to i ostvariti, a neki su naši ljudi čak i prinuđeni, nažalost, da ostanu tamo u Americi.

On smatra da tamo treba otići naučiti jezik, glavni svetski jezik biznisa, kao i modele biznisa, a onda možeš da radiš gde hoćeš, i u Kini! Smatra i da se iz Beograda može raditi bukvalno sve a da je trenutno najtraženiji digitalni marketing.

– Najbitniji resurs u 2024. biće mladi ljudi jer je u 2022. i 2021. najviše ljudi na planeti otišlo u penziju… Ja ne razumem nekog ko ima više od 30. godina a da nema posao, ima posla u Beogradu koliko hoćeš, toliko oglasa, toliko stranih firmi…, mogu da izmišljaju posao, samo mašta! Ovde radna snaga nije više jeftina, samo jeftinija i stranci toliko hoće naše ljude… Srbi su pametni, ali problem je što nam je stara zemlja, i što ovde ljudi od 30-40 još žive s roditeljima…

Iskustvo mu govori da će stranci, poput njegovih klijenata, uvek pre zaposliti Srbina ili Srpkinju nego nekog iz Azije.

I ovde sve počinje da se dešava, stranci sa ovom digitalizacijom dolaze da žive i rade ovde…- kaže Srđan koji kaže da su naši mali gradovi predivni i da već razmišlja da sa decom ode u neki manji grad od Beograda jer su manji gradovi mnogo bolji i zdraviji za decu i za njihovo odrastanje.

– Moja deca su rođena ovde, ali imaju američke pasoše, još su mali, ali kad krene srednja škola, ići će da vide kako tamo izgleda srednja, studije…- kaže Srđan koji dodaje da je za razliku od Srbije u Americi surovo – sa 18 biraš da li radiš, školuješ se i plaćaš kiriju ili napolje iz kuće… To je ta borba za opstanak, to ovde malo fali…

Srđan kaže da je kao američki frinlenser koji radi iz Srbije, a zapošljava i ljude iz Bangladeša, Kube, otišao u mini-penziju, da sad radi 2-3 sata dnevno a zarađuje nikad bolje.

– Ja sam skroman, imam motor, imam auto, i vremena za decu – kaže Srđan dodajući da to u Americi nikada ne bi mogao.

Kad je prijateljima u Americi rekao da ide na more u Tursku, pa dva meseca na selo kod Knjaževca, pitali su ga jel bolestan, ili umire od raka kad može toliko da odsustvuje s posla. Ali, to je ono što je hteo da promeni u svom životu.

Ima, kaže, i mnogo prijatelja koje je vodio ovde po Beogradu, Novom Beogradu da gledaju stanove, hoće da se vrate ali cene su posle korone toliko otišle da im je skupo: A ja im kažem, idite u neki manji grad, ima toliko lepih gradova u Srbiji, pa da oživimo i te gradove.

On je ohrabrio naše ljude iz Amerike koji žele da se vrate da ima toliko stranih firmi da može dobar posao lako da se dobije, a može dobro da zaradi i onaj bez škole ili sa srednjom, i to samo ako perfektno govori engleski jer Beograd sada ima jedan najvećih kol-centara u Evropi.

Dodaje da mu je uživanje živeti u Srbiji i da se ne kaje ni dana što je tako uradio, a da mu za život ne treba mnogo.

– Od prvog dana kad sam otišao tamo znao sam i stalno sam govorio da se vraćam u Srbiju – kaže Srđan sa osmehom.

Kurir.rs/Youtube Dragaan Rakonjac

Portal Kurira i društvene mreže gore posle haosa koji se sinoć dogodio u avionu “Er Srbije” kada jedna putnica, koja je putovala sa malim detetom, nije htela da veže sigurnosni pojas.

Kako je Kurir sinoć objavio, posle ubeđivanja sa kabinskim osobljem, pozvana je služba obezbeđenja pa je žena, koja je inače u drugom stanju, izvedena iz aviona. Međutim, tada se dogodio mučan incident.

Naime, dok je žena sa detetom u naručju išla ka izlazu, jedan od putnika je zamahnuo i činilo se da ju je udario u leđa. Žena je zastala kod muškarca, a pošto je tenzija bila uzavrela, po svemu sudeći gađala ga je maramicama. U istom momentu uputio joj je i salvu uvreda, a ženi je umalo ispalo dete iz naručja.

Upravo taj putnik bio je najnervozniji i sve vreme tokom drame je galamio i pokušavao nešto da objasni. Iako se najpre mislilo da ju je snažno udario, na na drugom snimku se bolje vidi cela situacija.

Evo šta se desilo

Nervozni putnici, kako smo juče preneli, pokušali su da urazume žensku osobu, kako bi avion poleteo na vreme i kako ne bi došlo do većih problema, međutim na kraju je intervenisalo i obezbeđenje.

– Haos na aerodrom u avionu, žena nije htela da se veže, sad i policija dolazi po nju – objavljeno je na Instagram stranici Serbialive Beograd.

Na portalu Kurira gotovo 400 ljudi komentarisalo je incident. Većina je zgrožena ponašanjem muškarca koji zamahuje rukom na trudnicu, koja nosi dete u naručju, iako ne opravdava postupak žene koja nije htela da se veže.

(Kurir.rs)

Pevačica Milica Todorović gde god da nastupa dovede atmosferu do usijanja, a sada je na poslednjem nastupu zaplakala pred publikom.

Naime, njeni fanovi su skandirala njeno ime, a pevačica je zaplakala i brisala suze pred svima.

– Mico, mi te volimo – orilo se, a snimak je objavila njena majka Jasmina koja nije krila koliko je ponosna na ćerku.

Jasmina je ovaj emotivni trenutak podelila sa svima, pa je ćerki javno poručila koliko je ponosna na nju.

– Sunce moje, najponosnija majka na svetu – poručila je Jasmina u opisu snimka koji je objavila na svom Instagram profilu.

Podsetimo, Milica je uvek isticala koliko joj je porodica bitna u životu, te da su joj tokom odrastanja bili velika podrška, ali kako se veoma rano osamostalila naučila je da funkcioniše bez njih.

Todorovićeva je popularnost stekla učešćem u muzičkom talent šou-programu „Zvezde Granda“, u kom je postala najmlađi pobednik ikad, a turneje na koje je uskoro morala da krene, kao i posao koji ju je iz rodnog Leskovca odveo u Beograd, učinili su se veoma rano odvoji od porodice.

Kurir.rs/Blic