Poznata porno zvezda i glumica iz filmova Kagni Lin Karter izvršila je samoubistvo u 36. godini, potvrdili su njeni razoreni prijatelji na internetu.
Prema američkom sajtu za tračeve TMZ, Kagni je umrla u četvrtak u svom domu u Parmi, Ohajo. Njeni prijatelji su potvrdili okolnosti u GoFundMe postu, zajedno sa slatkim priznanjem zvezdi.
Kagni Lin KarterFoto: Profimedia
Sredstva će ići njenoj majci Tini da pomogne oko troškova njenog spomen obeležja, a dodatna sredstva biće donirana za spas životinja. Njeni prijatelji su napisali:
– Nažalost, uprkos svim svojim brojnim impresivnim dostignućima i talentima, Kagni se borila sa problemima mentalnog zdravlja kako su godine prolazile.
Kagni je prvi put ušla u svet filmova za odrasle sredinom 2000-ih i osvojila razne AVN nagrade za svoj rad. Takođe je godinama radila kao model i plesala u egzotičnim klubovima. Oko 2019, Kagni je napustila LA i vratila se u ples na šipki pošto je postala redovna u studiju u Ohaju. Vlasnici studija su napisali omaž Kagnei, objašnjavajući da je ona često letač i prijatelj. Oni su napisali:
– Odmah se zagrejala za studio i sve studente sa lakoćom, i ubrzo se osetilo kao da je oduvek bila odvojena od studija, od samog početka.
Nakon toga, pokrenula je sopstveni studio dok se udaljila od sveta filma za odrasle. Kagni se fokusirala na umetnost plesa na šipki, deleći svoj napredak i talenat na mreži.
Njeni prijatelji su dodali:
– Čak i u svojim najmračnijim danima, ipak se pojavljivala u studiju, uvek spremna da uči, doprinese, poboljša sebe na bilo koji način na koji je uspela. Koliko god se nesumnjivo osećala usamljeno unutar granica svoje glave, nastavila je da se trudi da se pojavi pred svojim prijateljima i zajednici kojoj je stalo do nje. Vodila je sopstvene bitke sa istom upornošću i zanosom koju je pokazivala u svakom druga oblast njenog života, sa onoliko snage koliko je mogla.
Najmanje 16 članova jedne porodice pronađeno je mrtvo u planinskom gradu na jugu Haitija, rekao je danas lokalni zvaničnik, dok lokalni mediji prenose da je njihova smrt prijavljena dan nakon što je ta porodica prisustvovala sahrani.
Tela su pronađena u gradu Segen, na oko 50 kilometara južno od prestonice Port-o-Prensa. Za sada nije poznato šta je izazvalo njihovu smrt, ali lokalni očevici rekli su za Rojters da je možda u pitanju trovanje.
Policija i medicinski radnici poslati su u oblast da istraže slučaj, rekao je Žid Pjer Mišel Lafonten, glavni zvaničnik južnog okruga Haitija.
Smrt članova porodice, kako je dodao, nije povezana sa nasiljem bandi.
Bande su na Haitiju postale izuzetno jake, posebno zbog reketiranja kompanija, ali i kidnapovanja civila, navodi se nedavno objavljenom izveštaju Svetske inicijative za borbu protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. Prošle godine, usled aktivnosti bandi, blizu 5.000 ljudi je izgubilo život na Haitiju, ističe se u odvojenom izveštaju Ujedinjenih nacija.
Iako je pokušavao da ostane što dalje od medija, još za života je postao živi klasik.
Umro je Danijel Dragojević, jedan od najvećih hrvatskih pesnika, esejist, prozni pisac, scenarista i radijski urednik. Nedavno je 28. 01., napunio devedeset godina.
“Hvala Bogu da ću uskoro umrijeti”, napisao je u svojoj pesmi u prozi “Dolazak proljeća” Dragojević, poručivši da ne bi volio jesti med pčela koje ne razlikuju veštačko od prirodnog cveća. Tri baš takve pčele, zbunjene kao da su evolucijski neopremljene, piše pesnik, gledao je kako obleću plastične tučke ispred dućana u zagrebačkoj Zvonimirovoj ulici.
Dragojevića je hrvatska i ranije jugoslovenska kritika još za života proglasila klasikom. Objavio je dvadesetak knjiga, među kojima su ” Kornjača i drugi predjeli”, “Nevrijeme i drugo”, “Prionopid”, “Razdoblje karbona”, “Rasuti teret”, “Cvjetni trg”, “Žamor”, “Negdje”, “Kasno ljeto”…
Mnoge je čitatoce njegova ličnost intrigirala koliko i njegove pesme, jer je za javnost odavno odlučio i do kraja života ostao – ćutljiv. Sve što je javno želeo reći kazivao je u svojoj poeziji.
Intervjue nije davao, medija se kao književni autor klonio, makar je kao urednik ostavio bitna traga u emisijama o poeziji na Hrvatskom radiju; dugi niz godina uređivao je “Poeziju naglas”, “Dnevnike i pisma” te “Bibliovizor”.
Živeo je i radio u Zagrebu.
Danijel Dragojević bio je Korčulanin, iz Vele Luke, tamo je rođen u januaru 1934., skupa s bratom Ivanom. Obojica braće bili su pisci. Ivan, preminuo u avgustu 1999., autor je više romana. Zbog romana “R2” u kojem opisuje partizanske zločine proganjan je za vreme bivšeg režima.
Otkako više nije uređivao emisije na Hrvatskom radiju, Danijel Dragojević u javnosti nije govorio. Kad je pre trideset godina nagrađen Goranovim vencem poručio je da ne bi mogao doći u zabludu da pomisli da nagradu prima baš on lično. Tada je rekao da se zahvaljuje u ime tog drugog, tog nagrađenog Danijela Dragojevića, o kojem “mnogi od vas i mnogi od mojih kritičara bolje znaju … više nego ja”. Zahvalio se u ime Dragojevića kojega, kazao je, nema bez njegovih čitatoca, jer pjesnik se u onom drugom, onom koji ga čita, ostvaruje.
Kolikogod da Dragojević pesnik bio čitan, kolikogod da se njegovi naslovi tražili, knjige su mu štmpari objavljivali u svega jednom izdanju, jer tako je osobno htio. Nije želio da se objavljuju nova izdanja.
Dragojevićeve knjige se teško mogu naći i u antikvarnicama jer čitaoci ih ljubomorno čuvaju.
Gotovo da je svaku knjigu objavljivao je kod drugog izdavača, izuzev što je sredinom 1960-ih dve zbirke zaredom objavio u tadašnjem poduzeću Naprijed te dve knjige koje je objavio u Frakturi, zbirke poezije “Negdje” i potom “Kasno ljeto”.
Nije želio ni da se njegove knjige javno predstavljaju.
O Danijelu Dragojeviću, izuzev onih koji su mu bili bliski, opšte se malo znalo. Insistirao je na privatnosti, sklanjao se od mikrofona i fotoaparata.
Dobitnik je, među ostalim, Goranove nagrade 2005. za knjigu “Žamor”, nagrade Vladimir Nazor 1981., Zmajeve nagrade 1981. za knjigu “Razdoblje karbona”, nagrade Branko Miljković za knjigu “Prirodopis” 1974. godine te brojnih drugih priznanja. No, i nagrade je vremenom prestao prihvatati. Tako je 2019. odbio primiti Nazora za životno delo.
Dragojević je gimnaziju završio u Dubrovniku, istoriju umetnosti diplomirao na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Prvi put je njegova poezija objavljena 1956., u splitskom časopisu Mogućnosti.
U već spomenutoj pesmi “Dolazak proljeća” Dragojević, u zbirci naslovljenoj “Kasno ljeto”, njegovoj poslednjoj knjizi, objavljenoj 2018., piše: “… danas mi je Mate Ganza pred jednim rascvjetalim stablom rekao kako je čitao da pčele više sele u gradove (on je rekao zauzimlju gradove) i prirodoslovci ne znaju kako bi tu njihov život mogao biti moguć. Užasnuo sam se i zašutio. Možda budućnost ne bude tako daleka kako sam se nadao.”
Slavica Ćukteraš se sa ocem svog deteta upoznala preko zajedničkih prijatelja, a nakon samo par dana poznanstva pevačica je spakovala kofere i otišla kod njega u Italiju na par dana. Veridba je potom usledila nakon samo 15 dana, što je rezultiralo i svadbom.
Slavica i Vlada bili su u braku pet godina, a ćerku Viktoriju dobili su u oktobru 2016. godine. Međutim, došlo je do kraha njihove romanse.
Slavica ĆukterašFOTO: Youtube printscreen/Blic Tv
– Vlada je jedan divan čovek. Predivan otac, požrtvovan otac, podrška moja svestrana i dan danas. Njegova trenerska karijera je krenula uzlaznom putanjom, postao je jako tražen trener u Evropi… Jedan veliki gospodin. Ja sam želela da se vratim svom poslu, on takođe, nije želeo nezadovoljnu ženu… Jednostavno, dogovorili smo se da svako krene svojim putem da bismo oboje bili srećni i da bi dete imalo srećne roditelje. Bio je sporazumni razvod koji se sastavio u minut i po – govorila je Slavica svojevremeno.
– Drago mi je što s takvim čovekom imam dete, jer on zaista Viktoriju gleda kao sto očeva, a znamo koliko je muška figura u porodici potrebna – rekla je tom prilikom.
Knjige popularne psihologije ispisane su na temu razvoda, koji se naziva i “mala smrt”. U emisiji Slavice Đukić Djeanović, Ćukteraševa je na ovu bolnu temu progovorila, ali i pustila suzu.
Na pitanje koliko boli kada umire zaljubljenost, Slavica je odgovorila iskreno.
– Boli mnogo, samo što je zaljubljenost kod mene umrla još u braku. Smatram to svojim porazom i krahom. Boli kad o tome razmišljam – rekla je.
Takođe, pevačica se osvrnula na defekt, kako je ona sama to nazvala, zbog toga što je odrastala bez očinske figure.
– Smatram to kod sebe defektom, što nisam imala oca, mušku figuru u odrastanju. Zato sam sa prvim zabavljanjima tražila starije partnere – kazala je pevačica.
Masovni ubica Uroš Blažić (22), optužen je da je u selima Dubona i Malo Orašje ubio devet osoba, a ranio više od 13 ljudi 4. maja prošle godine. Dan posle masakra Blažić je uhapšen u kragujevačkom selu Višnjište, u domaćinstvu svog ujaka, a 6. maja saslušan je u Višem javnom tužilaštvu u Smederevu.
Blažić je u tužilaštvu ispričao svoju verziju masakra, ali i i koji je “motiv” naveo da ubija.
Na početku svog iskaza, Blažić je govorio “tužnu priču” o svom životu, rekao je da je rođen u Beogradu, a da je iz stana u kome je živeo sa porodicom posle nekoliko godina iseljen.
FOTO: PETAR ALEKSIĆ
„Bespravno smo iseljeni iz tog stana, ocu je samo saopšteno da moramo da se iselimo i da nema više prava da boravi u njemu, iako je to bio stan njegovog ujaka, jer će u protivnom da dobije otkaz. Ja sam to shvatio u to vreme kao ogromnu nepravdu prema njemu i porodici, osećao sam se zgroženo, tu smo odrastali moj stariji brat i ja, tu su me vezivale najlepše životne uspomene. Posle toga smo živeli u Mirijevu, gde smo bili podstanari izvesno vreme, u jednosobnom stanu nas četvoro“, rekao je Blažić.
Kako je naveo, do završetka srednje škole živeli su u Mirijevu nakon čega njegov otac Radiša Blažić kupuje kuću u Šepšinu, nadomak Dubone.
HAPŠENJE BLAŽIĆA FOTO: MUP SRBIJE
„U tu kuću nije ulagano ništa do 2021. godine kada sam ja odlučio da se bavim poljoprivredom i iz porodične kuće mog dede po ocu, a u kojoj su živeli moji roditelji, deda i brat sa porodicom, koja se nalazi u Donjoj Duboni, prešao sam da živim u tu kuću u Šepšinu. Tamo sam živeo sam, izdržavao sam se sopstvenim radom, prodajom poljoprivrednih proizvoda, radio sam i dostavu hrane u Beogradu. Roditelji su mi pomogli da sređujem kuću i posećivali me povremeno“, objasnio je optuženi Blažić.
On je istakao da je 2021. godine na tavanu kuće u kojoj je živeo pronašao automatsku pušku.
FOTO: ANDREJ CUKIC EPA
„Ocu nisam rekao, pucao sam i u džak sa peskom“
„Pod daskama, preko kojih je bila staklena vuna, ja sam pronašao automatsku pušku „Kalašnjikov“, kumulativnu minu, dve ručne bombe „kašikare“, bila je veća količina municije za kalibar 7,62 mm i pištolj „tetejac“, bio je i pištolj koji izbacuje svetleće metke. Nisam o tome nikoga obavestio, pa ni oca koji je vojno lice, jer sam se plašio da bih krivično odgovarao i da ne odem na robiju, a i da se ne pomisli da sam ja to kupio za dalju distribuciju“, objasnio je Blažić.
On je istakao da je povremeno išao u streljanu gde je vežbao pucanje iz pištolja, kao i da je u podrumu kuće pucao iz pištolja i automatske puške, u džak sa peskom.
Kaže da je poznavao dosta momaka u Duboni, ali se ni sa kim, kako je rekao, nije prisno družio.
VIKENDICA U KOJOJ JE PRONAĐENO ORUŽIJE FOTO: PETAR ALEKSIĆ
„Nisam izlazio po kafanama niti po kafićima, povremeno sam voleo da sa drugarima igram fudbal. Imao sam površne kontakte sa meštanima. Mislim da sam se sa jednim od lica za kog ste mi pročitali da je mrtav, vozio na mom motoru u toku prošle godine. Ja se nisam družio ni sa kim iz Malog Orašja i nisam odlazio kod bilo kog lica iz tog sela. Uopšteno gledano, ja sam imao lepo mišljenje o meštanima, ali oni nisu imali dobro mišljenje o meni i mojoj porodici“, naveo je optuženi Uroš.
Kako je istakao Blažić, misli da su meštani bili ljubomorni na njegovog oca, majku, pa i na njega.
„Bili su ljubomorni na mene što se družim sa poznatim ličnostima i osobom koja je bila u rijaliti programu. Takođe, bili su ljubomorni zbog toga što vozim motor, dobra kola, zbog prisustva lepih devojaka. Ja sam u njihovom ponašanju osećao podsmeh, ruganje, ismevanje, to su svi činili. Sve se to pojačalo jer sam ja digao lestvicu više u odnosu na život onih koji su živeli u selu, kao i činjenicu da se ja družim sa poznatim ličnostima“, naveo je on.
MESTO MASAKRA FOTO: PETAR ALEKSIĆ
Prema njegovim rečima, meštani su stvarali zaveru godinu dana ranije protiv njega, što mu je preneo jedan maloletnik.
„Rekao mi je da se skupljaju ljudi iz sela, nije ih imenovao, i će da me prebiju od batina. Prisećam se i dešavanja od pre više godina, kada su mi napadali starijeg brata i govorili da nam je otac sve nakrao i da je kriminalac, kao i da je stekao imovinu na takav način, iako je taj čovek prolio krv na ratištima za ovu državu, uništio svoje mentalno i psihičko zdravlje, a koje se i dalje odražava na ukućane, jer je postao vojni beskućnik i živi kao podstanar, a imao je svoj stan“, istakao je Blažić pred tužiocem.
U optužnici piše i da je Blažić opisao kako je “od malih nogu gledao nepravdu i tugu, kao i da se sve to reflektovalo na njega”.
„Nepravda društva. Ja sam zbog svega toga osetio i bes. Za sebe mislim da sam svoj čovek, nemam idole kojima se divim i neke posebne vrednosti kojima stremim, pravoslavac sam, Srbin i hrišćanin, nikakve poroke u životu nemam, ne konzumiram cigarete, niti alkohol. Želeo bih da kažem da me je jedan od meštana prošlog leta u toku vožnje ugrozio svojim putničkim vozilom dok sam ja vozio motor tako što je ušao iz svoje trake u moju, ja sam posle toga razgovorao sa njim, pitao ga što hoće da me povredi a on nije hteo sa mnom da razgovora. Ovaj događaj nisam prijavio policiji, ne znam što, svi su tako bili ljubomorni, zavidni prema meni“, prepričao je Blažić.
FOTO: SCREENSHOT RTS
Kaže da je “morao da im pokaže da s njim ne mogu tako“.
Navodi da, do 4. maja prošle godine nije pomišljao da se osveti.
„Tog dana jesam, jer sam u popodnevnim satima svratio u školsko dvorište, u kome je bilo neko društvo i čuo sam da pričaju loše o meni, odnosno mom ocu da je kriminalac, da je kupio i kola i kuću i motor. Ja nisam prišao tom društvu, nisam se upuštao u razgovor sa njima, osećao sam bes, kao nikada do tada, nešto da mora da se desi, da moram da im pokažem da ne može tako sa mnom, jer će i sutra doći neko drugi koji se neće uklapiti u društvo, i da ne smeju da ga ismevaju, vređaju i omalovažavaju“, naveo je Blažić i dodao da je posle toga otišao kući.
Kako je istakao, uzeo je automatsku pušku, pištolj, bombe i municiju.
„Napunio sam mislim tri okvira za automatsku pušku i dva za pištolj, na umu mi je bio bes, pitao sam se što je to mene Bog prokleo da ne mogu da živim mirno, da imam spokoj i da dokažem svim ljudima da ubuduće ne mogu više tako sa mnom i sa mojom porodicom. Seo sam u vozilo, ne znam tačno koliko je bilo sati. Pušku i pištolj sam držao na sedištu suvozača, prolazio sam pored školskog igrališta, video sam da se u njemu nalazi više lica, a zatim sam otišao da razmislim“, prepričao je optuženi.
FOTO: NENAD KOSTIĆ
On dodaje da je prošao pored spomenika, video je i da se tu nalazi više lica, nešto su dobacivali, ali i da je shvatio da su u alkoholisanom stanju.
„To sam sad shvatio, tada ne. Ne mogu da se setim tačno svih detalja, ali mislim da sam prvo izašao iz vozila bez automatske puške, prišao sam sa namerom da ih pitam što su dobacivali, šta je problem. Ja sam pokušao da ih pitam šta je problem, ali jedan dečko, čini mi se sa bradom, krenuo je opet nešto da mi dobacuje. Nisam mogao dobro da čujem od muzike, nešto je bilo ružno. Ja tada odlazim do vozila ponovo i uzimam pušku koja je mislim već bila podešena na rafalnu paljbu, tako se zadesilo, i pucao sam u smeru ka tim licima“, prepričao je Blažić.
Kako je dodao, zacrnilo mu se i zna da je ispalio prema tim licima dva okvira iz automatske puške koje su bile zaleplena selotejp trakom.
„Kundak nisam rasklapao, pucao sam sa boka. Nisam video da pogađam bilo koga od njih. Velika je verovatnoća da sam prethodno tim licima rekao da legnu. Znam da sam pucajući išao i do samog spomenika, nikoga nisam „overio“, a znam da sam nekoliko hitaca ispalio u vazduh, da bi ispraznio okvir i da nemam više municije u automatskoj puški. Koliko sam video sva lica su ostala ležeći na zemlji, znao sam da ima živih, ali nisam čuo njihove jauke niti da zapomažu“, prepričao je užasavajuće detalje od 4. maja optuženi Uroš.
On je objasnio da je nakon toga seo ponovo u vozilo, da je video četiri lica na kapiji, gde su nešto radili, brusili, da je uzeo pištolj prišao na tri, četiri metra, i bez reči ispalio ceo šanžer ka njima.
FOTO: NEMANJA NIKOLIĆ
„Nišanio sam u njih, držeći pištolj u visini ramena. Nisam video da li sam pogodno bilo koga od lica u koja sam pucao, nisam ni gledao u koji deo pucam, pištolj je bio samo okrenut ka njima, nisam bio svestan kakvo zlo nanosim tim ljudima. Video sam da su svi oni pali na zemlju, to je sve trajalo minut. Još sam bio pod dejstvom adrenalina i nastavljam do školskog igrališta“, rekao je Blažić.
On je istakao da je automobil ostavio na ulici, da je stavio novi okvir u automatsku pušku i krenuo da puca u pravcu grupice ljudi koji su sedeli na dve klupice u školskom dvorištu.
„Siguran sam da je bila pojedinačna paljba, a ne rafalna. Nisam video pojedinačno ko se sve tu nalazi, nisam video da je na klupi bila devojčica. Niko od ovih lica nije bežalo, ja sam im rekao da legnu na zemlju više puta, niko me nije poslušao, namera mi je bila da ih nateram da mi se izvine. Međutim, svi oni su gledali sa nevericom, neko se i smejao, a sigurno su i nešto rekli, mislim da su rekli „Pomeri to““, rekao je on.
Nakon ovoga, Blažić je istakao da je seo u automobil i otišao s namerom da izbegne konflikt sa policijskim službenicima, da ga ne bi likvidirali jer je bio naoružan.
„U tom trenutku sam samo hteo da ostanem živ. Vozilo mi se zaglavilo u blatu šumskog puta, tu sam ga ostavio i uzeo pušku, dve bombe i pištolj, a u kolima sam ostavio kumulativnu minu, i okvire automatske puške. Posle izlaska iz vozila, nakon 50 do 100 metara bacio sam mobilni u rastinje, da me policijski službenici ne bi preko njega locirali. Inače, u toku popodneva, dok sam kod kuće punio okvire automatske puške, pozvao me je drug i rekao mi da će neko da dođe da me ubije od batina, da su to ozbilni ljudi „iz nekog vrha“, ne znam da li je bio državni ili kriminalni milje, a sve zbog toga što sam navodno ja neku devojku „otpratio“ sa društvene mreže. Pitao sam koja je to devojka, on nije rekao koja je u pitanju, samo da se pripazim. U tom trenutku su krenule da mi naviru mislu, šta sam ja kome dužan da mene neko u očevoj kući bije, maltretira, svestan sam da ne bih mogao da živim više posle takvog srama“, izjavio je Blažić.
On je dalje u svom iskazu prepričao kako je sa automatskom puškom i torbicom u kojoj su se nalazile bombe i pištolj, išao seoskim putem i livadama kako bi izbegao glavni put da ga ne bi pronašli policajci.
„Imao sam nameru da dospem do auto-puta i da odem do Beograda, nisam imao plan, gde ću i šta ću, hteo sam da se sakrijem, ali bez ideje gde tačno, cilj mi je bio da pobegnem što dalje. Mislim da sam hodao pola sata, i u jednom trenutku odlučujem da bacim automatsku pušku, da ne bih upadao ljudima u oči. Misleći da sam izašao na glavni put, iako se radilo o sokaku, video sam parkirano vozilo ispred jedne kuće koje je bilo otključano i ključevi su bili u bravi. Seo sam u ovo vozilo i otišao blizu naplatne rampe, gde sam se zaustavio i nastavio pešice“, istakao je Blažić.
FOTO: ANDREJ CUKIC EPA
On navodi da je video više policijskih vozila pod rotacijom u blizini naplatne rampe, ali je odlučio da ide u njihovom pravcu, sa namerom da uđe u neko vozilo i na taj način se spasi.
„Video sam da jedno taksi vozilo čeka u redu za naplatu putarine, ušao sam na zadnje sedište tog vozila, nisam ni znao, ni video da u njemu ima putnika. Taksisti sam rekao da vozi i da će sve biti u redu, a ako me ne budu slušali da ću da se raznesem bombom koju sam izvadio iz torbice. U toku vožnje sam ušao u dublji razgovor sa putnicom, rekla je da je trudna, konkretno treća nedelja, i da ide kod momka u mesto kod Uba. U tom momentu sam bio skroz normalan i svestan svega šta je bilo, osećao sam nenormalnu grižu savest i obećao sam im da ako bude potrebno i da ću njih zaštiti, da im ništa ne fali, jer su mi u tom trenutku spasili život“, rekao je Blažić.
Nakon toga su devojku odvezli do mesta gde ju je sačekao momak, a on je taksijem nastavio još dva i po sata do Višnjišta, nadomak Kragujevca, gde mu živi ujak.
„Taksista me je ostavio u samom selu. Kuća mog ujaka udaljena je od mesta gde me je ostavio odprilike 200 metara, ne znam koliko je bilo sati, svitala je već zora. Inače, moj ujak ima farmu, otišao sam pravo u kokošinjac. Nikome se nisam javljao, niko nije znao da sam došao. Ja sam pretražio taj kokošinjac da vidim šta ima u njemu i na tavanu sam našao dve bombe, iste kao ove dve što sam već imao kod sebe, i automatsku pušku „šmajser“ za koju ne znam da li je bila u ispravnom stanju“, rekao je Blažić.
On dalje navodi da je zaspao.
„Probudila me je vika Specijalne antiterorističke jedinice: „Policija“. Otvorio sam vrata kokošinjca, video ih i predao se. Prema meni nije primenjena bilo kakva sila, niti drugi vid zlostavljanja, fizičkog maltretiranja ili slično. Sve ovo o čemu sam govorio, do sada, uradio sam da zaplašim meštane i da im pokažem da sa mnom više nema šale i „zezanja“, a sada sam shvatio da sam u tom trenutku pogrešno razmišljao i nisam imao sa kim da popričam i da mi da neki savet, sada u ovom momentu bih sve drugačije uradio“, izjavio je Blažić i dodao:
„Tek kada sam uhapšen, neko od policijskih službenika mi je rekao da je stradao narod i pitao me da li sam normalan, šta sam učinio, rekli su mi da sam ubio 8 ljudi i da je više ljudi ranjeno. Ja se sada osećam zgroženo i užasno zbog toga, i kajem se zbog toga što sam uradio, najiskrenije se kajem što sam zavio u crno mnoge porodice, meni je neizmerno žao“, zaključio je Blažić svoj iskaz.
FOTO: ZORANA JEVTIĆ
Podsetimo, tog 4. maja, dan nakon stravičnog masakra u školi „Vladislav Ribnikar“, Uroš Blažić uzeo je automatsku pušku, pištolj, municiju i bombe i krenuo u krvavi pohod po selima Malo Orašje, Duboni i Šepšinu, u okolini Mladenovca. On je ubio devet osoba, a ranio više od 13 ljudi.
Psihijatrijsko veštačenje pokazalo je da je Uroš Blažić bio potpuno uračunljiv u momentu izvšrenja zločina.
Pretresom objekata u vlasništvu njegove porodice pronađen je čitav arsenal oružja.
Urošu Blažić se na teret stavlja teško ubistvo, nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, otmica i neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila.
Oko 18 sati večeras ponovo su građani Sarajeva osjetili zemljotres. Drugi po redu danas. Prvi zemljotres jačine 4,0 osjetio se jutros oko pola 10.
Prema prvim podacima, novi zemljotres bio je jačine 2,9 stepeni po Richteru. Epicentar je bio pet kilometara jugozapadno od Sarajeva na dubini šest kilometara.
U komentarima na Facebooku, građani Ilijaša, Semizovca i Visokog, kazali su da se podrhtavanje tla jako osjetilo.
“Zatreslo kratko, ali dobro (meni se čini da je bilo više od 2.7 po Rihteru)”, jedan je od komentara iz Sarajeva.
Podsjetimo, jutrošnji zemljotres se desio na dubini od 6 kilometara, a 10 kilometara sjeveroistočno od Sarajeva – tačnije u mjestu Vrapče na Skakavcu.
Na stranici EMSC-a prvobitno je objavljeno da je magnituda zemljotresa bila 4,0, no naknadno je ispravljeno i trenutno stoji da je zemljotres bio jačine 4.2 stepeni po Richteru.
Policija nije iznela detalje o tome u kakvom su odnosu osumnjičeni i žrtve
Tridesetšestogodišnja Korena Rouz Minjarez iz Meksika uhapšena je zbog sumnje da je, uz saučesništvo Hesusa Domingeza (35) ubila dvoje dece i potom zlostavljala njihova tela.
Policija iz Pueble objavila je da je telo devojčice zabetonirano u skladištu u Koloradu, u SAD-a, pripadalo devojčici Jeseniji Domingez, čiji nestanak nikada nije prijavljen, dok su posmrtni ostaci njenog brata pronađeni – u koferu!
Policija je prošlog meseca pronašla ostatke devojčice u metalnom kontejneru ispunjenom betonom u skladištu, saopštile su vlasti, prenosi Mirror.
U okviru istrage, policija je počela da traga za dvoje dece koja su poslednji put viđena u leto 2018. godine, Hesusom Domingezom mlađim i Jesenijom Domingez, ali se nažalost naknadno ispostavilo da pronađeno zabetonirano telo pripada nestaloj devojčici.
Žena je uhapšena, za muškarcem se još traga
Kasnije je istraga odvela do Koreninog automobila u čijem je gepeku pronađeno telo dečaka spakovano u kofer.
Beživotna tela mališana podvrgnuta su DNK testovima i 15. februara je utvrđeno da pripadaju nestaloj deci.
Policija nije iznela detalje o tome u kakvom su odnosu osumnjičeni i žrtve.
Podsetimo, kako je policija iz Pueble ranije objavila, deca su u vreme nestanka imala oko tri i četiri godine, a od tada, nije bilo “nikakvih naznaka” koje bi mogle da otkriju gde su.
Nažalost, u Meksiku ovakvi i slični prizori nisu tako retka stvar. Najčešće je reč o roditeljima narkomanima ili kriminalcima koji su na ovaj ili onaj način u stanju da žrtvuju svoju ili tuđu decu zarad višeg cilja.
Gotovo nestvarnoj sceni svedočili su danas prolaznici u centru Beograda, kada su videli nepoznatu osobu koja hoda po ogradi Brankovog mosta!
Kako se vidi na snimku objavljenom na društvenoj mreži Instagram, osoba hoda po tankoj ogradi na Brankovom mostu, rizikujući svoj život.
Kako se vidi na snimku objavljenom na društvenoj mreži Instagram, osoba hoda po tankoj ogradi na Brankovom mostu, rizikujući svoj život.
“Zastrašujuće”, “Niko da stane da pomogne. Očigledno oboleloj osobi, biciklista prolazi lagano, a ovaj bata još i snima”, “Ovo je suicidna osoba. Niko da stane, da pokuša da ga skine sa ograde“, neki su od komentara ispod objavljenog snimka.
Foto: Youtube printscreen/ Zadruga Official/Srbija DanasIzgleda da će morati opet da gledamo ovo sve.
Pošto sinoć nije došlo do izbacivanja, vođa i ove nedelje je Pablo Milevski. Istorija se ponovila i ovog puta te će Pablo morati kao i prošlog ponedeljka da podeli budžete, što je i potvrđeno i pismom produkcije.
Milevski se ne smatra jakim igračem te će pojedini zadrugari da iskoriste priliku kako bi se izborili za dominaciju u okvirima ove emisije i uzeli što veći budžet.
Foto: Youtube printscreen/ Zadruga Official
– Draga Elito, Veliki šef vam šalje novac za nedeljne troškove, zadrugara treba da dobiju 3000dinara, treba da dobije 4000dinara, 5 treba da dobije 5000dinara. Vođa mora razdeliti novac onako kako sam misli da treba i napominjemo da vođa mora da obrazloži svoju podelu i da se mora videti ko je koliko novca dobio – glasilo je pismo.
Nermin Sulejmanović je sredinom avgusta prošle godine najpre svoju suprugu Nizamu Hećimović, a potom i oca i sina Denisa i Džengiza Ondera i sve to je prenosio na društvenoj mreži Instagram.
Protiv sudije Opštinskog suda u Gradačcu podignuta je disciplinska tužba i u toku je zakazivanje pripremnog ročišta, potvrđeno je danas za sarajevsku N1 tv. iz Visokog sudsko-tužilačkog saveta (VSTV) BiH.
Kancelarija disciplinskog tužioca VSTV-a BiH formirala je predmet protiv sudije iz Gradačca koja je odbila da odredi mere zabrane prilaska ubijenoj Nizami Hećimović, a na predlog Uprave policije Gradačac.
Kako se navodi, samo četiri dana pre ubistva sudija Opštinskog suda u Gradačcu je donela rešenje kojim je odbila predlog Policijske uprave Gradačac da se Nerminu Sulejmanoviću izreknu mere zabrane uznemiravanja, uhođenja i prilaska žrtvi. Odbijenicu je poštom poslala ubici nakon čijeg prijema je Sulejmanović i započeo krvavi pohod.
Nermin Sulejmanović je sredinom avgusta prošle godine najpre svoju suprugu Nizamu Hećimović, a potom i oca i sina Denisa i Džengiza Ondera i sve to je prenosio na društvenoj mreži Instagram. On je izvesno vreme bio u bekstvu, a onda je izvršio samoubistvo.
