Majka i otac Danke Ilić, Ivana i Miloš po prvi put zajedno govorili su o kobnom danu 26. martu kada su ostali bez ćerke i dali su ispovest za Republiku.
Naime, roditelji Danke Ilić su jedva govorili o nesrećnom danu kada se njihovoj ćerki gubi svaki trag. Sa knedlom u grlu prvi je progovorio Dankin otac, a onda se uključila i majka koja je jasnog stava da ne želi da joj bilo ko izjavljuje saučešće pošto ona u dubini duše veruje da je njihovo dete živo.
– Zbog svega što je izrečeno o nama i što smo blaćeni na najgori mogući način nas dvoje kao roditelji, rekli smo da ćemo se javno obratiti kada se slučaj reši odnosno kada saznamo celu istinu o nestanku naše ćerke Danke – rekao je otac za Republiku.
Prepričali su kako je njihov srećan život u trenu pretvoren u košmar iz kog se kažu nikad ne izlazi.
– Šta mislite kako je nama?! Kako je našim dušama i srcima?! Kako nam je bez deteta? Kako nam je kad nas sin pita gde mu je seka, kad kaže “Mama, gde je Danka?”, a nje nema – rekla je Ivana gledajući pogledom beznađa. Na pitanje da opiše kako je nestala Danka i šta je istina o njenom nestanku roditelji su u glas rekli:
– Sve je laž – rekao je Miloš a onda nastavio: “Osim da je za njom tragalo mnogo ljudi. Ivana je dobra majka i ja sam dobar otac, ali…još se nije stiglo do istine. Uhapšeni su monstrumi, ali…”.
Ivana I Miloš kažu za Republiku da ne prihvataju izraze saučešća okoline iako nose crninu od dana kada je policija saopštila da su se obistinile najstrašnije sumnje, i da su njenu Danku dvojica muškaraca udarili službenim automobilom, ubacili je u kola i kada je kasnije zaplakala da su je ti isti monstrumi udavili umesto da joj ukažu pomoć.
Ivana izgovora rečenicu od koje se koža ježi na čitavom telu:
– Mi ne prihvatamo kada nam izjavljuju saučešće, zamolimo ih da to ne rade, jer i dalje nismo videli ćerku. I dalje postoji taj jedan tračak nade da će nam se živa vratiti. One sveće, želim da istaknem, nismo palili zbog onog najgoreg, nego da joj osvetlimo put da se vrati.
Onda opisuje košmar koji je kaže nastao iznenada na mestu koje je strašno volela.
– Danku i sina sam tog dana odvela sa namerom da se igraju na mestu gde sam ja odrasla i gde me vežu najlepše uspomene. Tamo sam imala prelepo detinjstvo. Strašno je što me neko sumnjiči samo zato što sam decu odvela na mesto koje je toliko bitno za mene – rekla je Ivana.
Ponovila je kao i u policiji što je odmah rekla da je devojčica nestala dok je otišla do svojih kola parkiranih sa druge strane pojate, po flašicu sa vodom za sina i prepričala je šok kada nije videla detence koje je ostavila da se igra i koje prethodno nije pokušavalo da izađe iz dvorišta.
– Kad sam se vratila na mesto gde su bila deca, Danke nije bilo i ja sam krenula u krug da se vrtim , oko pojate sam je tražila i dozivala… – rekla je.
Miloš je bio na poslu u vreme nestanka ćerke, a objasnio kako su nastale poslednje Dankine fotografije neposredno pred njen nestanak.
– Ivana mi se uvek javljala gde ide, kao i kada stigne sa decom tamo gde je krenula. Slikala je Danku i Lazu tada i poslala mi slike sa tog placa. To je istina, samo ih je meni poslala – kaže, pa nastavlja: – Bio sam na terenu, postavljao instalacije po selu Slatina kada me je Ivana pozvala. Vrištala je na telefon koliko je plakala i rekla je: “Miloše, nema mi je Danka”. Krenuo sam sa kolegom istog trenutka i jurio ka njoj. Stigao sam pre policije koju je Ivana zvala čim je videla da deteta nema.
Dankine ubice otac je video pri dolasku i nije posumnjao ništa, a nazvao ih je ljudima:
– Kad sam ulazio u Banjsko polje ja sam lično video ta dva čoveka u autu. Nisam ja vozio jer nisam vozač, moj kolega je vozio i stao je ispred njih i pitali smo: “Ljudi, jeste li videli jedno malo dete?”. Oni su mi hladnokrvo rekli “Ne”. Samo Bog zna što ja tada nisam izašao iz auta da proverim auto. Ja sam pod naletom adrenalina otišao pravo gore gde je kuća i krenuo sam da tražim dete. Kad sam ja stigao posle minut, dva stigla je i prva patrola. Tražili smo je i postalo je jasno da je situacija kakva ne treba da bude. Stizalo je još policije i ljudi su se okupljali. Vrlo brzo je bilo hiljadu ljudi, a verujem i više. Moji drugari su je tražili na motorima, džipovima, po šumi i svuda okolo. Zvali su me sa svih strana. Tu je sve prečešljano i moji drugovi i prijatelji i policija koja je sve uradila što se moglo. Stvarno je tako.
Živahni i nasmejani dečak je sve vreme trčkarao okolo i tražio pažnju roditelja, Ivana ga je pratila, a Miloš je progovorio o ubicama:
– Ne daj bože da ih vidim. Prema onome što nam je policija rekla monstrumi su nam ubili dete. Pričali smo i sa načelnikom policije u Boru i sa beogradskim. Oni su nama rekli kako se to sve desilo. Pratili su ih preko GPRS, kažu da su imali stajanje tu. Otkrili su da su mokrili na tarabe, pa su išli na dole, pa su udarili Danku i šta su uradili, pa su imali još jedno stajanje i ja sam ih sreo dole. – rekao je Dankin otac.
U svoj muci Miloš kaže da bi ubice za njega bili heroji da su devojčicu odvezli kod lekara kada su je udarili automobilom.
– Da su šta god uradili sa detetom, ali valjano, da su joj pomogli, da su je odneli kod lekara ili da su stali kod nekog komšije i pitali čije je dete koje su udarili verujete mi da bi oni za mene bili najveći heroji. Ali, pošto su ovo uradili što jesu, odnosno što policija kaže da su priznali, ja nemam reči za njih. Monstrum to je blaga reč za njih. Smrtna kazna nije za njih, to bi bila nagrada za njih. To treba da robija do kraja života i to što će tamo da im rade nije moj nego njihov problem.
Ivana se žali da su joj noći najteže kada sin zaspi, a ona ostane budna sa suprugom da oplakuje ćerku.
– Ne dao bog nikome takvu i toliku bil. Od ovog se ne oporavlja. Moja agonija je počela od trenutka kad je iz dvorišta Danka nestala.
Razara je izjava majke ubice
Ivana kaže da je strahovito povređuju nepoznati ljudi komentarima na društvenim mrežama, a šok izjava majke ubice je strahovito uznemirila.
– Mnogo me sve to boli, pričaju da sam decu dobila sa drugim muškarcima, a ne sa Milošem. Iznose raznorazne pokvarene teorije, a pogotovo kad sam pročitala da je majka tog čoveka izjavila da je Danka živa i da ja znam gde je i da sam kriva za sve – šireći ruke istakla je Ivana.
Dodaje da su i neki ljudi koji ih znaju učestvovali u širenju glasina pa ističe primer ugostiteljke koja je izjavila da u januaru Danka nije znala da hoda.
– Ona je videla Danku da je u kolicima, a dete je bilo pospano pa je zato ležala u kolicima. Inače, ona je prohodala još 7. maja dan nakon prvog rodjendana i u trenutku nestanka je sigurno hodala – istakla je mlada majka. Njoj je stalo da izrazi zahvalnost policiji koja je od početka angažovana na slučaju u nadi da ce se razrešiti sve do kraja.
– Hvala svima iz policije,to želim da kažem, jer osećam da nismo sami u svemu – istakla je.
Uvek je trčala za bratom, ali kobnog dana…
Roditeljima od svega najteže pada kada ih sin pita gde mu je sestrica koja je najviše bila vezana za batu.
– Danka je radoznala devojčica, drugačija od brata, ali je nezgodno da ih poredim. Vezana je za oca i za majku. U poslednje vreme je kada na primer odemo kod mojih i spustim je htela da je podignem i uzmem u naručje, trebala joj je ta bliskost. Inače najviše je vezana za brata, trčala je za njim, ali tog dana je otišla od njega – izgovorila je Ivana spuštene glave.
Miloš je kaže imao posebnu vezu sa ćerkicom.
– Sa oboje dece sam vezan čvrsto, ali za Danku sam osećao nekako veću privrženost, valjda zato što je ćerkica – tužno kaže neutešni otac.
