Dramu u kući Biljane I. (58) u Crnoj Bari, kod Bogatića, koju je napao i dva putem nožem ubo u predelu grudi komšija Ivan I. (27) dva razrešili su policajci iz Bogatića.
Patrola koja je bila u blizini, pa su policajci brzo stigli i pucnjima upozorenja primorala napadača da baci krvav nož na zemlju kada je posle krvavog pira krenuo svojoj kući. Lisice stavili na sred dvorišta i priveli u policijsku stanicu, a protiv njega će biti podneta krivična prijava za pokušaj ubistva.
– On živi preko puta Biljanine kuće i kada došao napao ju je verbalno i fizički. Jurio je ženu po kući sa nožem u ruci i kada je sustigao dva puta je ubo u predelu grudi. Nikoga nije bilo da joj pomogne, a neko kod komšija je pozvao policiju kada je iz kuće čuo jauke i zapomaganje – naveo je naš izvor.
Na saslušanju u policiji on je priznao da je ukrao automobil Biljaninog supruga, koji je pronađen na putu za Banovo Polje. Pretpostavlja se da je komšinicu napao zbog toga što je bio besan jer su krađu prijavili policiji. Ipak, tačan motiv napada biće otkriveni utvrđen u nastavku istrage.
Ivana u selu poznaju kao problematičnog mladića koji ima i policijski dosije zbog razbojništva, krađa automobila i nasilja u porodici.
Biljana I. je hospitalizovana u šabačkoj bolnici, na odeljenju hirurgije i nije životno ugrožena.
– Pacijentkinja je stabilno, nisu povređeni vitalni organi i lekari prate njeno zdravstveno stanje – naveli su iz bolnice.
Studentkinja Aleksandra Jelenković (29) iz Knjaževca svirepo je ubijena 1. jula 2001. godine u ulazu stambene zgrade u Ulici učitelja Tase u Nišu, a njen ubica i dalje izmiče pravdi. Mada ovaj slučaj formalno nikada nije arhiviran s obzirom na to da se radi o krivičnom delu koje ne zastareva, ovaj zločin u nedostatku novih dokaza ostao je na margini policijskog rada.
Devojka je ubijena na međuspratu stambene zgrade u kasnim noćnim satima. Kako su tada posvedočili stanari, neposredno pre zločina čuli su raspravu u ulazu, trčanje uz stepenište a zatim vrisak.
Jedna od stanarki je pronašla teško ranjenu devojku i pozvala Hitnu pomoć i policiju pa je devojka, koja je bila bez svesti, transportovana u nišku bolnicu. Ustanovljeno je da je zadobila jedan udarac nožem u grudni koš, usled čega je nastupila povreda levog plućnog krila, srčane kese i rascep srčanog mišića. Uprkos naporima lakara, Aleksandra je preminula ne dolazeći svesti.
Istraga zločina išla je u mnogo pravaca. Odmah je isključeno koristoljublje kao motiv jer je na mestu ubistva pronađena devojčina torba sa novcem i mobilnim telefonom. Ispitan je veliki broj ljudi, razmatran je i Aleksandrin ljubavni život, ali se svaki trag pokazao kao ćorsokak pa je se ovaj zločin pridružio ostalim nerešenim slučajevima.
Nebojša Petković, penzionisani policijski inspektor koji je značajni deo radnog veka proveo kao rukovodilac krvnih delikata u niškoj policiji, kaže da postoji više razloga što je ovaj slučaj ostao nerazrešen.
– Nažalost u to vreme u niškoj policiji je sprovođena loša kadrovska politika što je za poslediicu imalo neuspešan policijski rad. Nije Aleksandrino ubistvo jedino iz tog perioda čiji izvršilac nije priveden pravdi, u to vreme dogodio se još jedan stravičan zločin, dvostruko ubistvo u ulici Vase Čarapića koje takođe nije rešeno. Što se tiče Aleksandre, ono što je sigurno je da ona nije bila slučajna žrtva ali sve ostalo je i dalje nepoznato. Imali smo brojne moguće verzije zločina, ispitali smo brojne tragove, ali nismo uspeli da pronađemo one koji bi nas odveli do izvršioca – kaže Petković.
Komentarišući mogućnost da ovaj slučaj mrdne sa mrtve tačke, Petković kaže da bi dobra ideja bilo osnivanje jedinica za stare slučajeve kao što se to čini u Americi.
– Sa protokom vremena policija se koncentriše na nove slučajeve, ako se nađe na neki novi podatak i stari se reaktiviraju. Kada bi se našlo novca za osnivanje tih jedinica za stare slučajeve sigurno je da bi neki od njih bili rešeni. Drugi vrlo važan alat koji mi nemamo a u Americi daje izuzetne rezultate je jedinstvena baza DNK podataka. Mi imamo te baze ali ih vodi nekoliko ustanova, nemamo jedinstvenu evidenciju. Takođe, kod nas za razliku od Amerike, gde svaka uhapšena osoba ulazi u DNK bazu, ne postoji ni zakonska regulativa koja bi nam dala mogućnost za prikupljanje biološkog materijala. Baš to bi moglo da doprinese rešavanju starih slučajeva kroz poređenje DNK materijala sa mesta zločina sa biološkim materijalom iz baze izvršilaca krivičnih dela – zaključuje Petković.
Marko Janjušević Janjuš poklonio je rijaliti cimeru Urošu Staniću garderobu. Ovaj gest je Stanića oduševio, a po svemu sudeći Janjuš je počeo da pokazuje svoju novu stranu.
Stanić je oduševljen i dirnut ovim gestom odmah obukao trenerku i jaknu koje su bile deo velikodušnog poklona.
Međutim, elitari nisu na to blagonaklono gledali, a Munjez je pokazao posebnu dozu ljubomore na snimku koji je zapalio društvene mreže. Na njemu se može primetiti kao pretii skida jaknu sa Uroša.
FOTO: PRINTSCREEN
– Uroša sprdaju za poklone, Munjez preti da će da mu se nakači – stoji u opisu.
– “Joj Bože, koliko mi žao Uroša! Ima li neko da odbrani ovo napaćeno dete? Pravda za Uroša”, “Sve bih ja njih po džepu”, “Koliko su odvratni, sram ih bilo. Pogotovo ovaj Muljavi, umislio da je neka faca”, “Kakvi su ovo ološi, sad mali treba samo da provocira da oni lude, jači je on od svih njih”, “Sram i stid ih bilo” – krenula je lavina komentara, a kako će produkcija reagovati na ovaj bahati čin, ostaje nam da vidimo.
Bivši član “Bijelog dugmeta”, pevač Alen Islamović, ima uspešnu solo karijeru već dugi niz godina, a sada se za naš list prisetio kako je uopšte spoznao svoj talenat za muziku.
– Kada sam završavao osmi razred, svi smo igrali fudbal, ko ne zna da igra fudbal, taj je bio glup muškarac. Primećivao sam da devojčice nikada ne stoje pored igrališta, pa mi je bilo čudno. Šetajući kroz park u centru grada, video sam dečake kako sviraju gitaru, a hrpa curica oko njih, stanem tu i posmatram – rekao je Alen i dodao:
FOTO: PRITNSCREEN
– Došao sam do neke gitare, brat mi je pokazao dva akorda, dan i noć sam mlatio ta dva akorda da se pripremim za ekskurziju. Naučio sam dve pesme, a krv mi je išla iz prstiju koliko sam stiskao žice. Kada je došao dan ekskurzije, sve devojčice su uzviknule: “Vau, Alen nosi gitaru”. U autobusu su se samo te dve pesme čule, sve su bile oko mene i posle sam rekao sebi da treba odustanem od fudbala i da se držim muzike, tu ću se osećati bolje.
Alen je danas veoma uspešan u onome što radi i na ulici ga uvek prepoznaju.
– Uvek sam ljubazan kada neko priđe, zašto da ne stanem i slikam se, porazgovaram, ja sam takav tip, uvek sam otvoren za neki topli kontakt da svojim fanovima pružim šta oni žele – istakao je roker, te otkrio gde živi i kako provodi vreme kada nije na nastupima.
– Moja familija je u Zagrebu, tamo sam sa ćerkama i unucima, a u Bihać kada odlazim, onda sam u poljoprivredi. Uzgajam plantaže lešnika, dosta vremena provodim u prirodi. Plantaža je formirana 2016. godine, i za tri, četiri godine će pokazivati zavidan neki rod, očekujem jako dobar prihod – rekao je Alen i dodao:
FOTO: KURIR TELEVIZIJA
– Svemu treba dati ljubav, nije lešnik neko vrzino kolo da ne možeš da se uhvatiš sa njim u koštac, treba se malo raspitati. Razgovarao sam sa agronomima koji su mi davali savete kako treba da postavim plantažu.
Pevač je jedno vreme bio na političkoj sceni u Bihaću.
– Ne bavim se više time, najviše sam bio u tome zbog teniskog kluba koji sam osnovao u Bihaću pre nekih 12 godina. Taj klub sada jako dobro radi, ima oko 180 članova, školu tenisa, turnire koje organizujemo u regionu. Klub sada živi jako dobro, odlično je organizovan, još uvek sam predsednik kluba. Turniri i škole su od aprila do oktobra, nemamo dvoranu nažalost, ali borićemo se u buduće vreme – rekao je i zaključio:
– Kod nas i mame, tate, čak i dede igraju. Pet, šest godina mi je trebalo da radim na tome.
Sa ženom sam od njene 16. godine
Alen je kroz karijeru imao veliku podršku supruge Marijane, naročito na početku slave “Bijelog dugmeta”.
FOTO: DAMIR DERVIŠAGIĆ
– Žena mi nije nikada zamerala, stvarno sam imao veliku podršku, u braku smo već dugo godina i nismo imali problema. Sa njom sam od njene 16. godine, znala je kakav mi je posao i kada su deca ostajala sa njom, znala je da je to bio njen zadatak. Kada sam bio na turnejama od po šest, sedam meseci sa „Bijelim dugmetom“, shvatala je i to, znala je da volim muziku. Kada sam slobodan onda sam bio stalno sa njima, putovali smo stalno, imao sam vremena i za njih – rekao je Alen.
Premijera filma “Nedelja”, koji je rađen po životu Džeja Ramadanovskog, zakazana je za 16. januar u Beogradu. Publika sa nestrpljenjem iščekuje da pogleda život legendarnog pevača na velikom platnu, a mnogi se prisećaju detalja iz njegovog života. Džej je preminuo 2020. godine u 56. godini, nakon što mu je stalo srce.
FOTO: PRINTSCREEN/INSTAGRAM
Da mu život nije bilo lak, moglo se naslutiti kroz njegove pesme. Rođen je 29. maja 1964. godine u velikoj porodici, od oca Mazlama i majke Barije, koja je radila u Gradskom zelenilu. Bio je jedino muško dete u porodici, a porodica mu vodi poreklo iz Severne Makedonije.
Roditelji su mu se razveli i ostao je da živi sam sa bakom, pa krenuo put maloletničke delikvencije, zbog čega je dobar deo detinjstva proveo u vaspitno-popravnim domovima.
Imao je mnoge planove, a jedan nije uspeo da ispuni. Naime, pevač je želeo da napiše knjigu o svom životu.
– U knjizi ću opisati taj period u popravnom domu. Već sada znam da će knjiga imati 101 stranu. Uveče kad legnem kroz glavu mi prolaze razne slike iz prošlosti. Često sanjam popravni dom. Za sve vreme mog boravka tamo, majka me nijednom nije posetila, dolazio je samo otac – ispričao je Džej jednom prilikom gostujući u emisiji “Balkanskom ulicom”.
FOTO: PRINTSCREEN/KURIR TV
Posebno ga je raznežilo to što mu se majka popela na binu kad je imao koncert 1991. godine.
– Jedan od najlepših trenutaka u životu mi je prvi veliki koncert na Tašmajdanu 1991. godine. Tada sam dobio najlepši aplauz u životu, a posebno sam se raznežio kada se moja majka popela na binu i poklonila mi buket – dodao je Ramadanovski.
U teškoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila tokom večeri na putu Požega – Arilje, u mestu Gorobilje poginuo je muškarac M.N. (29) iz Lučana.
– On je iz za sada nepoznatih razloga izgubio kontrolu nad vozilom marke “reno” i udario u pomoćni objekat jednog domaćinstva – kaže jedan od očevidaca za agenciju RINA.
Na lice mesta odmah po prijavi pristigli su pripadnici vatrogasno- spasilačkih jedinica koji su sekli vozilo kako bi izvukli M.N. On je nažalost podlegao povredama.
Tokom trajanja uvidjaja saobracaj na ovoj deonici bio je u prekidu.
Doček Srpske nove godine 1997. godine u Beogradu počeo je slavljem, a završen prebrojavanjem čaura i mrtvih!
Jutro tog 14. januara, pre 27 godina, nije moglo gore da počne za beogradsku policiju koja je imala pune ruke posla. Taj datum ostaće upamćen u istoriji glavnog nam grada po broju žrtava. Ne ponovilo se ikad!
Najkrvavije je bilo u kafiću koji se u to vreme zvao “Antika”, u tržnom centru na Vidikovcu. U malom prostoru je bila odabrana ekipa, desetak ljudi, među kojima i neki lokalni “žestoki momci”.
“Opustile” ih petarde
Cele noći odjekivale su detonacije petardi, ali se tih godina dosta pucalo i iz pravog oružja, pištolja i automatskih pušaka. Rafali u nebo nisu bili nešto neuobičajeno te su svi bili “opušteni”.
Posle čestitanja, grljenja i ljubljenja, slavlje u kafiću se nastavilo uz glasnu muziku. Tada je odjeknuo novi rafal, koji nije išao u nebo, nego kroz izlog kafića i to u goste koji su bezbrižno sedeli unutra. Krvavi pir, ispostaviće se, počeo je oko 3.15 časova…
Žrtve nisu imale šansu da pobegnu ili da se sklone, staklo i meci su leteli na sve strane. Iz automatske puške pogođeno je sedmoro ljudi, među njima i konobarica, koja je bila kolateralna šteta. Nju je metak ranio u nogu, pala je preko kvarcne peći, pa se i opekla.
Ali, tu nije bio kraj masakra. Kada su ljudi popadali, uz jauke, ubica je prišao, izvadio pištolj i pucao u neke od onih koji su ležali, “overio ih”! Stanari okolnih zgrada nisu ni primetili šta se dešava, a napadač ili više njih izgubili su se u mraku i netragom nestali.
Trojica momaka poginula su na mestu, dok ih je nekoliko bilo ranjeno. Tu se zatekao i jedan taksista koji je prevezao neke od upucanih. Još jedan mladić je ubrzo umro u Urgentnom centru. Jezivi bilans je na kraju bio – četvoro mrtvih, troje ranjenih!
Ubijeni su Srđan Jakšić (24), Miloš Stanković (24), Mile Stanić (19) i Aleksandar Matović (31). Ranjeni su Milan Pavlović, Marijana Mitrović i Sanja Vuković. Tri osobe su, pukom srećom, prošle bez povreda.
Sumnjalo se na Skoleta
Ubice ili ubica nikada nisu pronađeni. Kasnije se pričalo da se neko iz “vidikovačke ekipe” zamerio moćnim kriminalcima oko poslova sa kolima. Spekulisalo se i da je naručilac Zoran Uskoković Skole (37), koji je ubijen 27. aprila 2000. u vatrenom okršaju, takođe na Vidikovcu.
On je, navodno, životom platio to što su ga “zemunci” označili organizatorom ubistva Željka Ražnatovića Arkana, 15. januara 2000. u hotelu “Interkontinental”.
