U teškoj nesreći koja se dogodila u nedelju oko 20 časova u naselju Umka, poginula je devojka (25).
Devojka (25), poginula je u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila kada se automobilom kojim je upravljala marke “lančija” sudarila sa automobilom marke “golf” kojim je upravljao (23).
Kako Informer nezvanično saznaje, tragedija se dogodila u nedelju oko 20 sati u beogradskom prigradskom naselju Umka, a nesrećna devojka preminula je na reanimaciji u Urgentnom centru, dok je vozač “golfa” zadobio lakše telesne povrede.
– Saobraćajna nesreća se dogodila, kada su se, kako se sumnja, direktno sudarila dva vozila. Devojka je vozila automobil iz Umke ka Beogradu i sumnja se da je iz nepoznatog razloga prešla u traku namenjenu za suprotni smer i direktno udarila u “golf” koji joj je dolazio u susret – objasnio je jedan od prijatelja nastradale devojke.
Prema njegovim rečima devojka je prilikom sudara zadobila teške telesne povrede.
– Prevezena je u Urgentni centar na reanimaciju ali su nažalost nakon nekoliko sati nakon prijema lekari konstatovali smrt – rekao je sagovornik.
Ovo je prava istina o fotografiji koja kruži mrežama!
Jučerašnja vest da je rijaliti zvezda Miljana Kulić doživela srčani udar izazvala je pravu pometnju na društvenim mrežama i u medijima. Prema tvrdnjama koje su se pojavile, Miljana je navodno bila u bolnici u Podgorici, gde su lekari vodili borbu za njen život.
Situaciju je dodatno podgrejala fotografija Miljane iz bolnice, koja se počela deliti uz tvrdnje da je nastala sada, nakon navodnog zdravstvenog problema. Na slici se vidi Kulićeva na bolničkom krevetu, prikačena na infuziju, dok rukom prekriva lice.
Ipak, istina je potpuno drugačija. Ova fotografija nije nova, već potiče iz 2022. godine, kada je Miljana bila na operaciji smanjenja želuca. Tada je, za samo sedam dana nakon zahvata, izgubila 13 kilograma, ali je ubrzo nakon rođendana svog sina Željka završila na oporavku u bolnici. Upravo tada je nastala ova slika, koja sada ponovo kruži u potpuno pogrešnom kontekstu.
Spekulacije o navodnom srčanom udaru ubrzo je demantovala i njena majka, Marija Kulić.
– Ma pusti bre budalu i idiota, evo sad me zove i smeje se. Umire od smeha. Ana, Željko i ja smo na obali, ona je gore kod bazena i ćerka mi kaže ‘jel si videla stori’, a ona umire od smeha. Idiot, šta da kažem. Ne daj Bože da je takva situacija, pa ko je lud da to odmah kači na stori – rekla je Marija za “Blic”.
Nedugo zatim, i sama Miljana se oglasila putem Instagrama, objavivši snimak sa primorja, jasno pokazujući da je sa njom sve u najboljem redu i da su glasine samo još jedna u nizu lažnih uzbuna na društvenim mrežama.
Na Adi Ciganliji je došlo do teške saobraćajne nesreće u kojoj je učestvovalo nekoliko automobila i, kako se pretpostavlja, i motocikl.
Naime, policija je nešto pre 18 časova dobila dojavu da je potrebno osloboditi lice iz vozila u Ulici Radnička, u smeru ka Obrenovcu.
Na lice mesta poslata su dva vatrogasna vozila. Dolaskom na lice mesta, utvrđeno je da je došlo do saobraćajne nezgode i da je osoba bez svesti zaglavljena u vozilu.
VSJ je u roku od svega nekoliko minuta pomoću razvalnog alata oslobodila zaglavljenu osobu i predala ekipi Hitne pomoći.
Hitna pomoć i policija brzo su stigli na lice mesta kako bi pružili pomoć i obavili uviđaj.
Muškarac (32) iz mesta Vračević kod Lajkovca, utopio se juče u Kolubari, a njegovo telo koje je plutalo rekom pronašli su pecaroši.
Policijskoj Upravi Lajkovac oko 18.45 časova stigla je prijava da je došlo do utapanja u reci Kolubari u naseljenom mestu Strmovo.
Policija je zajedno sa ekipom Vatrogasno spasilačke jedinice Lajkovac, izašla na teren sa dva vatrogasca-spasioca koji su izvukli telo mladića koje je zatim poslato na obdukciju.
Pecaroši ugledali telo
– Mladić je bio sam kada se sve dogodilo. Priča se da su pecaroši videli kako pluta rekom. Odmah su zvali policiju i Hitnu pomoć i pokušali su da ga oni izvuku, ali nisu uspeli, pa su to uradili vatrogasci-spasioci. Tokom uviđaja nedaleko od mesta gde su ga pecaroši videli, policija je pronašla automobil što znači da je verovatno bio sam – kažu komšije i dodaju:
– Za sada nije poznato kako i kada je došlo do utapanja, s obzirom da ga niko od meštana nije video. Taj deo reke Kolubare je miran, nema brzaka, ali ima virova. Možda je ušao da se rashladi, pa ga je vir povukao. Znao je da pliva.
Kuća zatvorena
Kako dodaju meštani, kuća njegove porodice nakon jučerašnje tragedije ostala je prazna.
– Tužno je ovo što se desilo. Pokušavam da nađem reči za ovu tugu, ali mi nešto ne ide. Njegov otac je prošle godine preminuo dok je sedeo u fotelji u dnevnom boravku, a baba i deda su mi odavno umrlo. Godinu dana je živeo sam , a sada ni njega nema – objašnjavaju sagovornici.
– Njegov deda u ono vreme radio je na brodu, sećam se, imali su prvi u selu i mehanizaciju za poljoprivredu. Bili su imućni, ali se onda to u nekom periodu promenilo, pa su tako da kažem, životarili poslednjih godina.
Apokaliptične scene stižu sa opožarenog područja u Piperima kod Podgorice.
Na najvećem udaru našlo se selo Đurkovići gde su izgorele kuće, štale, voćnjaci i imanja. Uplašeni meštani sa strahom čekaju noć, ali veruju vatrogascima – spasiocima koji su se danas ceo dan herojski borili sa vatrenom stihijom.
– Neko je nešto zapalio u selu iznad, jak severni vetar je duvao i vatra se brzo širila. Nama je stradao voćnjak, ali bitno je da smo mi ostali živi. To su bile zaista strašne scene, nismo znali šta da radimo. Pobegli smo svi u dečji bazen, prskali se vodom, kako bi lakše disali. Ja sam dva prsta povredio – kaže za RINU meštanin Rajo Vuković.
Njegova supruga Nena još uvek uplašena od svega što ih je snašlo danas, sa bolom u glasu prepričava ono što su preživeli.
– Nema tu vremena da se plašite, samo gledate kako da spasite goli život i gledali smo samo da li će nam stihija odneti kuću. Uspeli smo nekako da dođemo do tog bazena pod pločom, tu smo bili i posle nas je vojska preuzela i odvezla do Rogama – kaže Nena Vuković.
Vidi galerijuPožar nadomak Podgorice Foto: RINA
Trinaestogodišnji Bojan Garić bio je sam u kući sa bratom kada je izbio požar. Od straha su izleteli iz kuće i komšija ih je povezao na sigurno. Kasnije su do kuće stigli i njegovi roditelji. Ova porodica koliko su i sami mogli pomagali su u gašenju požara. Ovu noć će zbog prekida na elektro-mreži dočekati i bez struje.
– Nemamo struje, nemamo vode. Ali, trenutno je dobro kako je bilo danas. Deca su nam sama kući bila kad se sve to desilo, oko kuće nam je sve gorelo. Ne mogu vam opisati taj strah koji sam osetila danas. Samo da sve ovo što pre prođe i vatra se ugasi – kaže Sanja Garić.
Predsednik Mesne zajednice Stijena Piperi, Miro Luković, ističe da je pričinjena ogromna materijalna šteta.
– Noćas će biti duga i noć puna straha iako vidimo da vatrogasci čine sve kako bi se požar ugasio. Izgorelo je nekoliko kuća, hangari, štale, mnogo toga je izgorelo. Situacija je jako teška, jedino dobro je što nema povređenih i nastradalih – naglasio je Luković.
Na terenu u Piperima su sve raspoložive ekipe i na desetine vatrogasaca sa preko 20 vozila. U pomoč kolegama iz Podgorice stigli su i spasioci iz drugih opština, ali i Vojska Crne Gore kao i avio-helikopterska jedinica, ali i helikopter iz Srbije.
Vlada Crne Gore pružiće svu neophodnu pomoć građanima koji su pretrpeli štetu u požarima, kako bi sanirali posledice i obnovili ono što je izgubljeno, saopštio je premijer Milojko Spajić.
Sve informacije u požarima širom Crne Gore možete pronaći KLIKOM OVDE.
Tina Ivanović (51) sina je dobila kada je bila jako mlada, i veoma brzo ga je napustila.
Domaći mediji nedavno su posetili Svilajnac, gde je nekada živela Tina, zajedno sa tadašnjim suprugom. Sina Danijela su dobili dok je pevačica bila maloletna, a zbog neslaganja u porodičnoj kući, ostavila je porodicu, navodi izvor.
– Njen svekar je imao dosta novca, i loši finansijski uslovi za život nisu bili razlog njenog odlaska, već psihičko maltretiranje koje je u toj kući doživljavala jako mlada. Nije imala drugu opciju. Zvuči surovo, ostaviti malo dete od četiri godine, ali je smatrala da sebe može da spase za njihovo bolje sutra – navodi čovek blizak porodici, koji je želeo da ostane anoniman.
– Dolazi povremeno ovde kako bi se videla sa Danijelom. Uvek sednu u neki restoran i znam da je on srećan jer sada imaju kontakt. Inicirala je na tome pre nekoliko godina, što je on prihvatio oberučke. Bivši suprug se ništa ne pita tu, jer je Danijel odrastao i samostalan – istakao je meštanin, te je dodao:
Vidi galerijuNekad su se mnogo voleli Foto: Damir Dervišagić, Stefan Jokić
– Mlad je i vredan dečko, radi moleraj ovde i povremeno odlazi u inostranstvo kako bi radio na građevini. Zarađuje pristojno i vozi dobar auto. Majka kao majka uvek da nešto ispod ruke, ali ne zavisi danas ni od jednog roditelja iako živi sa ocem.
Ulica u kojoj žive je prilično tiha, i nalazi se malo izvan centra. Porodična kuća je velika, u sklopu nje je i lokal, čiji je vlasnik bio Tinin bivši svekar, a po komšiluku kruže priče da su deo kuće prodali.
Kažu meštani da su dobrostojeća porodica, ali nezgodna.
– Ne bih komentarisao njihov odnos. Moj brat je otišao u Rumuniju da radi – rekao je Danijelov stric Neša.
U lokalnim radnjama su rekli da ne poznaju Danijela dobro, te da se Tine ne sećaju jer je kao mlada otišla u Beograd, ali da čitavu priču oko njenog odlaska znaju.
– Dolazi često kod nas, nikada sam i uvek u istom društvu. Prijatan je i povučen, ne voli da se ističe. Dosta i radi, te nema previše vremena za ispijanje kafa – istakla je nasmejana devojka tada za Blic. Za Tininog sina kažu da je jako vredan i da već dugo sam zarađuje za život. Pričaju da su se po mestu raspredale razne priče zašto je pevačica pobegla i ostavila ga, ali sve vode ka tome da je bila maltretirana, najviše psihički.
Sa sinom nije imala kontakt
Vidi galerijuTina Ivanović Foto: Prinscreen, Privatna Arhiva, Printskrin/Instagram
Sa sinom dugo nije imala kontakt, kako kažu, dok nije porastao da sam o tome odluči.
– Samo ja znam koliko mi je u tom periodu bilo teško. Mnogo sam patila. Kada je trebalo da vidim svoje dete, bivši suprug i njegova porodica mi to nisu dozvolili. Nikada ga se nisam odrekla. Pa, koja majka ne bi volela da bude sa svojim detetom! Dve godine nakon razvoda otišla sam da radim u Nemačku i redovno sam slala alimentaciju. Tako je bilo sve do 2005. godine, kada smo se konačno sreli – pričala je Tina svojevremeno.
Pripadnici Vatrogasno spasilačke jedinice iz Čačka evakuisali su stanare jedne zgrade u Dunavskoj ulici, nakon što je prijavljeno da curi gas!
Kako saznajemo, ispostavilo se da je došlo do curenja zemnog gasa na priključnom ventilu stambenog objekta.
– Sve se desilo jutros, nešto pre 10 sati. Stanari su primetili da nešto nije u redu i pozvali su nadležne odmah. Na teren su izali vatrogasci-spasioci i bezbedno evakuisali 18 ljudi iz dve kuće – kaže naš izvor i dodaje da su vatrogasci još uvek na terenu i da se radi na sanjiranju kvara.
Prema rečima našeg sagovornika, intervencija je u toku.
Ena Čolić bila je pod budnim okom javnosti u proteklom periodu dok je boravila u rijalitiju Elita.
Njen turbulentan odnos sa Jovanom Pejićem Pejom privlačio je veliku pažnju, a uprkos nadanjima svih da će bivši par pronaći zajednički jezik i dati ljubavi još jednu šansu, to se nije desilo.
Sa druge strane, Peja juče je objavio stori koji je mnoge zaintrigira, dok je slušao pesmu Saše Kovačevića i Emine Jahović “Još ti se nadam”, čime je podgrejao sumnje da se nada pomirenju sa bivšom partnerkom.
Inače, Peja letnje dane provodi u Crnoj Gori, a evo gde je uhvaćena njegova bivša.
Vidi galerijuElita Finale Elite 8 Ena Čolić Foto: Petar Aleksić
Domaći mediji uslikali su danas Enu Čolić dok telefonira ispred zgrade Pink televizije, a izgledala je raspoloženo.
Bila je vidno sređena, nosila je pantalone od satena u boji pustinjskog peska, koje je iskombinovala sa belim topom, što je upotpunilo njen stajling.
Nakon što je napustila zgradu Pinka, Ena Čolić šetala je okolo i razgovarala sa nekim, izgledajući kao da nekog ili nešto iščekuje.
Vidi galerijuEna Čolić i Jovan Pejić Peja Foto: Printscreen Insatgram, Zadruga Printscreen Youtube, Printscreen Inastagram
Šuška se da je razlog njene posete Pinku pregovaranje oko ulaska u rijaliti Elita 9, koji počinje u septembru.
Da li ćemo je ponovo gledati u rijalitiju, ostaje da vidimo.
Meštani Kovača nadomak Kraljeva ispričali su za Kurir da su odlučili da pokrenu peticiju kako bi renovirali Vesni Zmijanac srušeni dom u znak zahvalnosti za sve što je uradila za njih, a folk zvezda je davno napisala autobiografiju “Kad zamirišu jorgovani”, koju je danas gotovo nemoguće naći. Međutim, u javnost je iscurilo prvo poglavlje ove knjige u kome se upravo pominje odrastanje u toj kući i danima detinjstva.
Rodila sam se na dan Svete velikomučenice Anastasije, 4. januara 1957. godine, u Nikšiću, u Crnoj Gori, gde su se moji roditelji, vođeni čudnim i ljudskom umu nespoznatljivim putevima Gospodnjim, obreli tada – i zadržali se kratko – stigavši da se vrlo brzo posle mog rođenja posvađaju i zauvek razvodom raziđu.
Danas, na Krstovdan, dve hiljade godina posle Hrista, na dan kada počinjem da pišem knjigu o sebi – ne mogu i da svim tim slučajnostima (ako slučajnosti uopšte i postoje!) ne pridam neki viši, nadljudski svakako, a verovatno i nadnaravni, smisao. Jer sam dan mog rođenja i njegova zaštitnica, unekoliko su odredili i moj potonji život. Bila sam jedno dete mojih roditelja, dugo očekivana, s mukom začeta i nošena, i mada sam – po očevim rečima – bila plod velike ljubavi, bila mi je, bar što se detinjstva tiče, suđena i velika detinja patnja. I kao što je sveta Anastasija bila ćerka oca paganina i majke hrišćanke, tako sam i ja bila dete dve po svemu različite osobe, koje je usud spojio (ali i razdvojio) u divljem kolopletu mladosti i strasti, iako je, zapravo, njihova međusobna različitost bila tolika da su u jedva čemu uspevali da budu saglasni.
Vidi galerijuPevačica je imala teško odrastanje Foto: Kurir
Diskriminacija zbog vere
Muke koje sam kao dete imala ne mogu se, naravno, ni vrstom, ni suštinom porediti sa mukama koje je zbog svoje vere pretrpela Anastasija, ali neretko pomislim da sve ono što sam kao dete preživela ( a, bogami, i ono što me je kroz život često pratilo) nosi nekakav pečat žrtve, nekog specifičnog mučeništva, dodeljenog meni i samim danom rođenja.
Nasuprot tome, samo ime Svetiteljke, u prevodu sa grčkog na naš jezik znači ozdravljenje, vaskrs, ali i isceljenje, uskrsnuće, pobedu duha i duše, oživljavane – što mi se klonuloj, umornoj, razočaranoj i prečesto očajnoj takođe često dešavalo u detinjstvu, a još češće kasnije, kada sam shvatila da život u stvari i, pre svega, jeste stalna, a vrlo neizvesna borba.
Već čujem brojne glasove: “E, kad ona počne da priča o svetosti i da nam drži predavanje o celomudrenom životu…”. I, priznajem, ima istine u tim rečima. Ali, sačekajte, ne sudite olako i brzo. Ja ne hulim, ne poredim se, ne podučavam, daleko od toga. Pa valjda ja najbolje poznajem sebe i znam sve o sebi. Ako nekada, a naročito u mladosti, svojim ponašanjem i nisam bila baš primer na koji bi se trebalo ugledati, dozvolićete da sam bar sada smogla snage da glasno prozovem ondašnju nedostojanost.
Želela sam ovim svojim razmišljanejem da kažem kako je dugo trajalo to moje otkrivanje proste činjenice – da je nas život (već i u času rođenja!) potpuno podređen volji Stvoritelja, potpuno njom određen – i kako On tačno zna koliko ko, i čega, može podneti, pa ga tako i daruje. Ali, da ne idem nepotrebno u širinu.
Teško detinjstvo
Vidi galerijuVesna Zmijanac i Nikolija Jovanović Foto: Kurir, ATA images, Dragan Kadić
Rođena sam, pričali su mi, vrlo teško. Jedva. Jedva i preživela. Dakle i tu, odmah na početku – bol i muka, neizvesnost, nesigurnost, grčevita borba, tanka nit o kojoj sve visi, ali koja nekako izdržava. Moja majka, Kovina, šesto od devetoro dece Natalije i Lazara iz Kovača, onda sela a danas naselja u Kraljevu, lepa i ponosna kako to samo Srpkinja može biti (dakle, do oholosti i drskosti), i isto tako puna neke divlje, teško prilagodljive energije, želela je od života mnogo, a i to mnogo – odmah i sada. Kao vrlo mlada, ostavši rano bez oca (deda Lazar je poginuo u četnicima, u borbi sa Nemcima, prilikom jednog od oslobađanja Kraljeva), shvatila je život kao igru, čija se pravila i zakonitosti mogu menjati shodno promeni volje igrača, i to naročito onog koji za sebe misli da na njemu počiva igra. Nespremna za kompromise, povodljiva, sklona brzom i površnom promišljanju i zaključivanju, nevična obavezama a željna svih, pa i teško razumljivih, prava – teško je nosila svoju zaista veliku lepotu. Zamke mladosti i vrele krvi nije uspevala da izbegne, ali pri tom iz njih nije izvlačila nikakve pouke. Rečju, srljala je, a da je pri tom čak ni bol (ma kakav bio!) nije mogao zaustaviti.
Mnogo kasnije, razgovarajući sa njom, slušajući je, shvatila sam svu količinu njene gladi za životom, njene istinske i naivne potrebe da joj se svi dive, da je vole i da ona, ako ničim drugim, a ono bar inatom, bude ta od koje sve počinje i sa kojom sve završava.
U svim tim našim zakasnelim ispovedanjima (a bila su i mnogo više od toga), i ona i ja, prepune različitih životnih iskustava, spoznale smo koliko nam je malo nedostajalo pa da nas život, život majke i ćerke, bude mnogo, mnogo drugačiji. Naša duga razdvojenost, uprkos mnogim i opširnim Kovininim pismima, nepopravljivo je razorila srž naše bliskosti.
Sa druge strane, moj otac Dušan, Srbin rodom iz Hrvatske, iz sela Brsljenice kod Siska, takođe je kao relativno mlad ostao siroče. Na njegovu nesreću, babu i dedu su ubile ustaše. Staložen, miran, razložan – gotovo u svemu različit od Kovine.
Trudio se da bude nežan, blag, popustljiv – možda i više nego što je to bilo potrebno. Relativno visoko obrazovan za ono doba, on je za razliku od majke, mnogo bolje sagledavao život, težeći pri tom da ispoštuje i tuđu različitost i tuđi način razmišljanja i ponašanja – naravno u onoj meri u kolikoj je to njemu bilo moguće i strpljenjem dato.
Pričao mi je (nažalost i on sa velikim zakašnjenjem i u vreme kada mi ta priča nije bila ništa drugo do samo bivši bol i svagdanji nemir) – kako me je onako malu (rođena sam sa kilogram i tri stotine grama težine) ljuljuškao i uspavljivao, prepovijao me, nosio kada bih se rasplakala. Pokušavala sam da te dozovem pred oči, ali uzalud; to što sam ja videla nije bio moj otac, niti sam bila ja, već uvek neki drugi ljudi, kojima je sreća bila sklonija. Godine razdvojenosti, godine moje samoće, lišene njegovog prisustva (ako izuzmemo ona sporadična, uglavnom dvogodišnja pojavljivanja), načinila su od nas strance. Ista krv, ista kost, isto meso – a tuđinci.
Vidi galerijuVesna Zmijanac Foto: Antonio Ahel/ATAIMAGES, Damir Devišagić, Printskrin / You Tube
Razvod roditelja
No, zahvaljujući teško obuzdavanoj, a na kraju potpuno neuspešno obuzdanoj povodljivosti moje majke (koja je neposredno po mom rođenju uletela u jednu nepotrebnu, pogrešnu i sasvim besmislenu vezu) – moji roditelji su se razišli. Taj flert, izazvan – kako sam kasnije saznala – željom moje majke da se dokaže (moj otac se tada nalazio na odsluženju vojnog roka), da se i posle porođaja potvrdi kao zanosna i poželjna žena, označio je početak kraja jedne teške, jedva održavane veze dvoje sasvim različitih ljudi, koji su sudbinom bili određeni da mi budu roditelji.
Samog razvoda se, naravno, ne sećam. Svako od njih dvoje imao je svoju priču o tome, svoju istinu. Ja sam, sa celom svojom jednom godinom života, verovatno imala moju priču i moju istinu.Tada nisam mogla, ni umela da je izgovaram. Nisam mogla ni sebe a ni njih – ni sebi a ni njima – da pojasnim. Nisam mogla da ih na sebe (ali ni na njih same!) podsetim. Bila sam živi paketić oko koga su se, pričali su mi svedoci, dvoje bivših supružnika otimali, nemajući pri tom baš mnogo obzira i ne birajući reči.
Sud me je dosudio majci. Tako sam stigla u Kraljevo…
