Pevačica Aleksandra Đuranović, koja se takmičila u dve sezone takmičenja Zvezda Granda, doživela je strašnu tragediju kada joj je preminuo rođeni brat, pred početak treće sezone ovog takmičenja.
Naime, Aleksandra je bila deo ovog takmičenja 2016. i 2018. godine , a planirala je da se na bini “Zvezda Granda” nađe i naredne sezone 2019. godine. Nakon izvedbe pesme njenog brata, usledili su i brojni komentari nakon čega nije mogla da nastavi sa daljim takmičenjem. Kako joj je on bio najveća podrška, baš njemu je posvetila pesmu “Kao zver” koja je premijerno puštena na dan njegovog rođendana.
Ipak, nakon emotivnog šoka zbog smrti brata, mlada pevačica iz Banja Luke pozvala je tadašnjeg direktora Grand produkcije Sašu Popovića i zamolila ga da deo emisije gde nastupa izbaci iz emitovanja.
– Direktore, moj brat je preminuo. Zbog smrtnog slučaja koji je zadesio moju porodicu, ja sam prinuđena da napustim dalji tok takmičenja, jer se psihički ne osećam spremno da nastavim dalje – rekla je Saši Popoviću, koji je uslišio njenu želju i isekao deo emisije u kojem Aleksandra peva.
Aleksandra Đuranović,
Pet godina kasnije, na njegov rođendan izdala je pesmu pod nazivom “Kao zver” koju je posvetila svom pokojnom bratu Đuki .
Šta je njena koleginica Jovana Tipšin uradila za Sašu Popovića pogledajte u odvojenom tekstu: “Poslala sam Sašino kršteno ime mnogim manastirima i igumanima!” Jovana Tipšin ne prestaje da se moli za Popovića
Šest ljudi je poginulo, a 25 je povređeno kada se autobus prevrnuo u centralnoj turskoj provinciji Aksaraj, rekao je guverner te provincije Mehmet Ali Kumbuzoglu.
On je naveo da je turistički autobus prevozio putnike iz zapadne provincije Balikesir u region Kapadokija, popularnu turističku destinaciju u centralnoj Turskoj, i da se prevrnuo iz nepoznatih razloga u mestu Aćipinar na auto-putu Aksaraj-Ankara, prenosi agencija Anadolija.
– Povređeni su hitno prebačeni u bolnicu. Istraga o nesreća je pokrenuta – rekao je on.
Na lice mesta upućena su vozila hitne pomoći, policije i vatrogasne ekipe.
U Turskoj su nesreće u kojima u;estvuju autobusi, nažalost svakodnevna pojava.
Tako se i u četvrtak dogodila velika nesreća na putu, a tada su u vozilu bili japanski turisti.
Najmanje 22 turista povređeno je kada je autobus koji je prevozio japanske turiste u Turskoj sleteo u jarak.
Nesreća se dogodila na auto-putu u provinciji Ajfonkarahisar, na oko 250 kilometara jugozapadno od Ankare.
Zasad se ne zna uzrok udesa, navodi AP.
Povređeni putnici, od kojih je dvoje kritično, prebačeni su u bolnice u Ajfonkarahisaru.
Nedaleko od Turske, u Egiptu, najmanje 12 osoba poginulo je u ponedeljak, a 33 su povređene kada se autobus prevrnuo na auto-putu između Kaira i obale Crvenog mora, saopštilo je egipatsko ministarstvo zdravlja.
Na mesto nesreće upućeno je 28 ambulantnih vozila, navelo je ministarstvo, preneo je Rojters.
Nesreća se dogodila na auto-putu El Galala.
Kako su javili egipatski mediji, u nesreći su povređeni student sa Univerziteta Galala iz istoimenog grada.
Kako je javio kanal Sada el Balad, početna istraga pokazala je da je vozač autobusa vozio prebrzo i izgubio kontrolu nad vozilom.
Ovo je priča o Dušanu Raduloviću (Srbinu), na čijem je tavanu Dragan (Hrvat) pronašao spas od sigurne smrti, zajedno s tada petnaestogodišnjom sestrom i roditeljima. Osim njih, na tavanu kuće Dušana Radulovića tri dana krilo se još nekoliko hrvatskih obitelji.
Krvavi pir nad Hrvatima iz Rašljana i Briševa kod Ljubije (Prijedor, Republika Srpska – BiH) počeo je 23. srpnja1992. godine. Ubijeno je tih dana na desetke civila. Jedina oaza spasa za Hrvate iz sela bili su mali tavan i velika srca Terezije i Dušana Radulovića. Dragan Iveljić držao je u sebi tešku tajnu, ratnu trauma iz djetinjstva, 22 pune godine, a sad želi da, kako reče, skine ljagu s obraza pokojnog susjeda, koji je u ratu spašavao živote nevinih a potom bio neopravdano optužen da je ubojica – piše u svom tekstu.
Ogromne poplave prouzrokovale su ozbiljnu štetu i nestanak struje u petak u delovima planinske jugoistočne regije Francuske nakon višednevne obilne kiše.
Francuska meteorološka agencija “Meteo France” objavila je u četvrtak crveno upozorenje za šest delova južno od grada Liona.
Upozorenje je u petak smanjeno na narandžasto, što ukazuje da će nivo vode ponovno pasti.
– Na određenim mestima palo je do 700 milimetara kiše u 48 sati. To je više od godišnje količine padavina u Parizu – rekla je Agnes Pannier-Runacher, ministarka zaštite životne sredine.
Francusko ministarstvo unutrašnjih poslova reklo je da je Pariz poslao dodatnih 1.500 vatrogasaca u pogođena područja.
Voditelj “Zadruge” Milan Milošević prošao je trnovit put ka uspehu. On je od mesta ravnopravnog učesnika rijaltiija došao na poziciju voditelja, i to jednog od omiljenih kako među učesnicima, tako i među publikom.
Naime, Milan Milošević danas ima život iz snova, ali nisu mu uvek cvetale ruže.
Petar Aleksić
Naprotiv, detinjstvo mu je bilo kao iz horor filmova! Ono što je on prevalio preko svojih leđa malo ko bi mogao. Osim što je svakodnevno gledao kako otac Stojan tuče majku Rajku, i sam je dobijao batine od tate, ali i od drugova iz škole. Doživeo je i veliku porodičnu tragediju kada mu se najstariji brat Nenad ubio. Pored svega toga, celog života je živeo sa spoznajom da je neželjeno dete.
– Mama je iz prvog braka imala Nenada, a sedam godina kasnije dobila je sina Zorana, koji se rodio sa cerebralnom paralizom. Tada su doktori rekli majci da više ne rađa. Međutim, pošto je otac bio alkoholičar, svaki put kada bi se napio, majka bi zatrudnela. Nikada mu to nije ni govorila, već je pune četiri godine stalno išla na kiretažu. Kada je ostala u drugom stanju sa mnom, tražila je od komšinice milion dinara na zajam za abortus. To je stalno radila jer nije imala para. Komšinica mi je spasla život jer joj je rekla: “Rodi ovo dete, doneće ti sreću.” Poslušala je i dobile me 1. aprila, na svoj rođendan – započeo je tada svoju tešku životnu ispovest voditelj.
Milan kaže da mu je otac pod dejstvom alkohola postajao nasilnik, koji im je svima uništio živote. Sa njim je prošao svoje najgore trenutke.
ATA images
– Mamu je tukao stalno! Ona se borila za nas. Radila je u njivi od sedam ujutru do sedam uveče. Kući je dolazila sa prstima krvavim od rada. Tako umornu, izmučenu otac ju je tukao s vrata. Bežali smo od njega kada vidimo da je pijan. Često smo spavali u kukuruzima. Tu smo čekali da on pogasi svetla i zaspi da bismo mogli da odemo i mi u svoje krevete. Dešavalo se da namerno zaključa kuću i onda smo noć morali da provedemo napolju. Ćebe smo za svaki slučaj uvek držali u šupi da bismo imali čime da se pokrijemo ako je napolju hladno – priseća se novinar. Te noći, kaže Milan, nekada su bile i bezbrižnije od onih koje je provodio kod kuće:
Otac nam je zabranjivao da okitimo novogodišnju jelku. Ja nikada za Novu godinu nisam imao jelku. Nisam slavio ni rođendane, ni druge praznike
– Plašio sam se da zaspim kada je tu. Sluh sam toliko izoštrio da sam u svakom momentu po njegovom koraku znao u kom je delu kuće. Želeli smo da ga napustimo, da pobegnemo od njega, ali nismo imali gde. Majka i ja bismo se već nekako snašli, ali šta smo mogli sa mojim nepokretnim bratom? Nismo mogli da ga ostavimo! Danima smo sedeli u Centru za socijalni rad i tražili pomoć od nadležnih. Prijavljivali smo ga stalno policiji. Patrola dođe i ode, a onda mama dobije batine što ga je prijavila. Strašne stvari nam je radio: nije nam dao da imamo fiksni telefon, zabranjivao nam je da okitimo novogodišnju jelku. Ja nikada za Novu godinu nisam imao jelku.
Printscreen
Milan tada, nije mario što nema telefon u kući kao sva druga deca ili što za Novu godinu ne sprema ukrase za jelku, niti čeka Deda Mraza. Njega je jedino brinulo da mu otac ne ubije majku:
– Nikada neću zaboraviti kada je jedne večeri pijan udario u glavu. Ona se onesvestila, a ja sam mislio da ju je ubio. Skočio sam na oca i počeo da vičem: “Ubićeš mi mamu, ubićeš mi mamu…” Na svakih šest meseci je umeo da polupa sve po kući – sudove, prekidače, utikače. Jednom je zapalio sto i nije nam dao da izađemo iz trpezarije dok je vatra buktala. Jedva smo je ugasili. Tukao je i mene, ali ne tako često kao majku. Ponekad kaišem. Pamtim da me je vukao za uši 300 metara kada je saznao da pušim. Zbog svega toga imam traume od agresivnih ljudi.
Život u porodičnoj kući za Milana je bio jeziv, ali od batina nije mogao da se odmori ni u školi. Pohađao je Osnovnu školu “Jovan Popović” u Sremskoj Mitrovici, imao je sve petice, recitovao je, vodio radio stanicu, učio ruski jezik… Međutim, drugari su ga maltretirali jer se družio sa devojčicama:
– Govorili su mi da sam isfeminiziran i zbog toga su me tukli svakog dana. Bacali su mi knjige po blatu, cepali blok za likovno. Čupali su me tako da im šaka bude puna mojih dlaka. Kada uđem u toalet na odmoru, njih trojica-četvorica me udaraju pesnicama u stomak i crkavaju od smeha. Odem na čas i ne mogu da dođem do vazduha. Ali nikada ih nisam tužio nastavnicima, jer bih posle toga dobio još veće batine. Njima su to bila dečja posla, a ja sam navukao strahove. Ništa lepo me ne veže za Sremsku Mitrovicu.
Kristina Lukić
Kao dete iz siromašne porodice, često je bio gladan, te je zato bio primoran da prvi dinar zaradi već sa 11 godina.
– Lepio sam neke koverte. Za 10.000 urađenih dobijao sam 50 maraka. Nije to bilo malo. Mogao sam da dam majci novac i da meni uvek nešto ostane. Samo sam ja mogao da joj pomognem, jer mi je jedan brat rođen bolestan, a drugi je poput oca bio alkoholičar. Od novca koji sam skupljao kupio sam sebi farmerke “levis 501”. Mnogo sam ih želeo. To je bilo ostvarenje mog prvog sna, međutim, Nenad mi ih je uzeo. Zbog njega sam umeo preko noći da ostanem bez garderobe, jer je on bio kockar i prodavao je stvari iz kuće.
Milan kaže da se njegov brat odao porocima nakon trauma kroz koje je prošao na ratištu:
– Počeo je da pije kada se vratio iz rata. Nikada nas nije tukao, ali nas je psihički maltretirao. Dešavalo se da nas usred noći digne iz kreveta. Samo počne da viče: “Rat, rat, rat” i mi moramo da se krijemo po kući i da bežimo, jer kao pucaju na nas. Dešavalo se i da dođe pijan, pusti muziku i drži nas celu noć budnima.
Kristijana Ćaćić
Svoju oazu mira uspeo je da pronađe tek u srednjoj školi.
– Otac me je upisao u metalostrugarsku školu, ali ja sam skupio hrabrosti, ispisao sam se i otišao u hemijsku. Rekao sam sebi: “Ne idem u tu školu, pa makar me tata ubio.” Profesori su me toliko obožavali da sam jednom na času istorije umesto vojskovođa nabrajao imena svoje familije i komšiluka. Nastavnica me nije ni slušala, samo je na kraju mog izlaganja rekla. “Milane, petica do kraja godine.” Ceo razred je počeo da se smeje.
Oduvek je bio vredan, pa je tokom školovanja uporedo radio i u kafiću.
Super sam zarađivao i taj novac sam nosio mami. Nagovorio sam je da prestane da radi u njivi i da ona čuva mog nepokretnog brata dok sam ja u školi i na poslu. Do tada je to bilo moje zaduženje. Za detinjstvo nikada nisam ni znao. Kakva druženja, izlasci. Niti mi je iko dolazio u kuću, niti sam igde išao.
ATA images
Dok su druga deca sa nestrpljenjem čekala svoj 18. rođendan, veliku proslavu i poklone, Milan se svom slavlju nije nadao:
– Nikada nisam slavio rođendane, niti bilo koji drugi praznik. Mi ni za Novu godinu nismo imali trpezu. Jednom smo za Badnji dan pekli prase, ali tata se po običaju napio. Pobio se sa bratom, bacio prase u tri lepe, slomio je sve po kući… Preseo nam je Božić. Bilo je dana kada nismo imali šta da jedemo, a ne da pravimo slavlja. U školi sam često bio gladan, ali sam bio toliko ponosan da nikada nikome nisam tražio da mi da da jedem.
Dok su druga deca sa nestrpljenjem čekala svoj 18. rođendan, veliku proslavu i poklone, Milan se svom slavlju nije nadao:
– Nikada nisam slavio rođendane, niti bilo koji drugi praznik. Mi ni za Novu godinu nismo imali trpezu. Jednom smo za Badnji dan pekli prase, ali tata se po običaju napio. Pobio se sa bratom, bacio prase u tri lepe, slomio je sve po kući… Preseo nam je Božić. Bilo je dana kada nismo imali šta da jedemo, a ne da pravimo slavlja. U školi sam često bio gladan, ali sam bio toliko ponosan da nikada nikome nisam tražio da mi da da jedem.
Mesec dana nakon što je te 1995. postao punoletan preminuo mu je otac.
– Dan pre njegove smrti posetio sam ga u bolnici. Seo sam pored oca, uhvatio ga za ruku i rekao mu: “Tata, ja sam.” Počele su da mu idu suze niz lice. Tada sam mu sve oprostio. Sutradan su nam u sedam ujutru javili da je imao tri infarkta zaredom i da je preminuo. Nekoliko dana kasnije sam ga sanjao, a on mi je u snu rekao da sebi nikada neće oprostiti što nam je uništio živote.
Posle očeve smrti Miloševiću se život menja iz korena. Odlučuje da napusti Sremsku Mitrovicu, za koju ga vezuju samo loše uspomene, i seli se u Novi Sad. Iznajmio je stan i radio kao konobar sve do 1997. godine, kada je dobio poziv za odsluženje vojnog roka.
– Tada sam prvi put u životu imao slavlje. Prvi sam vojnik u opštini koji je sam sebi finansirao ispraćaj u vojsku. Pozajmio sam pare samo da bude zabava kao kod ostalih – šator, muzika, 200 gostiju… Komšije su bile ponosne na mene – priseća se voditelj i nastavlja:
– Vojni rok sam služio u Kruševcu, u antibiološkoj hemijskoj odbrani. Tamo sam bio strah i trepet. Obožavali su me, prali mi veš… Ali u vojsci sam se zadržao samo dva i po meseca, jer su dijagnostikovali da sam emotivno i socijalno nezreo za odsluženje. Patio sam za mamom.
Damir Dervišagić
Milan se vratio u Sremsku Mitrovicu kod mame na nekoliko meseci, a potom je opet otišao u Novi Sad. Tamo se zaposlio na televiziji Jesenjin, gde je vodio emisiju kratke forme. Pošto to nije bilo dobro plaćeno, vratio se konobarisanju. Dve godine kasnije vest o smrti brata Nenada ga je vratila u rodni grad.
– Bio je osuđen na sedam godina zatvora zbog preprodaje oružja sa ratišta. Drugovi su njemu ostavili to oružje da im čuva i na kraju je on nevin stradao. Bio je nepravedno osuđen i to nije mogao da podnese, pa se obesio u zatvoru. Nismo imali para za advokata i završio je iza rešetaka. Mama nikada sebi nije oprostila što je brat bio prepušten samom sebi.
Posle Nenadove sahrane Milan odlučuje da se preseli u Beograd. Tako 2000. godine iznajmljuje jedan podrum pun vlage bez prozora na Vračaru.
– Stan je bio nikakav, ali ja sam bio srećan. Danju sam radio kao konobar, noću kao šanker u klubu. Tu sam se svega i svačega nagledao. Mogao sam čak i da posrnem, jer su mi nudili drogu. Ali ja sam u životu samo povukao dim marihuane, počeo da povraćam i shvatio da to nije za mene – ispričao je svojevremeno voditelj za Informer.
Srbija tuguje zbog gubitka Mine Pošarac, mlade devojke čija je hrabra borba za ozdravljenje ujedinila naciju. Nakon duge i teške borbe sa bolešću, vest o njenoj smrti duboko je potresla javnost, kao i njenu blisku prijateljicu, pevačicu Milicu Todorović.
Milica je, u znak sećanja na Minu, uputila emotivnu poruku na društvenim mrežama, koja je dirnula mnoge.
Mina je do februara 2022. godine vodila sasvim normalan život, ali su bolovi u kičmi nagovestili početak njene borbe. Suočivši se sa gubitkom kontrole nad svojim telom, bila je primorana da traži pomoć i lečenje koje je prevazilazilo mogućnosti u Srbiji. Nažalost, uprkos velikoj želji i podršci okoline, do lečenja u inostranstvu nije došlo. Milica Todorović / Izvor: Srbija Danas / Saša Džambić
Milica Todorović, koja je sa Minom delila trenutke tokom ove teške borbe, oprostila se od nje rečima: “Mirno spavaj lepotice moja. Jako smo se borile, znam da se sad smeješ. Voli te Mica”, izrazivši svoju tugu i ljubav prema prijateljici koja je izgubila bitku sa bolešću.Instagram / Izvor: Instagram printscreen/milicatodorovicofficial
“Mirno spavaj, lepotice moja” – Milica Todorović se oglasila povodom Minine smrti
Mina Pošarac ostaje upamćena kao simbol hrabrosti i borbenosti, a njena priča i snaga volje biće inspiracija mnogima koji se suočavaju sa sličnim životnim izazovima. Njena borba podsetila je na važnost solidarnosti i podrške, kao i na to koliko je važno pružiti ruku onima koji se nalaze u najtežim trenucima.
Danas je izbio požar u jednom prizemnom objektu u Dunavskoj ulici, u Beogradu.
Kako se vidi na fotografijama Instagram stranice “moj_beo_grad_”, buktinja je zahvatila unutrašnjost objetka, te se vidi crni dim kako kulja sa svih strana.
Trenutno nije poznato stanje učesnika, kao ni uzrok požara.
Stariji sin Bogdane i Veljka Ražnatovića prvi je doneo srežu u dom Ražnatovića i Rodića a ove godine u junu proslavio je četvrti rođendan. Slavlje je, prošle godine kada je punio tri upriličeno u porodičnoj kući u Titelu, u kojoj je Cecin sin pre Krstanovog rođenja živeo sa Bogdanom i Željkom. Ipak, Cecin mlađi unuk odneo je svu pažnju…
Cecin mlađi unuk – Ponos svi članova porodice Iako je proslava bila u krugu porodice i najbližih prijatelja, te nije bilo potrebe za preteranim sređivanjem, Željkov mlađi brat Krstan Ražnatović, Cecin mlađi unuk bio je skockan od glave do pete, što smo imali prilike da vidimo u epizodi dokumentarno-igranog show programa “Ceca show.”
Neodoljivi dečak tada je imao tek dva meseca, a već je nosio odelce i leptir mašnu. Na društvenim mrežama vodi se polemika na koga Krstan liči, ali jedno je sasvim sigurno – da je Cecin mlađi unuk već pokupio sve simpatije bakinih pratilaca. Mališana je, sudeći po video snimku, najviše čuvala Ceca koja nije skidala osmeh sa lica. Baku Danijelu tada niko nije pomenuo. Verovatno je da stvarno liči mahom na Ražnatoviće. Možda je jači gen, ko će znati…
– Veljko, rođen si da imaš čopor dece – prokomentarisala je pevačica.
Podsećanja radi, Bogdana Ražnatović porodila se sredinom aprila 2023. godine i na svet je donela dečaka kojem je u dogovoru sa mužem Veljkom dala ime Krstan.
Po izlasku iz porodilišta srećna porodica uputila se u vilu na Dedinju gde će jedno vreme živeti, a onda će se, kad se Bogdana malo oporavi, vratiti u Titel, u kuću koju je Cecin sin dobio u miraz pisao je ranije Story.
Tako jei bilo – danas Veljko i Bogdana koja se porodila i treći put i na svet donela prelepog Isaiju pre samo nekoliko meseci, uživaju u porodičnoj kući u Titelu gde je sve namešteno po njihovom željama. Svi se pitaju, da li će biti i četvrtog sina. Ostaje samo da vidimo.
Radnik koji je zadobio povrede prilikom jutrošnje eksplozije u kompaniji Sloboda hitno je danas popodne prebačen u Beograd, jer mu se prema nezvaničnim informacijama pogoršalo zdravstveno stanje.
– On je zadobio opekotine po vratu i glavi koje su trećeg stepena, a lekari strahuju da od siline detonacije nije zadobio i povrede unutrašnjih organa, potvrđeno je za agenciju RINA.
Nakon eksplozije koja se jutros dogodila u Čačku, oglasila se i vojna fabrika „Sloboda“ istakavši da je u osam sati došlo do tehnološke eksplozije na liniji laboracije artiljerijskih košuljica i u tom akcidentu povređena su dva radnika.
