Ljubavna priča Zorice Brunclik i Kemiša jedna je od najstabilnijih na estradi, a njihova veza godinama intrigira javnost. Malo je poznato da je Kemiš pre brakova sa Zoricom i Vesnom Zmijanac već bio oženjen u Nemačkoj, što je ostalo van medijskog fokusa.
Zorica Brunclik i Miroljub Aranđelović Kemiš važe za jedan od najskladnijih i najpostojanijih parova na domaćoj javnoj sceni. Njihova ljubavna priča traje više od četrdeset godina, a njihova bliskost i povezanost s godinama su postajale sve snažnije. Sudbonosno „da“ izgovorili su davne 1985. godine, zaklevši se na večnu ljubav i vernost, i od tog trenutka postali su nerazdvojni.
Tim povodom im je ćerka poslala emotivnu poruku.
– Dragi Babice i Dedice, mama i tata. Srećna vam godišnjica vaše vanvremenske ljubavi. Vaša ljubav je mnogima bila, jeste i biće najveća inspiracija. Vaša ljubav je zapravo kao vino, što je starija sve je jača, luđa i lepša. Hvala vam što ste najbolji tim u svemu. Volim vas najviše na svetu. Ali, ne zaboravite da za samo par sati ste dobili mene i brak vam je postao jos zabavniji. Vasa najmlađa stenica – napisala je Zlata u objavi na Instagramu.
Na kraju brodoloma pronašli jedno drugo
Zorica Brunclik je veoma mlada postala majka – svoju prvu ćerku Mariju rodila je sa samo 18 godina, i to u vanbračnoj zajednici sa muškarcem koji nikada nije bio deo javnog života. Tokom godina, mediji su često spekulisali o odnosu Zorice i njene najstarije ćerke, navodeći da Marija živi u teškim uslovima i da pevačica navodno ne brine o njoj. Međutim, i Zorica i Marija su te tvrdnje demantovale, naglasivši da su u dobrim odnosima i da neistine služe samo kao senzacionalizam.
Nakon tog perioda, Zorica se udala za poznatog harmonikaša Zorana Tutića, sa kojim je dobila sina Đorđa. Đorđe Tutić danas je porodičan čovek – oženjen je i otac dvoje dece. Baš kao i njegova majka, neguje upečatljiv i originalan imidž, a poznat je po tome što se drži dalje od medijske pompe i vodi diskretniji život, uprkos tome što potiče iz poznate muzičke porodice.
Brunclikova je nakon sina dobila još jednu ćerku Miljanu u braku sa harmonikašem Ljubom Kešeljom. Zorica i Ljuba nisu u dobrim odnosima, a pevačica ga je u medijima optuživala da ga ćerka ne zanima i da je ne viđa.
Zorica Brunclik u svom braku sa aktuelnim suprugom, poznatim harmonikašem Miroljubom Aranđelovićem Kemišom, dobila je ćerku Zlatu Aranđelović. Zlata je danas uspešna estradna šminkerka, poznata u muzičkim i medijskim krugovima, a udata je za pevača Miloša Vujanovića, čime se dodatno povezuje sa svetom estrade i umetnosti.
Ljubavna priča Zorice i Kemiša godinama pleni pažnju javnosti, a njihov brak važi za jedan od najstabilnijih na domaćoj sceni. O njihovom odnosu ispričano je mnogo, kao i o Kemiševom prethodnom braku sa Vesnom Zmijanac, koji je svojevremeno bio predmet interesovanja javnosti. Ipak, ono što mnogi ne znaju jeste da je Miroljub Aranđelović Kemiš bračno iskustvo stekao još ranije – pre nego što je uplovio u brakove sa folk zvezdama, bio je oženjen u Nemačkoj, što je detalj iz njegove biografije koji je retko pominjan u javnosti. Taj deo njegovog života ostao je uglavnom izvan domašaja medija, baš kao i osoba s kojom je tada delio život.
Posle nekoliko sati potrage ronioci su uspeli da pronađu minibus koji je upao u Dunav nakon saobraćajne nesreće na vijaduktu u Ilovici na zapadu Rumunije!
Kako su preneli rumunski mediji u minibusu je pronađeno telo jedne žrtve.
Kako su ranije popodne nadležni preneli ne zna se koliko je putnika bilo u vozilu koje je upalo u reku posle sudara sa automobilom na mostu. Zbog toga će akcija potrage biti nastavljena.
Raed Arafat iz Odeljenja za vanredne situacije, izjavio je da je toku vrlo složena spasilačka operacija:
“U ovo trenutku emamo informaciju koliko je bilo pu tnika u vozilu koje je upalo u reku. Moguće je da su samo vozač i jedna putnik bili u minibusu. I dalje tretiramo situaciju kao da je u vozilu bilo više ljudi i potraga se nastavlja”, rekao je Arafat i dodao:
“Misija je vrlo teška. Vidljivost je smanjena i vodda je vrlo hladna. Šanse da ima preživelih su vrlo male. Još ne znamo koliko je putnika bilo u vozilu. Svi spasilački timovi su mobilisani”.
Zemljotres magnitude 4,1 stepen po Rihterovoj skali zabeležen je danas u ponedeljak, 14. aprila 2025. godine u 18,57 časova, na području Rumunije, istočno od Brašova.
Prema raspoloživim podacima, epicentar potresa lociran je na području sa geografskim koordinatama širine 45.7136 i dužine 26.7131.
Hipocentar zemljotresa, prema podacima Evropsko-mediteranskog seizmološkog centra, smešten je na dubini od približno 140 kilometara ispod površine zemlje.
Za sada nema izveštaja o materijalnoj šteti ili povređenima, a nadležne službe prate situaciju, javlja Telegraf.
Izet Beganović, poznati biznismen iz Banjaluke, preminuo je danas nakon teške bolesti. Beganović je preminuo u Univerzitskom kliničkom centru Republike Srpske.
Izet Beganović, poznati biznismen iz Banjaluke, preminuo je danas nakon teške bolesti. Beganović je preminuo u Univerzitskom kliničkom centru Republike Srpske.
Ovaj banjalučki biznismen godinama je živeo u inostranstvu, uglavnom u Češkoj, baveći se privatnim poslom.
Bio je uključen u biznis sa igrama na sreću i u svom vlasništvu je imao više kasina, prenosi ATV.
Prošle godine uhapšen je u Banjaluci u okviru akcije ”Alfa”. Na predlog Tužilaštva BiH određen mu je pritvor u kojem je proveo šest meseci. Rešenjem Suda BiH 7. februara je pušten na slobodu, uz mere zabrane. Od tada se u javnosti nije pojavljivao.
Izuzetak je bio njegov dolazak u Vrhovni sud Republike Srpske gde je svjedočio na suđenju državljaninu Gruzije Noi Tvalabeišviliju, optuženom za učešće u krađi dva miliona maraka od Beganovićeve snaje, vlasnice menjačnice “Kod Jele”. Prema priznanju Beganovića od ukradenog iznosa 1,3 miliona KM je bio njegov novac.
Glumio je onako kako je i živeo – strastveno, predano, i u potpunosti posvećen pozorištu. Njegov odlazak ostaviće prazninu koju će biti teško ispuniti, ali i večnu inspiraciju za buduće generacije umetnika na Kipru i šire.
Veliki gubitak zadesio je kiparsku umetničku scenu – u 79. godini preminuo je jedan od najuglednijih glumaca sa Kipra, Spiros Stavrinidis. Njegovo zdravstveno stanje naglo se pogoršalo tokom prethodne dve nedelje, nakon čega je primljen na intenzivnu negu. Nažalost, u ranim jutarnjim časovima u nedelju, 13. aprila, doživeo je srčani udar koji mu je bio koban.
Vest o njegovoj smrti potresla je širu umetničku zajednicu, a predsednik Republike Kipar, Nikos Hristodulidis, oglasio se pisanim saopštenjem:
„Odlazak Spirosa Stavrinidisa predstavlja veliki gubitak za kiparsko pozorište i celokupnu umetničku scenu naše zemlje.“
Stavrinidis je bio jedan od najistaknutijih glumaca svoje generacije i pripadnik takozvane „zlatne generacije“ umetnika koji su postavili temelje modernog kiparskog pozorišta. Tokom svoje bogate karijere, koja je trajala više od pet decenija, ostao je veran pozorištu do samog kraja – neumoran, predan, uvek prisutan u novim projektima i spreman da pruži podršku mlađim kolegama.
Unija glumaca Kipra, koja je prva saopštila vest o njegovoj smrti, istakla je da je Stavrinidis bio ne samo izuzetan umetnik već i čovek ogromnog integriteta i humanosti.
„Njegova posvećenost umetnosti, njegova osetljivost i beskrajna energija na sceni ostavili su neizbrisiv trag. Njegov doprinos Kiparskoj pozorišnoj organizaciji i celoj pozorišnoj sceni naše zemlje bio je neprocenjiv,“ navodi se u saopštenju.
Spiros Stavrinidis je bio poznat po strastvenom pristupu glumi, a u jednom od svojih poslednjih intervjua za list Fileleftheros, rekao je:
„To je žeđ koja ne prolazi. Ne mogu da se smirim kada imam ulogu, pogotovo kada su u pitanju velika dela i snažni karakteri. Bez motivacije ne možete opstati ni minut na sceni. Mnogi me nagovaraju da se bavim režijom, ali ne želim to. Ja nisam reditelj. Ja sam glumac. Glumiću sve dok me noge drže i dok mi je um bistar. Do moje poslednje scene.“
Na društvenim mrežama su se pojavili prvi snimci i fotografije sa mesta tragedije koja se dogodila kada je posle sudara sa automobilom jedan minibus sa putnicima upao u Dunav.
Nesreća se dogodila na vijaduktu u Ilovici na zapadu Rumunije.
– Za sada nemamo potvrdu o broju ljudi u minibusu. Moguće je da se radi samo o vozaču i još jednoj osobi, ali i dalje tretiramo situaciju kao da je pod vodom više ljudi, objasnio je Raed Arafat iz Odeljenja za vanredne situacije.
Drumski saobraćaj je potpuno blokiran na vijaduktu do okončanja akcije spasavanja.
– Minibus se uopšte ne vidi, nemamo informacije o broju ljudi, snage su stigle tamo, ali je potrebna puna ekipa ronilaca, rekao je Arafat za Digi24.
Pevačica Jelena Karleuša podelila je stravičan snimak nasilja, na kojem se vidi kako nepoznate osobe krvnički zlostavljaju konja.
Muzičku zvezdu je ovo veoma potreslo, kao i mnoge, zbog čega je rešila da hitno preduzme postupak i pronađe o kome je reč.
Jelena Karleuša oglasila se na Fejsbuku i saopštila da nudi nagradu onome ko joj dostavi ime i prezime i adrese ljudi koji su to počinili. Kako je istakla, nagrada iznosi čak milion dinara!
– Dajem milion dinara onom ko mi dostavi ime i prezime ovih monstruma, kao i njihove adrese. Znači, ponavljam -DAJEM MILION DINARA za sve informacije koje sam navela – poručila je Jelena Karleuša (objavu pogledajte OVDE).
Pola sata nakon objave, Jelena Karleuša je otkrila da je dobila podatke, ali da čeka da zvanično potvrde da je reč o njima.
– Našli smo ih. Čekam definitivnu potvrdu – kratko je poručila Jelena Karleuša, a kome će nagrada otići u ruke, ostaje da vidimo – napisala je Jelena Karleuša.
Budući da ima dvoje male dece, žena Kristijana Golubovića se usred emisije obratila Željku Mitroviću.
Kristina Spalević je nedavno u emisiji na RED televiziji, gde se bavi rijaliti temama, šokirala javnost.
Budući da ima dvoje male dece, žena Kristijana Golubovića se usred emisije obratila Željku Mitroviću.
– Željko, molim te, kad si sve otvorio i kada si pomogao celom svetu i kada si sve što jesi uradio, molim te otvori jedan vrtić.
– Radiću ne duplu, nego troduplu smenu. Neću da idem kući uopšte, samo ti otvori vrtić. Molim te, jer ove stresve više ne mogu da podnesem. Ovo više ne mogu izdržati – obratila se Kristina Mitroviću, nakon čega je klekla na kolena.
Inače, Kristina sa Kristijanom Golubovićem ima dva sina, a kako je on nedavno postao takmičar rijalitija “Farma 8”, obaveze oko dece pale su isključivo na nju.
Zora je bila mrtva u duši već 20 godina, samo ni najbliži nisu primetili kada su jo skinuli osmeh sa lica…
Nekada ljudi žive život samo što moraju, a u dubini duše sve im se ugasilo, te vape da ih neko toplo pogleda, sasluša, razume. Takav je slučaj bilo i sa Zorom iz Srbije, ćerka je mislila da ima blizak odnos sa majkom, a nije je pogledala u oči godinama. Pravila se da je sve u redu, dok je Zora postajala sve veća senka nekada nasmejane žene.
Priču je otkrila profesorka srpskog iz Šapca, a mi je prenosimo u celosti:
“Kada je Zora umrla, desilo se nešto jako čudno, gotovo misteriozno. Niko to nikada nije ni video ni čuo, ni naučnici, bio je to apsolutni fenomen, i verovatno da bi sva svetska štampa pisala o tome da Zorina ćerka nije bila uticajna ličnost sa značajnim vezama i uspela je da vest vešto sakrije i da zabrani bilo kakvu priču o tome izvan zidova mrtvačnice i medicinskog instituta koji je bio pozvan da dâ svoje mišljenje.
Zora je umrla sama u svom stanu jedne letnje večeri i komšinica je našla ujutru. Ta komšinica je imala ključ od njenog stana i bila je plaćena da joj se nađe, jer je ćerka živela daleko i brzo i nije znala gde joj je glava od obaveza, a para je imala dosta. Ona je volela svoju majku i želela je da joj pruži sve ono najbolje.
Komšinica je obavestila koga je trebalo o smrti i po uputstvima se postarala da se Zora smesti u kapelu na par dana. Moralo se čekati da se na sahranu iskupi sva familija koja ju je volela i da sahrana bude dovoljno dostojanstvena. O svim detaljima se starala ćerka, nije želela da bilo šta promakne, pa je sve otkucala i po kuriru poslala komšinici jer je ova bila stara i prepiska imejlom nije dolazila u obzir. Samo jedna stvar je ostala otvorena. Ćerka nije mogla nikako da se odluči šta da se Zori obuče, pa je to ostavila za veče kada stigne i otvori ormare. Želela je da se seti u čemu je njena majka bila najsrećnija, pa da joj to i obuče.
Tako je i bilo. Ćerka je stigla, utonula u tišinu svog nekadašnjeg doma i otvorila vrata teškog crnog ormara. Prvo je osetila poznati miris i bilo joj je i teško i prisno, nekako se smanjila u sebi, kao da opet ima pet godina, kao da je stala pred majku i čeka da je ova zagrli, pa da uleti u vrtić
Nije plakala, jer ni njena majka nikad nije plakala. Ormar je bio uredan i sve haljine su visile po nekom hronološkom redu, od davnih vremena do poslednjeg. I tu je ćerka ostala zbunjena. Sve stare haljine su bile vedre, šarene, smelo sečene i kako se išlo prema sredini i kraju, boje su nestajale i stamnjivale su se, a krojevi su postajali potpuno obični i grubo konfekcijski. Kao da je vreme uzimalo svoj danak isisavajući živost iz boja. Nije se mogla načuditi tome, jer tu promenu na majci nikada nije primetila. Viđale su se često, što uživo, što preko skajpa, ali ona nikada nije videla šta ova nosi na sebi i kako je starost i smrt ne uzimaju samo spolja, po licu i rukama, u hodu i dahu, već kako joj se i odelo gasi i umire po njoj. Malo je plakala ipak i uzela jednu haljinu sa sredine koju je majka kupila jedne zime sasvim iznenada kada se vraćala s posla i ugledala je u izlogu krajičkom oka, svratila, probala je i platila. Došla je kući srećna i kroz smeh, okrećući se pred ogledalom, ponavljala:
– Zamisli, mogla sam proći pored nje i ne videti je. I mogao je neko drugi kupiti.
Ćerki tolika radost zbog haljine uopšte nije bila jasna, a spremala je i neki težak ispit, pa je na Zorino pitanje da popiju po čašu vina i proslave srećnu kupovinu, samo besno zalupila vratima i rekla:
– Tebi je sve lako.
Te scene se setila kada je sa oklagije iz ormara skinula haljinu jer je ona najbolje govorila o Zori:erupcija ničim izazvane radosti.
Zatim je otišla do kapele i poželela da još jednom vidi majku. Kad su je izneli i skinuli joj čaršaf sa lica, zaledila se:
– To nije moja majka.
foto: De Visu / Alamy / Profimedia
Pred njom je ležala žena sa oštrim licem i usnama povijenim na dole, skvrčena i usukana, ni nalik na Zoru. Počela je da viče, da grdi, da se poziva na poznata imena i svi su se uzmuvali u panici. Proveren je svaki detalj i greške nije bilo. Zora je danima bila jedna jedina kod njih, ništa nije ni zamenjeno, ni promašeno. Bila je potpuno pometena, ali su joj iskusni ljudi objasnili da se ljudi u trenutku smrti menjaju, da je to uobičajeno, pa se malo smirila, ali nije mogla da se načudi. Pitala se šta je to sa njene majke nestalo i gde je nestalo, kako se to lice tako izmenilo. Ali za analize nije bilo vremena, samo joj je bilo žao kada je krenula kući. Zašto je uopšte poželela da je vidi, zašto je pokvarila sliku koju je u sebi nosila! Ostavila je odelo i otišla.
Međutim, tu nije bio kraj iznenađenjima. Tek što je ušla u stan, zazvonio je telefon. Sa druge strane je bio drhtavi glas, pun užasa:
– Gospođo, zovem iz kapele, desilo se nešto strašno. Nismo mogli da je obučemo…
– Zašto? U čemu je problem? Ta haljina joj je sigurno taman. Uostalom…
– Ma ne to – zavapio je čovek – saslušajte me. Čim sam je pipnuo, ona se pretvorila u prah. Prosto se odronila.
Ćerka je bila u potpunom šoku. Postavljala je još niz nesuvislih pitanja i dobila još mnogo pravdanja i isto tako nesuvislih odgovora, a onda je rešila da pozove stručnjaka, doktora sa jednog evropskog medicinskog instituta koji je bio vrlo cenjen, pouzdan i diskretan, a dugovao joj je i neku uslugu. Sve mu je objasnila i on nije rekao ništa, nije mu bilo ništa jasno, samo je već noćnim letom stigao u kapelu kod Zore. Sahrana je odložena na nekoliko dana, a posmrtni ostaci su preneti na ispitivanje uz sve peripetije koje takav transport podrazumeva. A peripetije su bile još i veće jer se nikome nije smelo ništa reći. Ćerka je izdašno plaćala svim svedocima da ćute.
Prošlo je nekoliko dana i doktor se javio:
– Moram da Vam saopštim nešto što ja još nisam imao u svojoj praksi. Vaša majka je po svim analizama mrtva već dvadeset godina.
– Kako može biti mrtva dvadeset godina kad sam pričala sa njom pre petnaest dana. Hodala je pre petnaest dana. Nisam ja to izmislila…
– Sve znam, ali naši aparati koji ispituju starost leša pokazuju ovako i tu greške nema. Radili smo sve analize. Zato se Vaša majka na dodirpretvorila u prah. Zato što nije živa već dvadeset godina.
Da je ovu vest dobila u Srbiji, ćerka bi ih odmah tužila za nemar i uvredu, ali ovo je bio čuveni evropski institut. Zato je majku sahranila, uzela godišnje odsustvo i otputovala u Indiju. Tamo su se oduvek bavili više pitanjima duše, ne mareći za telo, pa je očekivala objašnjenje. Samo, ona tamo nije imala nikakve veze, dugo je lutala, raspitivala se i čekala. Morala se naučiti apsolutnom strpljenju i pomiriti se sa tim kada je srela na pijaci jednu čudnu ženu, malu i debelu, ni malo sličnu predstavi koju je imala o produhovljenim indijskim mudracima. Žena je imala neke čudne i uvek nasmešene oči, sretala je stalno dok je šetala i uvek je upitno i milo gledala. Jednom su zastale i razgovor je počeo. Malo po malo došle su i do pitanja koje je ćerku mučilo. Sve je ispričala i prvi put nije naišla na zaprepašćenje. Izgledalo je kao da priča o stvarima koje se dešavaju stalno, koje su toliko uobičajene da se mogu razmatrati uz popodnevnu kafu.
– Pričaj mi o svojoj majci. Kakva je bila?
– Pa onako…
– Kako onako. Čega se prvo se prvo setiš?
– Uvek se smejala. Njoj je sve bilo lako.
– Kako se smejala?
– Sve joj se smejalo. Ne samo usta, već i oči i ruke i celo telo. I svi su je voleli. Stalno je bilo puno ljudi oko nas. I svi su je zvali kad im je nešto teško. Ona sluša, sluša, razgovor traje, i samo vidiš da muka prolazi i taj neko odlazi vedar i čio kao da nije pre samo par sati došao presamićen od tuge.
– A je l’ pričala sa tobom?
– Jeste, uvek. Ja samo pozovem i ona je uvek tu. Nikad nije imala nikakva posla. Nije ona bila baš odgovorna. Pozovem je na posao i pričamo po sat vremena, ili nešto radi po kući i opet sedi i priča sa mnom, kao posle će sve dovršiti, a bog zna da li to posle i uradi. Ona kao da je čekala da je neko zove, pa da sve ostavi.
– Pa što si je prekidala kad znaš da je na poslu?
– Moram. Kad me neko iznervira iz čista mira. Ili ovaj moj posao. Toliko stresa. Moram nekome da kažem.
– Što njoj? Imaš muža, imaš drugarice.
– Ma nemoj! Pa da me posle prozivaju zbog toga! U stvari, Zora je uvek najbolje sve razumela. I odmah se nasmeje i kaže: nije to ništa, vidi kako je ovo lepo, pa vidi kako si ti lepa, pa njoj je sve lepo…Ona nikada nije imala nikakvih briga.
– A umrla pre dvadeset godina?
– Jeste umrla, a nije umrla. Kako god mislim, ništa mi nije jasno. Ništa se nije desilo. Ništa se nije promenilo. Sve je bilo isto, nije se ni na šta žalila.
– Nije. Nije ni ona znala.
– Kako nije znala? Šta nije znala? Nije znala da je umrla?
– Nije. Nije znala.
– Kako nije znala da je mrtva?
– Borila se. Jesi li joj ikad za tih dvadeset godina gledala oči?
– Ne znam. Nisam. U stvari, malo su joj oči bile uže. Kao da ih suzi da bolje vidi. Malo ih ukoči.
– Eto, kažem ti da je bila mrtva. Samo se borila. Nije ni ona verovala u to.
Ćerki se već činilo da je ova žena potpuno luda, da opet gubi vreme, da je njena potraga uzaludna. Ustala je da krene, a mala žena je rekla, tiho i odlučno:
– Umrla je kad ste joj ukrali osmeh. Osmeh ste joj ukrali… ukrali, a niste ni primetili. Pre dvadeset godina.
