Pakistan tvrdi da je ubio “40-50 indijskih vojnika” duž granice, kao odgovor na nedavni napad koji je Nju Delhi pokrenuo.
– Uništili smo njihove vojne baze na de fakto granici – rekao je Atualah Tarar, ministar informisanja Pakistana.
Tarar je optužio Indiju da je “agresor” i zakleo se da će joj “odgovoriti”.
Sistem protivvazdušne odbrane Pakistana oborio je jutros indijski dron u gradu Lahoru, izjavili su pakistanski zvaničnici, dok je Indija evakuisala hiljade ljudi iz sela u blizini granice između dve zemlje u Kašmiru.
Haos na granici države: Desetine mrtvih,u toku je evakuacija hiljada ljudi.
Lokalni policijski zvaničnik Mohamad Rizvan rekao je da je dron oboren u blizini aerodroma Valton, koji se nalazi u stambenom delu Lahora, oko 25 kilometara od granice sa Indijom, a koji takođe sadrži vojne instalacije.
Lokalni mediji su saopštili da su još dva drona oborena u drugim gradovima u provinciji Pandžab, čiji je Lahor glavni grad. Dva bezbednosna zvaničnika rekla su da je mali indijski dron oborio pakistanski sistem protivvazdušne odbrane. Oni su to rekli pod uslovom anonimnosti, jer nisu bili ovlašćeni da govore za medije.
Indijske vlasti su evakuisale civile iz desetina sela u blizini visoko militarizovane Linije kontrole, dok su neki, koji žive u pograničnim mestima kao što su Uri i Ponč, dobrovoljno napustili svoje domove, rekli su tri policijska i civilna zvaničnika.
Taj incident sa dronom usledio je nakon što je Indija prethodnog dana izvela raketne napade na pakistanske lokacije u kojima je poginuo 31 civil, uključujući žene i decu, prema zvaničnim informacijama.
Mnogi se na mrežama opraštaju od njega, a jedan od njih je i mladi političar
Danas je stigla vest da je političar, osnivač i potpredsednik Srpske radikalne stranke, ali i bivši ministar i gradonačelnik Novog Sada, Milorad Mirčić, preminuo,
Milorad je preminuo u Novom Sadu u 69. godini, a saopštenje je poslala SRS.
Milorad Mirčić je bio gradonačelnik Novog Sada, ministar za dijasporu u vladi Mirka Marjanovića, narodni poslanik u više skupštinskih saziva, pokrajinski poslanik i odbornik u Skupštini Grada Novog Sada.
Mnogi se na mrežama opraštaju od njegafoto: Antonio Ahel/ATAImages
O mestu i vremenu sahrane javnost će biti naknadno obaveštena.
Mnogi se na mrežama opraštaju od njega, a jedan od njih je i mladi političar.
Šešeljev sin, Aleksandar, oglasio se na svom Instagramu, kao i na Fejsbuku i oprostio od stranačkog kolege.
Biografija Milorada Mirčića
Mirčić je rođen u selu Maleševci, u tadašnjoj Narodnoj Republici Bosni i Hercegovini u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji.
Diplomirao je inženjerstvo, specijalizovao se za oblast sintetičkih polimera, i dugi niz godina je radio u Novkabelu.
Mirčić je izabran u Skupštinu grada Novog Sada na lokalnim izborima u Srbiji u decembru 1992. godine.
foto: Milos Tesic/ATAImages
On je osvojio šesto mesto na izbornoj listi SRS za Novi Sad na opštim izborima u Srbiji 1992. godine, koji su se održali istovremeno sa lokalnim izborima u decembru 1992. godine. Radikali su osvojili deset mesta u toj diviziji, a Mirčić je bio uključen u delegaciju svoje stranke za skupštinu.
U septembru 1994. godine, Mirčić je poremetio rad Skupštine zahtevajući hitnu raspravu o nedavnom hapšenju lidera Radikalne stranke Vojislava Šešelja.
“Milorad Mirčić bio je istaknuti funkcioner Srpske radikalne stranke kojoj je ostao odan do poslednjeg dana. Obavljao je razne stranačke funkcije od predsednika Gradskog odbora Novog Sada, predsednika Južnobačkog okružnog odbora do potpredsednika Srpske radikalne stranke. Srpski radikali će se sećati Milorada Mirčića kao pouzdanog i iskrenog saradnika i prijatelja”, navodi se u saopštenju SRS.
Pre skoro tačno 24 godine, 11. maja 2001., Aleksandar Pavlović je upao naoružan u Opštu bolnicu “Stefan Visoki” u Smederevskoj Palanci i započeo pucnjavu u kabinetu direktora. Tog dana ubio je tri žene i teško ranio još nekoliko zaposlenih.
Pavlović, bivši portir i vozač prethodne direktorke bolnice, bio je nezadovoljan svojim novim radnim mestom u službi obezbeđenja. Nakon verbalnog sukoba sa rukovodstvom, otišao je po oružje i vratio se u kancelariju u kojoj je bilo šestoro zaposlenih.
Žrtve masakra: Tri žene ubijene, više njih ranjeno
U pucnjavi su nastradale Ljiljana Stevanović (glavna sestra), Slavica Denkić (zamenica glavne sestre) i Biljana Klipić Petković (načelnica laboratorije). Slavica Denkić je preminula dan nakon ranjavanja, dok su Ljiljana i Biljana kasnije izgubile bitku za život zbog zadobijenih povreda.
Teško ranjena je bila i Dragana Jakovljević, apotekarka, dok su lakše povrede zadobili dr Nadežda Živković, tada vršilac dužnosti direktora, i Nikola Ristić, pomoćnik direktora za stručna pitanja.
Tragao za njim ceo region, uhapšen nakon nedelju dana
Nakon krvoprolića, Pavlović je pobegao i za njim se intenzivno tragalo. Policija ga je pronašla i uhapsila nakon nedelju dana potrage. U postupku koji je usledio, osuđen je na maksimalnu kaznu – 40 godina zatvora.
Pavlović danas u zatvoru: „Da nema posla, dani bi mi bili teži“
Aleksandar Pavlović izdržava kaznu u zatvoru u Požarevcu. Kada ga je 2014. godine posetila ekipa RTS-a, zatekli su ga kako radi u perionici zatvora.
– Ovo je perionica osuđeničkih stvari, ovde se pere odeća za 2.000 osuđenika. Da nema posla, dani bi mi bili mnogo teži – rekao je tada Pavlović.
Najava tragedije ignorisana: Supruga upozoravala na mogućnost sukoba
Posebno tragičan momenat u ovom slučaju jeste to što je Pavlovićeva supruga Snežana, takođe zaposlena u bolnici, pre zločina upozoravala da bi njen muž mogao da napravi problem nakon kadrovskih promena. Nažalost, ta upozorenja nisu shvaćena ozbiljno.
Preminulo dete je prevezeno u Klinički centar Crne Gore jer je tužilac naložio da se izvrši obdukcija.
Četvorogodišnje dete je poginulo danas u nesreći koja se dogodila u bijelopoljskom naselju Rasovo.
Kako prenose tamošnji mediji, do nesreće je došlo oko 15.15 časova kada je pala metalna ograda.
Istragu je sproveo dežurni glavni tužilac u tom gradu uz učešće mašinskih stručnjaka i policajaca.
Preminulo dete je prevezeno u Klinički centar Crne Gore jer je tužilac naložio da se izvrši obdukcija.
– Okolnosti ovog događaja biće utvrđene nakon prikupljenih dokaza, izvučenih tragova sa mesta događaja i veštačenja – saopštilo je Osnovno tužilaštvo u Bijelom Polju.
Dete je usmrćeno 15. januara u Hrvatskoj, a telo u poodmakloj fazi raspadanja izvučeno je22. marta iz Save u glavnom gradu Srbije
U Zagrebu je sahranjena trogodišnja devojčica koju je majka (34) 15. januara ove godine spustila u hladnu Savu kod Jankomirskog mosta i čije je telo, potom, 22. marta pronađeno zakačeno o splav na levoj obali reke Save na Novom Beogradu, te nakon toga u ponedeljak dopremljeno u Hrvatsku.
Po nalogu Županijskog državnog tužilaštva koje vodi istragu zbog teškog ubistva, za koje osumnjičenoj preti do 40 godina zatvora, telo je iz Srbije direktno poslato u Zavod za sudsku medicinu i kriminalistiku na Šalati. Morala se obaviti još jedna obdukcija iako sve sumnje, prema dosad utvrđenim činjenicama, kao i nakon pristigle dokumentacije srpskih kolega koji su od dana pronalaska pokušavali utvrditi identitet pronađenog deteta u poodmakloj fazi raspadanja, pokazuju da je malena umrla od utapanja, a ne pre nego što ju je majka spustila u Savu i ostavila da umre.
Reka Sava ilustracija Foto: Kurir/Branka Travica
Nakon obdukcije, čiji se zvanični rezultati još očekuju, nadležno tužilaštvo je izdalo dozvolu za sahranu, pa su se od devojčice u sredu na zagrebačkom groblju Markovo polje oprostili njeni najmiliji.
Majka ubijene devojčice je i dalje u istražnom zatvoru te će sada nakon i poslednjeg prikupljenog dokaza, moći biti odrađena veštačenja – sudsko-medicinsko i psihološko-psihijatrijsko, kako bi se utvrdila njena uračunljivost u vreme jezivog zločina. Veštak će imati na raspolaganju svu dokumentaciju, ali i snimak s ispitivanja osumnjičene u tužilaštvu odmah nakon hapšenja, tako da kad sva veštačenja pristignu na sto tužilaštva, podizanje optužnice u ovom strašnom slučaju moglo bi biti kroz dva meseca, početkom leta.
Podsetimo, kad je 22. marta zakačeno o splav u Savi na Novom Beogradu pronađeno telo nepoznate devojčice obučeno u sivo-roze duksericu i smeđe pantalonice, sve koji su se zatekli u neposrednoj blizini na jednoj proslavi, preplavila je jeza. Uviđaj je trajao satima, telo je prevezeno na sudsku medicinu na obdukciju, a kako se DNK devojčice nije poklapao ni sa jednim u bazi srpskog MUP-a, potraga za identitetom deteta je prešla hrvatsku granicu. I nije dugo trebalo da putem međunarodne pravne pomoći beogradski Interpol hrvatskoj policiji nakon sprovedene DNK analize dostavi odgovor: “Telo pripada trogodišnjoj Zagrepčanki”. I to ne o bilo kojoj, već je reč o devojčici koju je 15. januara nešto posle 15.30 sati majka spustila u hladnu Savu kod Jankomirskog mosta u Zagrebu. Ostavila ju je da umre i onda u 16.10 sati uputila jeziv poziv.
– Ušla sam u reku s detetom i ono se utopilo – rekla je usplahireno policajcu na 192 kojem je preusmeren poziv. Potom joj je službenik s druge strane rekao da polako objasni gde se nalazi, pa opet dobija nestvarni odgovor: “Ja sam udavila svoje dete”.
– Možete da probate da spasite dete? Jel možete da ga izvučete? – upitao je brzo policajac, a ona mu pojašnjava dalje: “Ne, utopilo se”.
Dok su iz nje pokušavali izvući još koju informaciju više, prema Jankomirskom mostu jurile su sve hitne službe. Ženu su zatekli uz obalu u mokroj odeći i psihički utučenu pa je prvo odvezena u PB Vrapče na pregled nakon čega je uhapšena i pritvorena, a u tužilaštvu se branila ćutanjem.
Ilustracija, rečna policija Foto: Nenad Kostić
Za malenom su danima hladnu vodenu trasu od 90-ak kilometara nizvodno temeljito “češljali” pripadnici svih dežurnih službi. Njih preko 100 od zagrebačkih vatrogasaca, HGSS-a, policije, HRC-a do Civilne zaštite su od zore do mraka s velikom budnošću i termovizijskim kamerama, čamcima i dronovima u teškim uslovima pretraživali vodu i šipražje te nadgledali tok Save iz vazduha.
Od tada su istražitelji ispitali preko desetak osoba koje imaju ili bi mogle imati bilokakvih saznanja o samom krivičnom delu, kao i eventualnim drugim okolnostima koje su dovele do monstruoznog čina. A najviše podataka su crpili iz iskaza članova porodice počevši od supruga, sestre do majke, ali i dalje je ostalo nejasno: “Zašto?”.
Porodična prijateljica osumnjičene žene prošle nedelje rekla je za Jutarnji list “da su svi vrlo teško primili vest o pronalasku tela, jer je to praktično potvrda ubistva u koje niko od njih ne može i dalje da veruje”. Pritom je dala do znanja i da je čitav taj događaj uneo veliki razdor u porodicu.
Suđenje Branislavu T., pripadniku Žandarmerije Srbije, koji je brutalno napao i službeni pištoljem prijetio bivšoj emotivnoj partnerki u jednom lokalnom kafiću u tom gradu, održano je u srijedu pred Osnovnim sudom u Šapcu.
Branislav je, iznoseći svoju odbranu, negirao da je žrtvu proganjao, ali je priznao da joj je ugrozio sigurnost. Takođe, on je iznio niz optužbi na račun žrtve.
Što se tiče krivičnih djela koja se optuženom Branislavu stavljaju na teret, njegovi branioci su naveli da, kada je u pitanju krivično djelo – proganjanje, osporavaju period koji se navodi da je on izvršio to krivično djelo.
Njegovi branioci su sudu priložili odštampane stranice njihove komunikacije koju su imali putem jedne mobilne aplikacije.
Kada je riječ o ugrožavanju sigurnosti, branioci Branislava su rekli da su saglasni sa svim dokaznim materijalima.
Takođe, njegovi branioci su predložili da se prema njemu ukine pritvor „pošto je prošao period koji se smatra opasnim da može da ponovi krivično djelo“. Predložili su blažu mjeru – zabranu prilaska, međutim, sudija Osnovnog suda u Šapcu je odbila taj prijedlog, uz objašnjenje da je njemu pritvor posljednji put produžen do 11. maja i da će o tome tada raspravljati krivično vijeće.
S druge strane, punomoćnik oštećene djevojke ocijenio je da postoje brojni propusti tužilaštva – da nije adekvatno kvalifikovana radnja koju je okrivljeni počinio u odnosu na oštećenu, kao i da nisu dobro kvalifikovana krivična djela. On je takođe dostavio sudu odštampane stranice komunikacije, smatrajući da su branioci optuženog Branislava donijeli samo jedan dio.
Već nekoliko nedelja traju spekulacije o razvodu Ane Ivanović i Sebastijana Švajnštajgera, a društvene mreže bi mogle da budu dokaz da je do rastanka zaista i došlo.
Naime, proslavljeni nemački fudblaer nije lajkovao niti jednu objavu naše nekadašnje teniserke na Instagramu još od 3. januara.
Od tog datuma Švajnštajger nije reagovao niti na jednu fotografiju, selfi i video zapis Ane.
S druge strane ni ona njemu nije ostala dužna pošto je poslednju suprugovu objavu lajkovala 13. januara.
Znamo da su društvene mreže u savremenom dobu mnogima merilo određenih stvari, pa ako je suditi po njima, vrlo moguće je da su Ana i Sebastijan zaista prekinuli njihovu dugogodišnju vezu.
O njihovom razvodu krenulo je da se spekuliše sredinom prošlog meseca, a za krah devetogodišnjeg braka navodno je zaslužna i poznata voditeljka Ester Sedlaček koja je inače i trudna, ali ime oca deteta nije poznato.
Pre dve godine, Švajni je u podkastu Bilda otkrio kako je upoznao Anu.
– Anu sam prvi put sreo u Njujorku. Upoznao nas je zajednički prijatelj, košarkaš Štefen Haman. Nisam u to vreme znao dobro engleski, pa sam više slušao Anu nego što sam ja govorio. Bio sam u defanzivi i gledao šta se sprema. Ubrzo sam shvatio da je Ana žena mog života. Imate taj poseban osećaj kada ste sa tom osobom i kada se zagledate duboko u njene oči, znate da je to ljubav. To mi se desilo sa Anom – rekao je on, pa dodao:
– “Kupio” sam Aninu porodicu kada sam odleteo u Beograd i na srpskom zamolio njenog oca za njenu ruku.
Njih dvoje su se venčali u julu 2016. godine u Veneciji, a krajem te godine, Ana je stavila tačku na karijeru.
Devet godina kasnije izgleda da je i njihov brak došao kraju.
Četrnaestoro dece uzrasta od 11 do 14 godina uhapšeno je nakon što je dečak Lejton Kar (14), čiji je nestanak prijavljen prošle nedelje, pronađen mrtav u Engleskoj nakon velikog požara.
Prema izveštajima Gardijana, Bi-Bi-Sija i Tamjsa, telo malog Lejtona je otkriveno nakon što je izbio veliki požar u zgradi industrijskog parka u Gejtšedu, na istoku Engleske, samo nekoliko sati nakon što je prijavljen njegov nestanak u petak, 2. maja.
Čak 11 dečaka i 3 devojčice, uzrasta od 11 do 14 godina, uhapšeni su i sumnjiče se za ubistvo i nehata, ali su pušteni na slobodu uz kauciju. Policija je izašla na lice mesta, zajedno sa vatrogascima, u petak nešto posle 20 sati. Požar je ubrzo lokalizovan, ali je nakon toga pronađeno telo mališana u izgoreloj zgradi.
Još nije poznato ni kako je došlo do požara, niti kako su privedeni maloletnici povezani sa smrću dečaka. Prema rečima glavne policijske inspektorke Luize Dženkins, smrt malog Lejtona je okarakterisana kao “izuzetno tragičan incident u kojem je dečak, nažalost, izgubio život”.
– Naše misli su sa Lejtonovom porodicom – rekla je ona.
Meštani su rekli za lokalne medije da je industrijski park napušten i propada poslednjih godina, a tu su se, prema njihovim rečima, često skupljali tinejdžeri i družili se.
– Užas, tragično je ono što se dogodilo, ali to je moglo da se izbegne. Neko je trebalo da spreči decu da uđu u tu napuštenu zgradu – rekao je jedan stanovnik za Tajms.
Direktor škole koju je stradali tinejdžer pohađao napisao je na Fejsbuku da je Lejton bio omiljeni u društvu i da će svima nedostajati. Policija je zamolila svakoga ko ima informacije o ovom incidentu da ih kontaktira koristeći putem društvenih mreža ili putem njihove veb stranice.
Pre mnogo godina, jedan brutalan zločin je uznemirio građane Beograda. Usred centra grada došlo je do krvne osvete, a priča o njoj ledi krv u žilama.
Naime, Dušanu Sretkoviću, stanaru zgrade broj 40 u Ulici generala Ždanova u Beogradu (današnja Resavska) učinilo se tog 27. januara 1975. oko 20 časova, dok se polako peo stepeništem prema svom stanu, da je muški glas dole u parteru, pozvao njegovog komšiju Jakšu od koga tek što se rastao ispred ulaza zgrade.
Jakša Vuletić je uhvatio kvaku svog stana u prizemlju kad je čuo to dozivanje. Svetlo u hodniku danima već nije radilo i verovatno da osim obrisa prilike koja mu je dolazila sa desna i naglo se približila na korak-dva, on ništa drugo nije mogao da vidi. Niti je stigao da nešto drugo čuje.
Ali svi ostali u zgradi su čuli: jedan za drugim, šest revolverskih pucnjeva. Pod teretom tela koje se rušilo, vrata stana broj 2 širom su se otvorila i Savica Vuletić ugledala je muža kako sav u krvi leži na pragu.
Jakša Vuletić, šezdesetogodišak, kapetan I klase JNA u penziji i ratni vojni invalid ubijen je na mestu, serijom kuršuma kalibra 9 milimetara.
U tim prvim časovima, tragična smrt Vuletića, sama po sebi nikom nije pružala objašnjenje.
Doduše, sudeći po tome što je žrvtu pozvao po imenu, ubica je verovatno poznavao. Ali, zar je moguće – pitali su se prijatelji – da je iko od ljudi koji su poznavali Jakšu imao razloga i obraza da digne ruku na ovog čoveka, jednog od najaktivnijih dobrovoljnih društveno-političkih radnika beogradske opštine Savski venac.
Da digne ruku na penzionisanog borca, nosioca mnogih visokih odlikovanja: ordena vojne zasluge sa srebrnim mačevima, Republike sa srebrnim vencem, zasluga za na rad i medalje za hrabrost… Zaista, svaka se pretpostavka u tom prvom trenutku činila besmislenom, ubistvo je protumačeno kao strašan nesporazum.
Foto: Screenshot YT
Ipak, nekoliko ljudi je naslućivalo nešto drugo. Oni su o tome razgovarali sa islednicima beogradskog SUP-a. I, bili su u pravu. Još par dana i izvršilac bi bio privreden da nije odlučio da istragu preduhitri i sam se preda vlastima u mestu svog službovanja, Titogradu, današnjoj Podgorici.
Bio je to Branko Keković, viši inspektor Službe državne bezbednosti. Od časa zločina pa do predaje i priznanja proteklo je više od četiri dana i ovaj čovek imao je vremena i strpljenja da, svoje najbliže, a preko njih i javnost, obavesti o razlozima koji su ga naveli na ovaj korak.
Pošto je ispalio šaržer u Vuletića, seo je u taksi i već sutradan 28. januara osvanuo u Titogradu. Okupio je oko sebe majku, sestru, sinove, braću od stričeva i objasnio:
– Osvetih Veljka!
Onda je seo i sastavio pismo u kojem je pokušao da motive svoje odmazde objasni prijateljima.
Priča koja je svoj tragičan rasplet dobila u centru Beograda, počela je 30 godina ranije, tačnije 1942. usred Drugog svetskog rata.
Veljko Keković, bio je napredni student prava, oduševljeni komunista, jedan od organizatora narodnog ustanka u svom kraju i politički komesar komansko-zagaračke udarne čete, koji je stradao u sukobu sa crnogorskim četnicima 22. februara 1942.
U toku bitke na brdu Hum kod sela Vinića, dok je pokušavao da ce sa svojom jedinicom probije kroz četničke redove u dolinu Zete, i krene u napad na put od Podgorice prema Nikšiću, bio je ranjen i živ zarobljen. Dva borca su poginula pokušavajući da ga izbave.
Tek kasnije, u predvečerje istog dana, partizanski odredi su potisli četnike Baja Stanišića i napredujući naišli na osakaćeno telo svog komesara.
Ko ga je masakrirao, nikada se pouzdano nije saznalo. Živih svedoka među partizanima nije bilo.
Ipak, posle pune 33 godine jedan relativno mlad čovek (42), uprkos tom ćutanju, stavlja sve na kocku: ugled, odgovornu dužnost koju mu je društvo poverilo, svoj život i, najzad, budućnost porodice u kojoj je bio jedini zaposlen. Sve to da bi, stotinama kilometara daleko od mesta u kome živi i radi, nasilno prekinuo jedan ljudski život ubeđen da tako čini pravedno odmazdu nad čovekom koji mu je svojevremeno možda ubio brata.
Pričalo se u Crnoj Gori dugo da je Jakša Vuletić sve do pada Italije 1943. bio na suprotnoj strani, odnosno, u četnicima, i da je tek onda došao među partizane i priključio se Drugom zetskom odredu.
Foto: Screenshot YT
Kraj rata je dočekao kao potporučnik NOV i POJ. U jednom trenutku posle rata 1947. odveden je iz Svetozareva (Jagodina), gde je službovao i 15 dana proveo u vojnom zatvoru u Nišu. Razlog je bilo ispitivanje o smrti Veljka Kekovića. Oslobođen je usled nedostatka dokaza. Sumnja nije prerasla u istinu, ali je – ostala sumnja.
Branko Keković je presudio Vuletiću, pošto sud nije imao dokaze, a njegova borba koju je vodio sa samim sobom trajala je više od dve godine.
Prelom u glavi Kekovića je došao kada je Savezu boraca SO Danilovgrad stigao dopis iz Beograda iz kojeg se videlo kako je jednoj Crnogorki, nastanjenoj u glavnom gradu, priznat borački staž i penzija na osnovu potpisa dvojice svedoka. Ime jednog (neki Sarajlija) nije kazivalo ništa. Drugo je bilo ime Jakše Vuletića. Uskomešali su se ljudi iz boračke organizacije u Danilovgradu:
– Zar Jakša nekom da priznaje borački staž? Pa on je više od pola rata proveo među okupatorima i izdajnicima!
I pozledile su se stare rane. Neko se tada možda, setio sumnji i u ljutini uzviknuo:
– On ubi i Veljka Kekovića!
To je došlo do Branka Kekovića, i život mu se okrenuo naopako. Naišli su dani krize savesti i svesti. Ni obnovljena istraga koju je na svoju ruku preduzeo nije, međutim, dovela do sigurnih podataka o bratovljevoj pogibiji. Presudno je, izgleda, opet bilo usmeno predanje. On je sve češće odsusustvovao sa posla, došao u Beograd, raspitiivao se i saznao adresu i broj Vuletićevog telefona.
Poslednji put u Beograd je doputovao nedelju dana pre zločina. Najviše vremena provodio je u parku kod “Manježa”, ispod SKC-a, gledao kuću broj 40 u Ulici generala Ždanova. I motreći tako, raspitujući se izokola, saznao je kako izgleda Jakša Vuletić.
Konačno, 27. januara uradio je poslednju proveru: telefonirao je u stan Vuletića i predstavio ce kao službenik PTT-a i pod izgovorom neplaćenog telefonskog računa tražio domaćina. Rekli su mu da nije tu i da će doći najdalje za sat. Jakša Vuletić je naišao kroz pola sata.
Vraćao se sa sednice delegata interesne zajednice vojnih osiguranika. Komšiji Dušanu Sretkoviću poželeo je laku noć i uhvatio se za kvaku, a tada je iz pomrčine kročio Branko. Sretkoviću koji se već popeo do prvog sprata samo se učinilo da je glas rekao “čika Jakša!”, a ustvari je rekao: “Čekaj, Jakša”!
Branko Keković bio je osuđen na izuzetno dugu zatvorsku kaznu.
