Ekipa Telegrafa posetila je Sezimovac, mesto u kojem je Halid Bešlić izgradio pumpu i motel, a njegov najbliži prijatelji vozač koji se od njega nije odvajao poslednjih 20 godina, Vlado, rasplakao se pred našim kamerama i otkrio kako su izgledali pevačevi poslednji dani.
Vlado, utučen, i kako kaže još u gorem stanju nego dana kada je saznao da je njegov prijatelj otišao zavuek, stao je pred našu kameru i otkrio sve detalje.
– Ne znam šta da kažem, odnosno odakle da krenem. Činjenica je da ga nem, a da li smo svesni: “to ne”– rekao je Vlado i počeo da plače.
– Preko 20 godina sam ga vozio i s njim svaki put boravio, znači 24 sata sam boravi, tačnije bdio nad njim. Tako da smo previše bili vezani.
Na početku je ispričao kako su počeli da sarađuju posle Halidove nesreće, otkada se nisu ni razdvajali.
– Mi smo odrasli zajedno i prijatelji, kada je iamo saobraćajnu nezgdou pre skoro 20 godina, ja sam došao da mu pomognem, tada sam bio slobodan nisam imao obaveze i daošao sam da mu pomognem kada izađe iz bolnice. To je tako počelo, on je bio u banji tada i eto mi smo otad non stop, bez prestanka.
– Ne može da se dočara to, rečima ne, jer ne znam to da iskažem. On ne da je dobar bio, nego previše dobar iskren i pošeten. Kod njega laži nije bilo, nije želeo da čuje za laž i neistinu. To je jedini čovek kojem ste mogl ida verujete na reč, nije on tu reč mogao da pogazi jer je bila svetinja. Ako to saopštio, onda je bilo tako. Sa takvom osobom je bilo lako komunicirati, družiti, raditi….
Halid je bio jedna od najhumanijih ljudi sa Balkana, a tek sada, posle njegove smrti čitav region je saznao da je često u strogoj tajnosti pomgao ugroženoj deci, porodicama i svima kojima je pomoć bila potzrebna.
– Ja sam bio svedok, učesnik s njim, tako da smo te radnje u kojima je hteo da popmogne nekome je obično slao mene, ako nije hteo da se pojavi, jer ga odmah svi poumnaju. Nije hteo da se to publikuje, a nema nečega da se pokrenuo, a da on nije učestvovao.
Vlado se prisetio i kako je pomogao meštanima mesta Sezimovac gde je ima motel, na dan kada ih je pogodio zemljotres i poplave, pre nekoliko godina.
– Bilo je mnogo toga, vidite kada je bila poplava ovde velika, ovaj motel je bio popunjen. Kada se dogodila ta tragedija da je poplava odnela sve, mi smo tada bili negde na zapadu, kada je on to čuo iste sekunde je nazvao poslovođu našeg i rekao mu: “Otvori vrata motela i smeštajte naroda koliko god može da stane” – priča Vlada, pa dodaje da je i Halidov sin Dino isto human:
– Jeste, i Dino je dobre duše, samo što je normalna stvar da je Halid ispred sina i svih nas, jer je merodavan.
Poslednje vreme, Vlado kaže da je Halid često provodio vreme na Romaniji u rodnom selu.
– Angdota i priča je mnog, baš mnogo. On je nepredviljdiv bio, radovao se tom novom danu i u njega išao pozitivom. Voleo je jednostavno sve ljude, svoj kraj, mesto u kojem je rođen, gore se osećao najlepše i najugodnije. Odmah čim dođemo se on raspremi, patike, trenerka i odmah ide na svoje njive gde je on čuvao ovce. Posadili smo voćke oko vikendice, i čitave godine smo pratili to održavali, kosili, on je govorio “da budemo bolji od parka sarajevskog”. Takav je bio, voleo je, ali u zadnje vreme je strašno voleo da ide gore. Valjda ga vukla sudbina, samo rodno mesto, to su selo Vrapci nasred Romanije.
Dotako se i Halidovih poslednjih dana
– Poslednji dani su bili teški, on je 45 dana ležao dok nije umro. Vrlo teško je bilo, jer on nije u životu voleo da bude na jednom mestu, voleo da je u pokretu, da nešto stvara, a tad ga je već bolest pritisla, pa je morao. Vrlo teško je to podnosi, zato što, bio ili ne bio svestan težine bolesti mu nije odgovarao sam ambijent.
Sve je počelo kada je Vlado njega, i njegovu suprugu vraćao sa mora gde imaju kuću, a gde su proveli dosta vremena. Zbog jednog detalja tokom puta, bilo mu je jasno da nešto nije dobro.
– Bio je sa porodicom na moru skoro mesec dana, kad sam došao po njih da ih vratim, već se osetilo. Njegova supruga je vrlo teško bolesna, isto je na tim terapijama. Kada smo se odozdo vraćali, obično se na pola puta stane da se osvežimo i jedemo, ali tada niko nije ni jeo ni pio, osetili smo da nešto nije dobro u vazduhu. Atmosfera je bila loša, čim nisi zdrav odmah si depresivan. Vratili smo se tu u Sarajevo, a onda je on 15. održao poslednji koncert u Banjaluci. Taj dan, pre odlaska za Banjaluku mi smo bili u bolnici jednoj tu u Sarajevu, gde je primio infuziju da se oporavi. Nije zano za dijagnozu, već ga je hvatalo, ali ne u toj meri. Kad je primio infuziju i došli smo ovde na pumpu, ja sam ga vdieo i rekao mu: “Halide, nisi dobro, ne možeš…” Video sam ga da ne može, a on mi je rekao: “Moram Valdo, moram da ispoštujem ljude, preko 15.000 karata je prodato. Moram da ispoštujem narod”. Tako se dogodilo, on je to odradio.
Halid je posle koncerta u Banjaluci odmah otišao u Zagreb na hitan pregled, gde su ustanovili da je teško bolestan.
– Nije tad trepo bolove na sceni, njegov prijatelj Vlado Džajić je bio tu sve vreme oko bine. On se vratio u Sarajevo, iz Sarajeva se ujutru odmah organizovao prevoz za Zagreb, jer samo tamo postoji taj neki privatnik koji to radi… On je otišao tad i to je to. Kako mislite? Nije njemu saopšteno odmah ništa. On je otišao tamo, to je sve viđeno i lekari su saopštili njegovom sinu, mi smo ostali oko njega najbliži znali, ali da smo njemu rekli ne. Okolišali smo, i onda je on osetio. Prekretnica je kada je osetio, jeste kada je počeo da žuti i zeleni, telo više nije moglo da mu prečisti krv. Kad je video sebe na ogledalu, i pitao šta je ovo, a onda mu je sin Dino na kraju morao reći. Da bi mu uključili sve te terapije, moralo mu se reći. Svi smo se nadali da se može prevazići, on je bio ubeđen da će sve to proći, svaki dan je gledao i pričao: “Manje sam žut ili zelen nego juče, da vam ne pričam kako to ide…“
Foto: Telegraf.rs
Dva dana pred njegovu smrt, u posetu su mu došle najbliže komšije iz sela u kojem je rođen i doneli mu nešto što nije očekivao.
– Svaki dan je išlo sve na gore, i dva dana pred smrt… Mi smo se svaki dan čuli, ako ne odem ja u posetu jer je specifično odeljnje, ne puštaju ljude koje ne rade tamo. Dva dana pre nego što će umreti, ja am ga zvao uveče telefonom video porukom, i rekao mu žele tvoji iz sela da dođu da te vide. Mi smo se dogovorili u koliko da dođemo, sutradan u 15 časova, njega je sin Dino u 3 sata izveo iz sobe i spustio ga u park ispred bolnice. Oni su njemu doneli poklone, tu krušku neku koju je čitv život sanjao i priačo o tome… Vunene čarape od vune iz njegovog sela i belog luka, on je to jeo svakodnevno. Te tri sitnice su doneli, bili smo možda pola sata s njim, niko nije pričao o bolesti. Njega je interesovao ko je gde od porodice, od komšija, svi su se znali. Tad smo se videli, pozdravili se i to je to. On je prekosutra preminuo, ja sam već sutradan video da ništa nije mogao, telefon nije palio, čim sam video da ne može da upali telefon, znači to je to. Tako je završio i okončao svoj život, naš Halid.
– Sad je to sveže, nemojte pogrešno da me shvatiti danas mi je gore nego pre tri ili četiri dana. Svaki dan sam u 11h išao po njega, šest novih džipova smo uništili…
Halid je, kako Vlada kaže, pumpu poslednjih godina izdao, a motel je ostao u njegovom vlasništvu.
– Nigde nikog nema, ovo je pustara. Pumpu je izdao nekom, nije imao vremena da se bavi time. Motel je u njegovom vlasništu, više na njegovu upotrebu njega, njegovih prijatelja, veći deo je predodredio za svoju potrebu.
Vlado je otkrio i u kakvom je stanju Halidova supruga Sejda, koja trenutno bije tešku bitku sa opakom bolešću i koja je bila u sobi do Halidove na Onkologiji.
-Izašla, primila je te hemiotepraije. Katastrofalno je stanju, ona se bori, e sad na šta će to izaći. Vrlo je teško njoj, u njenoj najtežoj bolesti dogodio se Halid. Na Onkologiju su ležali oboje, soba do sobe. To nije upamćeno još. Ne da je bila prava ljub, nego se može napisati i knjiga i epske pesme. Nikada nas nije pitala kada ćemo doći, samo nas poljubi kad krenemo negde…
(Telegraf.rs)
