Mladić (17) nastradao je u Baru kod glavne Železničke stanice. Prema prvim informacijama njega je udarila struja dok je prelazio šine.
– Na lice mesta su stigle nadležne ekipe, ali mogli su da konstatuju samo smrt nesrećnog mladića – potvrđeno je za agenciju RINA.
Na licu mesta su i dežurni tužilac, ali i veštaci elektro-struke. Daljom istragom biće utvrđene sve okolnosti pod kojima je došlo do ove tragedije.
Kurir.rs/RINA
U Malom Orašju, na mestu gde su ubijena šestorica mladića, danas je u njihovu čast prikazan film koji su u suzama gledale njihove porodice, prijatelji i drugi meštani.
Više od 100 ljudi došlo je da ponovo oda počast ubijenin momcima, kao i za troje nastradalih u susednon selu Duboni. Prijatelji Nemanje Stevanovića, Petra Mitrovića, Lazara Milovanovića, Marka Mitrovića, Aleksandra Milovanovića, Nikole Milića, Kristine i Milana Panića i Dalibora Todorovića za Kurir kažu da je s njima nestao i deo njih koji nikada neće moći da popune, ali će ga takvog čuvati.
Nakon emotivnih recitacija, govora i prikazanih snimaka na kojima roditelji govore o dvojoj deci, njihovoj sreći i životu pre nego što je Uroš Blažić iz automatskog oružja pucao na njih bez ikakvog motiva i razloga, prijatelji ovih mladih žrtava jedva su smogli snage da i oni kažu nešto o njima.
– Svi su do jednog su bili veseljaci, svaki na svoj način. Ali, nije prošlo veče da nismo svi zajedno, da se ne okupimo, družimo, slušamo muziku, pevamo… Ljudi su se smejali, kako funkcionišemo tako, kao velika grupa i družina, ali to je bilo tako, jer nije bilo zavisti, samo druženje. Ovaj memorijalni turnir je za njih, jer oni sada žive kroz nas, a mi za njih – rekao je jedan od njihovih drugova za Kurir koji objašnjava da je sve organizovanu u njihovu čast, da ih niko ne zaboravi iako oni sigurno neće.
Devojka koja je sve vreme gledala u veliki ekran sa suzama u očima je rekla da pesme koje su pročitane nisu ni polovina od onoga što je sve za njih napisano.
– Tako ih čuvamo, da budu tu. Ovi transparenti, pesme, govori, sve je istina, od prve do poslednje reči. Bez ikakvog preterivanja. Bili su svoji, vredni, tvrdoglavi, ali ispravni i ogromnog srca i potencijala. Svako je imao neke svoje stvari po kojima je bio prepoznatljiv, pomalo su bili drugačiji, ali svi smo se tako lepo slagali, kao da smo svi braća i sestre – rekla je naša sagovornica.
Kako kaže, svaka porodica može da govori o svom detetu, ali i ostatku koliko su se svi dobro znali, međutim, reči nastavnice srpskog Ivane Bošković koja je predavala šestorici momaka iz Malog Orašja, najviše su je pogodile.
– Ona ih je dobro poznavala, ovo je malo mesto i svi smo tu, tačno znaš ko je iz koje kuće, ko su mu roditelji, čime se bave. Zato nije bilo nikakvih lažnih ličnosti pred nama, a ni pred nastavnicima. Ona je ispričala koliko su svi bili dobra deca, nasmejani, duhoviti, znala ih je sve i sve ih izvela iz škole, samo Nikolu nije stigla, stradao je kao maturant, 20 dana pre mature – dodaje.
Nastavnica je, da podsetimo, održala govor na obeležavanju godišnjice smrti ovih mladića.
– To su bili divni, složni, nasmejani i pametni momci. Nikola je bio najmlađi, samo 20 dana ga je delilo od male mature, ali on to nije dočekao. Petar Mitrović je bio moja prva generacija, moj prvi razred. Ne znam da li me je te večeri više potreslo kad su mi rekli “Ivana, neko nam je pobio decu, pucao je na njih” ili kad sam čula da je Petar rekao “Tata, pobi nas čovek u Ravnom gaju” – rekla je Ivana Bošković i opisala svakog momka koliko ih je volela.
Nakon prikazanog filma održan n je i memorijalni fudbalski turnir na kojem je odigrana i utakmica između ekipe Ravnog gaja i Ribnikara, a čiji početak je ispraćen bakljadom i minutom ćutanja. Za Ravni gaj nastupili su saigrači i prijatelji stradalih momaka, a u ekipi Ribnikara bili su otac Angeline Aćimović, Anđelko i otac Ane Božović, Ivan kao i doskorašnji trener Partizana Igor Duljaj.
Kurir.rs
Sanja Marinković nedavno je napunila 50 godina, ali je godine ne sprečavaju da vodi zdrav i lagodan život.
Voditeljka važi za hedonistu i ženu koja svoje baterije puni putovanjima, ali je jedno mesto za nju zauvek posebno.
Sanja je to mesto posetila i u vreme praznika kada svi provode vremena sa svojom porodicom, a to je dom njene majke.
Voditeljka se pohvalila ukrašenim ofarbanim jajima, ali i atmosferom iz Zemuna.
Marinkovićeva je pokazala praznični sto koji obiluje šarenim jajima ali i simbolima ljubavi i Vaskrsa, te je napisala:
– Kada moja mama osmisli to igleda ovako. Hvala mama.
Voditeljka je posebno objavila dekoraciju sa vaskršnjim jajima, ali i deo atmosfere iz doma u kome se zauvek oseća kao dete.
Ćerka Harisa i Meline Džinović, Đina, vrlo je aktivna na društvenim mrežama, a nedavno je rešila da otkrije identitet svog momka.
Naime, Đina je već duže od godinu dana, malo nakon raskida sa fudbalerom uplovila u vezu sa izvesnim Andrejem.
Lepa Harisova ćerka sada je na Instagramu objavila sliku sa jačom polovinom, mada mu je ipak prekrila lice stikerom u obliku plavog srca.
Vidi se da ljubav cveta, te da mladi par uživa u zajedničkim romantičnim momentima.
Kurir / Blic / Preneo: Lazar Stanušić
Anabela Atijas je veoma mlada otišla iz rodnog Goražda u kom je provela detinjstvo. Mnoge stvari u njenom životu su se menjale, ali neka mesta su i dalje u njenom srcu.
U Goraždu je završila u osnovnu šklou, tu je imala i omiljeni kafić, kao i prijatelje sa kojima je provodila vreme, a rođena je u meštovitom braku.
Anabelin rođak za domaće medije progovorio je o pevačici i otkrio detalje odrastanja u malom mestu.
– Ona je morala da napusti Goražde, jer je bila već cura, imala je ja mislim 18 godina i već je gradila sebi život i karijeru. Hvala Bogu, sa majkom Jadrankom je, to je mešani brak, i preselila je tamo, i eto, i udala se, i onda je tu krenula i muzička karijera, ali generalno, ona se sama probijala. Nije imala lagan put, jer, znate kako je, kakve su vode te muzičke, a oni su jedno vreme stvarno bili dobri – kaže Ajdin, Anabelin rođak.
O tome kakva je Anabela bila i kakva je danas bez zadrške je istakao:
– Pa ona je borac, ona je sama otišla u svet, bukvalno odavde. Ne znam da li ste obišli grad, ovo je manji grad, a znaš eto koliki je Beograd i snašla se opet.
Njen rođak je takođe govorio kako je Anabela uvek umiljata sa njim iako je svestan da ima i drugu stranu.
– Prema meni je umljata, mislim da sam jedan od njenjih favorita, rodbinskih, što se kaže. Uvek me je gotivila, volela, pratila i dok sam igrao rukomet za reprezentaciju, pripreme, dolazila, u super smo odnosima uvek bili, a tako je i sada – rekao je u “Metar moga sela” i osvrnuo se na njen razvod braka sa Gagijem Đoganijem:
– Bilo mi je krivo u početku, normalno, bilo mi je krivo što se to dešavalo, pre svega, njoj, kao mojoj rođaki, znaš, to su neki teški periodi, kad čovek ima tih bračnih problema, ljubavnih problema, tu ima i dece, deca ispaštaju, ali, generalno, svemu dođe kraj, pa i grupama, raspadaju se, pa i Bitlsi su se raspali… Ostaje žal, normalno, da ćemo da žalimo, ali, mislim da je ona i posle grupe Fanki Dži imala par dobri stvari, radila i održala se fino – kaže Anabelin rođak, a onda se osvrće na to kakav je Gagi:
– Gagi je dobar čovek, samo što, život nosi i neke izbore, svi ljudi imaju svoje izbore, svoja razmišljanja, možda, pogrešno izaberu, možda je po njega dobro, možda, je sretniji, nikad se to ne zna. Možeš ti izgledati sretan, u zlatu živeti, a nisi sretan.
Otkrio je i savet koji mu je Anabela dala, ali i da li dolazi u rodni grad.
– Familijarno gledamo da čuvamo obraz, to je bio i njen savet i pre kada je dolazila i sa Gagijem… Dođe ona godišnje, dok je deda njen bio živ, on se pre dve i po godine preselio, dok je bio živ, bila je redovno i zimi i leti. Imali smo i par nastupa, mislim, dođe ona, humanitarni koncept napravi, i ostavi pare nekim udruženjima.
Kurir.rs/Blic
Fraze zvaničnog portparola Hitne pomoći u Beogradu ,,Obucite se slojevito” i ,,Pijte dosta vode” već nekoliko godina unazad preplavljuju društvene mreže i proslavile su doktorku Nadu Macuru mnogo izvan granica njene ekpertize.
Nada Macura je rođena 1948. godine u Vrdniku, na Fruškoj Gori, gde je odrastala u brižnoj porodici punoj ljubavi zajedno sa svojom šest godina starijom sestrom, ocem Lazarom i maćehom Ankom.
Nažalost, Nada Macura se svoje biološke majke Ljubice ne seća, zato što je Ljubici malo nakon Nadinog rođenja pronađena tuberkuloza, zbog čega je ona već nakon Nadinih navršenih godinu dana života većinu svog vremena provodila u raznim sanatorijumima, da bi na kraju 1952. godine i umrla, kada je Nada imala svega 4 godine. Po njenim rečima, verovatno je smrt njene biološke majke i jedan od glavnih razloga zbog čega se odlučila za medicinu kao svoj poziv.
Nadin otac, Lazar, se kasnije oženio gospođom Ankom, jedinom majkom koju Nada Macura poznaje, a koja se u potpunosti posvetila vaspitanju i čuvanju Nade Macure i njene starije sestre. Prema rečima same Nade Macure, njih dve su i bile razlog zbog kog gospođa Anka nije želela drugu decu sa Nadinim ocem Lazarom, jer je njih dve već videla kao svoje ćerke.
Gospođu Anku Nada Macura opisuje kao elegantnu i staloženu ženu, od koje je Nada Macura i ”pokupila” ljubav za modu i istančan ukus za detalje. Sa druge strane, Nadin otac Lazar je bio elektroinženjer, koji je bio, kako ona naglašava, germanski precizan, te je tu osobinu baš od njega i nasledila.
Od malena je Nada Macura uživala u umetnosti, naročito crtanju, kom je posvećivala sve svoje slobodno vreme, naročito kada se radilo o stripovima sa Darom Nijagarom. Pored stripova, Nada Macura je išla i na brojne literarne konkurse, a veoma je lepo slikala, te su se neki od njenih radova našli i na izložbi u kući Save Šumanovića
Osnovnu školu je Nada Macura završila u svom rodnom mestu, u Vrdniku, a, pored osnovnog obrazovanja, imala je i svoju rođenu sestru kao učiteljicu, koja ju je još i pre početka osnovne škole učila da čita i piše, a potom prešla i na učenje nemačkog jezika.
Tokom osnovne škole je na nju veoma jak utisak ostavio i njen učitelj, profesor Čipčić, inače otac naše poznate glumice Vesne Čipčić, koji je od svakog njihovog predavanja pravio lutkarsko pozorište. Po završetku osnovne škole, Nada Macura se preselila u Rumu, u kojoj je završila društveni smer u Gimnaziji.
Posle srednje škole, uprkos činjenici da su svi Vojvođani na studije odlazili u Novi Sad, Nada Macura se odlučila za Beograd, nakon čega je prešla i u Kragujevac, u kom je počela da radi kao lekar Hitne pomoći, a potom i u Smederevsku Palanku.
Tokom ovog perioda, Nada Macura se i udala za galantnog gospodina koji je bio vojno lice. Ipak, taj brak nije bio dugog veka. Zbog prirode njihovih poslova, Nada Macura i njen tadašnji izabranik su previše vremena provodili razdvojeni – dok je ona živela u Kragujevcu, on je bio smešten u Smederevskoj Palanci, a kada je on prešao u Beograd, ona je živela u unutrašnjosti.
Prema njenim rečima, ovo nije bio jedini razlog zbog kog se njihov brak završio razvodom. Iako su na prvi pogled izgledali kao perfektan par, ipak su imali različita interesovanja. Dok je ona suštinu nalazila u knjigama i konstantnom unapređivanju svoje karijere, njen suprug je više insistirao na luksuzu, kada bi priuštio sebi sve ono o čemu je sanjao kao mali – BMW, nov motor, jahta i tako dalje.
Osim toga, zbog zdravstvenih problema ovaj par nije mogao da ima dece, što je bila kap koja je prelila čašu. Iako se Nada Macura nadala da će u drugom braku imati više sreće, do njega nikada nije došlo.
Kurir / Espreso / Preneo: Lazar Stanušić
Danas se obeležava godišnjica stravičnog zločina u selima kod Mladenovca, a u okviru komemorativnog skupa, potresan govor održala je Ivana Bošković, nastavnica petorice mladića iz Malog Orašja.
Kako je rekla, nikada neće zaboraviti roditelje koji u grču stoje pored tela svojih dečaka.
– To su bili divni, složni, nasmejani i pametni momci. Nikola je bio najmlađi, samo 20 dana ga je delilo od male mature, ali on to nije dočekao. Petar Mitrovića Peca. Nadimak još iz osnovne škole, moja prva generacija i moje prvo odeljensko starešinstvo. Voleo je fudbal, folklor, posvećen pravoslavlju i crkvi. Član lovačkog društva. Oformljen i uspešan mladić u svakom smislu. Ne znam da li je bila teža njegova rečenica: ‘Tata, pobi nas čovek u Ravnom gaju’, ili ona koju sam ja čula te noći ‘Ivana, neko je pobio našu decu, pucao je’. Obe ću pamtiti dok sam živa. Niko nije ni sanjao da će se u toj kobnoj noći 4. maja završiti njihovi tek započeti životi. A obećavali su, razvili bi se u dobre, plemente, uspešne ljude i roditelje. Bili su poslušni sinovi, unuci, vaspitavani u skladu sa svim moralnim načelima domaćinskih kuća iz kojih su potekli. Svi iz jednog sela i svi nas napustili u jednom danu. Još jedna krvava bajka na surovom Balkanu“, rekla je nastavnica.
– Deco moja draga, nismo mogli da vas sačuvamo za budućnost, ali vam dajem reč da vas nećemo nikad zaboraviti. Dok bude glasa u nama, koji smo vas poznavali, pričaćemo o vama budućim generacijama – rekla je Ivana.
Javni tužilac Osnovnog javnog tužilaštva Skoplje izdao je naredbu za sprovođenje istražnog postupka protiv dva lica koja su kao saizvršioci osumnjičena za krivična dela razbojništvo i protivpravno lišenje slobode.
Njih dvojica se sumnjiče da su 23. aprila jedno lice protivpravno lišili slobode, pa su ga pozvali da izađe sa izgovorom da im je potrebna pomoć, a zatim ga naterali u automobil i uputili se ka mostu u ulici Belasica.
Vozilom je upravljalo treće lice – policijski službenik protiv kojeg je postupak razdvojen.
Dok je policajac vozio, druga dvojica osumnjičenih su pretili žrtvi i naneli mu ubodne rane nožem po nozi i ramenu. Kada su ušli ispod mosta, nasilno su ga izveli iz automobila i sva trojica su ga fizički napali nogama i rukama po celom telu, nanevši mu teške povrede.
Uzeli su oko 8.000 denara, koliko je oštećeni trenutno imao kod sebe, a potom su ga pustili uz pretnju da će, ako im ne isplati 10.000 evra do 1. maja, ubiti njega i njegovog oca.
Osnovno javno tužilaštvo Skoplje podnelo je Osnovnom krivičnom sudu Skoplje predlog za određivanje mere pritvora dvojici osumnjičenih protiv kojih se vodi postupak. Jedan od njih je u bekstvu i mera pritvora će početi da se primenjuje od njegovog pronalaska i lišenja slobode.
Kurir.rs/Skopje1
“Pouka cele priče je da ako imate nekog problematičnog, kao što je ubica bio kod nas, nemojte ćutati. Obaveštavajte sve institucije. Uradite sve, ali uradite preventivno, jer ako, ne daj Bože, dođe do ovoga, tada je kasno “, priča za Dejan Mladenović, rođak Petra i Marka Mitrovića iz Malog Orašja i Dalibora Todorovića iz Dubone koji su ubijeni 4. maja 2023. godine.
Mladenović se na samom početku razgovora priseća kobnog dana.
– Jedno sasvim obično veče. Bio sam na poslu i negde oko pola 11 je krenuo haos. Telefon mi zvoni, svi mi javljaju neke nepovezane informacije koje u tom trenutku nisam ni mogao da shvatim kao istinite. Pričali su mi da se dogodila pucnjava u blizini moje kuće, da kod škole ima ranjenih i mrtvih. Onda sam dobio poziv od drugara za kog sam znao da će mi reći proverenu informaciju. Krenuo sam odmah ka kući. Za deset minuta sam stigao i zatekao potpuni horor. Bilo je mnogo policije, krvi na sve strane. Tu su bila i tela Milana i Kristine, roditelji, ljudi iz sela koje znam. Bio je potpuni muk, a hiljadu ljudi. Kada sam stigao u Dubonu, tad sam saznao i za Malo Orašje i da je tamo još strašnije – započinje priču.
Kako kaže, mladići iz Malog Orašja nisu poznavali ubicu.
– Mi smo ovde mala sredina. Malo Orašje i Dubona su dva sela koja su bukvalno “kopi-pejst”. To što su se oni to veče okupili, to je kao u Beogradu kada se skupe na klupici i pričaju uveče. Tako je i ovde kod nas. Okupimo se, čavrljamo ako ne idemo nigde da izađemo. Isto su oni uradili to veče. Potpuno jedan normalan i miran život dece koja su vredna, radna i iz radnih porodica. Ubica je nasumično stao i krenuo da puca po njima. Dolazio je, kako se kaže žargonski, overavao ih i to nastavio u Duboni. Pucao je na ljude na koje je naletao, pucao je bez ikakvog povoda. Ničim izazvan – kaže Mladenović.
Na pitanje da li su okupljeni mladići u Malom Orašju ozbiljno shvatili kada je masovni ubica povikao: “Lezite dole, sve ću da vas pobijem”, Mladenović objašnjava da sigurno nisu, jer da jesu, “možda bi neko i preživeo”.
– Ko bi shvatio ozbiljno kada je kod nas toliko retko da se dogodi neka svađa ili tuča, a ne nešto ovakvih razmera. To niko nije mogao ni da nasluti – kaže on.
On navodi da su jedan ili dvojica mladića uspeli da pobegnu, da su neki bili teško ranjeni, a neki su nastradali na licu mesta.
– Ubica se vraćao namerno, pucao po njima dodatno. Ne znam šta da kažem za taj nivo bezumlja – kaže Mladenović.
On se potom osvrnuo i na smrt njegovog rođaka Petra Mitrovića.
– Moj Peca je podlegao povredama nakon 50 dana borbe u bolnici. Bio je neverovatan borac, ali nažalost, povrede koje je zadobio su bile toliko katastrofalne da nije mogao da ih prevaziđe. Petar je bio u svakom smislu sila od dečka. Bio je posvećen crkvi i humanitarnom radu, folkloru… Svuda ga je bilo. Što se kaže kod nas u selu: “Rodila ga je majka za sve!”. On je bio živ primer te rečenice. Ne znam da li je to sudbina, igra slučaja ili kako to da nazovem, ali bukvalno je najgori selektivno ubio najbolje – kaže Mladenović.
Kaže da su Milan i Kristina dosta mlađi od njega, ali da je retko da u tim godinama bude neko ko već radi na svojoj budućnosti, neko ko svoj život planira unapred.
– Ako to nije za primer, ja stvarno ne znam šta je. Eto i moj Dača, on je ove godine trebalo da veri devojku, ali nažalost, mi mu odajemo godišnji pomen – kaže Mladenović.
On navodi da bi Milan, i da nije policajac, pokušao da zaustavi ubicu i zaštiti sestru i prijatelje.
– Verujem da bi isto reagovao jer to su deca koja znaju za porodične vrednosti, za ljubav i empatiju. To su deca koja su svojom energijom i onim što su bili za života, ostavili neki amanet svima nama, da se sad i kad nisu tu nađemo jedni za druge ako već ne možemo za njih – kaže Mladenović.
Dodaje da su svi koji su ranjeni i dalje po bolnicama, da svoje najbliže viđaju jednom nedeljno “ili možda ni toliko”.
– Kad god pričamo o ovome što se izdešavalo ovde mi kažemo da se desilo. Nije se desilo jer se i dalje dešava. Neki su ostali trajni invalidi, neki bez delova tela. Njima će se to dešavati dokle god su živi. Njima je potrebna podrška jer terapije i lekovi nisu jeftini. Nešto čak i ne podleže refundiranju troškova. Oni su u jako teškom stanju, što psihički što fizički i finansijski. Moramo da se nađemo za njih – kaže Mladenović.
Mladenović kaže da život mora da se nastavi, te da to znaju oni koji su obuhvaćeni ovom tragedijom.
– Svako na svoj način podnosi. U svojoj tišini, u svojoj patnji i u svom bolu i svetu. U svakodnevnom sam konstaktu sa Panićima i Todorovićima. Jako je teško, to više nisu oni ljudi koje sam poznavao pre svega ovoga – kaže on.
Mladenović ima važnu poruku za sve.
– Pouka cele priče je da ako imate nekog problematičnog, kao što je ubica bio kod nas, nemojte ćutati. Obaveštavajte sve institucije. Uradite sve, ali uradite preventivno, jer ako, ne daj Bože, dođe do ovoga, tada je kasno – zaključuje Mladenović.
Kurir.rs/Blic
Nesvakidašnja scena zabeležena na graničnom prelazu Bajakovo, gde je gužva i dugo čekanje u kolonama očigledno bilo previše stresno za pojedine vozače pa su odlučili da svoju nervozu iskažu kroz – tuču!
Okršaj koji je snimio vozač koji se našao u koloni na licu mesta bio je poprilično žestok, a jedan od učesnika završio je na asfaltu.
– Šutirali su čoveka na podu – čuje se komentar očevica tuče na snimku.
U celu dramu bile su uključene i žene, što se može videti na snimku, uz koji se navodi da je reč o vozačima koji su državljani Srbije.
Za sada nije poznat uzrok tuče niti da li se učesnici u okršaju poznaju od ranije.
– Kako uspeš da se posvađas i pobiješ na granici?
-Svašta,krenuli kući da slave Uskrs,nije ih sramota.
– Čim se seku trake i upada se preko reda odmah ispadaju ovakve stvari – neki su od komentara na snimak sa granice.
Kurir.rs/192