Dečak otkriva kako je postao plaćeni ubica za mafiju.
Veći deo svog mladog života je Andres Kamilo Romana (12) proveo skupljajući otpad u siromašnim četvrtima gradića Kvibodoa u kolumbijskoj regiji Koko uz Tihi okean.
Nije voleo ići u školu jer su ga tamo maltretirali, već je radije lutao ulicama i prebirao po kantama tražeći bilo što vredno.
– Bio je dobar dečak. Naporno je radio – rekla je njegova majka Jakinta Romana za Telegraf.
– Nikad nije pao u iskušenje da se zbog lake zarade priključi nekoj nasilnoj bandi.
Miran dečak
Andres i njegova majka prehranjivali su se tako što su reciklirali sve što su mogli sakupiti, a najčešće su jeli samo pirinač i jaja. Njegova majka kaže da je Andres bio miran dečak koji je sanjao da jednoga dana ode u Kanadu. Želeo je videti sneg i osetiti hladnoću na svojoj koži, ali 2021. nasmrt ga je izbola grupa tinejdžera.
Andres i dvojica njegovih prijatelja, u starosti od devet i 17 godina, prešli su nevidljivu granicu teritorija bandi. Optužili su ih da su suparničkoj grupi odavali osetljive podatke.
Trojicu dečaka brutalno su napali mačetom jer cena koju ćete platiti ako zalutate na neprijateljski teritoriju smrt.
– Andres je preminuo od teških povreda stomaka. Rastrgali su ga. Sigurno je jako patio – kazala je njegova majka.
Baš kao i mnogi gradovi Latinske Amerike, Kvibdo je na udaru organizovanog kriminala i bandi te je jedno od najnasilnijih mesta na svetu. Ima stopu ubistava od 127 na 100.000 ljudi pa je prema globalnoj lestvici ubistava na drugom mestu nakon Tijuane u Meksiku.
Takođe, više od polovine žrtava ubistava u Kvibdu mlađe je od 30 godina, a mnogi od njih su deca.
Nasilje bandi
Prema nedavnoj studiji koju je objavila Panamerička zdravstvena organizacija, ubistvo je glavni uzrok smrti među muškarcima u starosti od 10 do 24 godine u Latinskoj Americi i na Karibima. To je takođe drugi glavni uzrok smrti među ženama iste starosti.
Kancelarija UN-a za droge i kriminal (UNODC) kaže da je većina ovih ubistava verovatno povezana s nasiljem bandi. Latinsku Ameriku zahvatila je epidemija ubistava, a stručnjaci kažu da znaju zašto je tome tako.
– Nasilje i dalje postoji širom Latinske Amerike i Kariba zbog visokih prihoda i društvene nejednakosti – rekao je dr Robert Mugah, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za ubistva.
– Visoka nezaposlenost mladih muškaraca i niz drugih strukturnih činioca povezanih s nepovoljnim položajem mladih ljudi u urbanim okruženjima, neujednačenim pristupom kvalitetnom obrazovanju i smanjenim prilikama za normalan život takođe su činioci koji doprinose ovako visokoj stopi nasilja i ubistava.
U Kvibdou su zarobili tri dečaka i mučili ih nekoliko sati. Prvo su ih osakatili, a onda i ustrelili pa njihova tiela bacili na ulicu da ih svi vide.
Svetsko žarište ubistava
Za divno čudo, devetogodišnji Kristian David Mena ostao je živ uprkos teškim povredama. Banda mu je odsekla jednu ruku i imao je nekoliko rana od vatrenog oružja na gornjem delu tela. Ostavili su ga da umre, no stigao je policiji ispričati što se dogodilo pre nego što je nakon tri dana ipak umro na operacionom stolu.
Globalno, stope ubistava dramatično su pale tokom pandemije Covid-19, ali kako je svet izlazio iz karantina, broj ljudi koji su namerno ubijeni ponovno je počeo rasti, posebno u Americi, koja je i dalje svetsko žarište ubistava.
Brazil je zemlja s najviše ubica na planeti u smislu apsolutnih brojki (2022. godine bilo ih je 40.800), ali Jamajka je zemlja s najvećom stopom po glavi stanovnika (52,9 na 100.000 ljudi), a zaraza ubistava se širi. Čak i karipska ostrva poput Turks i Kaikosa, koji se obično smatraju tropskim rajem, prijavljuju povećan nivo nasilja.
Jedna od najstabilnijih zemalja u regiji, Kostarika, takođe beleži rekordan broj ubistava u poslednjih dvanaest meseci.
Ljudi koje ubijem zaslužuju umreti
Generacija za generacijom u Latinskoj Americi izložena je nezamislivim nivoima nasilja i mnogima je nasilje postalo način života.
Džoni je plaćeni ubica – tzv. sikario – u gradiću Kaukasia u severnoj Kolumbiji. Imao je petnaest godina kad ga je 2013. upoznao Metju Čarls, reporter britanskog Telegrafa. Tada je već dve godine bio ubica. Bio je član Zalivskog klana i stekao je reputaciju jednog od njihovih najboljih ljudi.
Zalivski klan je jedna od najvećih organiziranih kriminalnih grupa u zemlji koja, između ostalog, trguje drogom, ljudima i zlatom, ali u Kaukasiji su zapravo zasebna država.
Zalivski klan i vojska njihovih plaćenih ubica uspostavili su kulturu ćutanja kako bi zaštitili svoje nezakonite poslove. To je grad pod opsadom u kojem možete ostati živi samo ako ćutite i ništa ne vidite i ne čujete.
Džoni ima 15 godina, no izgleda mlađe, a taj je njegov izgled sasvim suprotan njegovim užasnim rečima.
– Ono što radim ne smatram ubistvom – kaže.
– Ljudi koje ubijem zaslužuju umreti.
Sikariosi, tj. plaćeni ubice, reaguju i na najmanje nepoštovanje autoriteta Zalivskog klana. To uključuje ubijanje onih koji neovlašteno prodaju drogu, kao i onih koji odbijaju platiti iznude i doušnike.
Izopačeni moralni kodeks
Sikariosi obavljaju poslove društvenog čišćenja. Lopovi, zavisnici o drogama i pripadnici LGBT zajednice najčešće su mete jer Zalivski klan zajednici nameće izopačeni moralni kodeks kako bi potvrdio svoj autoritet.
Džoni veruje da je od njega ispravno podržavati ovakav sastav kriminalnog upravljanja.
– Održavamo red – kaže Džoni.
Baš poput Kovida, i zaraza ubistava najbrže se širi među najranjivijom populacijom. To siromaštvo i društvenu isključenost iskorištavaju naoružane bande koje se međusobno takmiče ko će kontrolisati trgovinu ljudima i hvataju ranjive tinejdžere i regrutuju ih u svoje redove.
– To je lov na laki novac – kaže Džoni.
– Većina male dece koja se pridruže je gladna i samo žele zaraditi za hranu za svoje porodice.
Očajnicima je nasilje beg, a članstvo u bandi se doživljava kao brzo rešenje za taj očaj i neimaštinu.
– To je izlaz iz sveta ništavila u kojem odrastamo, a i lakše je povući okidač nego čitav dan crnčiti za sitniš – kaže Džoni.
Postati gangster donosi novac i motore, obećava opstanak i status.
– Postao sam neko ko radi kao sikario. Neko važan.
Kad je reporter Čarls prvi put video Džonija, nosio je skupe patike i debeli zlatni lanac, što je sve nabavio zahvaljujući lakom gangsterskom novcu.
“Odrastali smo gladni”
– U mojoj porodici nismo imali ništa. Odrastali smo gladni. Sećam se da do svoje osme godine nisam imao ni par cipela – objašnjava Džoni.
– Kad sam video da dečko moje sestre ima novca, hteo sam biti deo toga. Znao sam da je gangster.
Džonijev kriminalni put sledi poznati obrazac. Upoznali su ga s lokalnim zapovednikom Zalivskog klana i brzo je napredovao od dostave paketa i obavljanja malih poslova do prikupljanja novca od reketa i na kraju ubistava.
– Što ti više veruju, to možeš više raditi i više novca zarađuješ.
Džoni je ogorčen i ljut. Ogorčen je na svet jer mu nije pružio pravednu priliku u životu.
– Nikad nisam razumeo zašto neki ljudi mogu imati sve, a drugi nemaju ništa.
Rezultat takvog razmišljanja je i to što se čini da Džoni nema problem s činom ubijanja.
– To je posao. Da ja to nisam učinio, neko drugi bi. Radim to da zaradim novac. Svi moramo zaraditi za život – kaže Džoni.
Za njega je ubistvo i neki oblik osvete. To je odmazda prema svetu koji mu je dao tako malo prilika.
– Niko ne mari za mene. Niko mi nije pomogao kad nisam imao hrane i obuće, pa zašto bih onda mario za svet? Zašto bih mario za društvo koje me isključilo?
Sikariosi često pokazuju čudnu mešavinu naivnosti i hrabrosti, ali Džoni pokazuje i distanciranost koja je očito skrenula njegov moralni kompas.
– Želim naterati ljude da me se boje. Želim moć. Želim poštovanje. Zar to ne zaslužujem?
“Prvo ubistvo je teško, ali posle postaje lakše”
Život u Kaukasiji pod kontrolom bandi je jeftin. Sikariosi obično dobijaju platu između stotinu i trista dolara svaki mesec.
– Prvi put kad ubiješ je teško – kaže Džoni.
– Ali svaki sledeći put je lakše. To je navala adrenalina. To postaje zavinost. Ključno je ne razmišljati o osobi, već o novcu.
Sikariosi ne deluju sami. Ljude najčešće napadaju s motocikla. Prva faza je ispitivanje mete, što je posao koji obavljaju posmatrači, obično mreža tinejdžera s mobilnima. Na dan ubistva promatrači će koordinisati akciju i obavestiti “pilota” ili vozača koji je zadužen za beg ne samo gde je meta, već i gde da se nađe s osobom koja skriva oružje.
Sikario obično ima oružje samo onoliko vremena koliko mu je potrebno da počini ubistvo. Pilot će dovesti sikarija dovoljno blizu mesta događaja da identifikuje metu. Sikario će zapucati iz svog oružja i onda pobeći te vratiti pištolj da ga ponovno sakriju. Takav je sastav karakterističan za ubistva širom Latinske Amerike.
Godine 2015. Džoni je uhapšen zbog ubistva mladića homoseksualca. U zatvoru je proveo neko kratko vreme i onda je pušten. Pokazalo se da je ključni svedok u njegovom slučaju bio lažan i optužbe su odbačene. Nije neuobičajeno da policija u Kolumbiji podmetne dokaze ili plati lažne svedoke u pokušaju da dođu do osuđujuće presude.
Zastrašujuća arogancija
Nakon što su ga pustili na slobodu, Džoni je dobio naviku preteći se smeškati.
– Prepametan sam da bi me uhvatili – kaže.
– Znam da sam to učinio, oni znaju da sam to učinio, samo oni nisu u stanju obaviti svoj posao kako treba.
To što je uspešno izmakao ruci pravde, kod njega je podstaklo zastrašujuću aroganciju.
– Sada sam nepobediv – kaže.
Prema podacima UNICEF-a, u Latinskoj Americi i na Karibima ima više dece i tinejdžera u zatvorima nego bilo gde drugde u svetu. Stopa zatvaranja mladih u toj regiji je druga iza SAD-a i gotovo tri puta veća od svetskog prosjeka od 77 zatvorenih mladih na njih 100.000.
U centru za pritvor mladih u gradu Monteria na sjeveru Kolumbije, smešteno je 18 tinejdžera. Ima mesta i za mnogo više, ali zatvor je tek nedavno ponovno otvoren nakon što su ga pre nekoliko godina zatvorili zbog niza samoubistava.
Većina zatvorenika su sikariosi i članovi Zalivskog klana, baš poput Džonija
Nije tako lako pucati…
17-godišnji gangster sedi na podu i petlja po rukama. Zove se Jorge i zbog ubistva je osuđen na maksimalno dopuštenih osam godina zatvora za maloletnika.
Nakon odslužene dve godine kazne, i dalje ga muče noćne more. Pucanje nije tako lako kao što se na prvi pogled čini, objašnjava. Lak novac ima posledice.
– Nisam se mogao pomiriti s onim što sam učinio. Plačem. Ne spavam -kaže.
Mlade prestupnike podstiču da započnu s kompčikovanim procesom samorefleksije. U jednoj vežbi slikaju maske za lice kako bi istražili svoj identitet, koristeći boje kako bi prikazali svoju prošlost, sadašnjost i budućnost.
– To što sam bio u zatvoru nateralo me da dobro razmislim o svojim postupcima i patnji koju sam prouzrokovao – kaže Jorge.
Moises, njegov 15-godišnji cimer iz ćelije, slaže se.
– Napolju se osećaš velikim, osećaš se važnim. Ne razmišljaš ni o čemu dok te ne uhvate i ne zatvore – kaže.
– Novac je lak, no da li se to dugoročno isplati? Sada mislim da ne.
Teško je znati govore li Jorge i njegovi kolege iz zatvora istinu kada tvrde da su se promenili. Potpuno su svesni da će pokazivanjem kajanja i znakova uspešne rehabilitacije ranije izaći iz zatvora, pa ne čudi ako padnu u iskušenje i lažu. Ali Jorge pokazuje znakove emocionalne zrelosti koje mnogi njegovi vršnjaci ne pokazuju.
– Moram moći oprostiti sebi pre nego što mogu tražiti oprost od drugih. Prouzrokovao sam mnogo zla.
Džoni sedi u prljavoj hotelskoj sobi i piše popis imena u beležnicu. On to naziva popisom svojih postignuća, ali svako ime koje napiše, život je koji je oduzeo.
Tokom svoje karijere kriminalca Džoni je ubio više od 30 ljudi, ali ni pet godina nakon prvog ubistva ne pokazuje nimalo srama ni krivice,
Cinkaroš
– Neću u zatvor ni za jedno od tih ubistava – kaže on.
Naime, 2017. Džoni je postigao dogovor s tužiteljima i postao cinkaroš, jedan od onakvih kakve je ubijao.
– Nisam imao izbora. Bio je to najlakši način da ih skinem s vrata – kaže.
Džonijeva arogancija ga je naterala da prkosi naredbama svojih zapovednika. Uvideli su da ga ne mogu kontrolisati i želeli su ga ubiti. Znajući da mu nema spasa jer je za njegovu glavu bila raspisana nagrada, odlučio se predati vlastima.
Reći će im sve što zna u zamenu za imunitet od krivičnog progona, uključujući i imena svih svojih žrtava. Tužitelji su njegovu ponudu prihvatili nakon čega je uhapšena i osuđena čitava jedna ćelija Zalivskog klana.
Džoni je proveo gotovo pet godina u programu zaštite svedoka i tokom tog vremena uspeo je završiti srednju školu i pronaći posao inženjera za telekomunikacionu kompaniju. Ipak, život policijskog doušnika je usamljen.
– Ne izlazim puno. Previše je opasno – kaže Džoni
Deset godina otkako je prvi put sreo Džonija, reporteru Metjuu Čarlsu ne čini se da se puno promenio jer još uvijek pokazuje jako malo znakova kajanja.
– Učinio sam ono što sam učinio da pokušam izgraditi budućnost – kaže Džoni.
– Želim li da je život drugačiji? Naravno da želim. Ali sanjarenje ne vodi nikuda.
Mnogi od onih koje je Džoni pomogao zatvoriti, sada su opet na slobodi. Zbog toga je puno nervozniji. Stalno gleda preko ramena. Ipak, možda je najalarmantnije džonijevo kolebanje u vezi života izvan bande. Sada ima 25 godina, nedavno je ostao bez posla i potreba za lakom zaradom se vratila.
– Život mi nije ništa dao. Umoran sam od borbe. Lakše je vratiti se onome što najbolje znam, ubijanju. U tome barem ima novca.
Izvor: Srbija Danas/Jutarnji list/Telegraf
