Bivša rijaliti učesnica oglasila se nakon priče o ženi koja sa detetom u naručju moli za pomoć u najprometnijoj ulici Beograda.
Vest o ženi koja sa detetom u naručju prosi u najprometnijoj ulici Beograda obišla je zemlju i izazvala buru emocija, a mreže su bile preplavljene fotografijom mlade majke koja na ovaj način skuplja novac za svoje dve ćerke.
Tim povodom oglasila se i pobednica Zadruge, Aleksandra Nikolić i na svom Instagram profilu podelila fotografiju majke i bebe:
DOK PROSI U CENTRU BEOGRADA: Aleksandra Nikolić objavila sliku – Sa detetom u naručju moli za pomoć…
Oglasila se policija i iznela šokantne podatke
Policija je utvrdila da je protiv mlade žene (24) u periodu od 2020, godine, sve do 2025. od strane policije podneto ukupno 66 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, a poslednji zahtev podnet je 2. februara 2025. godine.
Ona je od 2020. godine pa do danas ukupno legitimisana 70 puta, a od toga policije Stari grad je ženu legitimisala 67 puta, nakon čega je policija obavestela Centar za socijalni rad.
Pored nje, u Knez Mihailovoj prose i sestre njenog supruga, protiv jedne je podneto ukupno 126 zahteva i protiv druge je podneto ukupno 87.
Kako se saznaje, ona je sa mužem varala komšiluk i na priču o siromaštvu zaradila veliki novaca koji su kasnije ona i suprug prokockali i potošili.
Prevarantkinja ima čak 23 prekršajne prijave za prosjačenje u Beogradu.
Čak je i u 11 predmeta osuđena. Međutim, ništa je to nije spečilo da nastavi dalje da prosi.
Penzionerka Snežana S. poginula je u saobraćajnoj nesreći kod Kovina
Nesreća se dogodila dok ju je zaobilazio kamion vozača M. V. (67)
Penzionerka Snežana S. (67) poginula je juče u saobraćajnoj nesreći kod Kovina dok ju je zaobilazio kamion kojim je upravljao M. V. (67).
Nesreća se, podsetimo, dogodila oko 18 sati na izlazu iz sela Dubovac u Ulici cara Lazara. Osumnjičenom M. V., vozaču teretnjaka određeno je zadržavanje do 48 sati nakon čega će biti saslušan u Osnovnom javnom tužilaštvu u Smederevu.
– Kada se desila nesreća Snežana se uputila biciklom kod sestre koja živi na kraju sela. Nedavno joj je ta sestra ostala bez ćerke – kaže meštanka Dubovca.
Ona navodi da i dalje nije poznato kako je Snežana nastradala.
– Jedni pričaju da je kamion zakačio prilikom zaobilaženja, dok drugi kažu da je samo pala sa bicikle. Istraga će utvrditi te detalje, ono što je, nažalost, tačno jeste da je više nema – kaže ona.
Poginula u blizini kuće Komšije nastradale Snežane su rekli da se saobraćajna nesreća dogodila nedaleko od njene kuće.
– Nesreća se dogodila na glavnom putu, a njena kuća je šesta u redu u susednoj ulici – objašnjava komšija.
Ostala bez supruga On dodaje da je Snežana pre nekoliko godina ostala bez supruga koji je bio bolestan.
– Pre nego što se penzionisala radila je u Kovinu, a pokojni suprug joj je držao i kafić u sklopu porodične kuće, ali su ga zatvorili nakon njegove smrti. Ćerka joj sa porodicom živi u selu, dok joj sin živi u inostranstvu.
Supruga postaje negovateljica svog muža kada on oboli Postepeno gubi sebe u ulozi negovatelja i zaboravlja na svoje potrebe
Kad se moj suprug razboleo, postala sam mu majka, a ne supruga.
U početku nisam ni primećivala koliko se naš odnos menja. Bila sam uplašena, zbunjena i nesvesno sam ga počela tretirati kao dete. Donosila sam odluke umesto njega, kontrolisala njegovu ishranu, terapije, raspored. Želela sam da mu olakšam, da ga zaštitim od dodatnog stresa, ali nisam shvatala da mu tako oduzimam moć i dostojanstvo.
“Nemoj tako da sediš, namesti bolje kičmu, boleće te kosti, popij sada lek, da li si pojeo sve što sam ti napravila”, i još stotine sličnih rečenica .
Bolest je postala središte našeg života. Sve se vrtelo oko nje – kad će mu biti bolje, kako da mu pomognem, šta još mogu da uradim. Postepeno sam se potpuno izgubila u toj ulozi negovatelja. Zaboravila sam na sebe, na svoje potrebe, na ono što nas je nekada činilo partnerima.
A onda sam shvatila – on nije dete. On je moj suprug. Čovek koji se bori sa bolešću i koji treba mene pored sebe, a ne nekoga ko ga vodi za ruku kao nemoćno biće. Trebala mu je podrška, ali i prostor da i dalje bude on – da donosi odluke, da izrazi svoje mišljenje, da oseća da još uvek ima kontrolu nad svojim životom.
Ali njega je bolest nemilosrdno uzimala.
S vremenom je ostao nepokretan. Isprva je mogao da ustane uz moju pomoć, da se osloni na mene, ali vrlo brzo je i to postalo nemoguće. Ja sam ga hranila, kupala, menjala mu pelene. Prvih nekoliko puta bilo je teško, i fizički i emotivno. Osećala sam da gubim supruga, a on je osećao da gubi sebe. Video je stid u mojim očima dok sam mu prvi put skidala odeću da bih ga okupala. Video je suze koje sam krila dok sam mu nameštala jastuke ispod leđa da ne dobije rane od ležanja.
“Jel ti udobrno ovako?”
“Svejedno Maro, idi radi nešto svoje”
“A šta ti sad to znači? Lepo sam te pitala”
… a onda muk…
Shvatila sam da je to govorio iz neprijatnosti, a ja sam povezivala sa tim da me ponižava i da nisam dostojna ni da mi odgovori na moja pitanja i moju brigu.
Bilo je noći kada nisam spavala jer sam morala da ga okrećem na drugu stranu, jer bi se probudio u bolovima, jer bi kašljao i gušio se, a ja sam bila jedina koja je mogla da mu pomogne. Bilo je dana kada bih sedela kraj kreveta, iscrpljena, i pitala se kako da nastavim. Bilo je trenutaka kada bih se odmakla od njega samo da bih mogla da zaplačem, da on ne vidi. Nisam želela da ga opterećujem svojim umorom, ali on je sve znao.
Kada mi se muž razbolio, KUPALA SAM GA i MIJENJALA MU PELENE: Jedno jutro me je poslao po čokoladu, a kada sam se vratila zatekla sam UŽAS I RASPALA SE OD BOLA
Najviše me je bolelo to što je i on patio zbog mene. Zbog toga što nisam imala vremena za sebe. Zbog toga što sam ga podizala iz kreveta, menjala mu posteljinu, brisala mu lice i ruke, dok je on ćutao i gledao u jednu tačku. Jednom mi je rekao:
„Znaš, najteže mi je to što ne mogu da te zagrlim, da ti kažem koliko mi značiš. Da ne izgleda kao da ti samo oduzimam život.”
Plakao je kao dete. Mešala su mi se osećanja, išla su od sjaja do očaja. Znala sam da mogu da odem iz cele priče da zaštitim sebe, ali kakav bih ja to bila čovek? Odustala sam od te pomisli, a ne od ideje.
Tada sam shvatila koliko je važno da ga ne gledam kao nekog ko je samo bolestan, već kao čoveka kojeg volim. Počela sam da ga podsećam na sve one priče koje smo delili, na pesme koje smo zajedno slušali. Umesto da sam u ulozi brižne majke, trudila sam se da ga dodirujem s ljubavlju, da mu pokazujem da je još uvek moj suprug, moj partner, moj čovek.
Možda su se uloge promenile, ali ljubav nije nestala. Naučila sam da budem i negovatelj, i oslonac, i prijatelj, ali pre svega – njegova žena.
Nisam ni primetila kada sam prestala da budem ja. Kada sam prestala da budem žena, supruga, prijateljica. Kada su sve moje misli, svi moji pokreti, ceo moj dan postali podređeni njemu i njegovoj bolesti.
“Ćao seko, hoćeš li da prošetamo”?
“Ne mogu, Petar mora da ruča”
“Možeš li kad ruča?”
“Pa ne želim da ga ostavljam samog”
“Ali to traje godinama, nađi neki izlaz za sebe, moraš da živiš”
… Spustila sam slušalicu.
Vređala sam se kad ljudi nemaju razumevanja za moj život dadilje. Nisam razumela one koji se brinu za mene. Mislila sam da samo ja radim ispravne stvari. Shvatila sam vremenom da sam pogrešila.
U početku su mi govorili da vodim računa i o sebi, ali nisam ih slušala. Kako da mislim na sebe dok on leži nepokretan, dok zavisi od mene u svakom pogledu? Kako da uživam u nečemu dok on ne može ni da se okrene u krevetu bez moje pomoći?
Tako sam postepeno prestala da izlazim, da se viđam s prijateljima, da radim bilo šta što nije vezano za njega. Dani su mi prolazili u brisanju, hranjenju, prekrivanju, nameštanju jastuka. Svaki moj pokret bio je u službi njegovih potreba, a moje su nestajale negde između.
U ogledalu sam sve ređe prepoznavala sebe. Lice mi je bilo umorno, kosa neuredna, nokti polomljeni. Nekada sam vodila računa o sebi, o svom izgledu, imala svoje male rituale, ali sada nisam imala vremena ni za najosnovnije stvari. Ponekad bih sela na ivicu kreveta i shvatila da tog dana nisam ni jela.
A najviše me je bolelo što sam osećala da nestajemo i on i ja. On – jer ga je bolest uzimala malo po malo, a ja – jer sam se gubila u toj ulozi negovatelja, zaboravljajući da postojim i kao osoba. Više nisam bila sigurna gde prestajem ja, a gde počinje njegova bolest.
Tog jutra sam osećala da nešto neće biti kako treba.
Bio je nekako lep i raspoložen. Zamolio me da ga obrijem, da mu donesem novine.
Nije to bio ritual, jer godinama nije bio raspoložen, pa ni novine nije čitao. Kao da je osećao da će da mu lakne, da ćemo da završimo sa mukama. Ja nisam znala šta se dešava, ali sam imala onu neku rupu u grudima, neku prazninu koja kao da je vrištala i čekala da se ispuni.
“Evo ti novine moj mili, skuvala sam nam kafu, sad ću da ti donesem jastuk da se nasloniš”
“Ne treba jastuk, možeš da odeš po čokoladu, nešto mi se jede”.
Kako ranije nije imao specifičnih želja u vezi sa hranom, pojurila sam, pa zatekla prizor koji me je slomio.
Tako sedeći obrijan i sređen, sa ukočenim prstima je dušu ispustio. Ležao je nepomično, ali u licu rumen, delovao je srećno i nasmejano.
A onda sam bacila pogled na novine gde je svojom rukom urezanim slovima napisao:
“Hvala ti za sve, nije trebalo da se žrtvuješ toliko, sad s mirom popij kafu i zasladi se, a kad se opet sretnemo, ja ću tebe da negujem i čuvam”.
Raspala sam se od bolova. Pretpostavljam da je tog jutra popio više tableta nego što je trebalo, ali nisam htela da čačkam i istražujem, nemam ništa od toga. Tako je želeo i neka bude.
Ružica je imala 35 godina, dvoje male dece i život koji se odvijao u neprekidnoj jurnjavi između obaveza. Nije se žalila, znala je da je porodica ono što se voli, a ne ono što se meri po tome koliko je teško. Ali kada se njen otac razboleo i ostao prikovan za krevet nakon loma kuka, njen svet se promenio iz korena.
Pune dve godine brinula je o njemu. Ustajala noću da mu doda vodu, premešta ga da ne dobije rane, kupala ga, hranila, bila mu i ćerka i medicinska sestra i negovateljica. Sve to dok su njeni mališani tražili maminu pažnju, dok je kuća zahtevala održavanje, a muž, iako pun razumevanja, nije mogao da preuzme sve na sebe.
Jednog dana stigla joj je poruka od kume:
“Ružice, iskreno ti kažem, pošalji tatu u dom. Nećeš moći dugo da izdržiš taj tempo.”
Prvog dana ga je smestila u starački dom, a zatim se vratila kući po njegove stvari. Nije želela da prisustvuje tom pakovanju i raspakivanju, činilo joj se da će tako sve biti manje bolno. Ubedila je sebe da je to najbolja opcija – i za njega i za nju.
Vikend je doneo nešto što nije očekivala. Pismo.
Drhtavim rukopisom, njen otac joj je napisao:
“Ćeri moja, od tri kilograma sam te podizao, a meni sad, kad je najteže, ti me poslala među ove nepoznate ljude i pustila na milost i nemilost.”
Reči su je pogodile kao grom. Grlo joj se steglo, suze su joj same tekle niz lice. Da li je pogrešila? Da li je zaista odustala od njega onda kada mu je bila najpotrebnija?
Provela je dane mučena grižom savesti, osećajući se kao najgora ćerka na svetu.
U početku je odbacila tu ideju, kao da ju je zabolela sama pomisao na to. Zar da njen tata, stub njenog detinjstva, čovek koji ju je učio da vozi bicikl i pravio od plastičnih flaša lutkice kada nije imala novca za skupe igračke – završi među strancima? Ne. To nije dolazilo u obzir.
“Otišla sam do njega plačući i rekla da imam noćne more, da me proganja to što je sam, moj tatica, moj heroj. Međutim, zatekla sam drugačiji prizor”.
Tada je i on delovao pomalo izgubljeno i tužno, nije se tada još uvek adaptirao na novonastalu situaciju, ali se vremenom promenila situacija.
Ali kada je sledeći put otišla u posetu, ugledala je nešto što joj je slomilo, ali i u isto vreme zacelilo srce.
Njen otac se smejao.
Pričao je sa jednim starcem za stolom, rukom ga potapšao po ramenu. Nije više izgledao kao čovek prepušten samoći. Medicinska sestra joj je rekla:
“U početku mu je bilo teško, ali sada se uklopio. Ima društvo, ima pažnju. Čak i kartamo nekad uveče.”
Gledala je svog oca, pomalo krivog u stolici, ali sa osmehom koji dugo nije videla. Shvatila je da nije izdala ni njega ni sebe. Samo mu je pružila priliku za dostojanstvenu starost.
I dalje joj se srce stezalo pri pomisli na onaj prvi bolni vikend, na suze koje je pustila zbog njegovog pisma. Ali s vremenom je razumela – ljubav ne znači samo dati sve od sebe, već i znati kada treba pustiti.
Jedan muškarac, koji tvrdi da je ubio dvoje ljudi, zabarikadirao se naoružan granatom u stolarskoj radionici u selu Gonoi, u grčkoj oblasti Tesaliji, a na licu mesta raspoređene su specijalne snage policije, prenose danas grčki mediji.
Osumnjičeni, koji ima oko 60 godina, pozvao je policiju rekavši da je ubio dve osobe, a pripadnici policije su nakon toga locirali telo jednog od ubijenih za koga se veruje da je romske nacionalnosti, piše Ekatimerini.
Pucnji odjekuju celim selom, ima mrtvih: Napadač naoružan granatom, sa svih strana ga opkolila specijalna policija
Lokalni mediji prenose da je osumnjičeni poznat po političkoj aktivnosti u ekstremno desničarskoj partiji Zlatna zora, kao i da je ranije bio njen kandidat za poslanika u parlamentu.
Trenutno su u toku pregovori policije sa osumnjičenim.
Ovaj tekst Moma Kapora će vas naterati da se zamislite. Bilo koji društveni status da imate. Svako od nas može da pomogne da nečiji život postane makar malo lepši. Ako ovaj tekst u tome uspe, onda je on ispunio svoju svrhu. Prenosimo ga bez izmena.“Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.Devojčica kaže majci: “Nema…“Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine.
Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!
Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“.A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.”
Kako su juče mnogi preneli, a i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na automobilu kojim se vozio ka Mokrinu je bila otpala guma, međutim, kako je potvrđeno u Predsedništvu, na vozilu u kojem se nalazio predsednik zapravo nije pukla guma!
Kako je potvrđeno, sa automobila je otpao čitav točak.
– Sreća je da u tom trenutku nije išlo nijedno vozilo iz suprotnog pravca. Bila je zaista fantastična reakcija pripadnika Kobri koji je vozio i reagovao na profesionalan, odgovoran način. Da ne pretpostavljamo i ne nagađamo, kada se ovako nešto desi mora da se utvrdi kako je do toga došlo, posebno kada se desi predsedniku države – rekao je Vučević novinarima na Sajmu zavičaja u Novom Sadu.
Kako je istakao, nije pitanje da li je to Aleksandar, Miloš, Jelena, Ana, Milica, nego je “pitanje da je to predsednik države koji se kreće pod posebnim režimom, i njegovo vozilo mora da ima posebne bezbednosne uslove”.
Dodao je da bi trebalo pojačati mere bezbednosti predsednika Srbije.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je juče u šali na skupu u Kikindi da mu je pukla guma na putu do Mokrina, međutim, u Predsedništvu je potvrđeno da nije bila reč o gmi već o celom točku.
Snimak automobila u kom je predsednik Srbije zabrinuo je mnoge.
Automobil se zanosio, a onda je guma samo otpala sa njega. Iako je Vučić rekao da to nije ništa strašno, u javnosti se stvorila zabrinutost s obzirom na to da se strogo vodi računa o bezbednosti najviših državnih zvaničnika ne samo u Srbiji, nego je to pravilo u svakoj zemlji na svetu.
Reperka Milena Janković, poznatija kao Mimi Mercedez, učestvovaće na ovogodišnjem muzičkom takmičenju “Pesma za Evroviziju” i to sa numerom “Turbo žurka”, koja je uveliko podigla veliku prašinu u javnosti.
Ona je sada, u intervjuu za “Telegraf.rs”, otkrila ko joj pomaže da pripremi nastup i da li će, u slučaju da pobedi, na proslavu pozvati bivšu pobednicu Mariju Šerifović i MC Sajsi, sa kojima nije u najboljim odnosima.
Voditeljku je zanimalo da li se reperka posavetovala sa Milanom Stankovićem, s obzirom da se poznaju, a Milan ima iskustva u nastupanju na “Evroviziji”.
– Znamo se, ali to je bilo pre. Nismo mi baš neki prijatelji privatno, iako mi je to jako draga saradnja. Oko tehničkih stvari sam zamolila za savet Saru Jo i Konstraktu. Teya Dora je dosta toga posavetovala moje bitmejkere, tako da mislim da imamo predobar tim – rekla je ona.
Mimi je priznala da će, u slučaju da odnese pobedu i uputi se u Bazel, napraviti proslavu ispod šatora, ali da na nju neće biti pozvane njena koleginica reperka MC Sajci i pevačica Marija Šerifović.Mimi Mercedez / Izvor: Antonio Ahel/ATAImages
– Nikoga. Niko nije pozvan – kratko je prokomentarisala Mimi, nakon čega je rekla da joj je Konstrakta najdraži predstavnik Srbije na ovom prestižnom takmičenju.
Usput je navela i za koje pesme joj je žao što nisu odnele pobedu.
– “Muškarčina” od Sare Jo i “Gnezdo orlovo” od Breskvice, ona je moj favorit, druga najslušanija na Spotifaju. Svejedno mi je da l’ je ta pesma išla na “Evroviziju”. Volim pesmu, ali nije morala da ode na “Evroviziju”, važno mi je da se desila – rekla je Mimi.
“Selo gori” imala je pet ciklusa i ukupno 101 epizodu, a snimana je u slivu Zapadne Morave, Kragujevcu i slikovitim šumadijskim selima, ali i širom Srbije. Nažalost, mnogi velikani srpskog glumišta koji su oživeli te junake iz pera Radoša Bajića i proneli slavu ove veličanstvene serije nisu više među nama: Milorad Mandić Manda, Dragan
Proslavljeni glumac Radoš Bajić vratio se krajem prošle godine u Petlovac, zavičaj svog junaka Radašina Rakovića iz serije “Selo gori, a baba se češlja”. Pre gotovo dve decenije pala je prva klapa ove najgledanije serije u istoriji srpske televizije, a sada se, kako saznaje TV Ekran, priprema i njen nastavak.
U galeriji pogledajte kako izgleda čuveno selo Petlovac
Vidi galerijuPetlovac iz serije Selo gori Foto: Contrast Studios, Kurir/F.R.
Radoš bi trebalo ponovo da obuče kostim čuvenog seljaka i domaćina, a te kratke epizode emitovaće se za početak na nedavno pokrenutom kanalu Jutjub produkcije “Kontrast studios”. Publika tamo može da gleda film “Braća po babine liniji”, koji ima već gotovo dva miliona pregleda.
– Vraćam se u Petlovac u kostimu Radašina i s čuvenim brkovima. Znam da publiku veoma zanima šta se danas događa sa Radašinom, Radojkom, Zlatanom, Radoslavom i Sinom Draganom. Međutim, neće to biti nastavak serije “Selo gori, a baba se češlja” jer je on nezamisliv bez Mande, Mirka i Dragana Nikolića, koji su uz Radašina bili stubovi nosači cele priče. Neka se publika strpi do kraja februara da vidi šta smo s ekipom “Kontrasta” osmisli za armiju fanova čuvene “Babe” – otkriva Bajić za TV Ekran.
Foto: Contarst studios
Inače, serija “Selo gori” imala je pet ciklusa i ukupno 101 epizodu, a snimana je u slivu Zapadne Morave, Kragujevcu i slikovitim šumadijskim selima, ali i širom Srbije. Nažalost, mnogi velikani srpskog glumišta koji su oživeli te junake iz pera Radoša Bajića i proneli slavu ove veličanstvene serije nisu više među nama: Milorad Mandić Manda, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Mirko Babić, Miroljub Trošić Đoda, Goran Daničić, Milija Vuković…
Čuvena četvorka Foto: Contarst studios
U godinama nakon premijere serija je na Javnom servisu RTS reprizirana desetak puta i u svakom emitovanju ubedljivo je bila u vrhu gledanosti, kao i na Kurir televiziji.
