Zbog prvog ozbiljnijeg snega ove sezone, koji je zahvatio Alpe, došlo je do zatvaranja više planinskih puteva i otežanog saobraćaja u delovima Švajcarske, Italije i Francuske.
U Švajcarskoj je u subotu na visinama iznad 2.000 metara palo do 20 centimetara snega, zbog čega su vlasti zatvorile niz važnih planinskih prevoja. Prema informacijama Turističkog kluba Švajcarske (Touring Club Schweiz – TCS), zatvoreni su prevoji Furka, Gotard, Grimsel, Nufenen, Pragel, San Bernardino i Susten – sve iz bezbednosnih razloga.
Inače, ove deonice se redovno zatvaraju tokom zime, obično od novembra do maja ili juna.
Zbog snežnih uslova došlo je i do saobraćajnih zastoja, posebno ispred tunela Gotard, gde su putnici čekali i do sat i po u pravcu juga, te do sat i 20 minuta prema severu. TCS je preporučio korišćenje alternativne rute preko tunela San Bernardino.
Savezni zavod za meteorologiju i klimatologiju (MeteoSwiss) prognozirao je za subotu granicu snega između 1.600 i 2.000 metara, sa dodatnim padavinama tokom dana – posebno u središnjim Alpama. Ove snežne padavine rezultat su tzv. visinskog minimuma, naveli su iz MeteoSwissa.
Kako prenosi portal poduckun.net, pogreb je održan u krugu porodice, prijatelja i tenisera koje je tokom dugog trenerskog rada stvarao i vodio, često i u ulozi više od mentora.
Pilić je preminuo u 87. godini u Opatiji, gradu u kojem je živio i zajedno sa suprugom Milicom Mijom Adamović vodio svoju poznatu tenisku akademiju.
Na oproštaju su, uz članove porodice, bili i brojni istaknuti igrači među kojima Novak Đoković, Mario Ančić i Ivan Ljubičić, a venac je poslao Slobodan Boba Živojinović.
– Mi smo u suštini njegovi učenici, njegovi sledbenici, njegov legat. Kao što smo malopre pričali, on će živeti – doveka. Dok god smo mi živi, mi ćemo slaviti njegovo ime i sve što je on napravio za tenis. I hrvatski, i naš u Srbiji, evropski, svetski… tako da, hvala ti, Niko i, u zdravlje… – rekao je Đoković.
Halid Bešlić: Borba za Život i Snaga Prijateljstva
Halid Bešlić, jedna od najomiljenijih figura na muzičkoj sceni Balkana, prolazi kroz teške trenutke zbog ozbiljnih zdravstvenih problema. Vijesti o njegovom stanju brzo su se proširile među njegovim obožavaocima, prijateljima i porodicom, izazivajući duboku zabrinutost i emotivne reakcije. Njegov blizak prijatelj, estradni umjetnik Šerif Konjević, otvoreno je govorio o Halidovoj borbi, odražavajući snagu njihovog prijateljstva i važnost emotivne podrške u ovim teškim vremenima. Ova situacija dodatno osvjetljava koliko su prijateljstvo i podrška bitni u životu, posebno u trenucima kada se suočavamo s izazovima koji testiraju našu izdržljivost.Sadržaj se nastavlja nakon oglasa
Halid trenutno boravi na odjelu onkologije, gdje se suočava s ozbiljnom bolešću koja je pogodila sve koji ga cijene i vole. Njegova karijera bila je ispunjena hitovima koji su ostavili dubok trag u srcima mnogih, a sada, suočen s ovom teškom situacijom, njegovo stanje dodatno naglašava krhkost ljudskog života i vrijednost svakog trenutka. Šerif Konjević, vođen željom da pruži podršku svom prijatelju, nedavno je podijelio svoja saznanja o Halidovom stanju tokom jednog video poziva. “Halid izgleda dobro, s obzirom na okolnosti,” rekao je Šerif, naglašavajući važnost očuvanja optimizma u teškim vremenima.
Ojačavanje Prijateljstva u Teškim Trenucima
Njihovo prijateljstvo, koje seže u daleku prošlost, zasniva se na međusobnom povjerenju i podršci. “Ja sam jedini koji zna sve o Halidu, i dobro i zlo,” istakao je Konjević, ukazujući na to koliko su njihovi životi isprepleteni. Tokom godina, prolazili su kroz razne izazove, ali su uvijek ostajali jedni drugima oslonac. U svijetu estrade, gdje su prijateljstva često površna, njihova veza ostaje snažna i iskrena, što dodatno naglašava vrijednost pravih prijatelja u životu. Ova situacija podseća sve nas na važnost podrške i suosjećanja, kako u privatnom životu, tako i u javnim sferama.
Šerif je također istakao koliko mu je Halid inspiracija zbog svoje hrabrosti i upornosti u borbi s bolešću. “Nisam sklon da verujem ljudima lako, ali Halid je poseban,” rekao je, pokazujući time koliko je važna podrška koju pružaju jedan drugom. Ova izjava nije samo odraz njihovog prijateljstva, već i snažne poruke svima koji se suočavaju s teškim životnim okolnostima – važnost međusobnog ohrabrivanja i razumijevanja. Halidova borba, uz Šerifovu podršku, može poslužiti kao inspiracija za mnoge koji se sami bore sa sličnim izazovima.
Da li je sramota imati brata koga je majka ostavila kad je imao pet godina i nikad nije pitala za njega? Zašto se sestra stidi brata kad joj čestita rođendan jer on ima Daunov sindrom? Obriše njegovu poruku, a on non-stop priča kako ima sestru i brata. Ne daj Bože nikome što je on nedužan doživeo”, napisala je jedna Ljiljana u svojoj objavi na Fejsbuku.
Ko je Ljiljana tom mladom čoveku, ako mu nije majka? Šta je ta nedužna dušica sa Daunovim sindromom strašno doživela? Sva ta pitanja su nam se vrzmala po glavi dok nismo kontaktirali Ljiljanu Veličković. E, onda nam je i srce odreagovalo, jer ono što nam je ona ispričala zaista je i za plakanje i za divljenje.
– Ja sam Aleksandrov staratelj od kad mu je otac preminuo pre tri godine. Jovana je njegova sestra po majci, ima i brata. Majka ga je napustila kad je imao pet godina, a ni brat ni sestra ne žele ništa sa njim da imaju – započinje ovu tužnu porodičnu priču Ljiljana, rođena Smederevka, koja sa svojim nezvaničnim pastorkom živi u mestu Krčmare podbo Divčibara.
Kažemo “nezvaničnim” jer se ona nikada za 16 godina veze sa Acinim ocem nije venčala s njim. No, u životu su papiri i forme uvek manje bitni od suštine, a ona je takva da su se Aleksandar i Ljiljana odmah zavoleli.
– Te 2006. kad sam došla da živim sa njegovim ocem, on je imao nekih 14 godina i crtao je nešto. Pokazao mi je crtež i pitao: “Šta je ovo?”. Ja sam prećutala, a on je rekao: “Pitao sam te nešto” – prisetila se Ljiljana u razgovoru za Telegraf tog prvog susreta sa SVOJIM DETETOM (nema navodnika i velika su slova, sa razlogom, ali o tome u nastavku, koji red ispod ovog), čime je on ilustrovao izuzetnu razboritost.
Baba i deda mu nisu dali da ide u školu
Nju ima, iako sticajem okolnosti nikada nije išao u školu, a ima 34 godine.
– Da. Baba i deda po ocu, koji su se sve do njihove smrti (2016. i 2017. godine) brinuli o njemu, jer su i pored prisutnog sina, a Acinog oca, voleli da vode glavnu reč, nisu hteli da ga daju u školu. On vrlo malo zna da piše slova i brojeve. I što je znao, zaboravi, pa se ja nerviram, jer sam ga ja to učila – kaže naša sagovornica.
E sad, zašto smo napisali SVOJIM DETETOM? Zato što je Ljiljana mnogo više majka Aleksandru od one koja ga je rodila i koja ga je ne samo napustila kad je imao pet godina, nego kad joj ga neko spomene, ne želi ni da zna da je živ.
– Kad je 2022. godine rađena ostavinska rasprava posle suprugove smrti, Centar za socijalni rad je zvao radi starateljstva i majku Acinu i tetku po ocu, takođe i brata i sestru po majci, jer su bili punoletni. Niko nije hteo da preuzme brigu. Sestra njegova od tetke je pitala: “Zašto ga neće, pa on je naš” – prenosi nam gospođa Veličković detalje ove tužne priče.
Aleksandar, s druge strane, od majke i dalje nije odustao. Takođe, ni od sestre ni brata.
– Njegova sestra po majci Jovana ima nešto manje od 30 godina i 2,3 dece. Sa njom sam pre nekih 7-8 godina postala prijatelj na Fejsbuku i tad sam joj rekla da Aca stalno pita za nju i želi da je vidi, a ona kaže da ima samo jednog brata. Ja joj svake godine čestitam rođendan u svoje i njegovo ime, a ove godine je poslata posebna poruka od njega i slika njegova. Ona je sve to obrisala – priča Ljiljana.
Ljubav za sve ljude i životinje Iako ga u dubini duše to sve sigurno veoma tišti, ovaj 34-ogodišnjak nije pun gneva ni prema kome. Naprotiv, iz njega isijava ogromna ljubav za sve.
– Veoma je osećajan. Vi nemate pojma kako on grli. Ma najjače i najlepše – s radošću u glasu ističe ova predivna žena.
Voli on veoma i životinje domaće koje on i njegova Ljilja gaje u Krčmarima.
– Imamo ovce, morke, kozu, jare, piliće. To je ono čime se on bavi i što ga ispunjava. Izvede ovce ujutru na ispašu i priča sa njima. A one ga tako pomno slušaju – kaže naša sagovornica. Te životinje su mu ujedno i jedino stalno društvo, jer druženje sa ljudima ima tek ako neko svrati kod njih. Voli i decu iz komšiluka.
– Zna da se naljuti kad neko obeća da će doći, a ne dođe. Inače se vezuje za ljude, pa mu doktora koji ga je operisao ove godine u aprilu od katarakte zove “moj drug”. I vozače autobusa tako oslovljava – opisuje nam gospođa Veličković veličinu duše njenog Ace.
Inače, zbog pomenutih životinja, kao i bašte o kojoj se zajedno brinu, on neće da proda očevinu koju je nasledio pre tri godine. Na nju Ljilja nije imala zakonsko pravo jer je sa suprugom bila u vanbračnoj zajednici.
“Nemoj da me grdiš, ja sam dobar, sve radim” Od oca mu je, osim kuće i imanja, ostala i porodična penzija, a tu je i novčana nadoknada za tuđu negu i pomoć.
– Aleksandar je pre tri godine proglašen trajno nesposobnim za rad. Ima 70 odsto telesnog oštećenja. Više od 70 odsto, kad se ima, onda se i po tom osnovu dobija pomoć – ukazuje naša sagovornica.
Mimo navedenog, Ljiljana i NJENO DETE (i opet pišemo namerno ovako), žive od njene plate koju zaradi radeći u kuhinji jednog restorana na Divčibarama. Odatle redovno i donosi kvalitetne obroke za njega.
– Kad se vraćam s posla udaljenog nekih 14 kilometara od naše kuće, on me zove da vidi kad ću izaći iz autobusa. Zna da su mi ruke pune i želi da mi pomogne – priča gospođa Veličković o brižnoj duši SVOG DETETA.
Kaže da se on jako zabrine kad ona ode kod lekara na neke preglede i snimanja, pa je, iako mu skrene pažnju da to ne čini, zove povremeno da vidi da li je dobro.
– Naljutim se ja nekad na njega, prosto, nije mi lako, planem. A on kaže: “Nemoj da me grdiš, ja sam dobar, sve radim”. Ume da bude i vickast, pa ja tako kad povisim ton, on će meni: “Ja se ne svađam, ja ćutim. Ti se svađaš” – kroz smeh nam prepričava Ljiljana zanimljive “epizode” sa Acom.
Oduvek voljen od strane Ljiljine porodice Za razliku od rodbine sa očeve i majčine strane, on od strane njenih i majke i sestre i njihove cele porodice ima oduvek veliku ljubav. Imaju je i oni od njega.
– Jako su vezani. Ja kad par dana ne zovem majku, on kaže: “Zovi majku, ona te je rodila”. Takođe je veoma vezan i za decu moje sestre, pa i njihovu decu. Oni ga smatraju ujakom, a on njih sestrićima. Recimo, kad štuca, kaže: “Jao, pominje me Jakov” – priča naša sagovornica.
Ljiljana i Aleksandrov otac, koji je radio u lokalnom “Vodovodu”, dobro su se slagali iako je on umeo da popije. Kaže da je bio dobar čovek i da ga i dan-danas svi po lepom pominju u njegovom kraju. “Otišao” je brzo pre tri godine, za svega par meseci bolest ga je savladala. On otišao, a ostao njegov sin sa kojim je, realno, tek po smrti njegovih “dominantnih” rođaka (te 2016/2017), čestito krenuo da se zbližava. No, Bog ga je pogledao sa Ljiljanom u njegovom životu, te je i na “onaj svet” otišao miran znajući kome ostavlja svoje jedino čedo.
A tom čedu SAMO JE LJILJANA MAJKA, a njoj je on JEDINO DETE. Svoje biološko nikada nije imala.
– Jako voli i on mene i ja njega. Znate, roditelj nije samo onaj ko stvori, odnosno rodi dete, već pre svega onaj ko ga odgaji – završava svoju ispovest za naš portal Ljiljana Veličković.
Rodiš dete sa Daunovim sindromom, urođenom srčanom manom i bez obzira što mu baš takvom duplo više trebaš nego što su majke potrebne zdravoj deci – ti ga napustiš. Ali srećom, Bog pošalje anđela-čuvara, te opet imaš MAJČINSKU LJUBAV.
Policija u beogradskoj opštini Grocka uhapsila je večeras oko 18 sati muškarca (30), zbog krivičnog dela nanošenje teških telesnih povreda i po nalogu Drugog osnovnog javnog tužilaštva odredila mu pritvor do 48 sati.
On se sumnjiči da je muškarca (40), koji je bio pod dejstvom alkohola, šutirao nogama po glavi i stomaku.
Lekari Urgentnog centra se bore za život povređenog, njemu je pukla slezina od batina i život mu je ugrožen.
Oglasila se majka ubijenog mladića (23) i otkrila nepoznate detalje zločina koji se dogodio u noći između 30. i 31. avgusta, dva sata iza ponoći u Kursulinoj ulici na Vračaru u Beogradu.
– Ubili su mi sina jedinca! Svirepo su ga ubili bez ijednog jedinog povoda, dečka kog nisu ni poznavali… Sotone i klošari…
Ovim rečima za Kurir započela je ispovest majka studenta (23) koji je brutalno ubijen te noći.
Četvorica napadača naneli su mu jezive i brojne povrede nožem, a njegovog prijatelja (23) su tom prilikom teško povredili.
Imala sam samo njega
– Život mi se pretvorio u pakao! Neko je bez ikakvog razloga odlučio da nam naruši mir, od harmoničnog i normalnog života sada živim život pod jakim terapijama. Ja sam imala samo njega, oduzeli su mi sina jedinca – priča neutešna majka i priseća se kobne večeri kada je ostala bez sina.
– Tog kobnog dana on je sa drugom odlučio da proslavi svoj uspešno odrađeni ispitni rok. Inače, te nedelje je dao tri ispita na Fakultetu za bezbednost i odlučili su da odu na piće u kraju. Čuli smo se telefonom i rekao mi je da će malo izaći, a od ponedeljka, kako mi je rekao: “Idemo u nove radne pobede”. Završili smo tada razgovor, ali smo se opet čuli negde oko 1.20 časova iza ponoći.
Sa knedlom u grlu, majka se dostojanstveno borila sa tugom i bolom koju oseća skoro mesec dana, da nastavio razgovor.
– Čuli smo se i pitala sam ga gde mi je ostavio daljinski, jer je bio u mojoj sobi. Tada sam ga pitala kada će doći kući, rekao je da uskoro dolazi – kaže majka i nastavlja:
– Probudila sam se oko 7.20 časova i videla da mi nema deteta. Ustala sam i besomučno ga zvala na telefon. Na njegov telefon mi se javila neka devojka koja mi je rekla da mogu da dođem do kladionice kako bih preuzela telefon. Bila sam začuđena i uplašila sam se šta se dogodilo, zašto mu je telefon tamo. Pošto je ta kladionica na nekih 300 metara od naše kući, usput sam ušla na vesti i videla da su dva mladića od 23 godine izbodena nožem na Vračaru.
Nije izdržao…
Otišla je, kako kaže, u kladionicu i raspitivala se šta se dogodilo, tada su joj radnici rekli da su dva mladića izbodena, ali da ne znaju detalje.
– Zvala sam odmah Hitnu pomoć da se raspitam gde su prevezena ta dva momka koja su napadnuta. Dobila sam odgovor da se nalaze u Urgentnom centru. Krenula sam ka bolnici, a onda sam opet pogledala vesti i videla da je jedan mladić i pored reanimacije preminuo – govori majka i objašnjava da su joj tada lekari rekli da su pokušali da ga ožive sat i po vremena, ali da nisu uspeli da ga spasu, jer su povrede koje je zadobio bile teške.
– Njegov prijatelj je operisan, zadobio je teške povrede. On se i dalje nalazi u bolnici, dok moj sin nije izdržao, preminuo je. Tada se moj život promenio, oduzeli su jedan mlad život, budućnost, kako njemu, tako i meni – priča naša sagovornica.
Sagovornica navodi da informacije koje je dobila iz dosadašnje istrage, ukazuju da se brutalno ubistvo dogodilo iz čista mira.
– Bila sam u policijskoj stanici, gde mi je rečeno da je ovo ubistvo bez pozadine! Nije bilo nikakve svađe ni sukoba. On nije ni poznavao te momke koji su ih napali. U pitanju su, inače, četiri napadača od kojih su dvojica maloletnici od po 17 godina, dok su druga dvojica stara oko 19 godina. Trojica su lišena slobode, tačnije jedan se predao u pratnji advokata, dok su druga dvojica uhapšena. Što se tiče četvrtog, osumnjičenog (19), on je da kažemo, direktni izvršilac zločina i za njim se traga – navodi majka:
– Ono što sam saznala da se dogodilo kobne večeri jeste da su moj sin i njegov prijatelj sedeli prvo u nekom kafiću i da su tu bili do ponoći, ali su hteli još malo da se druže, pa su otišli u kladionicu, jer u to vreme u kraju ništa ne radi. Sedeli su unutra, a za to vreme u lokalu su bila i dvojica od četvorice napadača. Oni su, navodno, izgrali rulet i dobacivali “kako će oni sad da drže Vračar”. Moj sin i njegov drug su se nasmejali na to, i na tome se završilo.
Namamljeni
Međutim, kako nam dalje objašnjava majka, napadači su se za pola sata vratili u kladionicu.
– Ušli su u lokal i rekli mom sinu i njegovom prijatelju: “Izađite napolje da popričamo!”. Oni su tada izašli. Namamljeni su. Ispred su ih čekala još dvojica napadača i tada su ih izboli. Dogodilo se svirepo ubistvo – kaže majka i dodaje:
– Ubili su mi sina jedinca. Nikad ranije nije video te momke, nije ni znao da posotoje, nikad nisu pričali, a svirepo su ga ubili. Ubica je i dalje u bekstvu, među nama je!
Na pružnom pravcu od Valjeva ka Kosjeriću, u mestu Ražana, tokom noći došlo je do ozbiljne železničke nezgode kada su iz šina iskliznule dve cisterne pune nafte.
– Ogromna količina nafte se izlila, a na licu mesta nalaze se vatrogasci i policija koji obezbeđuju teren. Za sada nije poznat uzrok iskliznuća, a istraga i uviđaj pokazaće šta je dovelo do nezgode – potvrđeno je za agenciju RINA.
Vidi galerijuPrve slike sa lica mesta kod Kosjerića Foto: RINA
Saobraćaj na ovoj deonici pruge privremeno je obustavljen dok traje intervencija i sanacija posledica.
“Najteže mi je što sam tek počeo da gradim život sa nekim… Sve je nestalo preko noći, u sekundi. Deca su ovde, ne možeš im pokazati da ti nije dobro, i sve mi je strašno. Živim kao da preživljavam, kao da samo čekam da prođe dan, da pronađem neki smisao za sebe. Valjda ću vremenom, kada se sve slegne, pronaći neki mir”, kaže Matija Mrnjavčić (29) iz Velike Ravene, naselja u okviru Križevaca u Hrvatskoj.
U noći 17. avgusta prošle godine, Ivan Bakić (30) je izgubio suprugu Luciju (24) u nesreći koju je izazvao pijani vozač na Viru, a on i njegov sin su ostali sa trajnim povredama. Matija je zadobio teške povrede karlice i noge, a njegov tada trogodišnji sin teške povrede glave. Jedva je preživeo, ali je danas stopostotni invalid. Povređeno je još dvoje dece, najstarija ćerka, tada stara četiri i po godine, kao i najmlađi sin, koji je imao samo 11 meseci. Psihološke posledice i bol će ga verovatno pratiti do kraja života.
Seća se nesreće. Seća se koliko se bespomoćno osećao jer je bio toliko slomljen da nije mogao da ustane. Seća se i ljudi koji su došli na mesto nesreće i pomogli, vatrogasaca koji su prvi stigli i čekanja na kola hitne pomoći, koja nisu došla po njega više od sat vremena. Seća se i pijanog vozača, koji je ostao tamo, ali nikome nije pomogao. Matija kaže da je verovatno bio u šoku kada je video decu, krv kako leti svuda i čuo ih kako plaču. Nikada ih nije pozvao da pita kako su, samo je preko svog advokata poslao telegram saučešća.
Matija nam otkriva da su čuli vozača kako dolazi, ali nisu mogli ništa da urade, nigde da se sakriju. Nije bilo trotoara pored puta kojim su hodali, bilo je mračno. Vozač je ušao u ulicu vozeći skoro 80 kilometara na sat. Izgubio je kontrolu i udario u kamen.
– Izleteo je i čulo se pucketanje, krckanje plastike. Više nije mogao da kontroliše vozilo, a mi smo bili tamo. Udario je ženu svom snagom, ona je imala mnogo povreda i preminula je na licu mesta. Mene je udario više sa strane, zgnječio mi karlicu i nogu. Sinovi su bili u kolicima, a devojčica je bila na vratu žene. Kada je udario ženu, devojčica je odletela. Sreća je što je nije udario auto. Bila je sva izgrebana od asfalta i kamenja. Najmlađa je imala lakše povrede, jednu ogrebotinu – priča Matija.
Najmlađi, nastavlja, bio je vezan u kolicima koja je gurao i udar je odbacio njega i nosiljku za bebe. Nisu ga odmah ni pronašli na licu mesta. Pronašli su ga prolaznici koji su dva ili tri sata kasnije čuli plač bebe. Nisu znali čije je dete, pa su pozvali policiju i zamolili da ih prate do bolnice. Tamo su shvatili čije bi dete moglo biti.
– Nesreća se dogodila u 23:40, a hitna pomoć me je pokupila u 1 sat ujutru. Decu su odveli ranije. Ljudi koji su bili tamo su stalno zvali, vikali: ‘Pošaljite hitnu pomoć, ima mnogo povređenih’. Sve je išlo veoma sporo. Kada su me stavili u ambulantna kola, rekao sam im da pozovu mamu i samo joj kažu da smo imali nesreću, da neko dođe. Bio sam svestan sve do bolnice, onda sam se onesvestio – seća se Matija trenutaka koji su zauvek promenili živote ove mlade porodice.
Poznavao je svoju ženu iz sela. Bili su zajedno na venčanju, zapali su jedno drugom za oko. Počeli su da se dopisuju, a zatim i da se upoznaju. Sve se dogodilo brzo. Ona je tek završila srednju školu kada su se ozbiljno zaljubili i ubrzo su se uselili kod njega. Želeli su decu, dobili su jedno, pa drugo, pa treće…
Ona je po zanimanju bila pekarka, on radi u pošti u skladištu kao viljuškar. Matija dobro poznaje Vira, često je tamo odlazio sa roditeljima. Te večeri su bili na koncertu. Krenuli su peške jer im se auto zaglavio u centru, nisu mogli da izađu. Pre nego što je pijani vozač prošao, prošla su dva ili tri auta, samo su ih zaobišli.
Prema optužnici, Ivan Bakić je imao 1,4 promila alkohola u sistemu i vozio je brzinom od 78 kilometara na sat. Izgubio je kontrolu na ravnom delu puta i desnom stranom vozila udario u kamenje sa desne strane puta, a zatim i u pešake. I Matija i Lucija su imali uključene bliceve mobilnih telefona. Bakić tokom istrage nije negirao krivicu. Rekao je da mu je žao i da se ničega ne seća osim da je video crnu senku, prevrnut automobil i to je sve što zna. Na sudu je ispričao kako se tog dana posvađao sa ocem i da nije želeo da bude sa njim u kući. Popio je pivo i pelinkovac i uputio se na žurku gde je trebalo da se nađe sa prijateljem. Tvrdio je da se ne snalazi na Viru, zbog čega je ušao u pogrešnu ulicu i tražio izlaz.
Naime, oko 6.30 sati jutros Požegusu probudile vatrogasne sirene, dok se iznad severnog dela grada uzdizao gust, crni dim. Prema informacijama iz OKC-a PU požeško-slavonske, požar je izbio u garaži u Alagincima.
Vatra je zahvatila i uništila nekoliko luksuznih automobila u vlasništvu jedne kompanije.
Na teren su odmah izašli vatrogasci Javne vatrogasne jedinice Grada Požege, a gašenje je i dalje u toku. Kako bi se spasla vozila koja plamen još nije u potpunosti zahvatio, koriste se viljuškari.
Vlasnik kompanije Color emajl je poznati preduzetnik Goran Šutalo. Svoj posao je započeo otvaranjem male zanatske radionice 1984. godine. Danas je njegova kompanija Color emajl najveći evropski proizvođač dimovodnih cevi. Međutim, široj hrvatskoj javnosti njegova kompanija je poznata po proizvodnji kamina, čije je poslovanje preneto na kompaniju Ember kamin, kojom upravlja njegov sin Josip.
Poslovanje porodice Šutalo organizovano je kroz Color grupu, koju čini pet kompanija. To su Color emajl, Color trgovina, koja je sada u vlasništvu njegove ćerke Matee, Color fire GmbH u Nemačkoj, koja prodaje i servisira proizvode matične kompanije, i pomenuta kompanija Ember kamin, koja proizvodi kamine i roštilje.
Takođe poseduje kompaniju Vinota, koja se bavi hotelijerskom i turističkom delatnošću. Color emajl, kao i Ember kamin, većinu svojih prihoda ostvaruje na inostranom tržištu.
