Splitska policija saopštila je da su u subotu u popodnevnim časovima dobili dojavu da su se čuli pucnji ispred objekta u mestu Katuni, kod Šestanovca.
Policijski službenici su odmah upućeni na teren. U službene prostorije doveli su petoro ljudi koji se dovode u vezu s događajem. U toku je istraga.
– Do ovog trenutka nismo utvrdili da li u događaju ima povređenih osoba – navodi policija.
Tuga ne jenjava, a bol je sve veća. Na godišnjicu nezapamćenog zločina, majka i rođena sestra stradalog Dalibora Todorovića iz Dubone utisnule su svoje suze na papir.
Pismo rođene sestre ubijenog Dalibora, Suzane Ranković
Rođeni moj i najlepše oko moje. Nezaboravni osmehu i snažni zagrljaju moj, nedostaje mi onaj mio glas tvoj. Nedostaje mi sve i svaki dan je teže, od kada te nema svaka uspomena naša za tebe još više me veže. Znam da ovo pismo pročitati nikada nećeš, ali znam da si samnom i uz mene, ja se za tebe molim i stalno palim kandilo i sveću i nikada te rođeni zaboraviti neću. Da tvoja duša uvek ima mir, za mene je tvoj spomenik svet kao za nekog manastir. Sada si moj anđeo čuvar koji mi vetar u leđa daje, koji me gura kad krenem da tonem i veru za život mi daje. Htela sam ti reći da duša mi je ostala ista, da ovo srce što nepravilno u meni kuca, u leđima ima noževa trista. Da ti kažem da sam danju sve što moram, a noću sve što jesam. Podnosim jer imam razlog da živim iako bih kod tebe rado, ali zbog jednih mališana zlu ne dam i ružnim mislima ni da nagviri. Samo mi je jedna muka, kad vidim majku koliko pored spomenika kuka, i sa korpom ide ka tebi, a znam da kad treba da krene kući vratila se ne bi. I koliko proklinje svaki dan zašto nisi pokraj nje i što si tamo sam. Teško je slušati majčine reči, čak je ne mogu utešiti i da hoću ali svaku noć otplačem jer njen glas kroz suze ja kao da čujem i ne mogu zbog svega da spavam. Noć je puna tišine, tuge i bola. Noću ti svaku pesmu pišem i tako već godina prolazi i sa svakom nizaće se po neka bora, naše uspomene čuvam i živim kroz njih, pa ti često posvetim stih. Još uvek kad zatvorim oči mogu te videti, u svakom vidu, u autu, na traktoru, u kamionu, na korpi i kao malog u svome krilu.
U našoj kući sve je isto, ništa se promenilo nije, samo slike po policama se nižu i doliva se u kandilo ulje koje se godinu dana ugasilo nije. U svakom kutku kuće te zamisliti mogu. Još uvek plamen trepti i kroz prozor može se videti noću i ta tišina koja danonoćno oko kuće se vije, dok ni roditeljima do života nam nije. I tvoja soba ostala je ista, svaka stvar koju si ostavio stoji da te čeka, mi se nadamo uvek doći ćeš, ali samo nada ostala je neka. Tvoja Jana već uveliko priča i stalno ti dolazi i pali sveću, ljubi tvoje slike i žao mi je što videti svoga ujku nikada neće ali ću joj uvek pričati kako si bio srećan kad se rodila i da si rekao „Daliborka moja mala sada se rodila“. Žalim za onim našim poslednjim pozivom na koji mi se nisi javio. Znam, pozvala sam kasno jer tada, u tom trenutku, bio je kraj, ni slutila rodjeni nisam da si tada otišo u raj. Volela bih da te sanjam onako stvarno kao da si tu, da ti ovo sve kažem što pišem i da te ja neprestano volim i ako više nisu tu. Za mene si samo otišao na put, i znam da ćemo se jednog dana sresti i mnogo više novosti sa sobom poneću, da ti pričam šta je sve bilo otkad nisi na našoj adresi. Tata još u tvoju sobu ušao nije, već godinu dana u sebi ogromnu tugu krije, osećam dok sedim pored njega da mu se duša u suzama guši, želi da bude jak ali u njegovom pogledu i svet mu se ruši. Beti još uvek reaguje na zvuk tvog automobila iako ga sada vozi tata, još uvek na tvoje ime otrči do vrata ali se brzo vrati. Imam osećaj da i ona ovu tugu shvata. Mica nam i dalje dolazi često i njeni snovi su se srušili te noći kad je čula da tebe nema i da ni njoj više nećeš doći. Ali da znaš, divne bukete tebi donosi, a kako sam je zamišljala sa cvetom i belim velom u toj njenoj loknastoj kosi. Sve su naše snove uzeli i sreći našoj preprečili put, koliko je teško živeti sa ovim to znamo mi koji smo ovako nešto doživeli prvi put. Mislim da novo ništa nema, a i da ima, mene više ne zanima ta tema. Društvo ti dolazi često, niko te nije zaboravio znaj. Toliko si bio jedinstven i dobar i zaslužio si samo Božiji raj. I ne brini za mamu i tatu, tu sam za njih, sve što treba. Stalno sam kod tebe i njih, i verujem da sve to pratiš i gledaš sa neba. Voli te sestra tvoja, znaš da si bio prva ljubav moja i hvala ti za 25 godina ljubavi, sreće i smeha. Bio si moj ponos i žao mi je što nam je ovakva sudbina prokleta. Tvoja rođena.
Pismo Daliborove majke
Sine moj jedini, nikada neprežaljeni. Pišem ti ovo pismo u nadi da ću ti ga ja doneti i sa tobom zajedno pročitati. Nekada sam volela mesec maj, to proleće gde sve cveta i priroda se budi, ali od 4. maja 2023. godine ne volim i proklinjem svako sledeće proleće koje mi te uze i vratiti više neće. I svaki naredni neće postojati jer je uzeo moje zlato. Sine moj, evo već godina će kako nisi sa nama, u kući našoj ništa se promenilo nije, samo tišina i tuga koja se kućom vije i slike sa kojima razgovaram često. Uz svu bol ređale su se njene reči upućene sinu, a kako kaže, i posle godinu dana u njihovom domu ništa se nije promenilo, osim što njega nema. Soba ti je ostala ista, sve onako kako si ostavio to veče, samo uđem da obrišem prašinu i osećam suzu koja mi niz obraz teče, dok se u njoj tvoj miris širi i ja uđem na kratko da ti poželim dobro jutro i laku noć i to radim svako veče, kako bi se tvoj miris u sobi mogao sačuvati tako, zato ti sine u sobi ostajem vrlo kratko. Još se u ormaru oseća tvoj miris kao da si među stvarima jedini sine moj. Ikono majkina lepa, posle tebe mi svaki smeh i gala smeta. Tata ti nikada od te noći u sobu ušao nije, od tuge ne može ući, ne može da zamisli da kad ti otvori vrata da iz te sobe nikada neće čuti „tata“. Mišica tvoj, kako si ga znao zvati, i on ti jedini u sebi puno pati, onako muški, bori se sa sobom ali se ne miri da više nije sa tobom. Tvoji drugovi i drugarice dolaze ti često, obilaze sine tvoje grobno mesto pa često svraćaju kod nas da nas vide, kako smo i drago nam je što misle i nisu zaboravili na nas. A naša Mica je svaki drugi dan sa nama, toliko je sine volim, kao da sam joj druga mama. Kad nju vidim samo čekam kada ćeš i ti pored nje stati, koliko bi mi srce bilo puno, ljubavi majkina, kad bi mogao znati. Koliko imam želju da te zagrlim jako, da ti kažem da mi je bez tebe život pakao. Koliko sam te se sine poželela, pa se jutrom budim jer stvaran čujem ti glas, dal je to želja moja ili majčinska prevelika neraskidiva ljubav moja i tvoja koja je vezivala nas. Sve sine živi skoro po starom, neki su prežalili a neki pate za tobom odavno. Neki veselja prave, dok godina prošla nije, a neki čekaju samo da se godina izda što pre. Ali ljudi su sine, nek žive kad mogu, meni sve lepo i srećno sada je na grobu. Najsrećnija ću biti kad budem bila sa tobom. Maštali smo da ove godine bude svadba tvoja, da oženiš našu Micu i ona da bude snaja moja. Sve ispite sine u roku je dala da ubrza školu i sa tobom stoji ispred oltara. Maštali smo kakvo bi slavlje bilo, kad zasvira muzika u dvorištu našem da jednog dana unučiće imam i da mi ništa ne bude od toga draže. I da ti kažem šta ima jos novo, Suza je zbog tebe položila da bi ti sestra često nad grobom bdila. I auto je dobila od nas, i tu ti je sestra mnogo često i mnogo misli na nas. Janu sa njom stalno vodi da je samo vidiš kakva je slatka, priča dosta i svaki običaj pamti, zove te vika, jer ne zna da kaže ujka. Pali sveću i deli na grobu, krsti se pred tobom i sliku ti ljubi i kaže ovde „vuki spava“, i onako stavi prstić psssst da te ne probudi. Koliko si bio srećan kad se rodila, rekao si da je ista ti i zvao je Daliborkom svojom.
Godinu dana tu je sa nama i Suza joj stalno priča o tebi i plaši se da te ne zaboravi Jana, jer mnogo je mala i možda neće znati ali ćemo joj o tebi mnogo mi pričati. Konstantin i Vuk slabije dolaze jer su bili za tebe previše vezani i ne mogu da podnesu poraze. Ne mogu prihvatiti da te nema, pa dosta pate, ali to su deca i jednoga dana moraju da shvate. Vuk je pre par dana poželeo doći, i na grobu ti je bio, priča mi sestra tvoja koliko je suza on prolio i nije mogao da se smiri i morala je da ga dovede kući kod nas. Kaže Suza plako je na sav glas. A onda je otvorio tvoja vrata i pogledao u ormar, ali ne shvata, i opet krenuo da kuka i meni kaže: „Zašto si ga pustila da ode. zašto nisi zaključala vrata?“. Ne mogu mu ništa reći, a kad bi znao da te nikada pustila ne bih da sam znala samo šta će se desiti tebi. Veruj mi jedva sam ga smirila jer do sada u sebi je patio, ali tog dana tugu kao da je kroz suze izbacio. I rekla sam da ga ne dovode neko vreme, da se dete ne traumira i da sestri dodajem jos veće probleme. Sestra ti tuguje, svoju tugu piše, tebi sve pesme posvećuje i često te sanja. Sa tobom priča u snu i sutra dan zove da san prepriča nama. Za tobom svi patimo i svima nam teško pada jer onaj tvoj smeh i glas nećemo čuti nikada. Tata je krenuo po nešto da radi, tako mu je sine lakše jer u ova četiri zida da sedi ne može više. Nekako iz bola čupa se, sa narodom priča i neku drugu priču jer mene kad čuje da za tobom kukam, on mi ne može promeniti neku drugu priču jer bolna si rana naša za život celi. Pričaću ti sve anđele majkin kad se budemo sreli. Ja ti ne idem nigde i stalno sam kući ili sam kod tebe na grobu i stalno kažem kako moje srce od tuge te noći nije moglo zbog tebe pući. A noću sa tvojom slikom pričam i molim te da mi dođes u san jer od te noći kad sam izgubila tebe za mene je svaki i bezvredan i nebitan dan
Iako je zima bila skoro bez snega, proleće je sa toplijom promenom vremena donelo i neke nesvakidašnje pojave za ovo doba godine.
Takav jedan primer je zabeležen danas u Ruskom selu, kod Kikinde, gde je pao grad i za kratko vreme zabeleo selo.
I pored toga što su padavine iznenadile meštane, temperatura nije pala dovoljno da promeni vremensku prognozu, te se na snimku koji je podeljen na društvenim mrežama mogu videti građani u laganijoj, letnjoj garderobi.
Kako se već pisalo u prethodnim danima, sneg i grad su zabeleli vrhove planina Bjelasice, na severu Crne Gore, kao i vrhove Troglava i Zekova Glava.
Lidija Lomikovska koja je pobegla sa teritorije koju su okupirali Rusi u Ukrajini koristeći štap za hodanje skoro 10 kilometara u papučama, ponovo je spojena sa svojom porodicom, nekoliko dana nakon što su razdvojeni dok su bežali na sigurno.
Lidija i njena porodica odlučile su da napuste grad Očeretin, u istočnoj oblasti Donjecka, nakon što su prošle nedelje u njega ušle ruske trupe i borbe su se pojačale.
Rusi su napredovali u toj oblasti, udarajući po osiromašenim ukrajinskim snagama bez municije artiljerijom, dronovima i bombama.
– Probudila sam se okružena pucnjavom unaokolo, bilo je tako zastrašujuće – rekla je Lomikovska u video intervjuu koji je objavila policija Donjecka.
U haosu odlaska, Lomikovska se razdvojila od sina i dve snahe, među kojima je i jedna koja je nekoliko dana ranije povređena gelerima. Mlađi članovi porodice išli su sporednim putevima, ali je Lidija želela da ostane na glavnom putu.
Sa štapom u jednoj ruci i jednim komadom drveta u drugoj, Lomikovska je ceo dan hodala bez hrane i vode da bi stigla do ukrajinskih linija.
Lomikovska je rekla da je dva puta pala i da je morala da stane da se odmori, čak je u jednom trenutku i odspavala pre nego što je nastavila putovanje.
– Jednom sam izgubila ravnotežu i upala u korov. Zaspala sam… malo i nastavila da hodam. A onda sam, po drugi put, opet, pala. Ali onda sam ustala i pomislila, moram da idem, malo po malo – rekla je Lomikovska.
Pavlo Djačenko, portparol policije, rekao je da su ukrajinski vojnici uočili Lomikovsku kako šeta putem uveče. Predali su je Belim anđelima, policijskoj grupi koja evakuiše građane koji žive na prvoj liniji fronta, koji su je odveli u sklonište za evakuisane i kontaktirali njene rođake.
Lomikovska je rekla da je preživela drugi svetski rat.
– I ja sam morala da prođem kroz ovaj rat i na kraju sam ostala bez ičega. Taj rat nije bio kao ovaj. Videla sam taj rat. Ni jedna kuća nije izgorela. Ali sada sve gori – rekla je ona.
Izvršni direktor jedne od najvećih ukrajinskih banaka objavio je u utorak na svom Telegram kanalu da će banka kupiti kuću za Lomikovsku.
– Monobank će kupiti Lidiji Stepanivni kuću i ona će sigurno živeti u njoj do trenutka kada ova gadost nestane sa naše zemlje – rekao je Oleh Horohovski.
Kurir.rs
Sneg pada od jutros, ima ga na većoj nadmorskoj visini i do 10 centimetara
Iako je zima bila skoro bez snega, na proleće su ipak obeleli vrhovi planine Bjelasice koja se prostire na severu Crne Gore. Sneg je padao u aprilu, kada se grupa planinara jedva izvukla iz snežnih nanosa, ali i sada u maju na vrhovima Troglava i Zekova Glava.
– Sneg pada od jutros, ima ga na većoj nadmorskoj visini i do 10 centimetara. Ipak, brzo se topi tako da ukoliko se padavine ne nastave, ovaj snežni pokrivač se neće dugo zadržati. Iako je ova prethodna zima bila veoma blaga, navikli smo ovde na surove uslove. Sneg u maju na Bjelasici i nije neko veliko iznenađenje, kažu za RINU meštani obližnjih sela.
Osim na Bjelasici, takođe se u maju pred sam Đurđevdan još uvek od snega, bele i vrhovi Durmitora.
U nižim predelima padala je jaka kiša, a u pojedinim gradovima na primorju poplavljene su ulice usled velike količine padavina koje su pale u kratkom vremenskom periodu.
Ceca Ražnatović Uskrs proslavlja u skladu sa tradicijom
Popularna pevačica Svetlana Ceca Ražnatović svake godine dolazi na pričest u Hram Svetog Save uoči Vaskrsa, a tako je bilo i prošle godine a biće i ove, jer Ceca Ražnatović Uskrs doživljava veoma emotivno.
Ceca Ražnatović Uskrs doživljava kao jedan od najlepših praznika – Evo kako pronalazi mir i blagostanje
Među okupljenim građanima u 00.00 časova mogao se primetiti i veliki broj poznatih ličnosti koje su došle da prime svetu tajnu. Ceca je, naime, prošle godine u Hram pristigla sa sestrom Lidijom, njenom decom, saradnikom Damirom Handanovićem i kumom Tašketom.
– Dosta članova moje porodice posti i mi to radimo punih 11 godina, meni je to način života. To mi pričinjava ogroman duševni mir. Lepo je kada kao narod držimo do tradicije i verskih običaja. Poštujem svoje, poštujem i tuđe, to je potpuno normalna raspodela – rekla je Svetlana u emisiji “Ekskluzivno” na Pinku. Ceca Ražnatović Uskrs priprema svake godine u svom domu a pretpostavlja se da će i ove godine biti nešto slično.
Ceca Ražnatović Uskrs nekad provede i radno
Ceca je 24 sata nakon vaskršnje liturgije nastupala u Paraćinu, a pripremala se tada i za letnju turneju.
– Ručam sa porodicom i nastupam u Paraćinu, a sada kreće spremanje za letnju turneju – dodala je Ceca.
Podsetimo se, vladika Stefan Šarić istakao je da je Ceca veliki poštovalac vere. Otkrio je čak da je Ceca njegov najbolji učenik…
‒ Odgovorno tvrdim da je Ceca, u duhovnom smislu, jedan od mojih boljih đaka ‒ istakao je svojevremeno vladika Stefan Šarić.
‒ Mnoge stvari koje sam joj rekao poštuje kao pravi vernik. Sada je potpuno nov čovek, a oni koji je neosnovano osuđuju jednog dana srešće se sami sa soom u nekom ćošku. Osuda nije dobra. Naravno, Crkva će uvek imati razumevanje za sve ljude, čak i za najvećeg grešnika, a kamoli za osobu poput Svetlane.
‒ Kao njen ispovednik o njoj mogu da kažem samo najbolje. Ona spada u osobe koje poseduju prave vrednosti. U drugima preovladava mnogo gordosti, sujete… Ceca preda mnom nema tajni i prava je retkost da jedna tako poznata ličnost otvoreno priča o svemu. Nije lako poveriti nekome sve svoje tajne. Jedno vreme bio sam opterećen time da se ne čuje neki trač vezan za to što je ona meni ispovedila. Čak sam joj rekao: „Svetlana, vi ste imali hrabrosti da se meni ispovedite, ali time ste mi stavili veliki teret na leđa“ ‒ ispričao je vladika Stefan Šarić.
Prazno mesto za stolom – da ili ne?
Ceca Ražnatović Uskrs će i ove godine pripremiti u svom porodičnom domu u Ljutice Bogdana i za vaskršnji ručak čekati porodicu, koja se inače okupljan na bitne datume. Međutim, budući da je Anastasija u Sevilji, pitanje je da li će se ove godine pojaviti na tradicinalnom kuckanju jajima. Nemanjini roditelji isto su vernici koji obeležavaju ovaj praznik te se nagađa da će Anastasija ipak ostati u Španiji.
Da li će Cecina trpeza za Uskrs ostati bez njene mezimice, još se uvek ne zna ali smo sigurni i da tako bude, prvom prilikom, nadoknadiće propuštenu priliku…
Francuski ministar privrede Bruno Le Mer udario je u Parizu svojim privatnim automobilom biciklistu koji je prešao na crveno svetlo. Biciklista, koji je navodno zadobio povredu glave, prebačen je u bolnicu, preneo je “Figaro”.
Biciklista je relativno brzo prevezen u bolnicu Košin, koja se nalazi u 14. arondismanu, rekao je izvor iz pariske policije. List navodi da Le Mer nije povređen.
Saobraćajna nesreća se dogodila sinoć oko 19.30 časova u 6. pariskom arondismanu. Prema izvoru iz policije, Le Mer je podvrgnut testu na alkohol i na opojne supstance i rezultati su bili negativni.
Izvor: Tanjug
Telo je pronađeno u strašnom stanju, vezano električnim kablom.
U februaru 2003. godine radnici koji su pripremali podrum jedne zgrade na Menhetnu za rušenje naišli su na jezivo otkriće – skelet tinejdžerke umotan u tepih i zakopan u betonsku grobnicu.
“Žrtva je bila vezana električnim kablom. Zlatni pečatni prsten sa ugraviranim inicijalima PMcG pronađen je među njenim ostacima, zajedno sa grudnjakom, novčićem iz 1969. i zelenim plastičnim vojnikom igračkom”, rekao je detektiv Rajan Glas iz njujorške policije za “CNN”.
Više od dve decenije, nepoznata žrtva je nosila nadimak “Midtaun Džejn Do” jer je pronađena u naselju Hels Kičen u Njujorku. Ali ove nedelje, istražitelji su konačno otkrili njen identitet. To je Patriša Ketlin Mekglon, 16-godišnjakinja koja je živela u Bruklinu.
Istražitelji veruju da je Patriša ubijena krajem 1969. ili početkom 1970. i sahranjena u podrumu zgrade. Uz naprednu forenziku, utvrdili su identitet njenih roditelja i gde su živeli u Bruklinu, i pretražili lokalne javne dokumente. Policija je pronašla mnoštvo informacija uključujući njenu krštenicu i školske knjige, dajući istražiteljima uvid u poslednje godine njenog života.
“Brojni forenzički testovi povezali su njen DNK sa nekoliko ljudi, uključujući i majku žene ubijene u napadima u Njujorku 11. septembra 2001. godine”, rekao je detektiv Glas.
Patriša je sahranjena ispod noćnog kluba koji je bio popularan 1960-ih godina. Građevinski radnici 2003. godine postavljali su betonsku ploču u zadnjem delu zgrade kada se lobanja otkotrljala. Zatim su iskopali ostatak skeleta u blizini.
Decenijama ranije, otprilike u vreme kada se verovalo da je Patriša ubijena , u zgradi se nalazio popularan noćni klub “The Scene”. Mesto za rokenrol, koje je vodio mladi preduzetnik po imenu Stiv Pol. To je bilo popularno mesto 1960-ih i bilo je domaćin nastupa “The Doors” i Džimija Hendriksa.
Kamion bez vozača pregazio je u srijedu 29 učenika na festivalu u Kirgistanu!
Vozilo, koje je koristio prodavac sladoleda, iznenada je krenulo nizbrdo i pregazilo gomilu đaka od kojih su mnogi bili okrenuti leđima.
Neki su uspjeli da pobjegnu, međutim, mnogi nisu bile te sreće.
Osamnaestoro djece uzrasta od devet do 16 godina je hospitalizovano dok je sedmoro životno ugroženo.
Užasavajući incident zabilježila je i kamera drona koji je snimao trenutak kad su djeca držala veliku zastavu Kirgistana.
Na snimku se vidi kako kamion odjednom kreće nizbrdo i prolazi kroz grupe djece. Mediji navode da je dostigao brzinu od skoro 50 kilometara na sat. Vide se i neki muškarci koji pokušavaju da uskoče u vozilo da ga zaustave.
Policija je pokrenula preliminarnu istragu o incidentu.
(Kurir.rs/Dejli mejl/Preneo Z.Ko)
Popularna pevačica narodne muzike Gordana Goca Lazarević ima jedno pravilo za Uskrs: svake godine ofarba gomilu jaja, ali gotovo sva ih podeli svojoj deci i prijateljima.
I ovaj put je na Veliki petak pripremila, kako je istakla, dve korpe jaja, a kako ih je farbala, pokazala je na svom Instagram profilu, gde je objavila i fotografiju.
– “Farbanje jaja i spremanje za Vaskrs u mom domu… Osmeh je vidno prisutan pred ovako veliki praznik”- napisala je pevačica.
– Meni je to radostan praznik, koji je sinonim za rađanje života, za buđenje, kao što je proleće. Rođena sam u proleće. Vaskrs mi je sinonim za ljubav, jedinstvo, za ono što mi treba da budemo, a to je da smo zajedno. Da ne slušamo šta nam pričaju, već da budemo porodica, da se s prijateljima okupljamo, da kažemo jedni drugima lepu reč. Šarenilo jaja govori da su različita, a sva su ista. To znači da smo svi isti, ali malo drugačiji i da ta različitost treba da nas ujedinjuje kako bismo bili pametniji. Da bismo naučili jedni od drugih nešto, da bismo bili bolja verzija sebe. Jedina stvar koja se deli i umnožava je ljubav, tako da me ovaj praznik asocira na ljubav – rekla je Goca, koja jaja farba na tradicionalan način i sa radošću ih deli svojoj deci i prijateljima.
– Sebe zovem ‘donesi.com’ bez para. Imam dve kotarice, jedna ide jednoj, druga drugoj porodici, a sebi ostavim tek nekoliko, u maloj šerpici. Svi farbamo jaja, ali ja namenim svakome i njima odvajam ona koja su najšarenija, najlepša, ona koja mi najbolja ispadnu – rekla je ona, pa dodala:
– Za razliku od moje dece koja su umetnici, ja sam jedini fizički radnik. Nisam neki esteta da pravim kreacije, već to radim vrlo klasično. Kod moje bake se znalo da se u čarapu stavljaju cvetići i bojala su se u lukovini. Imala su tradicionalne i prirodne motive, jer nas priroda budi i tera na napredak i sreću. Sada su neka moderna vremena u kojima ima mnogo dekoracija, baš kao i asocijacija na ljubav, samo ljubavi ima veoma malo.
Prisetila se i kako je jedne godine zbog jaja dobila batine.
– Najvažnije je kada su deca mala da ima puno jaja. I tako, kad sam bila mala, polupala sam sva jaja i zbog toga sam dobila batine. A i moja deca su znala da ih lupaju u nedogled, pa sam “krala” ona najlepša, a ostavljala im jednobojna da se kucaju sa njima do mile volje – otkrila je za K1 Goca.