Month: February 2024

Vest da je srpski glumac Miloš Biković izbačen iz popularne američke serije Beli Lotos, naišla je na veliki odjek u javnosti.

Ovaj slučaj komentarisali su u jutarnjem programu Eva Ras, glumica i Dragan Radenović, akademik.

Eva Ras je se osvrnula na slučaj koji se vodio protiv Branislava Lečića i rekla da je vređa postupak koji je tada prema njemim rečima Biković načinio:

– Nisam ni sa kim diskutovala i ne zanima me šta Holivud radi, a imam jako negativno iskustvo sa Bikovićem. Mene jako vređa da je pre tri godine kad je Lečić bio napadnut Biković potpisao peticiju protiv Lečića da on ne sme da igra predstave. Tad se nije digla ovakva pršaina. Ispostavilo se da je Lečić nevin. Vi tad niste na to obraćali pažnju. Ja sam bila kao bela vrana koja nije branila samo Lečića nego sam branila i Bikovića i sebe.

Izrazila je stav da je odluka američke kompanije HBO da otkaže angažman srpskom glumcu u skladu sa politikom SAD i da je to legitimno.

– Nemojte mi objašnjavati da može biti demokratije gde vi možete biti protiv svoje zemlje i politike svoje zemlje. Ako je Amerika na strani Ukrajine, a neko je u Rusiji velika zvezda, to je što su uradili je normalno – rekla je Ras i dodala:

– Biković će i dalje biti dobar glumac kao što je bio, a vidim da u novinama piše da to i nije neka uloga. Naši mediji su fenomenalni. Kažu manja uloga gurua koji je sklon flertovanjima. Ja živim u ovoj zemlji. I mene jako boli da neko ko je napravio karijeru u ovoj zemlji i u ovom gradu može biti odbačen kao što je Lečić bio odbačen. Mi smo smatrali da je to normalno.03:48

NORMALNO JE DA SU GA IZBACILI, IMAM LOŠE ISKUSTVO S NJIM! Eva Ras šokirala stavom o Bikoviću! Progovorila o jednom postupku glumca

Radenović je ovaj slučaj postavio u kontekst globalnog sukoba između kultura:

Ovo što vidimo jeste sukob civilizacija u okvirima kultura. Ovde je reč o sukobu kulture i nekulture. Osnova kultre je moral, a nekulture nemoral. Imao sam prliku da se susrećem sa značajnim ljuduma iz Holivuda i da u vidim da je Amerika u velikoj meri Holivud. Ovo nije zbog toga pitanje glumačko niti pitanje vezano za jednu ličnost, već je reč o konkretnom civilizacijskom stavu.

Kurir.rs

Ni prvi, očigledno ni poslednji.

Utorak i tradicionalna žurka u “Eliti” su nešto što jedva čekaju i takmičari, i publika koja pomno prati dešavanja u rijalitiju. 

Svake nedelje dešava se nešto novo. Neko popije, neko se posvađa, a nečije emocije izađu na videlo. Tako je bilo i ove nedelje.  

ElitaFoto: Youtube printscreen/ Zadruga Official

Učesnici su kao i uvek bili opušteni, a u jednom trenutku, oženjeni Nikola Lakić skinuo je majicu pred cimerkom Slađom Lazić Poršelinom i zavodio svojim plesom. 

Poršelina je evidentno pala u trans kada je videla prizor ispred sebe, pa se popela na plesni podijum i zaplesala zajedno sa Lakićem. 

Podsećanja radi, ovo nije prvi put da učesnici primećuju njihovu bliskost, posebno u poslednje vreme. Naime, i tokom prethodne žurke oni su bili veoma prisni, što su primetili i gledaoci koji su odmah krenuli da spekulišu da između njih postoje varnice. Vreme će pokazati da li su nas oči prevarile, ili ne. 

ElitaFoto: Youtube printscreen/ Zadruga Official

Jeziv događaj uznemirio javnost

Žena iz Oregona, Brijana Lejs Vorkman, proglašena je krivom nakon što je 28. decembra 2022. gurnula trogodišnju devojčicu na šine.

Sudija okružnog suda okruga Multnomah Nan Voler naredio je da 33-godišnjakinja bude stavljena pod nadležnost Odbora za reviziju psihijatrijske bezbednosti radi nege, starateljstva i lečenja u trajanju od najviše 10 godina. Ona će biti prevezena u državnu bolnicu Oregon.

U saopštenju se navodi da su “žrtva i njena porodica” prisustvovali izricanju presude i da se “raduju njihovom nastavku izlečenja”.

Incident se dogodio na platformi u severoistočnom Portlandu, Oregon. U vreme incidenta, Vorkmanova je bila navedena kao beskućnica i živela je u Portlandu, navodi “The Oregonian”.

Okružno tužilaštvo je dobilo snimak video nadzora na kojem se vidi da Vorkmanova ustaje sa klupe i gura devojčicu na šinu dok je stajala sa majkom i čekala voz.

Prema prethodnom saopštenju za medije, dete je “sletelo licem na metalnu šinu i kamenje pre nego što je brzo spašeno sa železničkih šina”. Nakon incidenta, trogodišnjakinja je imala “mali crveni trag na čelu” i “jaku glavobolju”, navodi se u saopštenju.

Na srpskoj estradi čuda se događaju.

Da je tanka nit između ljubavi i mržnje dokaz je pevačica Jelena Karleuša kada su u pitanju njeni odnosi sa kolegama sa estrade.

JK je godinama ratovala sa pevačicom Andreanom Čekić, ali otkrili smo da su poznate dame zakopale ratne sekire.

Foto: Instagram/karleusastar/andreanacekic

Čekićeva je pre skoro šest godina bez imalo suzdržavanja oplela po Jeleni.

Karleuša je u to vreme bila u sastavu žirija “Zvezda Granda” i često je isticala da pevačice ne treba da počinju karijeru u kafani, odnosno da traće svoj talenat tamo.

– Ja sam počela da radim po klubovima u Beču…. Mogu da nađem moju sliku, imala sam 13-14 godina… Jelena Karleuša je došla da gostuje u Beču, baš u kafani. U stvari, nije ni Beč, nego mesto pored. To je baš kafana, tako da ne može da kaže da nikad nije pevala u kafani. Jeste! To što ona želi da izbriše prošlost ili nešto drugo, to se radi, to je ok – rekla je Andreana tada i započela rat sa koleginicom.

Ali JK nije ostala dužna Andreani, pa je putem tadašnje društvene mreže Tviter (današnje X) u svom stilu poručila.

– Molim moje fanove da ne napadaju razne Čekiće, turpije, bonseke, jer je svaki moj fan veća zvezda i ima više pratilaca od tih anonimusa – istakla je Jelena tada.

Međutim, Čekićeva je u jednom intervjuu demantovala da je za Karleušu rekla da je “sebična i neostvarene”.

Foto: Instagram

– Karleuša je mag za šou biznis, ona zna i ume to da radi, Jeleni zameram što ume da čačka kolege, evo na primer reći ću, Cecu i decu, pogotovu decu. Ali na kraju dana shvatimo samo da je sve to šou-biznis. Ali gotivim i nju i pozdravljam je, imamo i istog menadžera, valjda ćemo se združiti – istakla je ona.

Očito da su Andreana i Jelena zakopale ratne sekire, pa su se zapratile na Instagramu. Karleuša prati jako mali broj kolega na pomenutoj društvenoj mreži, a među njima se odnedavno našla i Čekićeva.

Foto: Srbija Danas

Srbija Danas/Instagram/karleusastar/andreanacekic

Ginekolog Univerzitetske bolnice Foča dr Vladimir Č. i babica Biljana K. negirali su krivicu u Osnovnom sudu u Foči po optužnici za nesavesno pružanje lekarske pomoći u slučaju pada bebe J.V. iz Trebinja.

Doktor i babica su pred sudijom za prethodno saslušanje kratko konstatovali da nisu krivi. Početak suđenja biće zakazan u roku od mesec dana.

Optužnicom im se na teret stavlja nehatno krivično delo nesavesno pružanje lekarske pomoći, za koje im preti kazna od jedne do osam godina zatvora.

U optužnici se navodi da se Biljana K. kao zdravstveni radnik, a dr Vladimir Č. kao lekar nisu pridržavali pravila zdravstvene/lekarske struke pri pružanju medicinske pomoći. Kao posledica neadekvatnog postupanja novorođenče je ispalo sa pomoćnog stola na pod i zadobilo tešku povredu.

”Povrede su bile takve da su život novorođenčeta dovele u stvarnu, odnosno realnu opasnost koja se ogledala u ugrožavanju funkcije vitalnih moždanih centara (funcije centra za disanje, cirkulaciju, rada srca) zbog čega ove povrede svaka za sebe i u zbirnom delovanju imaju obeležja kvalifikovane teške telesne povrede opasne po život i značajno pogoršano zdravstveno stanje, zbog kojih povreda je novorođenče 19. avgusta oko 18 časova prevezeno u UKC Sarajevo na dalje lečenje”, navodi se u optužnici.

Radi se o članovima medicinskog tima koji su 19. avgusta 2022. godine u 8.20 časova izvršili porođaj J. V. posle kojeg je njena tek rođena devojčica J.V. pala na pod.

Beba je zadobila povrede glave, odnosno obostranu frakturu lobanje i hematom. Ukazana joj je pomoć, ali se njeno zdravstveno stanje ubrzo pogoršalo zbog čega je upućena u Klinički centar Univerziteta u Sarajevu, gde je hitno operisana. Od tada beba se uspešno oporavlja, ali i dalje ide na redovne lekarske kontrole.

Nakon što se saznalo da ceo slučaj protiv Vladimira Č. pokrenuta je istraga za primanje 400 KM mita od oca bebe, a protiv medicinske sestre Gordane S. zbog primanja mita od 100 KM. Oboje su sporazumno priznali krivicu. Prema sporazumu Vladimir Č. je osuđen na šest meseci zatvora i novčanu kaznu od 20.000 KM, a Gordana S. na uslovnu kaznu od šest meseci, sa rokom provere od tri godine.

Republičko javno tužilaštvo Republike Srpske nije aboliralo ni oca bebe Danijela V. koji je sporazumno osuđen na novčanu kaznu od 5.000 KM zbog davanja mita.

(Kurir.rs/ATV/Preneo: Đ. M.)

Jedno od najprepoznatljivijih lica naše domaće glumačke scene je Nenad Okanović. Srca publike osvojio je kao Sin Dragan u seriji “Selo gori, a baba se češlja” Radoša Bajića.

I nakon popularne serije Okanović je nastavio da uveseljava publiku, a posebnu pažnju u svom radu posvetio je mališanima. Ipak o njegovom privatnom životu se malo zna.

Muke Sina Dragana

U jednom intervjuu osvrnuo se na veliku popularnost koju mu je donela rola u seriji Radoša Bajića, ali i nedaćama koje slava nosi.

– Sećam se jedne od mnogobrojnih situacija kada sam sedeo sa svojim prijateljima u jednom kafiću u Beogradu. U to vreme serija “Selo gori” uveliko se emitovala na RTS i bio sam poznat široj javnosti, ljudi su me prepoznavali na ulici. Nas nekoliko smo malo više popili i glasno smo pričali, da ne kažem vikali. Devojka koja je sedela u blizini našeg stola okrenula se ka meni i rekla: “Šta se ti foliraš? Zašto tako pričaš, nisi pred kamerama?” Odgovorio sam joj da stvarno govorim isto kao i u seriji i onda je shvatila da se ne pretvaram – ispričao je Okanović za Hit i dodao da su u početku i neke njegove kolege imale predrasude prema njemu:

– Pojedinci su mislili da sam totalni kreten u toj seriji. Posle toga, kada su me videli uživo, promenili su mišljenje i priznali mi, da su zbog te uloge imali predrasude o meni. Minogi ljudi ne vole tu seriju i za njih sam seljak, a ja se zapravo ponosim ulogom Sina Dragana.

Zaštitni znak

Rola Sina Dragana donela mu je još nesporazuma, te je otkrio da su gotovo svi mislili da je amater, a ne školovani glumac.

– U početku su svi mislili da sam naturščik. Ljudi su me mnogo poistovetili sa likom, pa kada bi me zaustavijali na ulici, govorili bi: “A, pa ti si normalan, nisi kao Sin Dragan.” To mi je bio veliki kompliment, jer znači da sam toliko bio uverljiv u izgradnji tog lika da su svi mislili da taj čovek zaista postoji.

Okanović je objasnio zbog čega ima promukao glas, koji je danas njegov zaštitni znak.

– Nije mi ceo život takav glas. U jednom momentu, nakon srednje škole, dobio sam hroničnu upalu glasnih žica i vremenom se glas sve više pogoršavao. To mi uopšte ne smeta jer nemam osećaj da mi glas zvuči čudno.

Ko će biti Sin Dragan?

Okanović je otkrio i da je malo falilo da odbije rolu Sina Dragana, koja ga je lansirala u sam vrh popularnosti, kao i da nije imao ni dinara pre nego je prihvatio rolu.

– Od 2002. godine bio sam u pozorišnoj trupi sa još nekoliko glumaca i igrali smo predstave u Novom Sadu. Tri godine nakon toga supruga Željana i ja smo dobili prvog sina, Danila, i već tada sam napustio trupu da bih mogao da izdržavam porodicu jer nisam ništa zarađivao. Nisam želeo da mi roditelji pomažu.

– Tada sam napustio glumu i zaposlio se u duvanskoj industriji u Senti na poziciji montažera da bih imao para da detetu kupim pelene – otkrio je Nenad.

Ipak, jedan susret napravio je veliki obrt u njegoovj karijeri i omogućio mu je da nastavi da se bavi glumom:

– Jednog dana supruga i ja smo svratili sa sinom Danilom do “Mekdonaldsa” da pojedemo sladoled. Tamo sam sreo svoju drugaricu, pozorišnu rediteljku, u pratnji njenog dečka, takođe režisera, Gorana Stankovića. Rekao mi je da radi kao asistent režije na jednoj seriji i da će me pozvati na kasting. Nisam imao pojma da se radi o seriji “Selo gori, a baba se češlja”. Pozvao me je nakon tri dana i rekao da dodem i ponesem nekoliko fotografija. Radoš Bajić se nasmejao kada je video fotografije jer nisu bile profesionalne već uslikane na bazenu. Odmah sam dobio ulogu. U to vreme na Pinku se emitovala serija “Seljaci”, koja mi se uopšte nije dopadala. Mislio sam da će i “Selo gori” biti u tom fazonu i hteo sam da odbijem ulogu, a da nisam ni pročitao scenario.

Žena ga ubedlila

Okanović bi verovatno i propustio priliku života da ga supruga nije ubedila da prihvati ulogu u seriji Selo gori.

– Pročitala je scenario i rekla mi da to ne izgleda onako kako ja zamišljam. Uzeo sam da ga pogledam i bilo mi je još gore, jer replika mog lika skoro da uopšte nije ni bilo. Samo par puta izgovara: “Tata, tata.” U prve četiri epizode moj lik je bio nebitan. Međutim, kako je snimanje odmicalo, zajedno sa Radošem sam nadograđivao lik Sina Dragana. Video je da mi leži i počeo je da dopisuje tekst za njega i da ga širi. Osetio je da će ga publika zavoleti. Ostalo je istorija. Sada kada pogledam, napravio bih životnu grešku da sam odbio tu ulogu.

O detinjstvu

Nenad je od malih nogu bio borac, i u detinjstvu je, kako kaže, bio veoma nestašan.

– Rodio sam se u Kraljevu, a odatle je i moja majka Dragica rodom. Nakon što sam došao na svet, moji su se preselili u Bratunac, u sadašnjoj Republici Srpskoj, i tamo sam živeo prvih pet godina života. Nakon toga, otac Miloš je dobio posao u Duvanskoj industriji u Ljubovijii, zbog toga smo se preselili u njegovo rodno seljo Vrhpolje, koje je svega tri kilometra udaljeno od Ljubovije. Osnovnu školu sam upisao u Vrhpolju. Bio sam odličan đak, ali nestašan. Od prvog do četvrtog razreda bilo je samo jedno odeIjenje i samo nas 10 učenika. Škola je imala svega četiri učionice i poljski ve-ce, nije bilo pravog. Sami smo ložili peć na drva da bismo ugrejali učionice. Bio sam đak pešak, tri kilometra sam išao od kuće do škole i isto toliko nazad.

Raspad jedne zemlje

Nenad kaže da taj period svog života pamtiti po lepim, ali i po ružnim stvarima, jer kada je pošao u četvrti razred osnovne škole, tadašnja SFRJ se raspadala i buktali su ratovi.

– Kuća mi je bila blizu Drine, nekih 200 metara, a iza nas je bilo brdo sa šumom. To je raj na zemlji za decu. Brat, drugari i ja smo se često igrali u šumi i kraj reke. Sve je bilo lepo dok nije počeo rat, koji se desavao u našoj blizini, bukvalno ispred očiju. Nagledao sam se svačega, i ranjenih i mrtvih ljudi. To su stvari o kojima izbegavam da govorim, pokušavam da ih potisnem. U tom ratu stradali su i neki članovi moje familije. Bio sam dete i nisam razumeo ozbiljnost situacije. Kad je rat bio završen, shvatio sam da smo bili mnogo srećniji nego deca u Beogradu, jer je u glavnom gradu posleratni period tokom devedesetih bio jeziv. Skidali su ljudima cipele sa nogu da bi preživeli. Toga nije bilo u manjim mestima. Koliko god to čudno zvucalo, bilo je zdravije okruženje, iako je bio rat.

Prva i prava ljubav

Srednju školu završio je u Ljuboviji, a tamo je pronašao i svoju prvu ljubav, sa kojom je i danas u braku.

– Gimnaziju “Vuk Karadžić” završio sam u Ljuboviji. To je prva i jedina gimnazija u tom mestu. Tamo mi se desila i prva ljubav, sa kojom sam danas u braku i imamo dvoje dece. Željana i ja se zapravo znamo još od sedme godine života. Zajedno smo trenirali karate u Ljuboviji, jer je to bio jedini sport koji si tamo mogao da upišeš. Tu smo se Željana i ja prvi put upoznali. Posle smo počeli zajedno da idemo i na folklor – priča Nenad i kaže da nije baš prošao slavno kada joj je prvi put priznao da je zaljubljen u nju:

– Željanu sam startovao za doček Nove 1997. godine na jednoj žurki. Pitala me je šta radim, a ja sam joj odgovorio: “Čekam tebe.” Tada sam joj rekao da mi se sviđa i da bih voleo da se zabavljamo. Ona mi je odgovorila: “Jao, pa kako, mi smo samo drugari.” Baš sam se smorio tada. Nismo se tada smuvali, ali nisam hteo da odustanem i naredna tri meseca sam bio uporan. Od te večeri počeli smo često da se čujemo telefonom, da pričamo i da se viđamo, i 22. marta 1997. zvaničo smo počeli da se zabavljamo. Tada je pao i naš prvi poljubac.

Buntovna mladost

Ubrzo je shvatio da je Željana žena njegovog života, što joj je odmah i priznao:

– Posle dvadeset dana zabavljanja rekao sam joj da će mi biti žena. Tada smo imali 17 godina. Odgovorila je u fazonu da pričam gluposti, ali ja sam to duboko u sebi znao i bio sam u pravu.

Zbog Nenadove buntovne mladosti, njihova veza je bila na staklenim nogama.

– Bio sam baš mlad. U to doba sam divljao i dosta vremena provodio sa drugarima. Prvih mesec dana veze gotovo se nismo ni viđali. Nekad sam joj se javljao, a nekad ne, jer još uvek nisam bio navikao da budem vezan za nekog. Nakon godinu dana zabavljanja otišli smo na ekskurziju u Crnu Goru i posetili manastir Mileševu. Tada mi je prvi put ozbiljno rekla da nam veza nije dobra, da neće uspeti i da je najbolje da raskinemo jer uopšte ne provodim vreme sa njom, Tada sam joj obećao da ću se promeniti i da ću se potruditi da nam veza uspe. Mileševa i Beli anđeo u njemu su nam doneli sreću i od tada je u našem odnosu sve krenulo nabolje.

Medicina

Nenad kaže da je ceo život bio ekstrovertan i da je voleo da bude u centru pažnje. Kao klinac želeo je da upiše medicinu, ali je onda shvatio da je gluma njegova najveća ljubav.

– U prvom razredu osnovne škole tokom igranja fudbala sudario sam se sa jednim dečkom i polomio obe cevanice. On je bio šesti razred, dosta krupniji od mene i baš me je povredio. Tada sam hteo da upisem medicinu i lečim ljude, pored toga, voleo sam i glumu, što se kasnije ispostavilo da će biti moj životni poziv. Bio sam opčinjen serijom “Top lista nadrealista”. Zajedno sa bratom od ujaka počeo sam da pišem i organizujem predstave. Da nije bilo Nadrealista, možda nikada ne bih postao glumac. U Ljuboviji smo imali Kulturno-umetničko društvo i tražili od tadašnjeg predsednika da se napravi predstava. Uslišio je naše zelje. Predstavu “Pozdravi nekog” režirao nam je sada pokojni Zoran Dolnić iz Bogatića. On je dosta uticao na mene i bog njega sam definitivno odlučio da postanem glumac.

Čovek seljak

Nenad je pri kraju četvrte godine odlučio da ga za upis na Fakultet dramskih umetnosti sprema ni manje ni više nego veliki Danilo Lazović. Miša Janketić i on igrali su predstavu “Karađorđe” u Ljuboviji.

– U tom trenutku vodio sam noćni program na jednom lokalnom radiju. Radio je bio odmah pored scene gde su njih dvojica nastupali. Sačekao sam ih da izađu iz garderobe i prišao sam Danilu. Predstavio sam se i pitao ga da li hoće da me sprema za glumu. On kaže: “Evo ti ga Miša, on to radi”, “Ne, ja baš hoću vas”, odgovorio sam Danilu. Rekao mi je: “Koji će ti to đavo. Šta ti radi otac? Idi radi isto što i on, ti si čovek seljak idi obrađuj zemlju.” Bio sam toliko uporan da je na kraju morao da mi ostavi svoj broj fiksnog telefona, jer tada nije bilo mobilnih. Zapisao sam ga na unutrašnjoj strani ormana da ga ne bih izgubio. Počeo sam da ga zovem i maltretiram dok nije rekao: “Ajde dođi u Beograd da te čujem.

Nenad se spakovao i zajedno sa svojim roditeljima otišao u Danilovu kuću na Avali, gde je neko vreme živeo sa njegovom porodicom.

– Tada je uveliko trajalo NATO bombardovanje i nisam išao u školu. Stigao sam sa ocem i majkom kod njega kući. Otišli smo na sprat, gde sam mu izrecitovao nekoliko dramskih tekstova koje sam spremio. Sišli smo dole i pred svima je rekao: „U redu, spremaću te.” Bio sam presrećan. Roditelji i ja ustajemo da krenemo kući, a Danilo me u tom trenutku pita: “Gde ćeš ti? Je I’ ti hoćeš da te ja spremam? Tvoji roditelji mogu da idu, ti ostaješ ovde, Neka ti samo donesu garderobu da imaš“.

Mesec dana sam bio kod njega kuci, hranio se i spavao kao da sam član porodice. Njegova supruga Branka, ćerke Jelena i Milena i sinovi Vuk i Miloš bili su divni prema meni. Preko dana me je spremao glumu, a onda bi uveče okupio celu porodicu i pred njima svako veče izvodio predstave. Nakon mesec dana, roditelji su došli po mene i ćale ga je pitao koliko je dužan da plati. Danilo je to odbio, rekao da mu ne pada na pamet da bilo sta naplaćuje inače će da se naljuti. Rekao je da me je podučavao jer sam bio uporan i imam talenta za glumu. U tu čast i zbog divnog prijateljstva, svom prvom sinu dao sam ime po njemu. .

Porodično blago

Prijemni za glumu polagao je odmah nakon završetka NATO bombardovanja 1999. godine i upisao je u klasi Mirjane Karanović.

– Mira je bila dobar profesor. Sećam se da smo nekoliko kolega sa klase i ja zakasnili na prvi čas glume. Mira nam nije dala da izađemo na scenu i rekla nam je da sednemo u publiku. Posle nam je rekla: „Volim ja mangupe, ali budi ti i mangup i uči.” I tu je bila apsolutno u pravu. Naučio sam dosta od nje i od asistenta Nebojše Ljubišića iz JDP-a. Bili su neverovatan spoj.

Na trećoj godini glume dobio je prvu ulogu u karijeri, i to u seriji “Porodično blago” Siniše Pavića. Bila je to mala, epizodna uloga.

– Igrao sam poručnika Jovana Stevanovića. Imao sam jedan dan snimanja i zajedničku scenu sa Nebojšom Glogovcem. On je tada u seriji služio vojsku, zaboravio je pušku, a ja sam glumio nekog poručnika, iako sam tada imao samo 22 godine. Doneli su mi neku uniformu koja mi je bila prevelika. Mislim da mi je Danilo Lazović kumovao za tu ulogu. Nikad mi nije rekao, ali sam posle shvatio da me je on preporučio.

Tri godine posle te uloge, Nenad i njegova supruga Željana dobili su prvo dete.

– Željanu nisam ni zaprosio. Ostala je trudna i to je bilo to. Formalno smo se vencali u opštini zhog deteta da ne bih morao posle naknadno da ga priznajem. Realno, naš datum venčanja često i zaboravimo. Prve godišnjice venčanja setila se moja majka i zvala nas je da nam čestita, i tako smo saznali da nam je važan dan. Mi u stvari godišnjicu braka i vezu proslavljamo 22. mar- ta, dan kada smo zvanično počeli da se zabavljamo.

Nenad i Željana posebno pamte 2007. godinu, kada im se rodio drugi sin, Trifun.

– Kad smo bili mladi, Željana i ja smo hteli mnogo decu. Željana je ostala trudna i treći put, ali je, nažalost, imala pobačaj i izgubila bebu. Posle toga neko vreme nije smela da ostaje u drugom stanju. To je bilo dve godine posle Trifunovog rođenja. Srećom, dobili smo dva deteta pre toga, pa nam to nije bilo toliko strasno.

Nenad tvrdi da sa suprugom živi u skladnom braku i da se do sada nije dogodilo da se posvađaju.

– Raspravljamo se, ali se nikad za ovih 25 godina koliko smo zajedno nije desilo da ne razgovaramo. Stroži sam prema deci od Željane. Oboje razgovaramo sa njima kao da smo drugari i drago mi je zbog toga, jer ja nisam imao tako otvoren odnos sa svojim roditeljima.

(Kurir.rs)

Glumac Dragan Maksimović rođen je na današnji dan pre 75 godina u Podujevu.

Ovaj umetnik u svojoj bogatoj karijeri ostavrio je više od 60 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, a njegovu blistavu karijeru prekinula je kobna noć 2000. godine.

Debitovao je u Narodnom pozorištu u Beogradu ulogom Vojnika u predstavi “Majka Hrabrost i njena deca”, 1971. godine. Za tri decenije na scenama ovog teatra ostvario je zapažene role u brojnim komadima.

Televizijska publika pamti ga po “Petrijinom Vencu”, “Šmekeru”, “Otpisanim”, “Lepa sela lepo gore”, “Rane”, “Nož”, “Mi nismo anđeli”, “Sarajevski atentat”, a poslednju ulogu ostvario je u filmu “Država mrtvih” koja je emitovan nakon njegove smrti.

Noć koja je promenila sve

Blistavu karijeru umetnika promenila je kobna noć 18. novembra 2000. godine, kada je mučki pretučen ispred nekadašnjeg restorana “Beli grad” na Zelenom vencu. Maksu su, kako se sumnja, napali huligani – navijači Rada, dok su prolaznici gledali.

Prošlo je 24 godina od te večeri, a počinioci nikada nisu pronađeni, niti su odgovarali za ono što je usledilo.

Maksa je bio dugogodišnji astmatičar, dijabetičar i sveže operisan od katarakte, tako da im se nije suprotstavio. Zverski su ga prebili, i to pred gomilom ljudi, prolaznika, svedoka…

I niko ništa nije preduzeo da mu pomogne.

Gazda kafane, ne samo da ni na jedan način nije pokušao da zaštiti glumca, već ih je sve isterao napolje i ispred pivnice počelo je zversko prebijanje Dragana Maksimovića. Prolaznici takođe nisu ništa preduzimali, neki su ravnodušno okretali glavu na drugu stranu, dok su drugi samo nemo posmatrali ovaj životinjski masakr.

Glumčev rođak ga je kasnije taksijem prebacio u Urgentni centar, gde su konstatovani prelomi butne kosti i karlice. Potom je prebačen na ortopediju, a zatim na pulmologiju. Butna kost nije mogla da mu sraste pa su ga ponovo vratili na ortopediju ali lekari, zbog sve lošijeg stanja u kome se nalazio, nisu mogli da ga operišu.

Početkom februara 2001. godine pao je u komu, a preminio je 4. februara 2001. od embolije. I posle svirepog napada i bolna tri meseca koja je proveo u bolnici, do samog kraja ovaj veliki umetnik i još veći čovek odbijao je da sarađuje sa policijom i pruži podatke o napadu jer je zahtevao da se, kako je tada rekao, ovi mladi ljudi ne gone krivično.

Zaboravljen ili ne?

Spomen-ploča Maksimoviću postavljena je 18. novembra 2006. na inicijativu reditelja Gorana Markovića, koji je, u pismu gradskim vlastima, ukazao da je Maksimović iz nekog razloga zaboravljen, a njegov strašan kraj zataškan, te da ubice nisu privedene pravdi.

Da ga jedino porodica, prijatelji i kolege nisu zaboravili govori činjenica da se svake godine mali, ali odabrani krug ljudi okupi na godišnjicu smrti ovog velikana kod njegove spomen-ploče na Zelenom vencu gde polažu vence.

U beogradskom naselju Višnjička banja jedna ulica nosi njegovo ime.

(Kurir.rs)

SRBIN Milivoj Klisurić (56), rodom iz sela Baljci kod Drniša, postao je pravi heroj Adelejda i Australije, a o njegovom podvigu poslednjih dana mnogo se piše i priča.

Iz požara koji je zahvatio Atol park u glavnom gradu Južne Australije, spasao je majku sa troje dece.

U kući koju je zahvatio plamen i brzo se širio ostali su zatvoreni majka sa dve ćerke i sinom. Kada je video da iz tog objekta kulja gust, crni dim, Milivoj, Mič kako ga zovu u Adelejdu, nije se dvoumio ni trena da priskoči u pomoć. Zahvaljujući njemu mlada majka i deca danas su dobro i na okupu.

Milivoj, koji ima građevinsku firmu, i njegov radnik vraćali su se kući sa posla, kada su iz automobila primetili gust dim u Atol parku.

– Kao da me je nešto vodilo, okrenuo sam volan i krenuo tamo da vidim šta se dešava. Našao sam se pred kućom opasanom metalnom ogradom od dva metra i čuo komšije kako viču da u kući ima male dece. Tada sam ugledao devojčicu koja je lupala u prozor i očajnički tražila pomoć. Osetio sam nalet adrenalina i više nisam razmišljao,samo mi je u glavi bilo kako da pomognem detetu – priča Milivoj za “Novosti”.

To je bio trenutak kada je isključio razum, a hrabro srce ga povelo u borbu za četiri života. Preskočio je visoku ogradu, ali su se isprečila zaključana vrata kuće. Desetak puta nogom je udarao vrata i pokušavao da na njima napravi pukotinu i da kroz nju provuče ruku kako bi otključao vrata. Uspeo je…

– Kada sam ušao u kuću zatekao sam majku koja je u naručju držala dvoje male dece. Cela kuća je bila puna dima, a ona je nepomično stajala sa decom u rukama. Devojčica koja je bila na prozoru je dotrčala do vrata, a majka je od dima bila dezorijentisana i borila se za vazduh, ali je uporno vikala da je još jedno dete u kući – nastavlja Milivoj.

Kada je iz kuće izveo majku i sve troje dece, Milivoj se još nekoliko puta vraćao u zapaljenu kuću, misleći da je u domu još jedan mališan.

– Žena je bila potpuno pogubljena i samo je vikala da je u kući još jedno dete, a ja sam pak mislio da je u nekoj od soba i četvrto dete. U tom trenutku u kući nije moglo da se diše, a bilo je i pretoplo. Izlazio sam napolje da udahnem duboko pa sam se vraćao unutra da proverim sobu po sobu. Tada su došli i vatrogasci, koji su mi rekli da više ne ulazim unutra jer nije bezbedno, a oni su ustanovili da su svi ukućani na sigurnom. Majka dece je toliko bila preplašena i dezorijentisana da je po izlasku iz kuće tražila i dete koje joj je bilo u naručju – priča nam Milivoj.

Strah nije osećao, u borbi za tuđe živote vodila ga je nadljudska snaga. Međutim, kada se sve završilo, i Milivoj se oporavljao nekoliko dana. Danima je pio tablete protiv bolova jer je osećao posledice posle preskakanja visoke ograde i šutiranja vrata, a nagutao se i dima. Kasnije je saznao da je istraga pokazala da je plamen krenuo od neispravnih instalacija.

O hrabrosti Milivoja Klisurića izvestili su i mediji, najviše oni u Južnoj Australiji. Na društvenim mrežama ispod objave o njegovom herojstvu nizali su se i komentari Australijanaca: “heroj”, “legenda”, “hrabar čovek”…, a mnogi su mu poželeli i da ga u životu prati sreća.

Porodica Klisurić ne skriva ponos i radost.

– Svi smo mnogo ponosni, a srećni smo što se sve završilo tako da su dobro i majka i deca, ali i naš Milivoj. Znamo mi njega vrlo dobro, zato nismo nijednog trenutka posumnjali da bi postupio drugačije. Ćerke su, takođe, izuzetno ponosne na svog neustrašivog tatu. Drago nam je što je pokazao da njegovo hrabro krajiško srce uvek kuca snažno – rekla nam je Đurđica, Milivojeva supruga.

U GRADU Sterlitamak (Baškirija) o jednom dečaku sada svi pričaju.

Dete je uspelo da spase svoju mlađu sestru na ulici od kidnapera koji ju je napao usred bela dana.

Hrabri dečak Aslan je dobrom reakcijom postao heroj, a za napadačem traga policija, prenosi REN TV.

Nesreća se dogodila sinoć oko 21:10 i deca su prevezena u Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj.

Pored toga, u udesu koji se dogodio na Zvezdari u 20:35, lakše je povređena jedna 40-godišnja žena, kojoj je pomoć ukazana na licu mesta.