Month: September 2025

Ivan je zamolio svoje poznanike i prijatelje da ga ne zovu i ne posećuju, jer je potrebno vreme njegovoj porodici i njemu da se oporave od doživljenog stresa

Ivan Stojković, veteran 63. padobranske brigade iz Niša, nedavno je doživeo ono što mnogi opisuju kao kliničku smrt. On je, kako kaže, 4. septembra 2025. na nekoliko sati izgubio svest, a sada je odlučio da sa svima podeli svoju priču o boraku u “drugoj prostoriji – prostoriji mira i tišine”.

Njegova ispovest snažno je odjeknula jer pokazuje neverovatnu snagu čoveka koji je i ranije, pre 15 godina, izbegao sigurnu smrt nakon pada sa visine od 800 metara.

– Dragi i poštovani prijatelji moji, nemojte se bojati smrti. Smrt nije ništa posebno. Dana 4.9.2025. godine, na par sati, otišao samo samo u drugu sobu, sobu mira, spokoja i blaženstva, gde ništa ne boli. Od tih osećaja, u toj drugoj sobi, imao sam bolje osećaje, samo dok sam izvodio padobranske skokove. Ja sam ja, i vi ste vi, što smo bili – što smo još uvek. Zovite me mojim starim imenom, razgovarajte sa mnom, obično kao i uvek. Neka ne bude promene u vašem glasu. Neka ne bude usijan i žalostan – napisao je Stojković na svom Fejsbuku i nastavio:

– Smejte se, kao što smo se uvek smejali našim veselim šalama. Veselite se, zabavljajte. Molite se za mene, kao što se i ja molim za vas. Neka ne budem zaboravljen, kao što jesam, samo zato sto se ne vidim. Tog 4. septembra je treći moj rođendan. Sada je sve u redu. Oporavljam se polako, ali sigurno. Ja vas čekam tu negde iza ugla. Rođendane želim provoditi sam, bez vas. I nemojte se ljutiti, ja vas čekam, volim i radujem danu našeg novog susreta.

Ivan je zamolio svoje poznanike i prijatelje da ga ne zovu i ne posećuju, jer je potrebno vreme njegovoj porodici i njemu da se oporave od doživljenog stresa.

– Zašto sam vam sve ovo napisao? Navedenog dana, doživeo sam krizu svesti (komu), u trajanju od par sati, a nakon 15 godina, od mog vrlo teškog udesa na padobranskom skoku (otkaz i glavnog i rezervnog padobrana), sa visine od 800 metara, kada sam zadobio vrlo teške telesne povrede, opasne po život. I nakon 15-ogodišnjeg lečenja, moralo je i to da se desi – napisao je ovaj veteran.

Rekao je da je tu gde jeste zahvaljujući dežurnoj ekipi vojne hitne pomoći VB Niš.

– Medicinskoj sestri Nataši Pejković – višestrukom spasiocu mog života, ženi zmaju, carici i spartanki u medicini, kojoj bi i sam Hipokrat pozavideo, Dr Dragani i vozaču Fići, koja je hitno došla, na poziv moje supruge. Takođe veliku zahvalnost odajem i sledećem medicinskom i nemedicinskom osoblju VB Niš i UKC Niš. Mom velikom prijatelju (cimeru), Miodragu Dikiću Diki, koji me je svo vreme u bolnici, bodrio i gurao da sve ovo preživim – napisao je Stojković i dodao:

– Vaš mali Piksi se nikada nije predavao tako lako i nikada neće, zato što se padobranci nikada ne predaju i vraćaju se iz mrtvih, kao mačka sa 9 života. Jednom padobranac-uvek padobranac.

U narednoj objavi ponovio je da je medicinska sestra Nataša višestruki spasilac njegovog života.

– U navedenom slučaju sa mojim zdravstvenim stanjem, uspela je da mi uvede kanilu u venu u vozilu vojne hitne pomoći, koje je bilo u pokretu i priključi na infuziju i svo vreme sprovodila postupak oživljavanja. Nataša – zahvalan do groba – napisao je Stojković.

“GROB MI BIO ISKOPAN, JA USTAJEM…” Stanko iz Leskovca oživeo na sahrani

Grob iskopan, samo još opelo da održe, i da me sahrane, a ja ustajem?!

Doživeo sam kliničku smrt, umro sam i opet oživeo u trenutku kad je trebalo da me polože u grob… Moj sanduk je otišao drugom čoveku, priča Stanko Urošević o kojem je Leskovac brujao čitavih 10 godina kao o “vaskrsnom čoveku” koji je naočigled okupljenih na sahrani ustao iz mrtvih.

Stanko je čovek koji je umro i oživeo neposredno pre polaganja u raku, a u tom periodu od svoje “smrti” do buđenja video je, kaže, mnogo toga…

Svoju priču počinje sećanjima iz detinjstva, živelo se siromašno, u bedi, s ocem koji je radio najteže poslove samo da ih prehrani, kao i majka koja je teško nadničila. Prva četiri razreda završio je u seoskoj školi a ostale u Vučju gde je do škole pešačio i po 10 kilometara po smetovima i jakoj zimi. Završio je Srednju hemijsku i zaposlio se u leskovačkoj fabrici lekova “Zdravlje” posle čega je dobio Titovu stipendiju i otišao u Novi Sad na vatrogasnu obuku.

Mi mislimo da ogovaranje nije ništa, a nije tako…

Stanko je ispričao i da olako uzimamo to ogovaranje, a nije tako… Vidi kakav je čupav, kakav je ovaj, ne vredi ništa… Ko smo mi da sudimo, mi tako preuzimamo Božji sud a to nije naš posao, kaže Stanko.

– S majkom sam odmalena odlazio u crkvu, vodila je i mene i brata i držala nas odmalena u hrišćanstvu, da se držimo božjih zapovesti, da ne lažemo, da ne krademo, bez obzira što smo imali teškoća jer nismo imali ni da se prehranimo, priča Stanko u suzama sećajući se koliko su bili siromašni, toliko da je pisao i crtao, a voleo je da crta, na hartiji od džakova koju mu je majka davala kad potroši brašno, pričao je Stanko pre nekoliko godina.

Kaže, majka ga je prvi put u crkvu odvela sa 5 godina i tad se isprepadao od crkvi i ikona ali joj je ipak tražio da ga ponovo vodi.

Noć kad sam umro

Taj događaj se, kaže Stanko, desio 22. novembra 1989. godine. – Mi slavimo slavu Aranđelovdan, živeli smo tada kao podstanari nadomak Leskovca jer nam je gazda u gradu dao otkaz, pa žena, ja i starija devojčica nismo imali kud nego tu dok se ne snađemo i nađemo novi stan. Otišli smo u taj stan i žena mi je bila trudna s drugom ćerkom, dva meseca pred porođaj.

Tu noć doživeo sam čudo, legli smo rano i u toku noći čujem glas koji me poziva i kaže: Stanko, ustani! A kad sam otvorio oči video sam u sobi svetlost toliko jaku kao da je sto sunca sišlo a bila je noć, video sam i sebe i iz tog svetla se pojavljuje Gospod Isus Hristos… Video sam svoje telo kako leži pored moje žene u krevetu…

Svi su pobegli kad sam oživeo, a evo šta je rekao sveštenik

Na pitanje kako su reagovali ljudi koji su mu došli na sahranu, on je rekao da su se naravno uplašili, počeli da beže kad je mrtvac počeo da vaskrsava… U tom trenutku sveštenik koji treba da dovrši opelo kaže: Jesi se predomislio? Stanko kaže da se sveštenik nije uplašio jer mu to nije prvi slučaj da je neko mrtav oživeo, bilo ih je mnogo…

– Hristos mi onda kaže: Stanko, idemo… Uplašio sam se i rekao mu ko ste vi, kuda idemo, a on je rekao ja sam tvoj Gospod i prošli smo kroz zid, ne kroz vrata nego kroz zid, vidno potresen priča Stanko.

Čim sam ugledao Gospoda, ja više nisam imao svoju volju, samo sam prošao kroz zid sa njim, lebdeli smo, ne dodirujemo zemlju…

– Krenuli smo i ispod dole video sam reku kao moja Vlasina, proplanke što me podsetilo kad sam bio dete govedarčić, čuvao stoku, tu sam ugledao merdevine spuštene od neba do zemlje, njima se penje Gospod, ja za njim, a mene sa strane za ruke i noge hvataju demoni, urliču, vrište, a dole ambis, pakao, demoni se cerekaju, smeju, vatra im izlazi iz očiju i usta, tu sekire, koplja, srpovi, sve čime mogu da me dohvate… Ali Gospod je napravio krst i svi popadaše dole, prošao sam razne kapije a kad smo došli do nebeskog svoda ugledao sam kapiju za raj…

– Sve vreme bio sam nag ali kao anđeo, bez pola, a Gospod je nosio beli ogrtač. A napred i pozadi bleštao je krst u koji ne može da se gleda koliko je isijavao svetlost… I onda mi on kaže: Stanko, ovo je Božji raj, razgledaj, video sam Svetog Oca Nikolaja, Svetog arhangela Mihaila, Svetog Đorđa, anđele, i mnoge druge svetitelje čija imena tad nisam ni znao jer sam u to vreme samo pomalo čitao Sveto pismo, drugo nisam ništa znao… Osetio sam mir, video sam ljude koje sam znao iz detinjstva, video sam druga iz osnovne škole koji je poginuo ali nije mi dato bilo da s njim razgovaram i puno mladih dečaka i devojčica na zelenoj travi, među drvećem…

– Jesi se nagledao ove lepote, pita me Gospod i kaže: Ovde će biti tvoje mesto mesto a sad je vreme da ti pokažem nešto drugo, sad ću da te vratim na zemlju kaže on jer je dole jedna devojčica koja mnogo plače.

Svima pričaj da Boga ima, kao i raja i pakla

Stanko kaže da mu je Hristos rekao da svima priča da Boga ima, kao i raja i pakla, kao i zagrobnog života. Ispričao je i da mu je Hrist ispričao 21 lekciju kako da živi i kako da se ponaša, što on poštuje.

Prethodno mu je pokazao pakao za koji kaže da je jedan ambis – smrad, hladnoća, strašno i tamo vidim ognjeno jezero s vatrom, sumpor, vidim ljude koje poznajem, jednog je progutala zmija do grudi, a on pokušava da se iščupa neke sam komšije, prijatelje video kako im gori glava, jauk, lelek… Ja pitam Gospode zašto ovi, a on mi kaže: Ti bolje znaš, ti si ih poznavao – lopovi, pijanci, ubice, varalice, prevaranti, oni koji su otimali tuđe, zakidali na meri.

Pokazao mi je i Novi Jerusalim s palatom od stakla a kao da nije ni na nebu, ni na zemlji, u oblacima, s tepisima od zlata, tu je bio i podijum i tu sam video puno ljudi koje poznajem i Gospod kaže: Neka dođe moja Slavica, neka dođe moj Stanko…

– Kaže mi idi u ovu prostoriju a tamo Sveti Jovan Krstitelj kleči i moli se za nekog. Sve prostorije su od stakla a ispred svake stoji dečak u belom kao čuvar ulaza… Stanko kaže da mu je Gospod pokazao i Nebeski Jerusalim gde je video Bogorodicu koja je iz ikone izašla živa sa Bogomladencem u naručju, kleknuo sam, zagrlio joj noge i počeo da plačem a ona me blagosiljala.

Bio sam mrtav 25 sati

Otkad me žena dodirnula u krevetu i videla da sam skroz hladan pa do momenta kad sam oživeo prošlo je 25 sati. Došla je hitna da utvrdi moju smrt a kasnije sam pričao i sa patologom kojem nije jasno kako se to dogodilo pa mu je rekao da ga je Stanko prevario.

Stanko kaže da je bilo gotovo sve – grob iskopan, samo opelo da se završi i da me sahrane a onda je njegova starija ćerkica koja je tada imala 7 godina prva rekla da se tati miču oči.

Na pitanje kako su reagovali ljudi koji su mu došli na sahranu, on je rekao da su se naravno uplašili, počeli da beže kad je mrtvac počeo da vaskrsava… U tom trenutku sveštenik koji služi opelo kaže mu: Jesi li se predomislio? Stanko kaže da se sveštenik nije uplašio jer mu to nije prvi slučaj da je neko mrtav oživeo, bilo ih je mnogo…

– Posle su se svi šalili na moj račun da sam vampir, da sam se povampirio… Posle kliničke smrti 40 dana su mi samo suze išle, nisam mogao ni da govorim

Kad me vratio, Gospod mi je rekao da me vraća zbog devojčice koja mnogo plače i da treba da pomažem ljudima u svakom pogledu, gde god mogu i koliko mogu.

Stanko je i kod pokojnog patrijarha Pavla bio dvaput, a kod patrijarha Irineja nebrojeno puta.

Oživela i Javorka

Kaže i da nije jedini iz svog kraja koji je doživeo ovako nešto pa je ispričao priču o Javorki iz Lebana koju je rodbina odvela u bolnicu, posle tri dana došli joj u posetu da vide kako je a lekari kažu pa ona je umrla odmah sutradan. Sestra joj ode u mrtvačnicu u hladnjaču da vidi telo a nje tamo nema kad ona skroz gola šeta hodnikom pored mrtvačnice.

Stanko je rekao da je dosad upoznao 12-13 ljudi koji su se vratili iz mrtvih.

Pričao je, kaže, i sa lekarima, čuvenim dr Laslom Puškašem, stručnjakom za mozak, koji mu je rekao da je to božja stvar jer mozak može bez oštećenja može da izdrži najduže od dva do četiri minuta.

JEDAN DOŽIVEO KLINIČKU SMRT I SREO ISUSA HRISTA

Klinička smrt je jedan od najvećih misterija medicine. U trenutku kad srce prestane da kuca, disanje staje, a telo ostaje bez znakova života, počinje fascinantna borba organizma, ali i lekara, da se povrati izgubljeno. Ono što dodatno intrigira jeste činjenica da mnogi ljudi koji su prošli kroz iskustvo kliničke smrti svedoče o neobičnim vizijama, osećaju mira ili “svetla na kraju tunela”. Da li je reč o biološkom procesu u mozgu ili o dodiru sa nečim višim, pitanje je koje i dalje zaokuplja naučnike, lekare i verujuće širom sveta.

Klinička smrt bila je neverovatno iskustvo za Čejsa Skilara DeMaja. Imao je svega 19 godina kad se iznenada srušio. Kako je opisao, bio je bez svesti nekoliko minuta, video je da “lebdi iznad svog tela” i sreo Isusa Hrista, koji ga je, tvrdi, poslao nazad na zemlju.

Hitno je prebačen u bolnicu gde su urađeni rendgenski snimci i analize krvi. Iako je izgledao dobro, Čejs je shvatio da mu je vid zamagljen i prisetio se kako je lebdeo u vazduhu dok ga nije pozdravilo poznato lice i dok nije čuo jedan muški glas. “Poslednje što sam čuo bili su alarmi. Umirujući glas mi je rekao da će sve biti u redu i da ne osećam strah, već samo mir. Posmatrao sam svoje telo odozgo dok sam se okretao u vazduhu kao da me nosi tornado, okružen svetlima, anđelima, smehom i muzikom poput zvona. Završio sam u živopisnoj bašti sa bojama lepšim od svih koje možemo da vidimo ovde na Zemlji. Tamo sam video Isusa. Ne na način na koji ga ljudi obično zamišljaju, već sa kovrdžavom smeđom kosom, zelenim očima i toplim osmehom”, rekao je 38-godišnjak.

Dodao je da se Isus igrao sa detetom koje je bilo mlađa i srećnija verzija Čejsa.

“Razumeli smo se odmah. Rekao mi je da se vratim i da širim ljubav, smeh, svetlost i radost. I to me je podsetilo na moju pravu svrhu na Zemlji, izvan svakodnevnih borbi. Bez obzira na moju prošlost, imao sam svetlost koju sam mogao da pratim”, opisao je Čejs, koji je bio sam kada se prvi put onesvestio.

Već se tog jutra nije osećao dobro, a ubrzo je postalo jasno i zašto. Naime, u bolnici je u infuziju ušao vazduh, što je izazvalo srčani zastoj i ravnu liniju na monitoru.

“Moja zemaljska svrha nije ispunjena”

Kad se probudio, već je bio isključen sa aparata koji su ga održavali u životu, a njegovo srce je, čudom, funkcionisalo kao da se ništa nije dogodilo. “Brzo su me otpustili jer testovi nisu pokazali nikakva oštećenja, ali ja se svega sećam. Bio sam potpuno svestan, a početni bol koji sam osećao pretvorio se u mir. Postojao je element iznenađenja, iako nije bilo straha od umiranja. Bilo je mirno i lepo, poput leda koji mi napušta grudi. U početku nisam hteo da napustim vrt, ali shvatio sam da moja zemaljska svrha nije ispunjena”, rekao je Čejs koji je proglašen mrtvim na nekoliko minuta.

Takođe je objasnio da sada može da oseti tuđe emocije i da mu dlanovi utrnu kada razgovara sa Bogom ili Isusom. On takođe tvrdi da ima sposobnost da leči samo rukama. Na kraju se povukao iz vazduhoplovstva iz medicinskih razloga. Završio je doktorat iz holističkog savetovanja, sa ciljem da vodi ljude ka njihovoj životnoj svrsi.

“Sve to mi je promenilo život. Sada težim zaboravljenim radostima. Svaki dan živim sa ciljem, pratim svetlo čak i u najtežim trenucima. Osećam zahvalnost i potpuno sam se promenio. Godinama sam to skrivao da bih izbegao etiketiranje, ali sada to vidim kao dar koji je preoblikovao moj put. Više se ne bojim smrti i umesto toga prihvatam koliko je život krhak. I dalje komuniciram sa Isusom i anđelima i pronalazim mir u nepoznatom”, tvrdi Čejs, prenosi Večernji.hr.

SAVANA BILA KLINIČKI MRTVA, VIRIO JOJ MOZAK IZ ČELA

Savana (28) je bila klinički mrtva jedan minut i 24 sekunde. Ali mlada majka iz Ilinoisa (SAD) se držala života – i vratila se! Ona i njen sin (tada 7 godina) teško su povređeni u stravičnoj nesreći.

Tog 24. jula 2024. Savana Vajt je vozila električni trotinet sa sinom, dok su prelazili ulicu, udario ih je automobil.

“Bila sam klinički mrtva jedan minut i 24 sekunde”

Savana je rekla da je u saobraćajnoj nesreći odletela nekoliko metara od svog skutera i udarila licem o zemlju, slomivši 26 kostiju u telu.

– Izgubila sam svest jer mi je deo mozga zapravo iskočio iz čela. Bila sam klinički mrtva jedan minut i 24 sekunde – rekla je mlada majka novinama.

Tri nedelje borbe za život

– Sve je bilo tako loše i bila sam toliko povređena da nisu znali da li ću izdržati operacije ili ne. Posle nekoliko dana, bila sam dovoljno stabilna za operaciju – rekla je ona.

Lekari su joj presadili kožu i ugradili metalne ploče kako bi držali slomljene kosti na njenom licu. Ali nakon operacije, Savana se nije probudila šest dana.

Kada se osvestila, nije mogla da se seti nesreće i odbijala je da veruje u to. Tek kada su joj lekari dali ogledalo i pokazali joj teške povrede, shvatila je šta se dogodilo.

Posttraumatski poremećaj

Njen sin Malaki je slomio nogu u nesreći i morao je da se podvrgne dvema operacijama glave.

Više od godinu dana kasnije, njih dvoje su ponovo fizički dobro. Samo mali ožiljak je ostao na Savaninom čelu. Ali nesreća je ostavila traga. Ona kaže da pati od posttraumatskog stresnog poremećaja i da nikada više neće moći da oseti miris zbog oštećenja kostiju na licu.

Ipak, Savana je jednostavno srećna što su ona i njen sin živi!

“DVA PUTA SAM BILA KLINIČKI MRTVA I VIDELA SAM ISTU SLIKU”

Liza Smol iz Belvjua na Floridi imala je samo 24 godine kada se 2008. godine iznenada srušila, nakon čega je reanimirana.

Sada 41-godišnjakinja je patila od zavisnosti od droga i alkohola, zbog čega je trošila najmanje 150 dolara dnevno na te supstance, kada je tokom jedne zloupotrebe kokaina, kako je rekla, prestala da diše, ali su joj oči ostale otvorene.

Danas otvoreno govori o svom iskustvu bliskoj smrti i čudnim vizijama koje je doživela u tom procesu.

Lisa je jedna od retkih osoba koja je dva puta doživela kliničku smrt. Svojevremeno je bila zavisnica od kokaina, heroina, alkohola i sintetičkih droga i trošila 150 dolara dnevno na svoje poroke. Tokom konzumiranja jedne droge, iznenada je prestala da diše – otvorenih očiju – što je šokiralo njenog tadašnjeg dečka koji je pokušao da je oživi. Reanimacija je trajala oko 40 sekundi pre nego što je ponovo došla svesti.

Međutim, te noći se ponovo srušila i ponovo prestala da diše. Tek tada je potražila medicinsku pomoć, gde joj je dijagnostikovan respiratorni zastoj – stanje u kojem osoba prestaje da diše, iako srce i dalje kuca, piše Dejli mejl.

Prema podacima iz časopisa Canadian Medical Association Journal, samo 15,9% pacijenata koji prežive takve slučajeve žive još pet godina. Ali Liza tvrdi da je bila među retkima koji su se potpuno oporavili – bez ikakvih dugoročnih posledica.

Liza opisuje ono što je doživela tokom prestanka disanja kao “iskustvo koje je nemoguće objasniti rečima”:

“Bukvalno sam prestala da dišem i srušila se. Odjednom sam se našla na ogromnom otvorenom polju, pored mene je bilo drvo, a u blizini čovek u beloj tkanini. Iako nisam mogla fizički da vidim ljude, osetila sam njegovo prisustvo kao da sam ga poznavala celog života. Bilo je to stanje čiste euforije.”

Rekla je da je imala isto iskustvo tokom drugog kolapsa te noći:

“Bilo je identično – isto mesto, isto drvo, ista osoba, isti osećaj. Moj dečko je rekao da su mi oči bile otvorene sve vreme, tako da znam da to nije bio san.”

Nakon godina borbe sa zavisnošću, beskućništvom i višestrukim hapšenjima, Liza je uspela da se očisti od narkotika tek 2018. godine. Ona procenjuje da je potrošila oko 40.000 dolara tokom svojih 15 godina zavisnosti. Danas svoj oporavak pripisuje veri i crkvi.

“Zavisnost je poput demona koji vas drži u tamnici. Morate biti jači od toga “, rekla je ona.

Ona živi u svom domu već šest godina i brine o tri mačke koje, kako kaže, “uvek pronađu put do nje same”. Ali najvažnija stvar za nju je da se ponovo poveže sa svojim sinom Aidenom, koji sada živi sa njom i radi u restoranu gde i ona čeka.

“Kada se preselila na Badnje veče prošle godine, to je bio prvi put da smo živeli zajedno. Od kada sam čista, moj život se radikalno promenio. Sve je drugačije”, kaže Lisa.

Iskustva viđenja i osećanja “nešto na drugoj strani” tokom kliničke smrti i dalje su predmet naučne rasprave. Istraživanja pokazuju da mozak može da ostane aktivan nekoliko trenutaka nakon što se srce zaustavi, pa čak i da pokaže kratkotrajne rafale aktivnosti do sat vremena nakon prekida snabdevanja kiseonikom.

Neki stručnjaci stoga pozivaju na reviziju pravila prema kojima se smrt proglašava nakon tri do pet minuta bez moždane aktivnosti. Drugi, s druge strane, tvrde da su vizije rezultat oslobađanja kočnica u mozgu, što omogućava živopisnu reinterpretaciju pohranjenih sećanja.

Važno je razlikovati kliničku smrt (privremeni prestanak disanja i / ili otkucaja srca, sa mogućnošću reanimacije) i moždanu smrt – stanje u kojem više nema moždane aktivnosti, nema šanse za oporavak, uprkos otkucajima srca ili veštačkom disanju.

Danas Liza vodi skroman, ali miran život i kaže da svaki dan zahvaljuje na “drugoj šansi”. “Pravac u kojem sam vodila svoj život bio je samouništenje. Ali sada se osećam kao feniks koji je ustao iz pepela”, zaključuje ona.

A JEDAN ĆOVEK JE BIO MRTAV 8 SATI – EVO ŠTA JE VIDEO

Stiv Kang, danas pastor i teolog u Los Anđelesu, ispričao je neverovatno i uznemirujuće iskustvo koje mu je, kako tvrdi, zauvek promenilo život.

U vreme kada je bio zavisnik od teških droga, proživeo je ono što opisuje kao osmočasovno putovanje kroz “duhovni pakao” dok su se lekari borili za njegov život nakon pokušaja samoubistva, piše Mirror.

Kang priznaje da je zloupotrebio kombinaciju metamfetamina, ekstazija i smrtonosne mešavine koju je sam nazvao “posuda smrti”. U najtežem trenutku, podstaknut, kako kaže, “zlim duhom”, pokušao je sebi oduzeti život.

Dok je njegovo telo bilo na operacionom stolu, a lekari očajnički pokušavali da zaustave krvarenje, Stiv tvrdi da je njegova svest prešla u mračnu, hladnu i beživotnu dimenziju.

– Nije bilo ni svetla, ni bilja, ni trave – samo kameni pod i osećaj potpune praznine – ispričao je.

U tom prostoru punom agonije, Stiv je osetio da je okovan nevidljivim lancima i okružen drugim izgubljenim dušama.

– Bila su tamo ogromna bića, visoka i do pet spratova, koja su poput sudija nadgledala patnje drugih- prisetio se.

Dodaje da je prvi put u životu osetio duboku spoznaju sopstvene grešnosti:

– Znao sam da zaslužujem da budem tamo. Bio sam loša osoba.

Iskustvo, iako je u stvarnosti trajalo osam sati, njemu je prošlo kao nekoliko minuta. Tokom tog vremena njegova majka je, u očaju, kontaktirala jedinu hiršćanku koju je poznavala – ironično, njegovu bivšu dilerku droge. Zajedno su pokrenule molitveni lanac.

Stiv tvrdi da je upravo ta molitva – a ne samo trud lekara – bila ključ njegovog povratka.

– Doktor je kasnije rekao da je pravo čudo što sam preživeo – kaže.

U tim poslednjim trenucima, kako ističe, osetio je “nadnaravni mir” i “poziv Isusa da se vrati”.

Nakon tog događaja, potpuno je promenio svoj život. Odbacio je budizam u kojem je odrastao i danas vodi hršćansku zajednicu LA Gospel Community Church, posvećenu služenju drugima i deljenju svoje priče.

Dok ona pada na zemlju, ubica ispaljuje još dva metka u ranjenu ženu

Tužioci traže doživotnu kaznu zatvora

Atila Ajintapli (44) optužen je za ubistvo Eser Karadže, 42-godišnje majke dvoje dece, u privatnoj bolnici gde je radila kao medicinska sekretarica u Karamanmarašu u Turskoj, objavili su lokalni mediji u sredu.

Jezivi snimak prikazuje pobesnelog naoružanog čoveka kako juri svoju bivšu ženu kroz bolnicu, a zatim je ubija sačmaricom — istog dana kada mu je ona izrekla zabranu prilaska.

Potresan snimak prikazuje Ajintaplija, obučenog u crno, kako ulazi u ustanovu u maju i ulazi u kancelariju svoje bivše žene noseći plastičnu kesu. Karadža i koleginica ga guraju — a zatim beže da bi spasili život kada je izvukao sačmaricu iz kese.

Dok Karadža pokušava da pobegne niz stepenice, Ajintapli puca i pogađa je dok ona bespomoćno podiže ruke da bi se branila.

Dok ona pada na zemlju, ubica ispaljuje još dva metka u ranjenu ženu, a zatim odlazi, pokazuje jezivi snimak.

Tužioci traže doživotnu kaznu zatvora nakon podizanja optužnice, piše “Njujork post”.

Šokantno ubistvo dogodilo se istog dana kada je Karadža podnela zahtev za zabranu prilaska protiv svog bivšeg partnera, koji ju je progonio da se ponovo pomiri uprkos prethodnom zlostavljanju, navodi se u izveštajima.

Hafiz Nedim Botić emotivnom objavom potvrdio: Halid Bešlić u bolnici, dijagnoza rak

Vijest da se legendarni pjevač Halid Bešlić bori s teškom bolešću potresla je javnost. Njegov blizak prijatelj, hafiz Nedim Botić, oglasio se emotivnom objavom na društvenim mrežama, potvrdivši da je Bešliću dijagnosticiran rak.

“Dijagnoza ne bira, mlado ili staro”

U objavi koja je izazvala brojne reakcije, hafiz Botić je napisao:

– I još jedna poruka dolazi, mlada žena, djevojka – karcinom. Borba za život. Kažu i Halid Bešlić u bolnici, isto dijagnoza rak. Dijagnoza ne bira, mlado ili staro. Prevarimo se, misleći neće mene, to je tamo neko daleko. A onda nas život probudi…

Botić je naglasio da svaka vijest o bolesti ljudi oko nas budi bol i empatiju, jer zna koliko je teško prolaziti kroz takvu borbu – i pacijentima i njihovim porodicama.

“Ali dok god u srcu ima trunka nade – dobro je”

On je u objavi istakao da dijagnoza raka ljude suočava i s vlastitom prolaznošću, ali i sa vrijednošću života.

Dok god u srcu ima barem trunka nade, dobro je! Koliko znači zagrljaj i podrška, koliko znače porodica i prijatelji. Biram molitvu, i dovu. Da spomenem Njemu sve te ljude koji borbe vode. Da im podari lijeka za dušu i tijelo, i ono što je za njih najbolje – poručio je hafiz.

Molitva za Halida i sve oboljele

U nastavku, Botić se uputio u iskrenu dovu za sve pacijente koji se bore s bolešću:

Molim Te, olakšaj svakom ko borbu sa bolešću vodi. Molim Te, olakšaj strahove svakom ko čeka rezultate analiza. Molim Te, olakšaj porodicama i voljenima koji se brinu za one koje neizmjerno vole. Molim Te, obraduj pacijente s dobrim vijestima – napisao je.

Talas podrške i empatije

Nakon objave hafiza Botića, društvene mreže preplavile su poruke podrške Halidu Bešliću i njegovoj porodici. Mnogi ističu da je riječ o pjevaču koji je obilježio generacije i da je sada vrijeme da mu se zajednica oduži molitvom, pozitivnim mislima i podrškom.

Ispovest Dragana iz Bijeljine koji je ostao sam sa troje dece dok je žena odlazila i preudala se više puta. Priča o ljubavi, porodičnoj borbi i očinskoj posvećenosti koja nadjačava sve prepreke

Da život ume da bude nemilosrdan, zvuči kao fraza, ali ovog puta smo se uverili kroz priču troje male dece koju je majka odbacila da bi gradila svoj život. Otišla bez reči, pa odlučila da ih više ne vidi. Iza nje ostaju praznina i pitanja bez odgovora, a deca često samo žele jedan pogled, reč ili zagrljaj. Tada se na pleća očeva kao što je u ovoj priči Dragan, natovari teret težak nekoliko tona, neki od njih preko noći postanu i majka i otac, ostaju sami u borbi da se – obezbedi topli obrok, čista odeća, knjige za školu, ali i ono najvažnije – osećaj da su dečica voljena i željena.

Takve priče retko izlaze u javnost, jer očevi obično ćute, bore se tiho, daleko od reflektora. Jedan od njih, Dragan iz Bijeljine, pristao je da otvori dušu i za naš portal Stil Kurir i podeli deo svoje svakodnevice.

Ponosan roditelj

“Čujemo se večeras pa ću vam napisati od početka. Jeste teško, ne volim da se vraćam unazad, ali kad ste tako ljubazni ne košta me ništa, jer smatram da sam ponosan roditelj i da moja deca idu pravim putem, skromnim ali poštenim. I sin mi je najbolji učenik i najbolje vaspitano dete u školi sad”, ovako je započeo priču Dragan iz Bijeljine za naš portal Stil Kurir.

Tišina o majci i teret svakodnevice

“Nikad nisam pričao protiv nje. Čak u početku sam im stalno govorio lepo, sad niti oni spominju niti je traže. A samo treba biti pozitivan i Bog sve namesti kako valja, verujte mi. Jer ja kad bih pao, nema ko decu da mi gleda, ja nemam nikog, a oni samo mene…
To mene i boli, što sam je molio da češće dolazi da ih obiđe. To što ne plaća alimentaciju je manje važno, ali i važno je, jer je dužna kao i ja. Ja sam izgubio posao zbog ove situacije i živim od socijale, i ne znam kako, ali mi je mirna duša, čist obraz i deca srećna.”

Foto: Privatna Arhiva

Dragan ne govori sa ogorčenjem. Njegove reči nisu optužbe, već molitva da deca odrastu u dobre ljude i da iz svega izvuku ono najbolje. Njegova najveća nagrada nije materijalna – to je osmeh njegove dece i činjenica da su, kako kaže, „skromni, ali pošteni“.

Ova priča je svedočanstvo da roditeljska ljubav ima snagu da nadvlada i najveće gubitke, da očev zagrljaj može da zameni majčin i da se dostojanstvo čuva čistim obrazom, bez obzira na okolnosti.

Upoznali se preko Fejsbuka

Ovako kreće moja priča. Oženio sam se sasvim slučajno posle poplava u Bosni i Hercegovini 2016. godine. Upoznali smo se preko društvenih mreža, Fejsbuk. Nisam se puno zabavljao, pitao sam je da se uda i da dođe, kako nalažu običaji, da zatražim ruku od njenog oca. Ona je rekla da ne dolazi u obzir, samo da je ukradem.

Ja sam u jednom selu, Ostojićevo kod Bijeljine, ona je u selu kod Lopara, i tako sam i uradio – ukrao sam je. Došla je kod mene. Tad sam imao živu majku. Ja sam je tretirao kao kraljicu, jer je bila puno mlađa od mene, 15 godina, i gledao sam je drugačije od obične žene. Mazio sam je, pazio. Odmah je ostala trudna.

Foto: Privatna Arhiva

Početak ljubavi i porodičnog života

„Dobili smo sina, sve je bilo u redu. Nije ništa znala ni kafu da skuva, ali sam je ja naučio i nije mi bilo teško. Moja majka je učila da kuha, da bude domaćica, i bilo je super. Ljubav je cvetala, harmonija. Ja sam radio, ona me dočekivala. Ljubav je blistala. U toj ljubavi dobili smo i ćerkicu Kaju 2019. godine i to je bila kruna ljubavi. Tad sam je baš počeo voleti kao ženu. Već je bila prava žena, domaćica, nije išla po selu da trača, nije rasipala novac, što mi je bilo drago. Jes’ kupovala gluposti čipseve, slatkiše, sokove, ali to nisam ni razmišljao – to je volela. Problem je nastao kad je decu počela tako da hrani. A i radio sam dobro, bio sam dobar majstor, bilo para.“

Trudnoća i briga za porodicu

„Živeli smo normalno. Ja sam je zvao po gejsu da je moja kraljica. Posle se razbolila pa je išla kod doktora, međutim ostala je trudna sa trećim detetom, Janom. Kad smo otišli u bolnicu, rekli su da ima tumor, dobila je lekove i počela da povraća. Ja joj kažem: ‘Ajmo kod privatnika, doktora Kusturice.’ I čovek ustanovi da je trudna već dva meseca, a htela je da pobaci. Ja nisam dao – rekao sam: ‘Odhranićemo, šta se brineš, ja sam tu.’“

Foto: Privatna Arhiva

U međuvremenu Dragan je brinuo i o svojoj dementnoj i bolesnoj majci. „Nisam ja neki bogat čovek, ali sam zadovoljan kroz život, sad pogotovo. Bog mi je dao zlatnu decu. Majka mi se par puta požalila da je ignoriše, da je drži gladnu i tuče – ja joj nisam verovao i žao mi je što nisam verovao. A žena je tačno znala da odglumi.“

Dolazak bebe i očinska posvećenost

„I šta da radimo – sedeli smo još malo. Ona legne u krevet, ja u drugi sa decom. Ujutro, oko pola pet, zove: ‘Ustaj, dragi, ja gotova.’ Puko joj je vodenjak. Ja nemam kola, zovem kupca da dođe, i eto me – idemo. Do bolnice ima oko dvadesetak kilometara i odemo.“

Ovaj trenutak pokazuje koliko je očinska posvećenost Dragana snažna – u trenutku straha i neizvesnosti on je tu da podrži i zaštiti svoju ženu i decu, ostajući stub porodice i simbol ljubavi koja ne poznaje granice.

Tad, nisam imao ni kola, ali šta god da je poželela u trudnoći – picu, burek – ja sam na bicikli išao u grad da joj kupim. Kiša, zima, nema veze, samo da bude srećna.

Pred sami ulaz u bolnicu počnu trudovi. Porodila se. Ja joj kažem: „Sad će doktori.“ Ona kaže: „Jebeš doktore, ja ne mogu više, i da izviniš, porodi se stojeći.“

Ja dočekao bebu na moje ruke, na ulazu. U tom trenutku doktori dolaze i pitaju šta radim. Ja pobesnim: „Sram vas bilo! Znate da dolazimo, javljeno vam je. Vama sa četvrtog sprata treba pola sata, a nama deset minuta za dvadeset kilometara!“

I sve je ispalo u redu. Hvala Bogu, dobio sam živo i zdravo dete.

Foto: Privatna Arhiva

Rođeni otac ju je prodavao

Moja žena je tada slavila rođendan 27. 7. 2021. Pošto nisam u kontaktu sa njenim roditeljima, nikad joj nisam branio da ide kod njih ni da ih pozove, jer su roditelji kakvi god da jesu. Nisam ranije rekao zašto ne pričam s njima — kod njih je čudan običaj koji nisam mogao da svarim. Kad sam se oženio njome, nisu mogli da se pomire s tim, jer je kod njih običaj da se žensko dete „prodaje“. Oni su neki, reklo bi se, Karavlasi, a ja sam običan Srbin, pravoslavac, koji se ženi iz ljubavi. Zbog toga nisu dolazili ni na prve babine. Vremenom su se pomirili, ali kad je bio prvi rođendan, njen otac je tražio od mene 5.000 evra „za njegovu ćerku“. Rekao sam mu: „Starče, ovde nije pijaca. Kupujem krmaču, kokošku, kravu — ali ženu ne kupujem.“

Foto: Privatna Arhiva

Pitala sam je: „Jel tebe neko terao da se udaš za mene? Jesi li se udala iz ljubavi ili onako?“ Tako je počela svađa. Izbila je tuča, pa sam platio kaznu od 400 KM. Nakon toga ona je tada otišla. Ne bih se bunio — u neku ruku sam kriv i posle mi je bilo žao — ali ona me je u tom trenutku i podržala i ispričala svoju stranu priče: tvrdila je da je već bila „prodata“ nekom Austrijancu, starijem od mene, i da da ja nisam naišao, bila bi sa tim čovekom. Tad je, kako kaže, sreća bila takva kakva jeste.

Kako je u početku izgledao njihov život?

Bio je normalan život, ništa se nije menjalo. Lepo smo se slagali, do jednog momenta. E, kad sam ja dobio priliku u Zagrebu – pedeset kupatila da odradim i nekoliko sala keramike – nisam ni slutio da će se ovo dešavati meni, jer nisam to zaslužio, ne ja, nisam bitan, nego deca. Žena se totalno promenila.

Kad su krenuli problemi u braku?

“Ovo se događa 2022. godine. Ja krećem u Zagreb i vodim sa sobom još četiri keramičara. Sve ok. Ona me isprati na stanicu sa decom u Brčko. Ja došao tamo, počinjem da radim odmah, drugi dan, super, zarada ekstra – svaki dan od 150 do 250 eura. I svako veče se čujem da vidim šta rade, je li sve ok i je li šta fali da pošaljem vesternom.”

Foto: Privatna Arhiva

Borba za decu – život između posla i roditeljstva

“Mesec i po dana sam bio, završio pola posla, dođem kući, ostavim novac, dam joj da popravi zube, stavi navlake. Ajde, računam, mlada je, volim i ja da vidim lepu ženu, a još moju”.

Dragan odaje utisak da priča iz duše, ali svaka rečenica nosi težinu života čoveka koji je želeo samo mir i dostojanstvo svojoj porodici. Sve što je zarađivao ulagao je u ženu i decu, verujući da tako gradi dom.

Sumnja i nejasni signali

“Kad sam drugi put otišao na posao nisam ništa sumnjao, ni na kraj pameti mi nije bilo, jer je bilo sve u redu kući. Opet isto – zovem svako veče. I tako par dana zovem uveče, ona je bila kod neke prijateljice u Bijeljini. Jedno veče zovem i moj sin, čudno onako sedi iza nje i kaže meni: „Tajo, ajde dođi kući.“ Ja mu kažem: „Pa, milo moje, nema deset dana kako sam otišao, ali evo tata obećava da više neće nigde ići, samo ovaj posao da završim.“ I nekako nisam ništa ukapirao.”

I tada, iz dečjeg glasa, osetio je da nešto nije u redu, ali je još verovao u ono što mu je godinama bilo prirodno – da porodica čeka i da će sve biti u redu.

Prva pomoć i borba za sigurnost dece

“Međutim, ja sam nazvao decu, otišao kod te naše prijateljice i pokupio ih. A ona uzela našu najmlađu ćerku Janu, u tom momentu bebu i otišla od kuće. I šta se dešava – moja deca su bila tako prljava, tučena. Ja ih sredim, okupam, pitam da li su večerali. Zovem nju, pitam za Janu. Ona kaže: „Ja tebi moram nju doneti jer ima goste sutra pa nema kad oko nje da se trudi.“ Ja sav srećan a tužan, ne znam kako ću, ali kažem: „Donesi, jašta.

I ujutru je donela Janu. Jana se samo smejala, meni milo. I ovo dvoje su bili srećni, maleni su bili.Možda će vas zanimatiLifestyleMilicu majka ostavila kraj kontejnera u Gnjilanu: Od dece u školi saznala istinu o poreklu, a mama je posle 20 godina prepoznala na TV-u

I odmah sam zvao socijalnu radnicu. Rekao da mi je donela bebu, kao ima goste pa nema kad da se brine o njoj. Odmah su mi rekli: „Bravo, mi smo znali, videli smo kakva je. Tu smo, šta god da ti treba, zovi nas, mi smo kod tebe za pola sata.“

Najpotresniji deo ispovesti

“E, šta je mene ojačalo kad me nije ubilo tad. Ja bebi skuvam krompirić, šargarepu, izgnječim, dam joj da ručka, naspem u čašu mleka, nemam flašicu. I kad legnemo da spavamo, ona meni uzme, štipka obraze i sisa nos. Ja kad nisam umro tad – pobegnem na potkrovlje kuće, plačem i zovem nju. Kažem: „Dete traži da sisa.“ Ona kaže meni: „Boga ti, ne smaraj me, dobio si šta si želeo i ne uznemiravaj me više, prijaviću te policiji.“

Nikad je više nisam nazvao. Rekao sam sebi: „Izguraću ja to.“ Stanem pred ikonu, prekrstim se i kažem: „Sad ti je životni ispit. Ti to moraš i možeš.“

Deca su mi, za tih petnaestak dana, bila izgladnjivana, tučena i zlostavljana. To su mi pričali ljudi u selu. Vodio sam ih kod psihologa, a sin mi je bio zanemeo i nije bio upisan u školu na vreme – kasni godinu dana. Sada sam polako počeo sa njim da radim i evo ga – najbolje vaspitano dete i najbolji đak.”

Dragan je izgubio posao da bi se posvetio deci

“Pomirio sam se sa tim. Izgubio posao, posvetio se potpuno deci, zapostavio sve svoje obaveze. Nju sam molio u početku i sada mi je žao što sam je molio da češće obilazi decu. Ona je dobila od socijalne službe samo tri sata u mom prisustvu da viđa decu kod mene kući, i to ne poštuje. Pa sam se razveo i crkveno i ovako i povukao se. Iskreno, drago mi je što je sama otišla.”

Kad je napustila Dragana udala se još 6 puta

“Evo već šesti put se udaje i – daleko joj lepa kuća. Sve to u tri godine. Nepune, sad će biti u novembru tri godine kako je otišla.

Ja čak mislim, to sam joj i rekao: nema te udaje gde će ona ostati, samo da je iskoriste i bace kao krpu. Ako je imalo normalan bilo koji muškarac, neće stvarati decu sa njom. Ja sam napravio grešku, ali nije mi žao – znam za šta živim.”

I samo je zbog toga je poštujem. Nikad nisam razmišljao drugačije, ali ne bih mogao da je vratim. Šta su deca preživela… Da sam hteo, mogao sam je u ludnicu staviti. Nisam – bilo mi je žao, jer je ona, kakva god bila, njihova je majka. Ali sada vidim da nema nikakvog osećaja i čak ni deca je više ne spominju.”

Žive skromno, ali ni od koga ništa ne traže

Ja vam živim sasvim normalno sa njima. Što imamo – imamo, kad nemamo – ne tražim ni od koga ništa, niti bih ikad. Kuvam, perem, čistim. Ne bih se nikad oženio više – smatram da ne može niko zameniti njihovu majku. Moja je dužnost samo da ih othranim, izvedem na čist, pošten put i posle – neka umrem. Nikad ih neću ucenjivati da su mi nešto dužni, jer ja sam njih hteo, ne oni mene.

Ove rečenice nose težinu jednog života podređenog deci, ali i ponos čoveka koji je odlučio da ostane dosledan sebi.

“Kad je ona otišla, Aleksa je imao četiri i po godine, Kaja dve i po, a Jana sedam i po meseci – bila je odojče. Ja sam moju decu naučio da dele sve i da su zahvalni za sve što imaju i mnogo me vole. Nikad ne pričam o njoj pred njima. Samo eto, skupi mi se tuga neka i bol u grudima, pa puknem i objavim na društvenim mrežama. Znam ja i da je to možda greška, ali ne mogu da shvatim – nositi dete ispod srca devet meseci i baciti, kakva je to majka?”

„Prvo suđenje za alimentaciju – ja nju tužim da plaća i dogovorimo se za sve troje 150 KM. Ni to ne plaća… Imao bih knjigu da napišem, ali toliko sam nekad umoran od svega da bežim i od dece, da izvinete. I oni me razumeju – gledaju crtani, a ja pobegnem u sobu na pola sata“, priča Dragan.

Njegova ispovest otkriva ne samo borbu za egzistenciju, već i ogromnu emocionalnu cenu koju plaća samohrani otac. Umor, iscrpljenost i odgovornost, ali i nežnost prema deci prožimaju svaku rečenicu.

Sve troje su mi kao jedno, a kod njih se deca prodaju

„Njen otac me tuži da mi oduzmu ove moje dve curice, kao nije u redu da budu sa mnom, pogotovo mala jer je još tad dojila. A nije znao da se ona u socijalnom bukvalno odrekla dece. I ja napravim majicu sa slikom dece na kojoj piše: ‘Ja sam tata i moja je dužnost da vas životom štitim i hranim.’ Sudija je zaplakao kad sam pitao: ‘Jesam li ja došao u Aušvic?’ On kaže: ‘Zašto tako kažete?’ Pa sudija, ja ne dam decu da se razdvajaju – sve troje su mi kao jedno. A kod njih se, znate, deca prodaju.“

Sudija mu je tada jasno odgovorio: „Vama, Dragane, ne može niko oduzeti decu. Mi imamo rešenje da je dodeljeno vama i to je kraj.“
„Samo eto, oni su pokušali“, dodaje Dragan.

„I od tad ja sam njima bukvalno zabranio pristup deci i sve se sam borim i dan-danas. Ipak pokušavaju nešto, kao ona neki dan na sudu, ali džaba. Meni je super, verujte. Jeste ponekad teret, ali kad vidim osmeh na njihovim licima – sve prođe.“

Skroman život i vera u dobrotu

„Moja deca ne znaju šta je doktor, Bogu hvala. Jer sve zdravo jedu, voće, povrće, beli luk i slaninu, a sa njom su jeli salame, čips, koka-kolu. Ja sam to sve izbacio – sad jedu samo ono što ja skuvam, izuzev ako negde radim pa moram da kupim picu ili burek“, nastavlja Dragan.

On dodaje da je bilo dana kada u kući nisu imali ništa.

„Ali ćutim i pojavi se neko – Bog mi pošalje, ja to osetim – i ponudi pomoć. I nekako prođe kriza. Ima dobrih ljudi još na ovom svetu, verujte mi.“

Priča Dragana iz Bijeljine je više od ispovesti – to je živa slika očeve ljubavi koja ne zna za granice. On je za svoju decu sve: ruka koja briše suze, rame za oslonac, toplina u hladnim danima i svetlost u trenucima tame. Svaki korak njegove dece, svaki njihov smeh i zagrljaj, plod je njegove hrabrosti i beskrajne posvećenosti.

stil.kurir

Milena Jovičić iz Bogatića nastradala je tokom vikenda u teškoj saobraćajnoj nesreći kada je na nju automobilom naleteo pijani vozač, dok je šetala sa detetom. Njen suprug Nemanja Tovilović neutešan je od bola i tuga. On govori o neizmernoj ljubavi koju je Milena pružala svojoj porodici, uprkos brojnim lošim stvarima koje su joj se dogodile u životu.

Milena Jovičić stradala je, dok je njen mlađi sin Pavle (3) povređen kada je na njih automobilom naleteo vozač dok su šetali u Ulici dr Mladena Miloševića u Bogatiću. Kako su ranije preneli mediji, vozač nije pokušao da ukaže prvu pomoć i pobegao je sa lica mesta. Dečak je odmah transportovan za Beograd, nalazi se van životne opasnosti, ali je zadobio kontuziju pluća i nagnječenje jetre.

Nemanja Tovilović, suprug nastradale Milene, smogao je snage da priča, uprkos velikom bolu koju je doživeo. Ističe da je njenog sin Pavle sada dobro i navodi da su ljudi u Insitutu za majku i dete uložili sve moguće napore da njegovo stanje bude dobro.

„Bogu hvala, Pavle je dobro. Zaista svaka čast svima na Institutu za majku i dete, mene su primili odmah u ponedeljak, nakon što sam stigao iz Nemačke. Moja majka je ostala sa njim u bolnici. Moram da imam snage sada zbog sinova. Petar, stariji, on je Milenin sin iz prvog braka. Nisam mu biološki otac, ali je živeo sa nama sve vreme. Gledao sam ga kao svoje dete. Kada pričam o Mileni, ogromna knedla mi se stvori u grlu, da ne mogu da progovorim“, priča Nemanja.

Foto: Facebook

Nemanja ističe da je Milena bila majka i supruga za poželeti, uprkos tome što je u svom životu puno propatila.

„Milena je od najranijeg detinjstva živela jako teško. Njeni roditelji su se razveli dok je bila dete. Starateljstvo je pripalo njenoj majci, a otac ju je kidnapovao kada je imala oko dve godine. Nisu mogli da je pronađu do njene pete godine. Tada je vraćena majci i živela je sa njom i ujakom. Oni su je othranili. Imala je brak pre našeg, ali je mnogo propatila u tom odnosu. Vratila se sa Petrom, sinom, kod majke i ujaka. Ubrzo nakon toga, njena majka Milica je preminula. To je bio veliki šok za nju“, priča neutešni suprug.

Kako ističe, tragedije su se nizale, a nedugo posle majke, Mileni je umro i ujak, majčin brat, od tuge za rođenom sestrom.

„Ostala je sama sa Petrom. Ostatak rodbine iz inostranstva joj je pomagao jedan period, ali vremenom se i to smanjilo. Milena je počela da radi dva posla da bi imala za dete i za sebe. Radila je u poljoprivredi na dnevnice — brala je maline, kupine, duvan, sve. Dok je ona radila, komšije i rodbina su joj pomagali oko Petra, da ga pričuvaju dok je na poslu. Kada bi došla sa posla, malo bi se odmorila i odlazila u hladnjaču u Irig da radi. Samo da bi obezbedila svom Petru normalan život“, kaže naš sagovornik.

Foto: Facebook

Kroz suze, neutešni suprug, kaže da nije pravedno što se Milenin život ovako završio.

„Nije trebalo ovako. Imala je najbolju drugaricu i druga, skoro su je pitali kako sada živi, jer ima dete od dve godine i pubertetliju, rekla je: „Živim super sada i tek sam počela da živim.“ Na sebi je istetovirala „Tek ću uživati“. Uživala je u tome što gleda našeg mlađeg sina Pavla kako odrasta. Zbog posla, obaveza i teškog života, maltene nije zapamtila detinjstvo svog starijeg sina Petra i njegovo odrastanje. Tada je ostala sama i morala je da se bori za njega. Rekla mi je da sada uživa u odrastanju Pavla“, kaže Milenin suprug.

Naš sagovornik ističe da je svoju suprugu zvao „ljubičice moja“ i da je njihova ljubav bila bezgranična.

„Zbog svega što joj se u životu desilo imala je samo jednu molbu za mene – da je ništa ne spreči da zapamti odrastanje Pavla, da nema takvih problema. Željna je deteta bila. Ja sam joj rekao da ne brine, a sada se ovo desilo. U trenutku nesreće bio sam u Nemačkoj sa bratom. Njegova drugarica je pozvala, nije rekla ko je, već samo: „Nešto se desilo, saobraćajka, žena i dete.“ Tako smo saznali“, završio je Nemanja Tovilović, jer nije imao snage više da priča.

Podsetimo, Milena je poginula u nedelju kada je na nju i njenog trogodišnjeg sina naleteo vozač automobila.

Vozač N. D. (32) najpre je pobegao sa mesta nesreće, ali je ubrzo uhapšen. Prema nezvaničnim informacijama, on je imao 1.43 promila alkohola u krvi.

Kurir.rs/Nova

Sumnja se da se zapalio automobil u teretnom vagonu koji je bio deo kompozicije

Stotine putnika u Austriji evakuisano je iz noćnog voza u tunelu, nakon što je u vagonu izbio požar, a zvaničnici su saopštili da je oko 50 ljudi lakše povređeno.

Voz koji je išao iz Insbruka za Amsterdam zapalio se u regionu Tirol u sredu uveče u tunelu, zbog čega je 370 putnika hitno evakuisano.

Policija je saopštila da je oko 50 ljudi lakše povređeno ili imaju posledice zbog udisanja dima, prema austrijskim medijima prenosi AP.

Železnički operater OeBB saopštio je da je oštećenje nadzemnih vodova prijavljeno oko 20:40 časova i da se najverovatnije zapalio automobil u teretnom vagonu koji je bio deo kompozicije.

U saopštenju se navodi da je požar ugašen do 22:20 časova, u čemu je učestvovalo oko 20 vatrogasnih službi iz regiona, prenosi AP.

Izvor: telegraf.rs

U blizini Bora danas u 12:07 časova registrovan je zemljotres jačine 2,0 po Rihteru, objavio je Republički seizmološki zavod

Prema prvim podacima, epicentar je zabeležen na koordinatama 44,13 stepeni severne geografske širine i 22,16 stepeni istočne geografske dužine, na dubini od pet kilometara.

Potres ove jačine spada u slabije zemljotrese, ali može da se oseti u blizini epicentra, naročito u višespratnicama i na višim spratovima.

Za sada nema informacija o mogućoj materijalnoj šteti niti povređenima.

U nastavku pored ovoga možete pogledati još niz bizarnih stvari koje su se izdešavale, a koje su isplivale

Ne znamo kako je raditi kao stražar koji većinu radnog vremena provodi gledajući video prenos nadzornih kamera, ali jedno je sigurno: Internet bi bio puno dosadnije mesto da na društvenim mrežama ne postoje snimci tih kamera.

U tom okeanu punom svakakvih videa, često se mogu naći i zanimljivi snimci na kojima je zabeleženo nešto što se definitivno ne viđa često.

U nastavku pogledajte samo šta je jedna devojka radila! Au!

LOPOV JE PRIŠAO DEDI, A ONDA JE ZAŽALIO ZA CEO ŽIVOT

Svaki čovek ima mogućnost da zasija kao heroj, jedino što većina nas nikada ne iskoristi tu priliku.

Deluje kao da je ovaj deka celog života čekao šansu da pokaže svoje bokserske sposobnosti.

Očigledno, lopov koji je hteo da ga pokrade nije ni previše pametan ni previše hrabar, ali to nimalo ne umanjuje dedin podvig.

JEDAN SE ZALETEO NA ŽENU I TO POGREŠNU – GRDNO JE ZAŽALIO

Žiteljka Kostarike, Sol Vargas, postala je lokalna heroina nakon što se suprotstavila lopovu, u jednom restoranu, i sprečila da joj otme torbu.

Snimak incidenta je osvanuo na mrežama i brzo postao viralan, a prikazuje kako je hrabra 25-godišnja devojka ščepala zaprepašćenog prestupnika.

Prestupnik nije imao šansi

Dok je Sol plaćala doručak na kasi, nepoznati muškarac joj je prišao s leđa i pokušao da otme torbu. Međutim, nije računao na njene brze reflekse!

“Osetila sam da neko povlači torbu i pomislila – nećeš je odneti. Zgrabila sam čoveka, oborila ga na pod i udarala dok nije počeo da krvari”, ispričala je.

Na snimku se vidi da je iskoristila zahvat, kakav obično primenjuju majstori džiu-džice. Obavila je noge oko lopova i tako ga držala, dok zaposleni nisu pozvali policiju.

Svedoci navode da je prestupnik pokušao da se oslobodi, ali da ga je devojka potpuno kontrolisala, prenosi Indian Express.

“Naporno radim za svoj novac”

“Pustite je da završi, lopov ne vredi ništa”, napisao je jedan korisnik, a drugi se nadovezao: “Brzi refleksi i veština iskorišćeni na pravi način“.

Policija je uhapsila prestupnika koji je zadobio povrede lica. Devojka je izjavila da je u torbi imala oko 100.000 kolona (više od 17.000 dinara).

“Naporno radim za svoj novac i neću dozvoliti da mi ga neko otme”, dodala je.

Zanimljivo da Sol nikada nije prošla formalnu obuku iz borilačkih veština.

HAOS NA SVADBI! KUM PRETUKAO MLADU, A MLADOŽENJU PLJUNUO: Ni tu nije uspeo da stane, OTKRIO GORKU TAJNU PROŠLOSTI!

Nesvakidašnji incident zbio se pre nekoliko godina u Port-o-Prensu, glavnom gradu Haitija.

Kum po imenu Rikardo koji je došao na venčanje, pre prvog plesa mladenaca, ustao je i prišao mladoj koja je pričala sa majkom. Tada joj je lupio šamar, a onda, kada mu je uzvratila, udario ju je pesnicom u lice, te je pala na pod, preneo je tada News 13.

Mladoženja Semjuel je dotrčao, ali kum njega nije ni pipnuo, već ga je samo pljunuo u lice. Razjarena porodica sa obe strane, pritrčala je kumu da ga izbaci sa venčanja, ali on je, okružen svojim prijateljima, ujedno i mladoženjinim drugovima, zamolio samo da uzme mikrofon, kaže nekoliko reči i sam će otići sa proslave.

Rikardo je rekao kako ga je mlada, inače njegova tajna devojka, “vukla za nos” poslednje dve godine obećavajući mu da će raskinuti sa budućim mužem, njegovim prijateljem, pošto je bila oduvek zaljubljena u njega.

Potom je dodao da je zbog bogatog i uspešnog muža abortirala, iako ju je kum preklinjao da to ne čini jer je više od svega želeo dete s njom.

Svadba, ilustracijafoto: Youtube printscreen/ Clifton Lamb

“Računica joj je bila jasna – udati se za bogatog muža. Iako je mene oduvek volela. Na kraju mi je pre tri nedelje samo saopštila iznenada da se udaje i da joj se nikad više ne javim ni telefonom. A pre toga mi je obećavala da ćemo imati budućnost. Čak smo i dete napravili! A Semjuel mi je prošle godine pozajmio novac kad nisam imao šta da jedem i posle tri nedelje me je jurio da mu odmah vratim sve, iako je imao na računima toliko para da nas sve ovde može kupiti”, rekao je besni kum naglašavajući da je prihvatio da dođe na venčanje samo zbog toga što se osećao dužnim da to uradi jer mu je Semjuel pomogao kada mu je gorelo pod nogama.

Rikardo je potom prišao majci mlade i poljubio ju je u obraz govoreći joj da joj se san da on i njena ćerka budu zajedno nikad neće ostvariti. Mnoge zvanice, uključujući i mladinu majku bile su pogođene ovom pričom i nasilništvom Rikarda, te je ceremonija venčanja zaustavljena na pola sata.

HAOS I NA SVADBI U SRBIJI – Mladoženja pitao kuma jedno pitanje i životi im se okrenuli naopačke

Sve je počelo kada je zamolio svog najboljeg druga, mladog preduzetnika da njegovoj devojci, studentkinji četvrte godine omogući da stručnu praksu završi kod njega u firmi. Plašio se da će ukoliko ode u veliki grad na praksu, tamo i ostati i da će to biti kraj njihovoj dvogodišnjoj vezi.

Znao je da će je njegov najbolji drug, brat, paziti i da će joj pomoći da završi što pre sve obaveze koje su joj ostale oko fakulteta, kako bi napokon mogli da planiraju zajednički život. Devojka je završila praksu, a ubrzo ju je najbolji drug njenog dečka i zaposlio. Navodno mu je trebao tehnolog, a ona je taman za tih mesec dana ušla u posao.

Njegovoj sreći nije bilo kraja, mislio je kako će još jedna plata u kući svakako omogućiti da se što pre osamostale i zakažu svadbu. Iako je ona sve kasnije dolazila kući sa posla, sve češće odlazila na službena putovanja, on je ćutao. Dugovao je drugu što ju je uopšte zaposlio i tako im obezbedio da žive zajedno i nije želeo da pravi probleme.

Jednog dana, nakon što se ona po ko zna koji put tog meseca javila da će kasniti sa posla jer im je navodno inspekscija u firmi, otišao je sa drugarima na piće. Parkirajući se ispred lokalnog kafića s druge strane ulice primetio je druga kako sedi u kolima. Krenuvši da mu se javi, video je svoju devojku kako ulazi na prednje sedište i počinje da ga ljubi. Nije verovao svojim očima, njegov brat, drug iz detinjstva i njegova verenica zajedno. Sve mu je postalo jasno. I zašto ju je zaposlio i zašto su mesecima u nazad toliko “radili” prekovremeno.

Svadba je bila za manje od dva meseca, a čoveka koji ga je varao njemu na oči već je pitao da mu bude kum što je ovaj radosno prihvatio. Svoju devojku je beskrajno voleo i nije hteo da je izgubi, a bio je i iskren prema sebi. Znao je da u svojim godnama u malom gradu drugu ženu neće naći. Znao je da ne može bez nje. Ali njegovu izdaju nije mogao da podnese. Čovek kog je decenijama znao zabio mu je nož u leđa. Ipak, odlučio je da ćuti do svadbe.

Na dan venčanja, stajajo je rame uz rame sa kumom, zajedno su išli po mladu, ponašao se kao da je sve u redu. Gledao je kako je kum kupuje za njega, kako je grli oko struka i prima darove od nje. Uputili su se ka opštini na građansko venčanje.

Kada je matičar pitao uzima li je za ženu, ćutao je. Nastao je tajac jer nikome nije bilo jasno šta se dešava i zašto ne odgovara. A onda se okrenuo svom drugu i ozbiljno ga pitao: Kume, uzimam li je ja ili ti? Sada reci”. Želeo je da ga ponizi pred svima. Želeo je da ga uništi, da njegov ugled ukalja kao što je i on njegov. I uspeo je. Niko ga više nije gledao istim očima.

Kum je ćutao. Svi u sali svu shvatili šta se dešava, a mlada je krenula da plače. “Ti, kume, tvoja je žena. Ja sam joj samo šef”. Čim se potpisao u matičnu knjigu napustio je venčanje.

Devojčin najlepši dan pretvorio se u noćnu moru. Nije bilo klasičnog čestitanja i svi su je gledali ispod oka. Svom mužu je objasnila da ju je kum mesecima ucenjivao da će je ostaviti bez posla i da će ako ne bude sa njim dobiti otkaz. Lagala je. Sviđao joj se, jako, i ikao je svog dugogodišnjeg dečka volela podlegla je iskušenju i želela je da se zabavi sa svojim šefom. Prijala joj je pažnja koja je s godinama u vezi izbledela. Ipak, nije ga volela. Zato je uprkos poniženju koje je u trenutku doživljavala ćutala. Spasila je vezu i dobila brak. Nikada više nije otišla na posao.

Ipak, svoju kaznu plaća i dan danas. U društvu je gledaju s prekorom, iako su prošle godina od venčanja, a ova priča se prepičava po Srbiji i nije poznato da li je u pitanju urbana legenda ili istinit događaj.

NA JEDNOJ SVADBI NASTAO I HAOS ZBOG KOVERTI

Sigurno ste čuli nekoliko puta u životu da se mladenci posle svadbe žale kako im je neko umesto poklona ili novca “uvalio” praznu kovertu.

A u svemu je najgore što prevarant obično ostane neotkriven, pošto mladenci usred gužve ne proveravaju ko im je šta dao u ruke.

Bivša mlada Barbara, sada udata žena sa dvoje dece, otkrila je na jednom srpskom internet forumu da je na sopstvenom venčanju dobila ne jednu ili dve, već čak tri prazne koverte.

Priča se povela o neobičnim (u najmanju ruku) svadbenim običajima, nekim prilično neprijatnim – poput onog da se javno upisuje koliko para je koji gost dao ili koji poklon doneo, pa do onih nekih zastarelih po kojima svekar polaže pravo na prvu bračnu noć sa mladom.

Ali ono što je najviše “raspalilo” forumaše jeste baš tapriča o praznim kovertama. Kako je većina istakla, nije sramota ako nemaš para za poklon, ali je “odvratno ako lažeš i obmanjuješ mladence koji su ti ili neki prijatelji ili, još gore, rodbina”.

Svoje iskustvo podelio je jedan korisnik ovog foruma iz Čačka po imenu Milutin, a njegova zaista neverovatna priča izazvala je pregršt komentara na mreži… Evo šta se to Milutinu dogodilo:

– Oženio sam se pre 12 godina i, hvala Bogu, još sam u braku. Bolju ženu nisam mogao da odaberem i ako mene pitate, svima bih savetovao brak. Ali posle iskustva koje sam imao, ne bih i venčanje – počeo je ovim rečima svoju priču.

– Svadba je bila za 300 gostiju, i žena i ja imamo dosta prijatelja i rodbine, pa jednostavno nismo mogli da smanjimo. Pare smo pozajmili, računajući da ćemo ih vratiti posle venčanja, jer smo većini, makar onim najbližim, poručili da bi nam više značile pare od poklona – iskren je Milutin.

– Sve je bilo super, bilo je veselo, igralo se do jedan u noć… Posle smo, kako je to običaj, žena i ja otvarali poklone, a pare iz označenih koverata smo stavljali na gomilu. Znao sam da će biti nekih nepotpisanih poklona i koverti, uvek se desi da se zaboravi čestitka u poslednjem trenutku. Ali rekoh da ih ne mešam sa drugima, lakše ću onda “provaliti” šta je od koga i kome da se zahvalim na pravi način. Da ne bude zovem Đoleta da mu kažem “hvala na tosteru”, a on čovek uzeo TV. Nije u redu – rekao je on.

Dođem ti 50 evra

A onda se desilo ono za šta je Milutin čuo da se dešavalo mladencima, ali nikada nekome njemu bliskom. Naišao je na praznu kovertu…

– Otvaramo mi tako te koverte, a ljudi su davali koliko je ko imao – 20, 30, 50, 100 evra… Svako prema svojim mogućnostima. Dobar drug iz vojske, a za koga sam znao da je u finansijskim problemima, napravio je foru, pa je u kovertu stavio papirić na kome piše: “Dođem ti 50 evra”. I stvarno mi je posle pola godine dao pare. Ali, da se vratim… Uzimam ja tako jednu belu kovertu, znate one “pljosnate” kao za račune, i vidim da je tanka… Otvorim, a unutra ništa! – šokirano je naveo Milutin.

– Au, bog te maz’o, pa to se stvarno dešava, pomislim. Pitam ženu je l’ ima ideju ko bi mogao da bude, ona kaže da nema. Stvarno su nam svi gosti bili vrlo bliski. Ako nije familija, onda su prijatelji iz detinjstva. Bilo je tu njenih drugarica i mojih drugova koji su poveli momke i devojke, a koje ne poznajemo, ali oni i nisu davali pokone. Dakle, blizak krug od 300 ljudi, a među njima “korov”… Pa, da li je moguće? – kaže Milutin.

I ja sam Srbin

Izdaja ga je toliko pogodila da se zainatio da istera celu priču do kraja. Konsultovao se sa ženom, zaključili su da se najverovatnije radi o nekom daljem rođaku, jer su prijatelje koje su zvali znali od detinjstva, odrasli su zajedno…

– “Znam ja Srbe u dušu, pa i ja sam Srbin, mene su našli”, pomislim i krenem da zovem redom telefonom one koji se nisu potpisali na poklon. Jedan rođak, drugi rođak, tetka s tatine strane, ujak s mamine i tako redom. Lepo ja sve, pitam je l’ im bilo lepo, zahvalim se na poklonu, pa kažem: “Jao, pobrkale nam se čestitke, baš me sramota, ne znam na čemu da se zahvalim…?” I onda oni kažu – te pekač, pa 50 evra, set posuđa, i tako… Krug se suzio, svi od rodbine su nešto dali. Ostalo mi samo par prijatelja. Neke dve njene drugarice i moja tri drugara, od kojih sam sa jednim zaista odrastao. Išli zajedno u vrtić, školu, živi u mojoj ulici, druga kuća od mojih roditelja… Posle srednje je otišao u Ameriku, bio tamo nekih desetak godina, pa kako nije bilo posla, vratio se i sad je opet kod svojih. Rekoh, daj i njega da prebrinem, ubeđen da nije on prevarant – priča Milutin.

– Pozovem ga, pa opet odglumim sve po redu – kako me je sramota, eto zovem da se zahvalim, a ne znam na čemu… itd, kad ono tajac…. Ćuti on s druge strane telefona. Rekoh (neću ime da mu kažem, da ga dalje ne brukam): “Što ćutiš, šta je bilo?” I tu on počne nešto da “maže”. Te izgubila mu se čestitka, te je stavio 200 evra, te je ostavio pare da njegovi daju… Vidim ja koliko je sati… Zahvalim mu se što je bio na venčanju i kažem: “Druže, mogao si da mi kažeš da nemaš, ne bi bio nikakav problem… ‘Ajd, na zdravlje ti bilo”. Više nikada mi se nije javio, niti ja njemu. A njegovi roditelji crvene svaki put kad me sretnu. Šta će nesrećnici, sramota ih na njegov red – ovim rečima je završio svoju ispovest Milutin.

Njegova priča je izazvala burne reakcije, dosta je bilo onih koji su mu čestitali što nije prećutao, a tek poneko ga je nazvao “sitnom dušom” i da je trebalo da pusti sve i “da ne ruši staro prijateljstvo zbog glupih para”.

Dramatični snimci na prelazu

Jermenski graničar i još jedan iz Azerbejdžana ranjeni su 15. juna u razmeni vatre na ulazu u sporni region Nagorno-Karabah.

U saopštenju, Nacionalna služba bezbednosti Jermenije saopštila je da je grupa azerbejdžanskih graničara pokušala da pređe most preko reke Hakari, koja označava međunarodno priznatu granicu između dve zemlje, i da istakne zastavu na jermenskoj teritoriji. Služba je dodala da je pokušaj osujećen.

Most se nalazi na početku koridora Lačin, poslednjeg preostalog puta koji povezuje Jermeniju sa Nagorno-Karabahom, koji je uglavnom naseljen etničkim Jermenima. Ključni koridor je pod nadzorom ruskih mirovnih snaga.

Na snimcima koji su se pojavili na mreži vide se azerbejdžanski graničari koji su bili pod vatrom dok su pokušavali da podignu svoju zastavu. Graničari su bili u pratnji jednog broja ruskih mirovnjaka.

Nakon jermenskog napada, Azerbejdžan je zatvorio koridor Lačin, sprečavajući Jermene da napuste ili uđu u Nagorno-Karabah.

TASS je citirao graničnu službu Azerbejdžana koja je rekla da je jedan od njenih stražara ranjen u napadu. Kasnije je ruska novinska agencija citirala jermensku graničnu službu da je jedan od njenih stražara ranjen tokom azerbejdžanskog granatiranja sela u blizini mosta.

Lačinski koridor je blokiran za većinu saobraćaja od decembra, nakon što su azerbejdžanski civili koji su se identifikovali kao aktivisti za zaštitu životne sredine započeli blokadu.

Tenzije između Jermenije i Azerbejdžana su ostale visoke nakon rata u Nagorno-Karabahu 2020. Raspoređivanje ruskih mirovnih snaga pomoglo je da se spreči bilo kakva dalja eskalacija. Međutim, dve zemlje tek treba da postignu rešenje i okončaju sukob.

Izvor: srbijadanas.rs

Meteorolog Todorović najavio sneg sledeće nedelje. Otkrio i šta nas čeka do kraja septembra i u oktobru.

Jesen je stigla, a ona sa sobom nosi i promenljivo vreme, zbog čega na ulicama Srbije možemo videti ljude koji nose kratke rukave, ali i one u jaknama. Kako nas vreme ne bi iznenadilo, vremensku prognozu za naredne dane izneo je meteorolog Nedeljko Todorović.

– Danas nas očekuje promenljivo oblačno, možda stepen ili dva niža maksimalna temperatura, od 18 do 20 stepeni. Biće pojave kratkotrajne, slabe kiše, uglavnom u južnoj polovini Srbije, dok je u Beogradu manje verovatno. U nedelju će biti više oblačnosti, košava će oslabiti u odnosu na subotu i petak, a biće kiše u centralnim i južnim krajevima koja bi bila malo duža, trajala bi do noći ka ponedeljku – kaže Todorović.

Todorović kaže da Beograđani mogu očekivati kišu u nedelju, ali će je biti daleko manje nego na jugu države.

– Od ponedeljka sledi dalji pad temperature jer pristiže hladniji vazduh sa severo-istoka Evrope. Na jugu će biti i retke pojave grmljavine, ali građani ne treba da se iznenade ako je čuju – kaže Todorović.

Kada je u pitanju košava, meteorolog je objasnio da se ona u septembru “zagreva”, pa je obično da tokom ovog meseca ona bude nešto toplija, ali je ipak primetno i da već i hladi, pa će u oktobru i novembru biti sve više košave koja će donositi utisak hladnoće.

Todorović je objasnio i da vetar oduzima toplotu tela, pa deluje da je temperatura mnogo niža nego što zapravo jeste.

Vremenska prognoza za oktobar

– Vreme iznenadi. Karakteristika naše klime je promenljivost. Septembar je jesenji mesec, ali je produženo leto pa ga čini malo toplijim, dok oktobar i novembar donose dalje padove temperature. Početak oktobra će ipak biti hladan, do tećeg ili četvrtog, sa maksimalnim temperaturama ispod 20 stepeni, što je ispod proseka. Biće kiše, ne znam tačno još koliko, ali treba računati na kišnu varijantu. Vreme bi se prolepšalo posle 5. ili 6. oktobra – kaže Todorović.

Todorović je objasnio da je srednji datum za pojavu temperature od 25 stepeni 13. oktobar, što se smatra letnjom temperaturom, a navodi i da je velika verovatnoća da će sredina oktobra biti toplija od njegovog početka.

– Nema još snega, ali je nagoveštaj da će sredinom naredne sedmice u višim planinskim predelima biti snega, ne verujem da će se zadržati. Nezgodno je što će posle tog zahlađenja, kada dođe do razvedravanja biti u jutarnjim satima i slabog mraza u brdsko-planinskim predelima, dok je u Beogradu i Vojvodini mala šansa. Pri kraju oktobra možemo očekivati mraz i u nižim predelima Srbije – kaže Todorović.

Meteorolog kaže da je velika verovatnoća da ćemo prvi sneg ugledati krajem novembra, ali da je prerano praviti takve prognoze.