Month: February 2024

Žena (60) pala je jutros oko 9 i 15 sati sa petog sprata i preminula u Beogradu.

Nesreća se desila na Bulevaru Oslobođenja kod broja 98.

Na lice mesta je izašla Hitna pomoć i mogla da konstatuje samo smrt.

(Kurir.rs/Telegraf)

Žena (60) pala je jutros oko 9 i 15 sati sa petog sprata i preminula u Beogradu.

Nesreća se desila na Bulevaru Oslobođenja kod broja 98.

Na lice mesta je izašla Hitna pomoć i mogla da konstatuje samo smrt.

(Kurir.rs/Telegraf)

Žena (60) pala je jutros oko 9 i 15 sati sa petog sprata i preminula u Beogradu.

Nesreća se desila na Bulevaru Oslobođenja kod broja 98.

Na lice mesta je izašla Hitna pomoć i mogla da konstatuje samo smrt.

(Kurir.rs/Telegraf)

Horor nakon velikog sportskog događaja.

U Kanzas Sitiju u američkoj državi Misuri dogodila se pucnjava tokom parade za pobednike Superboula, Kanzas Siti Čifse. Procenjuje se da je paradi prisustvovalo čak milion ljudi, a pobednički tim još uvek se nalazio na bini kada je počela pucnjava.

Ubijena je jedna osoba, identifikovana kao Lisa Lopez-Galvan, koja je na lokalnom radiju bila DJ.

Ranjeno je više od 20 ljudi među kojima su i deca, piše “Si-En-En”.

Policija je uhapsila tri osobe u vezi sa pucnjavom, ali drugi detalji još uvek nisu saopšteni.

Zbog pucnjave u Kanzas Sitiju oglasio se i američki predsednik Džo Bajden, rekavši da je “vreme da se povuku potezi”.

– Vreme je da delamo, to je moj stav i želim da zemlja stane uz mene. Neka vas Kongres čuje, kako bismo konačno zabranili vatreno oružje, ograničili kupovinu municije, ojačali provere pre kupovine i sprečili da oružje dospe u ruke onih koji ne bi trebalo da ga poseduju ili koriste – rekao je Bajden.

Srbija Danas/Mondo/B.Z.J.

Mama, nemoj da brineš, ja ću ovu bolest ovako da zgužvam, da je bacim i da je šutnem. Đubretari će da je odnesu i više nikad neće doći po mene!, ovim je rečima petogodišnji Petar tešio svoju mamu Sanju Pavlović (35) iz Loznice nakon što mu je u aprilu 2020. godine dijagnostikovan karcinom krvi, to jest akutna limfoblastna leukemija.

U Srbiji, kao i svuda u svetu, 15. februar se obeležava kao Međunarodni dan dece obolele od raka, a Petar je samo jedan od malih heroja koji vode ovu najtežu borbu – bitku za život.

Petar je, kako za Kurir priča mama Sanja, do dijagnoze vodio lep i bezbrižan život, kao i sva deca. Išao je u vrtić, učio da čita i piše i vreme provodio sa svojim starijim bratom Pavlom, koji je tada imao devet godina.

– Međutim, u februaru 2020. Petar je dobio temperaturu, trajala je dva-ri dana, pa se smirila. Posle nekoliko dana ponovo se vratila. Nalazi u prvom trenutku nisu ukazivali na nešto strašno. Međutim, temperatura se vraćala, i novim analizama je utvrđeno da ima veliki pad hemoglobina, mislili smo da je u pitanju neka trenutna anemija – priseća se Sanja.

Međutim, Petru je bilo sve lošije. Temperatura se vraćala i nisu mogli da je spuste. Roditelji su ga odveli u bolnicu u Loznici. Urađene su sve analize i lekari su im rekli da ne znaju o čemu se radi i da bi dete trebalo odvesti u Univerzitetsku dečju kliniku “Tiršova” u Beogradu. U tom periodu je krenula i epidemija koronavirusa. Roditelji su se držali za slamku, nadajući se i dalje da je u pitanju virus ili nešto slično. U “Tiršovu” su došli 19. aprila 2020.

Strah je najgori neprijatelj

– Uradili su mu krvnu sliku, biohemiju i već tada su sumnjali, a nakon toga je urađena punkcija koštane srži. Punkciju smo odradili u osam sati, a u 9.30 je već došla sestra da me pozove u lekarsku sobu. Tad sam znala… Sela sam. Doktorka mi je saopštila da Petar boluje od akutne limfoblastne leukemije. Objasnila mi je proces lečenja. Rekla je da je dugotrajan i mukotrpan, ali da je proces izlečenja kod dece i kod tog oblika leukemije jako veliki. Taj bol, praznina i strah ne mogu se rečima opisati. I to nepodnošljivo, a neizbežno pitanje: “Da li će moje dete preživeti?”.

Strah je najgori neprijatelj, kaže Sanja. Treba da budete stabilni, mirni, nasmejani za svoje dete, ali strah izjeda. U nekim trenucima je mislila da to neće moći izdržati. Uveče kad bi Petar zaspao, ona je plakala:

Cepanje porodice

Supruga i starijeg sina viđala s terase

Dijagnoza raka kod dece nosi ne samo neverovatan strah da li će dete preživeti već cepa i porodicu.

– Od starijeg sina i supruga sam bila razdvojena osam meseci. Ostala sam s detetom koje se bori za život, a suprug sa starijim sinom, koji je morao da nastavi sa životom koliko-toliko normalno. Do tada, suprug i ja gajili smo porodicu, stvarno nam je bilo prelepo, i onda se preko noći život promenio iz korena. Bio je kovid, pa nije bilo ni poseta. Ako smo u “Tiršovoj”, s terase se vidimo, a ako smo u roditeljskoj kući – suprug dođe samo do kapije i donese šta treba – priča ona i dodaje da je teško bilo i kada se sve završilo, jer im je svima trebalo vremena da ponovo uspostave vezu:

– Rastrzani ste i brak je poljuljan i odnos s decom, ali uz ljubav i toleranciju smo uspeli sve da vratimo na prvobitnu nivo.

– I onda jedno jutro, trebalo je da krenemo na terapiju, skuvala sam kafu, sela na terasu, pogledala u nebo, obrisala suze i rekla sebi: Ne, nećeš više da plačeš. Idemo sa terapijama i sve će biti u redu. On će preživeti, biće jedan zdrav dečak, koji će nastaviti svoj život. I tog jutra sam dobila snagu.

Petar je, s druge strane, kako kaže, sve nestvarno dobro podneo. Na početku mu Sanja nije rekla od čega je bolestan. Međutim, decu je teško prevariti.

– Video je u čekaonici i drugu decu. Neka su bila bolje, neka lošije. I onda smo seli i obavili razgovor. Rekla sam mu da ima karcinom, da boluje od leukemije, ali da je naša ljubav toliko jaka da ćemo sve to da savladamo. Samo me je pogledao, zagrlio i rekao: “Mama, mi ćemo ovo da pobedimo.” Do kraja lečenja nijednu suzu nije pustio – priseća se.

Spreman za terapiju

Petar je na svaku terapiju išao spreman. I Sanja je, uprkos strahu koji ju je proganjao:

– Svako veče ležete i budite se sa istim pitanjem – hoćete li svoje dete zateći živo. Međutim, pokušala sam da budem snažna zbog njega.

Razumevanje i podrška

Prijateljstva za ceo život

Boravak u Nurdorovoj roditeljskoj kući tokom terapije Sanji je preporučila doktorka iz “Tiršove”:

– Boravak je apsolutno besplatan. Nikakve troškove nismo imali. Imali smo čak i organizovan prevoz na terapije, kao i psihološku podršku. Zajedno sa nama bila je i porodica iz Kraljeva i Novog Sada. Mi smo bili kao porodica. Porodica iz Novog Sada je, nažalost, izgubila ćerkicu, koja je imala četiri godine. Dečak iz Kraljeva se po drugi put lečio i, hvala bogu, dobro je. S njima, kao i s porodicom iz Niša smo u stalnom kontaktu. Mi se najbolje razumemo. To su prijateljstva za ceo život.

Ciklus hemoterapije trajao je osam meseci – od aprila do novembra 2020. Sve to vreme, osim kad nisu u bolnici, Petar i Sanja su bili u roditeljskoj kući Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka (Nurdor). Podrška drugih porodica, kao i samog udruženja, bila je neprocenjiva:

– Kada su nam lekari u Tiršovoj nakon hemoterapije rekli da više nema malignih ćelija u organizmu, prvo sam na video-poziv pozvala prijatelje iz Nurdora. Svi su se skupili, počeli smo da skačemo, igramo, da se radujemo… Petar je nastavio da pije citostatike još godinu i po. Ide na kontrole jednom u šest meseci. Iako nigde ne piše da je izlečen, jer se smatra da od nastanka bolesti mora da prođe punih pet godina da bi sa sigurnošću moglo da se kaže da se bolest neće vratiti, Petar je dobro. Ima devet godina, ide u treći razred, porodica se vratila u normalu.

Prof. dr Dejan Škorić

Uspešnost izlečenja čak 92 odsto

Prof. dr Dejan Škorić, načelnik odeljenja hematologije UDK “Tiršova”, rekao je da je uspešnost izlečenja kod određenih vrsta leukemije čak 92 odsto, a na izlečenje utiču rano otkrivanje i tačna dijagnoza:

– Leukemija je maligna bolest krvi i najčešća bolest tog tipa u dečjem uzrastu. Najvažnija podela je na akutnu i hroničnu leukemiju, dok su u dečjem uzrastu 95 do 99 odsto akutne, a samo jedan do pet odsto je hronična granulocitna leukemija. Bolest kreće naglo, a najčešće se manifestuje poremećajima u krvnoj slici koji dovode do brojnih simptoma i znakova. Deca imaju povišenu telesnu temperaturu, bleda su, lako se zamaraju, imaju tačkice i modrice po koži, gubitak apetita i ponekad jake bolove u kostima. Leukemije se javljaju od najranijeg uzrasta, pa sve do 18 godine.

– Sve porodice koje se suoče s tim da im je dete obolelo od raka se pitaju zašto se ovo desilo. Ali, nema objašnjenja. Nemaju ga lekari, a nemamo ni mi. Važno je boriti se i znati da dijagnoza nije kraj. Nije važno koliko puta padnete, bitno je koliko puta ustanete – zaključuje ova hrabra žena.

Medved Uroš iz Beogradskog zoološkog vrta danas, kada je izašao iz pećine, nije ugledao svoju senku čime je, prema narodnom verovanju, najavio skori dolazak proleća.

“Možemo da vidimo da je jutros medved Uroš nevoljno provirio napolje iz pećine – uskoro mu se servira doručak, a medved Miša je malo stariji i nevoljniji – on kasnije izlazi”, rekao je biolog Kristijan Ovari za Tanjug. Na Sretenje se, prema tradiciji, susreću leto i zima i, kako se veruje, ako tog dana medved ugleda svoju senku, uplaši se, vrati u pećinu, ponovo zaspi i zima traje još šest nedelja.

Ako, pak, ne vidi senku, zimi se bliži kraj.

“Medved se još uvek nije uplašio svoje senke, nije se vratio u jazbinu i to je znak da nam proleće dolazi. O tome svedoči i ovo fantastično vreme, a i meteorolozi kažu da neće biti još ozbiljnijih mrazeva, osim ako ‘baba Marta’ ne pokaže zube”, rekao je Ovari.

Prema njegovim rečima, sada nije teško predvideti prognozu sa modernim tehnologijama, međutim, “medvedi koriste mnogo starije i mnogo sigurnije metode – oni osećaju kakvo vreme dolazi”.

On kaže da je “mala tajna” da u zoološkom vrtu medvedi zapravo nikada ne spavaju zimski san, jer imaju stalnu dostupnost hrane i nisu prinuđeni da hiberniraju. “Mi moramo svaki dan doći da nahranimo životinje. Pozivamo vas da i tokom praznika doðete u Beozoo vrt do 17 časova i 30 minuta”, rekao je Ovari.

Ljubiša Samardžić bio je jedan od najpoznatijih srpskih glumaca, reditelja i producenata, koji je obeležio eru Jugoslovenskog filma. Bez njega gotovo je bilo nemoguće zamisliti neko ostvarenje, a replike koje je izgovarao i danas se ponavljaju.

Legendarni Šurda, Boško s Petlovog brda i tata na određeno vreme rođen je u Skoplju 19. novembra 1936. godine, u porodici rudara, koji su radili u rudniku uglja “Jelašnica” kod Niške Banje.

Imao je nadimak Smoki, a za svoj rad nagrađen je brojnim priznanjima. Njegova životna priča podjednako je intrigantna, a neki bi rekli i filmska.

Gubitak oca

Ljubiša je rođen u rudarskoj porodici, a detinjstvo je proveo u siromaštvu.

– Otac Drago, radio je u rudniku “Jelašnica”, pet kilometara od Niške Banje u kojoj smo živeli. Bio je jamski tehničar i svaki dinar male plate krvavo je zarađivao. Težak rad narušio mu je zdravlje i, 1948. umro je. Ostali smo samo sa minimalnom, porodičnom penzijom, od koje se, kako se onda govorilo, nije moglo ni umreti, a kamo li živeti…

Majka je na sve načine pokušavala da se zaposli, ali bez ikakvog uspeha. Počela je da preprodaje stvari, da štrika i da nas od te zlehude zarade izdržava – rekao je 1973. godine za TV novosti, a preneo je Yugopapir.

Rano je ostao bez oca, ali nikada nije prestajao da se divi svojoj majci, koja mu je bila najveća podrška, iako je imala mizernu rudarsku penziju.

– Sa devet godina, koliko sam imao kada je otac umro, osetio sam svu težinu nemaštine i kako sam postajao stariji, sve više sam želeo da malo pomognem majci da, nekom usputnom zaradom, povećam kućni budžet.

Radio sam, preko školskog raspusta, kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio sam portir u hotelu „Srbija“… Sve to pomagalo je, ali nedovoljno – govorio je glumac.

Detinjstvo u siromaštvu

Teško detinjstvo naučilo ga je da je rad jedino sredstvo i način života, te da je neophodno da se poštuje svaki posao.

– Onda se majka, snalažljiva kako ju je priroda sazdala, setila da bi mogla da otvori poslastičarnicu. U to vreme, u Niškoj Banji radila je samo jedna, što je, preko leta naročito, kada su dolazili gosti, bilo nedovoljno. Počela je da priprema, pored sveg posla koji je imala, majstorski ispit.

Zahvaljujući razumevanju jednog inženjera koji je poznavao našu situaciju i znao da je to jedini način da se prehranimo, ispit je odmah položila. Dobila je majstorsko pismo i u Milenkovićevoj palati, u stvari u hotelu „Partizan“, našla je lokal.

Mogli smo da počnemo sa radom…

U novom poslu, ja sam dobio ulogu glavnog fizikalca, glavne radne poluge. Igra sa drugarima, Borom Japancem, Đokom Ćuretom, Batom Šonom, Jugom Sirdljugom, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, tako smo zvali plažu na Nišavi, proredilo se.

Težak rad

Kako bi pomogao porodici, odlučio je da se uključi u posao, te je svakog dana donosio led.

– Svakog jutra skupljao sam prazne džakove i polazio u „Albatnicu“, kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda.

Tovario sam ih na leđa, uvijene u džakove i nosio do tramvajske stanice. A tu, na stanici, čekale su me nove muke. Trebalo je ili prošvercovati led u tramvaj, ili naći konduktera dovoljno mekana srca koji bi mi dozvolio da uđem.

Ovi drugi bili su mnogo ređi, tako da sam redovno švercovao led. Naravno, led bi zbog vrućine u tramvaju brzo počeo da se topi i moji paketi su uskoro postajali mali izvori iz kojih su po tramvajskom podu, između letvica, tekli prljavi potočići – rekao je.

Nisam voleo da se tučem

Mladalačkog bunta mu nije nedostajalo, te su ga prozvali razbojnikom, ali nije voleo da se tuče.

– Putnici su protestovali, kondukter je zaustavljao tramvaj, a kada bi naišla i kontrola – dolazilo je boga mi i do žustrih rasprava pa i tuča…

Ne, nisam voleo da se tučem… Pa ipak, bio me je glas da sam pravi razbojnik. Upisao sam se, u to vreme, čak i u boksersku školu, kod Brace Lozanovića, boksovao sam u drugoj ekipi, u poluteškoj kategoriji, a čest sparing partner bio mi je današnji direktor Lutkarskog pozorišta u Nišu, Cvetičanin.

Poznat po jakom udarcu, često sam dobijao nezahvalnu ulogu vratara na igrankama, u stvari „čistača“ čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu kavgadžijama. Po nekad sam morao nekoga i da nokautiram – govorio je umetnik.

Velika podrška su mu bili prijatelji, koji su ga redovno čekali na stanici i pomagali mu da utovari ploče leda u tramvaj.

– Kada danas, sa ove distance, čitavo to stanje analiziram, shvatam da je taj moj bunt, to moje impulsivno reagovanje bilo posledica situacije u kojoj smo se nalazili ja i moja porodica. To nije bunt protiv ljudi, nego protiv uslova u kojima sam, rođenjem i sticanjem nesrećnih okolnosti, bio osuđen da živim.

Bilo kako bilo, uz tuču i svađu, ili bez njih, tek ploče leda su svakodnevno stizale na poslednju tramvajsku stanicu. Tamo su me, obično, čekali moji drugari i pomagali da ih prebacim do poslastičarnice. Onda su oni odlazili, na Grčku livadu ili Ženevu, a ja sam počinjao da pravim sladoled – prisetio se Smoki.

Biće bolje…

Kako je vreme prolazilo porodični biznis se razvijao.

– Pamtim to bakarno kazanče, oko koga sam stavljao izlomljeni led prethodno dobro nasoljen, tu smesu koja je tek uz mnogo moga znoja postajala sladoled…

Kada bih sve pripremio, počinjao sam da okrećem točak čiji su se okreti prenosili na žljeb, a sa ovoga na to bakreno kazanče i jednu šipku u njemu koja je mešala smesu…

Mešanje sladoleda obično je počinjalo u deset i trideset a završavalo se u podne da bismo, popodne, imali svežu robu …

Majka je rešila da razvije posao. Pored kolača, sladoleda i limunade, počeli smo da pravimo i prodajemo i kiflice, mleko, belu kafu … Sve to rečeno je kod kuće koja je bila podosta udaljena od poslastičarnice tako da smo, sestra, mali brat i ja, svakog jutra vukli kroz park kante, tepsije, lonce sa nečim …

Naš dan počinjao je vrlo rano, bili smo na nogama već u šest časova, u vreme kada su naši vršnjaci uveliko spavali … Već u devet bio sam umoran i pospan … Pa ipak, živelo se. Para je bilo ne mnogo, ali više nego ranije kad smo svi bili bez posla – objasnio je tada glumac.

Rudarski hleb je težak

On je iz bede u kojoj je živeo uspeo da izvuče samo najbolje, te da nikada ne skrene s pravog puta, puta koji ga je učinio jednom od najvećih legendi koju je srpska kinematografija imala.

– Ja sam u stvari čovek iz rudarske porodice, koji smatra da je taj rudarski hleb zaista težak. Znam da sam kao dete upamtio nešto veoma značajno, a to je poštovanje čoveka po svaku cenu i požrtvovanje za svakoga. Uvek sam u igru unosio srce i iskrenost, želeći po svaku cenu da mi se to vrati. Na sreću, ta moja iskrenost je bila presudna da imam veliki, ogroman kredibilitet autora i kod kolega – govorio je Samardžić.

Koliko padeža znaš?

Glumca težak život nije sprečio da upiše glumu, a u jednom intervjuu, na šaljivo pitanje novinara koliko padeža je znao kad je otišao na studije u Beograd, Smoki je, takođe na šaljiv način, odgovorio: “Četiri”.

Ovaj odgovor nasmejao je sve prisutne, jer je priznao da je za ostala tri saznao kada je došao u Beograd.

Nadimak

Šira publika upamtila ga je po nadimku Smoki, koji je dobio zbog uloge. Samardžić je u ostvarenju slovenačkog reditelja Bostjana Hladnika igrao jednog od dvojice drugara na letovanju koji sreću devojku (Milena Dravić) samo u kaputu i bikiniju koja tvrdi da su joj ukrali novac i odeću dok se kupala.

Ona im se pridružuje, pomalo se ljubakajući sa obojicom, dok oni počinju da kradu zbog nje. Četiri godine kasnije Samardžić je ponovio ovu ulogu i u TV seriji “Smoki”.

Odigrao je više od sedamdeset filmova različitih žanrova, tokom gotovo trideset godina, glumio je glavne i sporedne uloge. Pored mnogobrojnih nagrada, za životno delo dobija nagradu AVNOJ (1988), nagradu “Pavle Vuisić” (1995) i nagradu Akademije “Ivo Andrić” (2005) za uloge u jugoslovenskoj kinematografiji.

Porodica

Ljubiša Samardžić preko 50 godina bio je u braku sa Mirjanom koja je devet godina bila mlađa od njega, a jednom prilikom otkrio je i kako su se upoznali:

– Upoznao sam je na Bledu gde sam služio vojsku, a ona došla sa porodicom na letovanje. Bilo joj je 17 godina, meni 26. Kad sam shvatio da ispred sebe imam inteligentnu osobu koja u meni pokreće ljubav i strast, pokušao sam da je osvojim svim silama. Bilo je teško jer je ona smatrala da su glumci boemi. I njen deda, protojerej sremsko-mitrovačke crkve, govorio joj je: “Jao, dete. Pa gde glumac?” Ali, voljom, upornošću i ljubavlju uspeo sam da je osvojim – izjavio je Samardžić koji je opisao romantične detalje iz njihovog bračnog života:

I tako dve godine. Venčali smo se 3. jula 1966, zatim smo dobili Dragana i Jovanu. I sve ovo vreme ona me osmesima ispraća i dočekuje. Mira je stub kuće, moj oslonac i velika pomoć u realizaciji svih filmova i serija. Kakva je naša veza danas, posle toliko godina, rečito govori naše buđenje, kada se utrkujemo ko će pre da donese jutarnju kafu u krevet. Uz izležavanje i gustiranje kafe, i vesti od kojih nam se diže kosa na glavi, razmenjujemo misli uz najčešće suprotne stavove i komentare. Ta nesvakidašnja ljubav, prisnost, poštenje, ta brižnost, to je samo naše – govorio je slavni glumac.

Smrt sina

Godine 1990. Siniša i njegov sin Dragan, koga su zvali Gaga, osnovali su producentsku kuću “Cinema Design”. Poslovni zalet prekinula je Draganova teška bolest. Gaga je preminuo u 34-oj godini života od leukemije sa kojom se čitava porodica Samardžić borila do poslednjeg momenta njegovog života.

– Sve smo učinili da pobedimo tu opaku bolest. Supruga Mira stalno se brinula o njemu, a ja sam danonoćno radio, snimao i slao novac klinici u Londonu. Da sam dopustio da me bol sruši, možda se nikad ne bih latio režije “Nebeske udice”. Svestan sam da je moja priroda hazarderska, neukrotiva, da nosi rizik, ali bio sam siguran da ću svojim instinktom i upornošću snimiti ozbiljan film o bombardovanju Beograda onako kako sam ga ja doživeo. Bombardovanje je pogoršalo stanje našeg sina, a i briga o njegovo dvoje male dece uvela nas je u novu agoniju.

Za našu kuću najveća nagrada ovom filmu nije bilo ni učešće na Berlinskom festivalu 2000, ni njegova prodaja velikim svetskim televizijskim centrima, nego trenutak u kojem je naš bledunjavi sin, posle prve projekcije, sve to predvideo i iz kreveta nam ponosno šapnuo: “Film će ti ući u takmičarski program Berlina! – rekao je Ljubiša kog je smrt sina slomila, povodom premijere pomenutog ostvarenja i dodao:

– Kad je Gaga odlazio, mislio sam da neću izdržati i da će mi uskoro doći kraj. Mira me prenula i trgnula, jer je bila svesna da sam moralno pao, smršao, izgubio volju za bilo čime. Govorila mi je: “Čoveče, život je smrt, upamti to! Nastavi da radiš jer ćeš u tome naći smisao opstanka”. Bila je u pravu. Šteta što nije završila psihologiju – otkrio je čuveni Ljubiša.

Smrt

Ljubiša Samardžić preminuo je u Beogradu, 8. septembra 2017. godine, u 81. godini.

– Do poslednjeg dana sam sa njim šetala i brinula se o njemu na jedan poseban način. Kada brinete o nekom sa ljubavlju, onda to nije nešto što bi se moglo opisati. Možete da mislite samo kako izgleda kada neko odlazi, a vi ne znate šta u tom trenutku da radite. I gledate kako odlazi neko koga volite 53 godine. Predosećala sam, to je izgledalo tako. Sin nam je umirao na sličan način. Ljubiša je bolovao dugo i smrt nije došla iznenada. To je jedna agonija koja je trajala”, rekla je supruga pokojne legende – rekla je Ljubišina supruga Mirjana.

Po sopstvenoj želji glumac je kremiran i njegova urna nije položena u Aleji zaslužnih građana, već na drugom delu groblja. Ljubiša je na samrti imao jednu želju, koju mu je porodica ispunila, a to je da počiva u porodičnoj grobnici, pored sina Dragana Gagija Samardžića.

(Kurir.rs)

Naime, žena pod imenom Buji Ama (52) iz Berhampura u Indiji, zadobila je teške opekotine tokom požara u njenoj kući 1. februara ove godine. Buji su sa opekotinama koje su pokrivale polovinu njenog tela prevezli u bolnicu na lečenje, ali su je ubrzo nakon zbrinjavanja vratili kući.

Usled loše finansijske situacije njene porodice, niko nije mogao da priušti neophodnu negu ili drugu bolničku ustanovu koja bi je lečila, a onda nakon nekoliko dana nije otvarala oči.

Suprug gospođe Ama, Sibaram Palo, verujući da je mrtva, dogovorio je da je prevezu u krematorijum.

“Mislio sam da je mrtva, obavestili smo druge u okolini da organizuju kombi za prevoz tela do krematorijuma” rekao je on za “Tajms of India”.

Vraćena kući u istom kombiju

Žena koja je pratila Buji u kombiju, rekla je da su skoro završili sve pripreme za kremaciju, a onda je ona odjednom otvorila oči!

“U početku smo bili prestrašeni jer nikada nismo doživeli tako nešto, iako smo čuli neke priče- objasnila je žena koja je bila u kombiju sa Buji”.

Vozač koji je prvobitno bio pozvan da preuzme telo gospođe Ama iz njenog doma u 9 sati je ponovo bio pozvan da je preuzme, živu i zdravu iz krematorijuma i to samo pola sata kasnije!

Nisu ispoštovali običaje, žena “ustala iz mrtvih”

Prema krematorijumu, lokalno stanovništvo ne mora da pruži izvod iz matične knjige umrlih na uvid da bi obavili poslednje obrede za člana porodice.

Poslednji obredi su od velike važnosti u indijskoj kulturi i snažno su povezani s prirodnim okruženjem. Kada osoba umre, telo se stavlja na trsku prostirku ili na pod. To simbolizuje da se smrt dešava u naručju zemlje.

Posebna voda se sipa u usta umrlog, pale se sveće, a pored tela se postavlja činija sa pirinčem. Telo treba da bude odneto do krematorijuma sa pokrivenim očima.

Srećom, porodica Buji Aama je očigledno propustila ovaj detalj, što im je omogućilo da je vide kako otvara oči.

Marko Janjušević Janjuš u rijalitiju “Elita” ne prestaje da spominje pokojnog brata Mihaila.

Janjušu je jako teško zbog Mihailove smrti, koja se dogodila u decembru mesecu, a na poznatom imanju u Šimanovcima sinoć nije mogao da se smiri.

– Ne daj bože nikome, ne daj bože. Sve mi presedne… – govorio je Janjuš, dok su ga učesnici rijalitija opkolili.

– Sačuvaj, brate, majku i oca i drugog brata… Neka vide da si nasmejan i srećan, potrudi se zbog njih – govorio mu je Borislav Terzić Terza.

Janjuš je ridao u suzama i govorio da ne može da preboli gubitak brata.

– Ja to ne mogu, ne mogu na silu… Džaba da mi milijarda leti sa neba, mogu na sekundu biti srećan… Ali, sve je to jako kratko... Meni je sto slika u glavi – kukao je Janjuš.

– Pojma ja nemam još ni šta me je snašlo. Nikad mi teže u životu nije bilo, pre ovoga sam mogao sve da izdržim… Užas, ja ne mogu da verujem šta me snađe… Plašim se da ću prebaciti, napraviću još veće s***e, nisam uopšte dobro. Nemam predstavu koliko će ovo da traje – govorio je Janjušević u “Eliti”.

Kurir.rs/Blic

Slavi se na 40. dan od Božića

Danas Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju praznik Sretenje Gospodnje, koji se slavi na 40. dan od Božića kao sećanje na trenutak kada je Bogorodica uvela novorođenog Hrista u hram radi posvećenja Bogu.

Ovaj praznik se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi slavi 2. februara po crkvenom kalendaru, odnosno 15. februara po gregorijanskom, a tradicija datira još od 554. godine. Ranije je Sretenje bilo Dan državnosti Srbije, ali je ukinuto nakon formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, da bi se ponovo počelo slaviti u Srbiji od 2002. godine.

Sveto pismo beleži da četrdeseti dan nakon Rođenja Hristovog, Presveta Deva uvela je svog Sina u hram u Jerusalimu kako bi ga posvetila Bogu i očistila sebe prema zakonu. Iako ni posvećenje ni očišćenje nisu bili potrebni, zakonodavac nije želeo da prekrši zakon koji je dao putem svog sluge i proroka Mojsija.

Uveren da je Isus novi car, Irod je poslao da ga ubiju, ali božanska porodica je već pobegla u Misir po uputstvu anđela, a praznovanje Sretenja je naročito ustanovljeno 544. godine za vreme cara Justinijana.

Šta sve proslavljamo 

Na sutrašnji dan, koji je Sretenje, obeležavamo značajne događaje u istoriji Srbije.

Godine 1804. u Orašcu je održan Zbor koji je označio početak Prvog srpskog ustanka, što je kasnije bilo slavljeno kao Dan državnosti Srbije. Godine 1835. u Kragujevcu je donet Sretenjski ustav, prvi demokratski ustav Srbije, pa se ovaj datum takođe obeležava kao Dan ustavnosti. Takođe, 1909. godine u Skoplju je održana prva skupština Srba u Osmanskom carstvu, što predstavlja još jedan značajan događaj koji se povezuje sa Sretenjem.

Običaji i verovanja na Sretenje Gospodnje

Prema verovanjima, Sretenje je dan kada se sreću i razdvajaju zima i leto, označavajući početak dužih dana i kraćih noći, što se često izražava izrekom “Sretenje obretenje”.

Legenda kaže da ako je na Sretenje sunčan dan i ako medvedi izađu iz jazbine samo da bi se uplašili svoje senke i vratili nazad, zima će potrajati još šest nedelja, dok ako ne vide senku, to znači da će zima uskoro završiti.

U starim običajima, na Sretenje se pale sveće kako bi plamen zaštitio kuću od nesreće i grmljavine.

Za neudate devojke, postoji običaj da će se udati za muškarca poput onog kog prvo sretnu tog dana.

U toku noći jedan čovek u Beogradu pao je sa čak 12 metara visine, saopštio je dr Ivan Leković, direktor Hitne pomoći VMA.

Kako je naveo za RTS, na svu sreću čovek je prošao bez težih povreda.

– Imali smo pad sa 12 metara, na svu sreću čovek nije povredio nijedan vitalni organ i ima samo posekotine po licu – rekao je on.

On je dodao da je više od 80 ljudi povređeno u nesrećama u masovnim tučama u kojima su glavni akteri uglavnom bili tinejdžeri.

Dve osobe su poginule večeras u teškoj saobraćajnoj nesreći u tunelu Pećine u Rijeci, saopštila je primorsko-goranska policija.

Policija navodi kako je u tunelu Pećine, na putu D-404, na istočnom izlazu iz Rijeke, oko 21.45 sati došlo do nesreće u kojoj su učestvovala dva vozila te da su dve osobe poginule.

Saobraćaj je preusmeren.

Na mesto događaja su odmah izašle hitne službe, a državni sudija je obavešten i očekuje se njegov dolazak kako bi se uradio uviđaj i utvrdile okolnosti pod kojima se nesreća dogodila.

(Kurir.rs/Index/Preneo: Đ. M.)