Ako za nekoga možemo da kažemo da je legenda domaće muzičke scene, onda je to Toma Zdravković, čije će numere i sitihovi koji razaraju dušu svakim svojim stihom, večno živeti.
Toma Zdravković je svaki ton svog bića obojio ljubavlju i nesebično nam je preneo tu strast kroz stihove koji se ne oglušuju na prolaznost vremena, a njegova životna priča puna je teških i bolnih momenata. Toma je vodio buran i zanimljiv život, njegove pesme su uglavnom nastajale pod teretom tuge, govorile o prelepim ženama koje su se kratko zadržavale u njegovom životu i nestajale iz njega.
Više od 30 godina nakon njegove smrti i dalje se divimo snazi tog duha, postojanju takvog bića koje je svakim stihom prenosilo čiste emocije, vedrinu i dobrotu, ali njegova životna priča prepuna je alkohola, tuge i borbe.
Misteriozni snimak koji kida dušu
Mnogo godina nakon Tomine smrti misteriozni snimak na kom Toma peva dok Seka Sablić sedi pored njega i suze ne uspeva da zadrži, preplavio je društvene mreže – “To je bilo namerno, pozvali su sve nas glumce, bilo nas je puno, rekli su nam: ‘Toma je lošeg zdravlja, bliži mu se kraj i hoće da napravi oproštajno veče sa ljudima’. I tako smo mi otišli. Posle toga je on živeo još godinu dana, čak smo mi mislili da je taj događaj možda bio neki marketing. Nažalost, nije bio, Toma je preminuo”, objasnila je Seka o čemu se radi u snimku koji kruži mrežama.
Upornost i vera
Tomin otac Dušan bio je mesar, a majka Kosara domaćica koja je rodila petoro dece, najstarijeg sina Aleksandra, potom Ivana, Tomu koga su zvali Dado, ćerku Mirjanu i najmlađeg naslednika Novicu. Odrastajući u nemaštini, Toma je brzo shvatio da ga život na selu ne privlači pa je već sa petnaest godina počeo da peva i uvideo da je to njegov jedini izlaz. Nisu svi imali veru u njegov uspeh, ali Toma nije dozvolio da ga “zli jezici” obeshrabre. Prva stanica na putu ka uspehu bio je Leskovac.
“Spavali smo na podu i pokrivali se krparama, sve su nas vaške pojele”, pričao je Staniša Stanojević, koji je tada bio Tomin cimer. Sve je počelo 1954. kada su dva mršava, izgladnela dečaka ušla u kafanu “Radan”. Oni su došli da izmole za ostatke od trpeze, ali sudbina im je namenila nešto više. Tomu je čuo upravnik pozorišta u Leskovcu i pitao ga hoće li da peva u predstavi “Zona Zamfirova”, a on mu je poručio: “Može, ali za dve činije pasulja i dva parčeta hleba”.
Sasvim slučajno, gladan i promrzao upoznao je pevačicu Silvanu Barjaktarević, kasnije Armenulić koja ga je popela na binu, a nakon toga su se svi pitali “ko je taj Toma?”. S takvom reputacijom uputio se u Tuzlu gde je pet godina punio salu hotela u kom je nastupao.
Devojčici dao sve što ima
Toma je imao veliko srce, zbog čega je jednom prilikom ostao bez celog honorara zbog devojčice Zorice iz Skadarlije. Vraćajući se s tezge uhvatio ga je pljusak i on se sakrio ispod jedne strehe u Skadarliji gde je stajala i jedna devojčića s kotrpom ruža: “Toma je znao i upita je: ‘Je li Zorice, kako si noćas prošla?’. ‘Loše je bilo, mnogo loše Tomo. Ali, veče mi je i pored lošeg pazara, bilo prelepo. Slušala sam te kako si pevao i zadovoljna sam'”, ispričao je Zlatko Krstić i dodao da joj je dao sav novac, a ona njemu ružu, pa mu je posle rekao: “E, majstore, daj mi 100 kinti za taksi’. Tek tada sam shvatio da je maloj Zorici dao čitav honorar od 700 maraka! On se nije dao iznenaditi. Pogledao me i rekao: ‘Njoj su pare potrebnije, a i ova ruža, veruj mi, više vredi od bilo kojih para'”.
Na Tominoj sahrani dominirao je jedan veliki venac od prirodnih ruža na kojem je pisalo: “Tomo, moje detinjstvo te žali”.
Ženio se četiri puta
Toma Zdravković, ženio se čak četiri puta, a iz tih brakova ima dvoje djece, ćerku Žaklinu i sina Aleksandra. Jedne večeri u zrenjaninskom hotelu “Vojvodina” upoznao je zgodnu crnku Olgicu i potpuno očaran je pitao da se uda za njega. Ćerki Žaklini su dali ime po supruzi Džona Kenedija koji je ubijen na dan kada je ona rođena. Nažalost brak nije dugo potrajao i par se razveo.
Zdravkovićeva kafanska karijera nastavila se u Beogradu u “Gradskom podrumu” gde je upoznao Milicu s kojom se posle nekoliko meseci venčao i činilo se da pored nje više nije onaj stari. Nije puno pio, ostavio se kocke i boemskog društva koje ga je svuda pratilo, snimao hitove i odužio se Silvani napisavši joj legendarnu pesmu “Šta će mi život”. Ni ljubav s Milicom nije potrajala i par se razveo 1970. godine, a depresiju i razočarenje gasio je u dnu čaše i za kockarskim stolom.
Za Nadu Radanović sa Cetinja, treću Tominu suprugu, mnogi su govorili da mu je najveća ljubav. Njih dvoje su se venčali na Ostrvu cveća u Crnoj Gori 1972. godine, a kuma im je bila Olivera Katarina. Uprkos ludoj ljubavi i strasti, brak nije opstao. Pričalo se da je Toma bio očajan nakon kraha, a ubrzo nakon toga je otišao u Ameriku, pa Kanadu gde je upoznao Gordanu koja mu je podarila sina Aleksandra i ostala s njim do kraja života.
Kocka i alkohol
“Nikad nisam pio zato što volim alkohol, uvek je sve kretalo od nekoliko tura pića i to uvek u društvu. Znali smo da u kafanama provedemo tri,četiri dana bez prekida”, iskreno je pričao ovaj veliki boem čija je velika strast bila i kocka.
Ostavši bez dinara i uveren da će brzo umreti zbog zdravstvenih problema, pobegao je prvo u Ameriku, a potom se 1974. godine zaputio u Kanadu. Sve lošeg zdravlja, morao je u bolnicu, gde su ga dva puta operisali. Iako je nastavio da pije i puši, njegovo stanje se privremeno stabilizovalo. Nakon što se rodio Aleksandar u Torontu, s porodicom se krajem 1978. godine vratio u Jugoslaviju i snimio album.
“Imao sam više sreće nego pameti. Sažalili su se na mene i zato me ponovo prihvataju. Je li zbog toga što znaju da sam bio bolestan i potucao se po Americi, Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima. Meni je, mislim, sve to što sam prošao i izdržao moralo baš tako da se dogoditi. Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljače kog su novac i slava tresnuli u glavu”, pričao je po povratku u domovinu.
Veliki koncert, tajna pesme “Branka” i tragičan kraj
Njegov čuveni hit “Branka”, za koji prvobitno nije hteo da čuje podigao ga je iz mrtvih. Pesmu je napisao kompozitor i pevač Miša Marković koji je jednom prilikom rekao: “‘Branka će te podići iz mrtvih’, rekoh Tomi, a on se uvredi i fizički nasrnu na mene. Posle godinu dana kada je ‘Branka’ izazvala cunami, Toma se opet zaleti na mene, klekne i kaže oprosti”. Pesma je postigla veliki uspeh i posvećena je Branki Sovrlić. U februaru 1982. u beogradskom Domu sindikata održao je svoj prvi solistički koncert posle 26 godina bavljenja muzikom i dostigao vrhunac karijere.
Iako ga je bolest ponovo slomila 1987. godine, na jesen je krenuo na turneju koja se reklamirala pod sloganom Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića. Beogradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri, a euforične scene ponavljale su se širom Jugoslavije. Naredni album “Da l’ je moguće” doneo mu je još veću slavu, a onda ga je u aprilu 1991. godine posle albuma “Kafana je moja sudbina”, bolest prikovala za krevet na VMA u Beogradu. Posle sedamnaest godina borbe s rakom prostate, preminuo je 30. septembra 1991. godine, ali, legenda o najvećem jugoslavenskom boemu i čoveku koji je opevao svoje najtananije emocije i dalje živi, baš kao i njegove pesme koje su postale evergrin hitovi.
kurir.rs/
