Month: May 2024

Pored svih ružnih vijesti kojima smo okruženi u zadnje vrijeme konačno neka lijepa priča koja dolazi iz Vranja, Hristijan Spasic (23) je vozač hitne pomoći koji je svojim postupkom postao poznata ličnost svoga grada, pronašao je veću svotu novca a nije mogao ni pomisliti šta se krije iza svega toga!

Pored humanog posla kojim se odlučio baviti Hristijana je zadesila situacija u kojoj je pokazao koliko veliko srce ima, iako bi mnogi pri pronalasku novca vjerovatno isti zadržali za sebe on je odlučio otići u policiju i potražiti vlasnika koji ga je izgubio.

“Krenuo sam u smenu, bilo je oko 14 sati popodne, tada sam na parkingu ostavio svoje privatno vozilo i dok sam izlazio, video sam malu braon torbicu koje je bila prljava, tačnije blatnjava. Otvorio sam je i video veliku dokumentaciju koja je bila unutra, ali i poveću količinu novca, tačnije 3.500 evra” – kazao je Hristijan.

Kada je stigao u policiju i prišao šalteru, primjetio je čovjeka koji uspaničeno razgovara sa jednim policajcem, čuo je da čovjek spominje da je izgubio novac i da ne zna šta da radi. Prišao mu je i pitao ga za detalje o novcu koji je izgubio, čovjek je rekao da je unutra bila određena dokumentacija i svota novca koja je odgovarala onoj kojoj je Hristijan pronašao. To je bila potvrda da se zaista radi o pravom vlasniku novca i Hristijan mu ga je odmah predao a onda je uslijedio šok.

Čovjek se zamalo rasplakao kada je vidio da je sve unutra, izvadio je dokumentaciju i pokazao da se radi o tretmanu liječenja njegovog sina koji ima zakazan termin u Italiji. Hristijan nije mogao ni zamisliti da je ovakav slučaj u pitanju te mu je tada bilo još draže što je baš on pronašao novac, ističe da se radi o Albancu iz Preševa čiji sin vodi bitku sa opakom bole*ti.

“Svi su mi rekli da sam uradio pravu stvar, taj čovek se zahvaljivao i ponovo se vratio nakon policije u Hitnu da se još jednom zahvali. To je lepo kada nešto vratite i uradite ispravnu stvar, jer kako radite, tako vam se vrati” – dodao je Hristijan za kraj.

Slošilo im se pred očima, s obzirom na to da su celog života verovale u nešto drugo

Australijanac Džefri Adams iz Peninsule 45 godina držao je u sebi najveću i najužasniju tajnu koju jedna osoba može da ima.

Godine 1973. ostao je bez supruge Kolin. Nakon što je rodila drugu ćerku Kaju (imali su već trogodišnju Meri) Kolin se navodno pokupila i u postporođajnoj depresiji presekla je sa starim načinom života i napustila ih je.

Njena porodica bila je zabrinuta neko vreme, ali ju je Džefri uverio da je Kolin sigurno negde na boljem mestu jer ovde nisu imali ni novca, ni automobil, ni televizor, ma ništa. Samo kućicu u kojoj su jedva sastavljali kraj s krajem.

Međutim, on je zasukao rukave i hrabro krenuo da sam podiže ćerke. Sve do 2018. godine Džefri je imao sasvim solidan i lep život s ćerkama koje su se u međuvremenu odselile, a onda je i on morao u starački dom. Tada je otkrivena istina.

Novi vlasnici kuće prekopavali su dvorište i u njemu su pronašli nečije kosti! Alarmirana je policija, potom i forenzičari i utvrđeno je da su pripadali Kolin Adams. Policajci su posetili Džefrija u domu i on im je u društvu uplakanih ćerki priznao sve. Čak se od silnog uzbuđenja srušio na pod.

– Kolin je u tom periodu života bila nemoguća. Nemaština ju je dotukla. Stalno mi je prigovarala, ljutila se na sve, terala me da ja brinem o devojčicama. Pomislio sam da ako je to ono što me čeka do kraja života, starenje sa ovakvom osobom bolje da neko od nas odmah napusti ovaj svet. Mnogo sam voleo Meri i Kaju. Možda zaista i više od nje tada. Presekao sam i udario je ašovom dva puta po glavi. Ubio sam je i zakopao u dvorištu – priznao je Džefri Adams.

Ćerke, ne samo da je doživotno povredila očeva tajna, već su bile u šoku shvativši da su se celog detinjstva igrale po majčinom grobu u dvorištu.

Džefri Adams je preminuo. Oboleo je od raka u zatvoru. Cimeri kažu da ga je ubila tuga što mu ćerke nikad nisu oprostile ovaj zločin.

Najmanje 12 osoba je poginulo, a 19 je povrijeđeno u autobuskoj nesreći koja se sinoć dogodila u distriktu Sorgun u turskoj provinciji Yozgat.

Riječ je o autobusu kompanije “Kamil Koc Turizm“ koji se survao u provaliju tokom vožnje iz Sivasa ka Istanbulu.

Vozač je izgubio kontrolu nad autobusom i survao se u provaliju pored ceste, a na mjestu nesreće angažovane su brojne ambulantne i policijske ekipe.

Guverner Yozgata Mehmer Ali Ozkan posjetio je i mjesto nesreće i povrijeđene putnike u bolnici.

– Nažalost, suočeni smo s velikom nesrećom. Prema prvim informacijama, autobus je prešao u suprotnu traku puta i zakotrljao se u ogradu. Nažalost, opet mislimo da je u pitanju nesreća uzrokovana nepažnjom. Situacija će biti jasnija nakon istrage – rekao je Ozkan.

Otac Lepe Brene bio je njena najveća podrška, njegov odlazak napravio je večne rane srcu

Lepa Brena je tokom svoje karijera prošla mnoge nedaće pa ako mislite da u životu nikad nije zaplakala, grdno se varate.

Njene suze najčešće su bile radosnice, ali nije tajna da ih je balkanska zvezda lila i zbog teških prilika i bolnih iskustava koji su ostavili traga na njenom srcu.

S odlascima dragih ljudi, najpre roditelja Abida i Ifete Jahić, Brena se najteže nosila. Njihovu smrt ni dan-danas nije uspela da preboli. Toplo porodično gnezdo Bobin zagrljaj i podrška sinova Viktora i Stefana svakako su uticali na to da tuga nakratko umine, ali ništa nije moglo iz njene duše osećaj nedostajanja svaki put kada se priseti detinjstva u rodnom Brčkom u koje danas gotovo i da ne svraća.

Koliko joj otac, njegovi saveti i reči utehe fale, Brena je pre izvesnog vremena podelila sa pratiocima na “Instagramu”.

Nakon razvoda roditelja Marko Bijelić na društvenim mrežama ne prati oca, a trenutno svojoj majci, pomože oko karijere

Marko Bijelić, sin Dragane Mirković i Tonija Bijelića nakon razvoda roditelja na društvenim mrežama, ne prati oca, a trenutno svojoj majci, pomože oko karijere.

Takođe, Marko društvene mreže koristi i kao platformu za promovisanje biznisa sa automobilima.

Ipak, pored poslovnih objava, nalaze se i one, sa specifičnim porukama.

Izgubio sam život, izgubio sam ljubav, izgubio sam porodicu. Kao što je život, znaš, ne pobjeđuješ samo stalno. To su pobjede i gubici, tako da se samo vi kotrljate sa udarcima – piše u motivacionoj poruci koju je objavio.

Zdravlje Miroslava Ilića bilo je loše

Poznati folk pevač, Miroslav Ilić borio se sa određenim zdravstvenim problemima koji su ga dosta iscrpljivali. Na sve moguće načine je pokušavao da se reši tih tegoba koje su ga neprestane mučile, ali put do ozdravljenja je bio naporan i dug.

Zdravlje Miroslava Ilića bilo je narušeno
Svojevremeno je poznati pevač za Story izjavio da se dugo nije osećao dobro i da čak ni lekari nisu mogli ustanoviti koji je tačan uzrok njegov lošeg zdravstvenog stanja. Zdravlje Miroslava Ilića je bilo vrlo narušeno zbog alergije koje ga je činila malaksalim i zbog nje se nije osećao dobro duže vreme.

“Već dve godine kuburim sa alergijom i često se ne osećam dobro. Lekari nikako ne uspevaju da ustanove na šta sam alergičan i ja se nerviram zbog toga. Poštujući sugestije doktora, podvrgao sam se svim neophodnim analizama, ali i dalje ne znamo šta konkretno uzrokuje moje alergijske reakcije i šta bi trebalo da izbegavam da bih sebi olakšao situaciju.

Najgore mi je kada dođe proleće, tada mi baš bude loše, a posebno zbog toga što sam stalno na putu radi nastupa, a pored toga imam mnogo obaveza i zbog snimanja koja znaju da se oduže i samim tim deluju prilično iscrpljujuće,” rekao je pevač ranije.

Miroslav je neko vreme primao i infuzije zbog tegoba koje je imao i oporavak je bio poprilično dug. Kada je u pitanju zdravlje Miroslava Ilića, pevač je optimističan.

E.A., brat optuženog za samoubistvo svoje supruge Alme A. i troje maloletne dece, svedočio je da nije znao za sukobe u porodici njegovog brata. On je rekao da se mlada već duže vreme leči lekovima za stres i depresiju i dodao je da njegov brat nije vršio psihičko, a ni fizičko nasilje prema mladoj.

– To je veoma težak događaj koji se desio u našoj porodici jer druga dva tela još nisu pronađena, a dvoje je mrtvih. Želim da razjasnim da mog brata poznaje ceo Skadar jer je radio u mobilnoj službi. Nije tačno da je brat vršio psihičko ili fizičko nasilje nad snajom. Kupili smo četiri kovčega. Bila je naša nevesta i voleli smo je i poštovali.

– Tužilaštvo nam je dalo dozvolu da brat dođe na sahranu. Želim da apelujem na sve da ne žure i da nam daju vremena da istina o događaju izađe na videlo. Brat i njegova supruga su se odlično slagali i nisu imali problema kako se svuda sada govori. Želim da brat dođe kući i da sahranimo i drugo telo koja je danas pronađeno. Činjenica je da moj brat nije nasilan, svi ga znaju. Živeli smo zajedno u kući. O svemu smo obavestili porodicu naše neveste, od prvog trenutka do sada. Danas nisu bili na sahrani, ali znamo da je njihova muka velika kao i naša.

Kako dalje ističe, Alma je dugo lečena lekovima za stres i depresiju.

– Događaj je veoma ozbiljan i mi smo veoma zauzeti. I sam sam izašao iz zatvora pre tri dana. Proveo sam četiri godine u zatvoru i još ne znam šta sam uradio jer sam osuđen zbog droge, što nije tačno.

Govoreći o sumnjama u preljubu, on je naveo da nije znao da mu brat vara suprugu, ali prema njegovim rečima, “čak i da je imao 20 veza, postupak njegove snaje ne može da se opravda”.

– Ne znam da je moj brat imao drugu vezu, ali ako je imao i 20 veza, taj postupak nikada ne može biti opravdan – zaključio je on.

Kurir.rs/euronews.al

Odmah se oglasio putem svog Instagram profila, a evo i šta je poručio.

Čelnik Pink televizije, Željko Mitrović hitno se oglasio nakon užasne vesti koja se pojavila na društvenoj mreži Tviter.

– Javili su mi juče tviteraši da sam opet iznenada preminuo, pa rekoh da se javim da se ništa ne brinete – počeo je Mitrović, pa nastavio:

– Sutra je taj dan, pa ćemo novi krug od još par hiljada godina – poručio je Mitrović putem objave na Instagramu i dodao:

– Ja im stalno pevam pesme, ali izgleda da me slabo razumeju i na srpskom i na engleskom! – poručio je Željko.

Ispod ove objave nizali su se brojni komentari, a jedan od njih bio je i od njegove supruge Milice Mitrović, koja je ostavila emodži crvenog srca.

Željko Mitrović / Izvor: Srbija Danas
Izvor: Srbijadanas.rs

Vesela Milovanović Lela iz sela Lece u opštini Medveđa preminula je u svojoj 51. godini života od karcinoma i za sobom ostavila majku, bol i tugu. A ovo je priča o Anici Milovanović, kao i o svakoj majci koja je izgubila svoje dete i ostala sama u četiri zida.

“Lela je vodila domaćinstvo, nije se udavala nikada, muž mi je bio alkoholičar, a ona je sve to proživljava, gledala. Nije htela da se udaje nikako, same smo se snalazile, ona je učila, nevina je otišla pod zemlju. Ona je bila moj sin, živela bez oca, ja nemam ni sina, ni brata, nikoga nemam”, počinje svoju tužnu priču za juGmediu Anica Milovanović kroz suze i jauke, milujući Lelinu fotografiju.

Osamdesetpetogodišnju Anicu život nikada nije mazio, otac joj je poginuo u ratu, dve ćerke odrasle su kod prvog muža koji je ubrzo preminuo, a drugi je maltretirao, ali ipak, njena najveća bol je gubitak ćerke.

Nekada je, kaže bila velika žena, danas sebe naziva mučenicom. Sama u četiri žida, a svaki kutak kuće odiše uspomenama na njenu pokojnu ćerku.

I dok nam pokazuje njene fotografije, priseća se da je davne 1965. godine došla da živi kod Radomira, udovca sa dve ćerke, a ona je dovela jednu devojčicu, jer su dve ostale kod prvog muža i čuvala sve tri podjednako. Sa Radomirom je dobila još jednu ćerku, Lelu. Nije bila maćeha, kaže, bila je majka, a danas, kroz suze izgovara, nikoga nema vrata da joj otvori, da je pita da li je popila lek, da prozbori po neku reč.

“Čuvala sam njegovu ćerku od osam meseci i volela je kao svoje dete i jednu stariju od 3 godine, a dve su mi ostale kod muža, on me ostavio, posle je umro. Nikada ih nisam odvajala od svoje dece, štaviše, žalila sam ih najviše, jer im je umrla majka. Ovoj jednoj ne mogu da zamerim, iako sam je očuvala, otišla je da radi, ne obilazi me nikada, ni ona, ni njene ćerke”, priseća se prošlosti, dok govori o bolnoj sadašnjosti.

Baka Anica danas živi od 24.000 dinara muževljeve penzije, u stanu koji je prepisao pokojnoj Leli, ali njena primanja nisu bila dovoljna da pokriju troškove sahrane, pa je morala da se zaduži.

“Napravila sam joj spomenik, 2.000 evra pa sam plaćala svaku daću, po dva kombija po 100 evra. Oko 1.000 evra sam potrošila na dodatne troškove oko sahrane. Eto to bih volela da uradim pre svoje smrti, da vratim te dugove, da je ne brukam. Čim nemaš nikoga, nemaš za koga ni da živiš“, ističe ova tužna starica.

Njena Lela radila je u Vojsci Srbije 27 godina, ali joj je bila želja da dođe u svoju kuću, zaposli se u Rudniku “Lece” i život provede sa svojom majkom, a baka Anica se sada nada da na osnovu njenih zasluga i ordenja koje je dobila, Vojska njoj pruži novčanu pomoć kako bi vratila dugove i kako je ne bi “mrtvu u grob obrukala” time što je pozajmila novac da je isprati na onaj svet.

“Nikada nisam tražila, nemam nikoga ni sina, ni brata, ni muža, nikada u opštinu nisam otišla da potražim, ja bih nju mrtvu u grob obrukala kada bi tražila, ona nije bila ta, nije htela da pokaže ono što je zaslužila od Vojske. Posao u Rudniku je dobila zahvaljujući predsedniku opštine Draganu Kuliću, ja na bolju osobu nisam naišla, nisam ga ja zvala on je mene zvao i onda je ona dobila posao. Posle njene smrti, Rudnik mi je dao 70.000 dinara i njene kolege dva puta”, kaže baka Anica.

Ćerke su joj bile kada je davala pomen Leli, ali na naše pitanje da li joj pomažu, majka kao svaka majka, odgovara: “Ne mogu da mi pomažu, ko sad kome može da pomaže, ja imam penziju, 24.000 dinara, ne kukam, dok sam mogla ja ispletem čarape, pa prodajem”.

“Jedna ćerka mi je na Kosovu i u penziji je, nije ni ona zdravstveno dobro, a i tamo vidite kako je, druga je u Kruševcu imala operaciju sada ide na kontrole, ova što je sama u Beograd u centru živi, ima trosoban stan, ali ćerka joj u Ameriku, sada je kod nje, čim dođe ona radi, nekada dođe na dva dana ali nema se vremena. Sve su bile na sahrani. Unuka imam samo jednog, i od pastorka imam, ta starija je veliki čovek i njoj je umro muž, ona je u Sloveniji, i kadgod dođe obiđe me, a ova što je najbliže ne znam šta joj je, njena ćerka, moja unuka nije bila ni da obiđe Lelu, a ona je volela nju kao oči, prvo dok je mogla slala joj je poruke, posle je samo plakala za njom, umrla je sa željom da je vidi”, objašnjava baka i majka koja ne osuđuje nijedno svoje dete.

Ističe da nije ljuta, iako je stan u kome živi prepisan unuci iz Medveđe koju je Lela najviše volela, jer svoju decu nije imala i kaže “Ako je, bolje njoj nego neko drugi, dok sam ja živa neće me dirati”.

Ponovo uzima Lelinu sliku, ljubi je i govori da bi volela da više nije živa, jer najgore što čoveku može da se dogodi je da nadživi sopstveno dete.

“Neće me Bog još, ja sam dva puta spremala se kradom, ćebe, jastuk da idem na groblje dok me vukovi ne pojedu, ne mogu da živim, kad ti nemaš nikog da te pita da li si jela, popila lek. Moja deca su se ponosila mnome i ja sam bila ponosna na njih, ali sada nemam nikog i ništa, imam te ćerke ali one imaju svoje muke, svoje živote”, jada se baka Anica.

Kod lekara ne ide jer nema čime, skoro je pala, razbila koleno dolazila je Hitna jer u ovom selu prolazi samo đački autobus do Medveđe, ali je problem da se vrati kući. Taksi košta 800 dinara, što sebi ne može da priušti, s ozbirom da od 25.000 plaća dažbine 6.000 u proseku, a sada skuplja pare kad umre da imaju novca da je sahrane.

„Ja ne znam, ovaj Vučić sve je dao a za nas grobare ne misli ništa, daj nam da preživimo, da se ne ubivamo, da ne brukamo decu. Ne tražim pomoć za sebe, dovoljna mi je moja penzija, nego sam se zadužila, pa da ne umrem a da je obrukam, a davala sam godišnjicu u subotu, davali su mi ljudi, neko šećer, neko 50 evra, ko je koliko imao i mogao. Htela sam da je ispratim kako zaslužuje, ona nikada nije videla ni more, ni banju, nit se naživela nit se preživela, ništa, sve je ulagala u kuću. I dala je sestričini kuću, ali niko da dođe da me vidi. Bože ne daj nikom to, nikom. Nek su živi i zdravi, ja sam htela da idem na groblje, da ne dolazim ali ne mogu nju mrtvu da brukam“, ponovo nam kroz suze i jauke priča baka Anica.

Zatim nas uvodi u Lelinu sobu da nam pokaže kako je sve onako kako je ostavila, miriše njenu garderobu, posteljinu i govori nam da će je ostati željna dok je živa.

„Ceo vek sam je bila željna, godišnje je dolazila tri puta i eto ostaću je željna dok sam živa Lela je otišla kad je završila srednju školu a 27 godina je radila pri Vojsci, to je njena soba, ja tu ne mogu ni da uđem sve ostalo onako kako je ona ostavila, njene stvari, posteljina, sve mi miriše na nju“.

Novac joj je potreban samo da oduži dugove, ponavlja nam, dok skriva lice rukama od sramote, a o komšijama kaže da, iako je dobra sa svima, niko neće da je poseti.

„Mene neće niko da poseti, da posedimo uveče, ne znam da li se plaše jer stalno pričam o Leli, ja ne tražim ništa, da dođu da popričamo, a sa svima sam dobra. Ostaneš sam pa da poludiš, nista drugo“, naglaša Anica.

Groblje joj je udaljeno 16 kilometara od kuće u kojoj živi, jer je ćerkina želja bila da bude sahranjena pored dede, babe, strica i oca, a i baka Anica na toj parceli ima spomenik.

Na samom izlazu nam pokazuje stočić na kojem stoji Lelina slika, šoljica sa kafom, slatko i voda, i cigarete.

„Svakog dana joj skuvam kafu, ostavim tu i slatko i vodu, zapalim joj tri puta dnevno i cigaretu a kada su praznici sveću. Neko mi kaže da to ne valja, ali ne mogu, eto, tako je nekako čuvam, kao da mi je tu, da mogu još da brinem o njoj, da joj pomognem, da sa majkom popije kafu „sin moj“, majkina duša“.

I dok mrak polako i iz spoljnog sveta ulazi u baka Aničinu kuću, govorimo joj da moramo da idemo, tiho kroz suze nam kaže da joj do zadušnica niko više neće doći.

Ubrzo posle objavljivanja ovog teksta javila se iz Amerike jedna od ćerki starice. Ona je rekla da ništa nije tačno što je njena majka kazala.

„Ona to priča iz tuge i očaja. Nije materijalno ugrožena i nije se zadužila, to nije tačno. Mi je sve volimo i obilazimo je konstantno. Bila je letos mesec dana kod moje sestre, može kod sve nas da provodi vreme, ali neće. Mi je veoma poštujemo i pazimo na nju, trudimo se da joj ne nedostaje ama baš ništa. Ako nama ne verujete, pitajte u komšiluku“, rekla je žena plačući, očajna što je priča o baka Anici objavljena.

(Stil / JuGmedia / Emilija Mladenović)

Vesela Milovanović Lela iz sela Lece u opštini Medveđa preminula je u svojoj 51. godini života od karcinoma i za sobom ostavila majku, bol i tugu. A ovo je priča o Anici Milovanović, kao i o svakoj majci koja je izgubila svoje dete i ostala sama u četiri zida.

“Lela je vodila domaćinstvo, nije se udavala nikada, muž mi je bio alkoholičar, a ona je sve to proživljava, gledala. Nije htela da se udaje nikako, same smo se snalazile, ona je učila, nevina je otišla pod zemlju. Ona je bila moj sin, živela bez oca, ja nemam ni sina, ni brata, nikoga nemam”, počinje svoju tužnu priču za juGmediu Anica Milovanović kroz suze i jauke, milujući Lelinu fotografiju.

Osamdesetpetogodišnju Anicu život nikada nije mazio, otac joj je poginuo u ratu, dve ćerke odrasle su kod prvog muža koji je ubrzo preminuo, a drugi je maltretirao, ali ipak, njena najveća bol je gubitak ćerke.

Nekada je, kaže bila velika žena, danas sebe naziva mučenicom. Sama u četiri žida, a svaki kutak kuće odiše uspomenama na njenu pokojnu ćerku.

I dok nam pokazuje njene fotografije, priseća se da je davne 1965. godine došla da živi kod Radomira, udovca sa dve ćerke, a ona je dovela jednu devojčicu, jer su dve ostale kod prvog muža i čuvala sve tri podjednako. Sa Radomirom je dobila još jednu ćerku, Lelu. Nije bila maćeha, kaže, bila je majka, a danas, kroz suze izgovara, nikoga nema vrata da joj otvori, da je pita da li je popila lek, da prozbori po neku reč.

“Čuvala sam njegovu ćerku od osam meseci i volela je kao svoje dete i jednu stariju od 3 godine, a dve su mi ostale kod muža, on me ostavio, posle je umro. Nikada ih nisam odvajala od svoje dece, štaviše, žalila sam ih najviše, jer im je umrla majka. Ovoj jednoj ne mogu da zamerim, iako sam je očuvala, otišla je da radi, ne obilazi me nikada, ni ona, ni njene ćerke”, priseća se prošlosti, dok govori o bolnoj sadašnjosti.

Baka Anica danas živi od 24.000 dinara muževljeve penzije, u stanu koji je prepisao pokojnoj Leli, ali njena primanja nisu bila dovoljna da pokriju troškove sahrane, pa je morala da se zaduži.

“Napravila sam joj spomenik, 2.000 evra pa sam plaćala svaku daću, po dva kombija po 100 evra. Oko 1.000 evra sam potrošila na dodatne troškove oko sahrane. Eto to bih volela da uradim pre svoje smrti, da vratim te dugove, da je ne brukam. Čim nemaš nikoga, nemaš za koga ni da živiš“, ističe ova tužna starica.

Njena Lela radila je u Vojsci Srbije 27 godina, ali joj je bila želja da dođe u svoju kuću, zaposli se u Rudniku “Lece” i život provede sa svojom majkom, a baka Anica se sada nada da na osnovu njenih zasluga i ordenja koje je dobila, Vojska njoj pruži novčanu pomoć kako bi vratila dugove i kako je ne bi “mrtvu u grob obrukala” time što je pozajmila novac da je isprati na onaj svet.

“Nikada nisam tražila, nemam nikoga ni sina, ni brata, ni muža, nikada u opštinu nisam otišla da potražim, ja bih nju mrtvu u grob obrukala kada bi tražila, ona nije bila ta, nije htela da pokaže ono što je zaslužila od Vojske. Posao u Rudniku je dobila zahvaljujući predsedniku opštine Draganu Kuliću, ja na bolju osobu nisam naišla, nisam ga ja zvala on je mene zvao i onda je ona dobila posao. Posle njene smrti, Rudnik mi je dao 70.000 dinara i njene kolege dva puta”, kaže baka Anica.

Ćerke su joj bile kada je davala pomen Leli, ali na naše pitanje da li joj pomažu, majka kao svaka majka, odgovara: “Ne mogu da mi pomažu, ko sad kome može da pomaže, ja imam penziju, 24.000 dinara, ne kukam, dok sam mogla ja ispletem čarape, pa prodajem”.

“Jedna ćerka mi je na Kosovu i u penziji je, nije ni ona zdravstveno dobro, a i tamo vidite kako je, druga je u Kruševcu imala operaciju sada ide na kontrole, ova što je sama u Beograd u centru živi, ima trosoban stan, ali ćerka joj u Ameriku, sada je kod nje, čim dođe ona radi, nekada dođe na dva dana ali nema se vremena. Sve su bile na sahrani. Unuka imam samo jednog, i od pastorka imam, ta starija je veliki čovek i njoj je umro muž, ona je u Sloveniji, i kadgod dođe obiđe me, a ova što je najbliže ne znam šta joj je, njena ćerka, moja unuka nije bila ni da obiđe Lelu, a ona je volela nju kao oči, prvo dok je mogla slala joj je poruke, posle je samo plakala za njom, umrla je sa željom da je vidi”, objašnjava baka i majka koja ne osuđuje nijedno svoje dete.

Ističe da nije ljuta, iako je stan u kome živi prepisan unuci iz Medveđe koju je Lela najviše volela, jer svoju decu nije imala i kaže “Ako je, bolje njoj nego neko drugi, dok sam ja živa neće me dirati”.

Ponovo uzima Lelinu sliku, ljubi je i govori da bi volela da više nije živa, jer najgore što čoveku može da se dogodi je da nadživi sopstveno dete.

“Neće me Bog još, ja sam dva puta spremala se kradom, ćebe, jastuk da idem na groblje dok me vukovi ne pojedu, ne mogu da živim, kad ti nemaš nikog da te pita da li si jela, popila lek. Moja deca su se ponosila mnome i ja sam bila ponosna na njih, ali sada nemam nikog i ništa, imam te ćerke ali one imaju svoje muke, svoje živote”, jada se baka Anica.

Kod lekara ne ide jer nema čime, skoro je pala, razbila koleno dolazila je Hitna jer u ovom selu prolazi samo đački autobus do Medveđe, ali je problem da se vrati kući. Taksi košta 800 dinara, što sebi ne može da priušti, s ozbirom da od 25.000 plaća dažbine 6.000 u proseku, a sada skuplja pare kad umre da imaju novca da je sahrane.

„Ja ne znam, ovaj Vučić sve je dao a za nas grobare ne misli ništa, daj nam da preživimo, da se ne ubivamo, da ne brukamo decu. Ne tražim pomoć za sebe, dovoljna mi je moja penzija, nego sam se zadužila, pa da ne umrem a da je obrukam, a davala sam godišnjicu u subotu, davali su mi ljudi, neko šećer, neko 50 evra, ko je koliko imao i mogao. Htela sam da je ispratim kako zaslužuje, ona nikada nije videla ni more, ni banju, nit se naživela nit se preživela, ništa, sve je ulagala u kuću. I dala je sestričini kuću, ali niko da dođe da me vidi. Bože ne daj nikom to, nikom. Nek su živi i zdravi, ja sam htela da idem na groblje, da ne dolazim ali ne mogu nju mrtvu da brukam“, ponovo nam kroz suze i jauke priča baka Anica.

Zatim nas uvodi u Lelinu sobu da nam pokaže kako je sve onako kako je ostavila, miriše njenu garderobu, posteljinu i govori nam da će je ostati željna dok je živa.

„Ceo vek sam je bila željna, godišnje je dolazila tri puta i eto ostaću je željna dok sam živa Lela je otišla kad je završila srednju školu a 27 godina je radila pri Vojsci, to je njena soba, ja tu ne mogu ni da uđem sve ostalo onako kako je ona ostavila, njene stvari, posteljina, sve mi miriše na nju“.

Novac joj je potreban samo da oduži dugove, ponavlja nam, dok skriva lice rukama od sramote, a o komšijama kaže da, iako je dobra sa svima, niko neće da je poseti.

„Mene neće niko da poseti, da posedimo uveče, ne znam da li se plaše jer stalno pričam o Leli, ja ne tražim ništa, da dođu da popričamo, a sa svima sam dobra. Ostaneš sam pa da poludiš, nista drugo“, naglaša Anica.

Groblje joj je udaljeno 16 kilometara od kuće u kojoj živi, jer je ćerkina želja bila da bude sahranjena pored dede, babe, strica i oca, a i baka Anica na toj parceli ima spomenik.

Na samom izlazu nam pokazuje stočić na kojem stoji Lelina slika, šoljica sa kafom, slatko i voda, i cigarete.

„Svakog dana joj skuvam kafu, ostavim tu i slatko i vodu, zapalim joj tri puta dnevno i cigaretu a kada su praznici sveću. Neko mi kaže da to ne valja, ali ne mogu, eto, tako je nekako čuvam, kao da mi je tu, da mogu još da brinem o njoj, da joj pomognem, da sa majkom popije kafu „sin moj“, majkina duša“.

I dok mrak polako i iz spoljnog sveta ulazi u baka Aničinu kuću, govorimo joj da moramo da idemo, tiho kroz suze nam kaže da joj do zadušnica niko više neće doći.

Ubrzo posle objavljivanja ovog teksta javila se iz Amerike jedna od ćerki starice. Ona je rekla da ništa nije tačno što je njena majka kazala.

„Ona to priča iz tuge i očaja. Nije materijalno ugrožena i nije se zadužila, to nije tačno. Mi je sve volimo i obilazimo je konstantno. Bila je letos mesec dana kod moje sestre, može kod sve nas da provodi vreme, ali neće. Mi je veoma poštujemo i pazimo na nju, trudimo se da joj ne nedostaje ama baš ništa. Ako nama ne verujete, pitajte u komšiluku“, rekla je žena plačući, očajna što je priča o baka Anici objavljena.

(Stil / JuGmedia / Emilija Mladenović)