Month: December 2023

“Ni milion reči hvala nije dovoljno da objasnimo koliko smo zahvalni Marku. Rečima ne može da se opiše koliko cenimo njegov trud, borbu, posvećeno vreme ovoj akciji koju je pokrenuo da pomogne našem Maksiću. Pre svega sto je rizikovao svoje zdravlje i svoj život da pomogne nekome, ovog puta našem detetu, koje je možda nekom bilo običan baner iz fondacije koji kruži društvenim mrežama”.

Ovim rečima počinje ispovest Jovana Milenković, majka teško obolelog dečaka Maksima Milenkovića (5) iz Niša koji jedini u Srbiji ima retko genetsko oboljenje, zbog koga je Marko Nikolić (36) iz Vranja, master profesor sporta i fizičkog vaspitanja i fitnes menadžer, pokrenuo humanitarni “Maraton za život”. On je za 28 dana pretrčao neverovatnih 1.420 kilometara kroz pustinju Maroka kako bi mu pomogao da sakupi novac za lečenje.

Od neophodnih 80.000 evra, tokom Markove akcije prikupljeno je 60.000 evra tako da preostaje još samo 20.000 evra kako bi Maksim dobio lek koji mu znači život!

– Maksim ima retko genetsko oboljene i jedini je u Srbiji sa tom bolešću a 25. po redu u svetu. On je u suštini rođen kao zdravo dete. Prvih mesec dana je jeo na flašicu ali su ubrzo počele sve funkcije da mu se oduzimaju zbog te mutacije gena. Počeo je da gubi akt gutanja, nakon pet godina počeo je da ima problem sa disanjem. Ta genetska mutacija je krenula da mu oduzima jednu po jednu životnu funkciju – priča Jovana.

Dečak više ne može samostalno da jede već se hrani preko perkutane endoskopske gastrostoma (PEG) a diše uz pomoć trahealne kanile. Šansa za njega ipak postoji u Nemačkoj.

Lek postoji u Nemačkoj

– Genetska terapija koju je istraživao jedan doktor u Berlinu bukvalno je pri kraju, ceo proces se završava za još otprilike dva meseca i onda bi Maksim mogao da je primi. To je genetsko oboljenje i kada se dobije genetska terapija za taj gen koji je pogođen, Maksim bi se oporavljao. Sigurno bi napredovao i ne bi bilo ovakvo stanje kakvo je sada – veli Jovana.

Lek u Nemačkoj košta oko 200.000 evra koje Maksimova porodica nikako nije uspela da sakupi. Dok se nije pojavio Marko.

Terapija košta 200.000 evra

– Ta terapija za Maksima košta 200.000 evra, mi smo sakupili 120.000 evra, ostalo je bilo još 80.000 evra i sve je stalo u jednom trenutku. Mučili smo se godinu dana, nismo mogli da sakupimo taj novac. Maksim je sakupio taj novac dok je bio na respiratoru, pošto je bio životno ugrožen. Posle toga kada je izašao iz bolnice sve je stalo. Već evo godinu i po dana tih 80.000 evra nismo mogli da sakupimo. Onda se pojavio Marko, izabrao je Maksima baš da njemu pomogne da sakupi taj novac. Mi smo mu na tome beskrajno zahvalni. Sada se taj cilj da Maksim dobije svoj lek ne čini tako nedostižnim jer je ostalo još 20.000 evra da se sakupi – kaže Jovana Milenković.

Zahvalnost celom timu

Maksimovi roditelji Jovana i Bojan, veliku zahvalnost iskazuju i članovima Markovog tima – Marku Peroviću i Dušanu Crnobrnji, dvojici biciklista koji su ga pratili sve dok zbog zdravstvenih tegoba uzrokovanih surovim uslovima nisu završili u bolnici pa su morali da odustanu.

– Brinuli smo se kako će sve da prođe, s obzirom na to da situacija u pustinji nije naivna. Marko nije odustao uprkos svim poteškoćama, iako je prošao sam kroz sve to na kraju. Hvala mu na svemu što je uradio kao i njegovim prijateljima. Da je više takvih ljudi ne bi ovoliko dece čekalo na lečenje u inostranstvu – kaže Jovana.

Pluća su slaba, svaka infekcija je rizik

Maksimu je od životnog značaja da što pre sakupi novac za lečenje jer ga svaka nova infekcija ozbiljno ugrožava.

– Maksim je zbog prirode bolesti sklon čestim infekcijama pluća. Jednu krizu je jedva prebrodio kada je bio na aparatu za disanje gde su mu lekari jedva davali šanse da će da preživi narednih 24 časa. Tada nam je rečeno da sledeću krizu neće podneti jer su mi pluća slaba. Maksima ne izlažemo kolektivu, jer je rizično za njega da se razboli te svaki dan terapeut dolazi kući da vežba sa njim kako bi očuvali njegovo stanje – priča Jovana.

Markova „pustinjska“ kolica na licitaciji!

Marko je 27. novembra krenuo u iz grada Dahla a 25.decembra je stigao u grad Marakeš u Maroku, čime je okončao svoju nesvakidašnju humanitarnu misiju tokom koje je za lečenje dečaka sakupljeno je više od 60.000 evra.

Kada je ostao bez svojih pratilaca na biciklima Marko je bio prinuđen da nastavi da trči sam, gurajući kolica koja je kupio da u njih stavi najnužnije stvari.

On će ta kolica 27. decembra staviti na licitaciju kako bi se sakupilo još novca za Maksimovo lečenje. Marko je pozvao sve da nastave da šalju poruke 61 na humanitarni broj 3800 za Maksima kako bi se iznos što pre sakupio.

Kurir.rs/Blic

Preneo: R.J.

Bahatosti pojedinih vozača u Beogradu nema kraja!

Gotovo svakodnevno svedoci smo, najblaže rečeno, “vratolomija” za volanom, kojima se ugrožavaju životi učesnika u saobraćaju.

Novi primer bahaćenja na beogradskim ulicama zabeležen je kamerom, a snimak objavljen na Instagram stranici “Serbia live Beograd”.

Ovog vozača “škode” očigledno je mnogo mrzelo da ulazi u gužvu na kolovozu, pa je kao “najpametniji” učesnik u saobraćaju, krenuo trotoarom.

Jeste vozio polako, očigledno trudeći se da ne zakači pešake, ali njegov bezobrazluk zaista nema granice.

Voditelj Ognjen Amidžić je u novom izdanju kultne emisije “Amidži šou” ugostio pevače Jasnu Milenković Jami, Nadu Topčagić, Katarinu Grujić, Uroša Živkovića, Peđu Medenicu i Đovanija Bajramovića.

Katarina je na samom početku emisije iznela da ima iznenađenje za publiku, te je otkrila koliko je bliska bila sa Amidžićem u poslednje vreme.

– Sledeće nedelje ćemo da izbacimo naš zajednički projekat – rekla je Katarina.

– Kaća i ja smo otpevali “Vino po vino” pre šest godina, sada smo otpevali nastavak. Hteo sam sada da otpevamo, ali je Kaća rekla: “Ne” – rekao je Ognjen.

– Zato što je sada retrogradni merkur. Ne verujem u horoskop, ali sam rekla da ću da mu prokosim – rekla je Katarina.

Kurir / Pink / Preneo: Lazar Stanušić

Anastasija Ražnatović nedavno je doputovala u Srbiju bez svog supruga Nemanje Gudelja, s kojim živi u Sevilji.

Pored toga što je u Beograd došla kako bi s najbližima proslavila porodičnu slavu Svetog Nikolu, ona je boravak u prestonici iskoristila i kako bi posetila plastičara i remontovala nekoliko stvari na svom licu.

Ćerka Svetlane Cece Ražnatović je u jednoj privatnoj klinici korigovala svoje usne i obrve na kompenzaciju, ali je i potamnila svoj ten, jer je smatrala da je bleda, pa joj se to nikako nije dopadalo.

– Anastasija je i ranije htela da poveća svoja usta i da popravi obrve, s kojima nikako nije bila zadovoljna. To nikako nije stigla jer je uvek dolazila na kratko. Pošto je sada zbog slave boravila duže u Beogradu nego obično, ona je vreme iskoristila da osveži i podmladi lice. Ovo je sve uradila na kompenzaciju, odnosno besplatno, a nakon intervencija je na svom Instagramu izreklamirala mesta koja je posetila, što je i bio deo dogovora – ispričao nam je izvor.

– Danas sam radila revolucionarni tretman za negu i prirodni volumen i podmlađivanje usana – napisala je Anastasija i dodala da već petu godinu odlazi na poseban tretman oblikovanja obrva, te da nijedan njen dolazak u Beograd ne prolazi bez posete kozmetičarki koja se brine za njene obrve.

Inače, pored toga što je osvežila i podmladila lice, Anastasija je i potamnela kožu, takođe posebnom tehnikom koja ne ostavlja fleke.

– Ja sam sebi uvek lepša kad imam malo tamniji ten – istakla je pevačica, kojoj je muzička karijera trenutno na “stendbaju”.

Podsetimo, izgled Anastasije Ražnatović nekada je bio potpuno drugačiji, a pevačica nikada nije krila kakve je korekcija imala na svom licu i telu. – Postoji jedna slika koja kruži internetom, kad sam imala 13 godina. U tom momentu imam skoro 80 kilograma, našminkana sam jezivo. Sad imam 60. Ne stidim se toga, ne krijem da sam tako izgledala. Imala sam i više kilograma i veći nos i manja usta.. Razumem kada se žena oseća nesigurno zbog nosa ili grudi i potpuno sam za to. Svi to rade, samo što svi lažu! Meni je nos odavde do Batajnice na toj slici koja kruži. Nisam bila zadovoljna svojim nosem i nos sam operisala samo jednom. Zapravo sam samo nos i operisala. Prosto sam želela i to sam uradila i to je to – priznala je pre nekoliko godina Anastasija u emisiji “Sceniranje” na Kurir televiziji.

Nakon nedavnog šokantnog događaja u jednoj zagrebačkoj školi, gde je profesor zbog tučnjave s učenikom dobio više kaznenih prijava, bio poslan u pritvor te dobio otkaz, društvene mreže preplavljene su ispovestima učitelja i profesora iz 2018. godine, kada se sličan incident dogodio u jednoj srednjoj školi.

U decembru te godine, u istoj školi, dogodio se incident koji je kulminirao fizičkim obračunom profesora s dvojicom 16-godišnjih učenika. Prema rečima profesora, učenici su ga gađali kredom, a on ih je zatim gurnuo. U verziji učenika tvrdilo se da ih je profesor udario u glavu jer su pričali na času i nisu želeli da napuste učionicu.

Nakon što je slučaj profesora Franje postao glavna medijska tema, profesori i učitelji krenuli su na Fejsbuku da dele svoja negativna iskustva s učenicima pod haštagom, odnosno oznakom, “I ja sam Franjo”. Ona je sada ponovo postala aktualna, a pod njom su se poslednjih dana našle i neke nove ispovesti.

‘Učenica iz maske za mobilni vadi žilet’

“2. razred osnovne škole, učenici sam likovni rad ocenila s ocenom 4. Sat vremena kasnije na izlazu iz škole dočekuju me njeni roditelji. Unose mi se u lice, govore ti. Viču da sam ku***, kr****, da ću dobiti otkaz, da će mi ovo biti zadnji posao, da će mi lično Milan Bandić uručiti otkaz”, napisala je jedna nastavnica.“

7. razred OŠ. Dežurna sam tokom velikog odmora u dvorištu škole. Prilazi mi sedmaš s registarskim tablicama u ruci, koje je skinuo s nekog automobila parkiranog kraj škole, udara me istima po glavi uz pitanje: ‘Kako ste nastavnice?’ Umrla sam od straha. Srećom, priskočio je jedan roditelj koji me je zaštitio. Prijavljujem direktoru i stručnoj službi. Nije se ništa preduzelo je već imao dosije u policiji i svi ga se boje”, napisala je još jedna nastavnica.“

7. razred OŠ. Učenica iz maske za mobilni vadi žilet i govori da će da prereže vene. Prijavljujem stručnoj službi koja mi govori da sam se sigurno zbunila jer sam na zameni. Nakon dva dana pozivaju me u kancelariju stručne službe gde majka učenice ispred svoje kćerke, pedagoga i psihologa viče i preti da više nigde neću da radim, da sam sve izmislila i da li uopšte znam čije je ona dete? I psiholog i pedagog ćute za vreme te torture”, stoji u jednoj od poruka.

‘Učenik naručuje porukom pištolj’

“1. razred srednje škole. Učenik naručuje porukom pištolj kako bi ubio mene i profesorku hrvatskog jezika jer smo se navodno dogovorile da mu zaključimo jedinice. O tome me pozivom obaveštava pedagog koja je za isto saznala od učenica koje sede u klupi iza navedenog učenika. Pozvan je odmah i otac koji na kraju preti trudnoj psihološkinji i meni jer njegovo eto dete nije takvo, premda je upoznat s porukama”, napisala je jedna nastavnica.

“Učenik mi je tokom produženog boravka rekao da će skočiti kroz prozor kako bih ja život provela u zatvoru i otplaćujući njemu odštetu.

U produženom boravku učenik me vređa igovori mo ko sam ja da njemu govorim što će da radi. Povišenim tonom obraća mi se i govori kao ću videti što će me snaći budem li nešto rekla”, jedna je od poruka.

Kurir.rs/dnevno.hr

U mestu Krućevići, na području između Čapljine i Čitluka, sinoć je iz reke Neretve izvučeno telo 43-godišnjeg D.J. iz Šurmanaca, potvrđeno je iz MUP-a Hercegovačko-neretvanskog kantona.

Kako navode, nesrećni muškarac je “škodom” sleteo u reku, a kako se nije javljao na telefon, njegova porodica je prijavila nestanak.

“Nakon prijave o nestanku alarmirani su pripadnici Hercegovačke službe spašavanja (HGSS) iz Čapljine, a nedugo potom meštani Krućevića su u blizini vodovodne stanice u koritu rijeke Neretve uočili vozilo o čemu je odmah obaviještena policija u Čitluku” navodi izvor, prenosi Avaz.

Kako su naveli iz HGSS-a Čapljina, oni su zajedno s kolegama iz Interventne spasilačke službe (ISS) Mostar u potopljenom vozilu uočili telo.

– Nakon toga se pristupilo izvlačenju tijela i vozila čime je završena potraga – objavili su iz HGSS-a.

Dežurni lekar ekipe Hitne pomoći na konstatvao je smrt. Policijskom istragom biće utvrđeni svi detalji ove nesreće.

Kurir.rs/Avaz

Pobednica “Zadruge 2” Luna Đogani pokazala je neodoljive fotografije sa ćerkom Mijom, koju je dobila u braku sa nekadašnjim rijaliti učesnikom Markom Miljkovićem.

Njih dve su šetale srpskom prestonicom, pa su bile očarane dekoracijom u Beogradu na vodi, te su poželele da se tu fotografišu.

Mala Mia nosila je Luninu torbu, a sve vreme su se grlile, te su ljudi na društvenim mrežama ostali ganuti.

Igor tvrdi da ga je oduvek zanimala muzika iz drugog ugla, a ne samo pevanja, što je kasnije i ostvario.

Iako iza sebe ima veliki broj hitova Igor X otkrio je zbog čega je promenio svoj poziv.

Igor je istakako kako je teško opstati na vrhu i da se on u jednom trenutku koristio svim sredstvima kako bi u tome uspeo dok nije shvati šta zaista želi da radi.

– Tada su rijaliti programi bili durgačiji, prvi out kada sam ušao ispao sam posle pet dana bukvalno sam ispao žrtveno jagnje i ništa tad nisam napravio. Posle par godina uđem u drugi rijaliti, izbacio sam pesmu koja je bila skup projekat. Ja sam ušao u rijaliti jer se tad pevalo tamo, meni kao radnom pevaču donelo mi je posla, ali nisam otišao u nebesa – ispričao je Igor čiji trud nije bio dovoljno zapažen.

– Imao sam posle prelepu baladu posle, spotić na Maldivima, to niko nije video i tu sam polako shvatio da treba nešto da promenim – iskren je muzičar.

Igor tvrdi da ga je oduvek zanimala muzika iz drugog ugla, a ne samo pevanja, što je kasnije i ostvario.

Kurir / Espreso / Grandonline / Preneo: Lazar Stanušić

Dvomesečna beba umrla je nakon što je osoblje bolnice isključilo četiri različita alarma na njenoj mašini za praćenje rada vitalnih organa, otkriveno je u istrazi.

Luela Šeridan, koja je rođena sa srčanim oboljenjem, kolabirala je na odeljenju bolnice Rojal Bolton u Farnvortu, nakon što su mašine utišane a potom isključene. Beba je, nažalost, preminula 24. aprila prošle godine, svega dva meseca nakon rođenja, piše “Miror”.

Majka devojčice Kejsi rekla je na saslušanju na sudu u Boltonu da joj je medicinska sestra uveče 23. aprila rekla da “mora da joj je dosta ovog pištanja” mašine, iako se navikla na te zvukove tokom boravka u Dečjoj bolnici Alder Hej u Liverpulu, gde je beba prethodno operisana i puštena kući sa dobrom prognozom. Kako je preneo “Mančester ivning njuz”, očekivalo se da će voditi “relativno normalan život” uprkos zdravstvenom stanju.

Ali, njen otac Grenvil je u to vreme testiran pozitivno na kovid i Luela je prevezena u bolnicu Rojal Bolton. Majka je rekla da se sestra tada požalila na buku.

Mrtvozornik Džon Polard je u svojoj odluci od 21. decembra naveo da je utvrđeno da su u tom trenutku “alarm ili alarmi na monitoru bili isključeni”. Nakon promene smene u 7.00 ujutro na odeljenju, majka je kontaktirala oca koji je rekao da Luela “ne izgleda dobro”. Pozvana je medicinska sestra koja je uputila “hitan poziv” lekarima da dođu da reanimiraju bebu. Polard je istakao da je značajno što nijedan lekar nije upitao da li je beba bila u kontaktu sa nekim ko je oboleo od kovida.

Dr Samir Misra rekao je istrazi da, uprkos pogoršanju stanja, niko nije razmatrao lečenje bebe od kovida. Sestra Kirsten Noris je rekla kolegi da može da pauzira radi obroka dva sata u noćnoj smeni i “više puta je utišala alarm” na Luelinom monitoru, a potom ga isključila, otkrio je mrtvozornik.

Svi alarmi su verovatno bili isključeni te noći, zaključio je mrtvozornik. Kad je druga sestra preuzela brigu nad bebom, primetila je da su alarmi bili “utišani” tokom noći. Nju je pozvala majka kad je beba kolabirala.

– Razumno je zaključiti da alarmi nisu bili utišani na monitoru oni bi upozorili osoblje na kolaps i radili bi na njoj neko vreme i njen život bi bio produžen, iako možda na veoma kratak period – rekao je Plard, dodajući da je gašenje alarma bio “veliki” propust.

On je zaključio da je Luela umrla od prirodnih uzroka, čemu je “doprinelo zanemarivanje”. Primarni uzrok smrti bebe bila je infekcija kovidom.

Srbija Danas

Milan Čujić i Ištvan Fendrik su dobili po deset godina maloletničkog zatvora. Kazna maloletničkog zatvora najpre im je umanjena za po 18 meseci po osnovu amnestije, pa su oni na slobodu, umesto 19. oktobra 2007, trebalo da budu pušteni 19. aprila 2006. godine.

Duška Jovanović, rođena sestra Dušana Jovanovića (14), dečaka romske nacionalnosti, kojeg su pre 26 godina zverski do smrti tukli Skinsi Milan Čujić (17) i Ištvan Fendrik (27), posle skoro 3 decenije od ubistva mlađeg brata, odlučila je da ispriča sve o kobnoj noći, onome što se dešavalo posle i pitanjima koja su i dalje nadvijena nad ovom tragedijom.

– Bila je subota, obično subotom je Dule bio u Mirijevu, kod deke, baba nije bila živa, preminula je 3 meseca pre Dušanovog ubistva. On je tog dana radio baš sve što je najviše voleo. Pecao je, igrao fudbal, bio mu je lep dan. Mama je došla sa posla i rekla Duletu da moraju da krenu kući na Slaviju. Njemu se nije išlo, kao da je osećao nešto… Tata je tada radio treću smenu, a kapiju su zaključavali i ne bi mogao da uđe da oni nisu otišli kući. Tada se ujaku i dedi posle 5, 6 godina javio stric koji je radio u Danskoj, pa je mama Duletu rekla da idu kući, taman tatu da obraduju, da mu kažu da se javio stric. Naš tata je inače radio treću smenu u Gradskoj čistoći, a preko dana je zidao. Te večeri, tati se javio i jedan čovek koji je trebalo da mu plati to što je za njega radio, rekao je da nema pare da mu da, ali da može da mu da prase. To je Duleta sve obradovalo, jer je mnogo voleo meso i pristao je da se vrati te večeri kući na Slaviju. Ja sam tada živela u Mirijevu blizu ujke i dede, bila sam trudna.

Pre nego što su se vratili na Slaviju otišao je do radnje. Kupio je kobasice. Stavio je u hleb i dao je meni da jedem. Ja nisam mogla, a on mi je rekao: “ako nećeš ti, hoće beba”. Nasmešila sam mu se i uzela da jedem. Iščekivao je bebu, radovao se. Ta beba se rodila 2 nedelje posle njegovog ubistva. Zove se Dušan i voli kobasice. Isto kao on.

Ujak ih je odbacio do stanice. Dva Dušanova druga su tada prošla i pitala ga jel će doći i sutra. Rekao je da neće, da hoće da ostane kući da se odmori, jer je nedelja, a u ponedeljak mora u školu. Išao je u “Ribnikar”. Ušli su u prevoz, Duletu se i dalje nije išlo kući. Sišli su kod Pravnog fakulteta.

Mama je 6 dana u nedelji čistila zlatarsku i pečatorezačku radnju u centru Beograda. Bilo je važno da budu čiste do ponedeljka. Dule je pitao mamu da idu da čiste, ali nisu svratili u radnju. Otišli su kući. Tako je bilo suđeno…

Inače, majka i otac su mnogo radili, po 2 posla, cele nedelje, da bi nama priuštili normalan život.

Tata je kobne noći sedeo kod kuće i pio kafu, spremao se za posao. Obradovao se zbog strica iz Danske, a Dule zbog praseta. Tražio je tati pare da ode da uzme koka-kolu 2 litre, jer je mnogo voleo da jede čips, pije sok i gleda kečere. To je želeo i te večeri da radi. Tata mu je dao pare, a Dule mu je rekao: “pričaćemo kad se vratim, 1. novembra su zadušnice, pa da idemo na groblje”. I otišao je. U dvorištu je bio jedan šaht i kada god bi neko ulazio i izlazio, morao je da zgazi na njega, to bi se čulo i tako bismo znali da li neko ide, dolazi, odlazi. Čulo smo šaht kada je Dule izašao, ali ne i da se vratio…

Tada je tatu i mamu počela da hvata panika. Mama je rekla: “samo da nije otišao do Klasa”, jer tamo su se skupljali Skinsi 90-ih, tamo su kupovali pivo. Tata je rekao da ide da vidi gde je.

U Beogradskoj ulici je bila mrtva tišina…

Otac je gledao gore, ali ga nije video, kada je spustio pogled, ugledao je Dušana kako nepomično leži. Mislio je da je pao. Prišao mu je, video da su mu otvorene oči. Jedna ruka je bila ispružena, druga na stomaku. Tražio mu je puls, ali ga nije bilo.

U bunilu i panici je utrčao u zgradu kod komšinice, vikao da nešto nije u redu sa Duletom. Ona mu je rekla: “čekaj Aco, gde majka, gde je Milica?”. Onda je izašla i majka. Našla je sina mrtvog.

Vrištala je, vikala je: “Dule sine ustani, Dule sine, prehladiće ti se stomak”. I onesvestila se.

Tada su došli lekari, policija, cela ulica je bila zatvorena. Sve je bilo kao na nekom filmu, a ne stvarnosti.

Telefon u Mirijevu zazvonio je u 2 sata iza ponoći. Zvali su dedu i ujku da dođu. Ja sam spavala, a bivši svekar i svekrva su mi rekli da idu da prošetaju, što je meni bilo čudno, ali ni slutila nisam da se to dogodilo. Onako trudna sam nastavila da spavam. Bila sam u 9. mesecu trudnoće. Oko 5 ujutru došli su mama, tata, ujna, već su počeli ljudi da se skupljaju. Ja sam istrčala bosa, u spavaćici na ulicu, prema dedinoj kući, nadala sam se da to nije istina, da ću da se probudim.

U kući je bilo sve više ljudi, ja sam opet mislila da ako zaspim, da ću da se probudim i da će sve biti isto.

U ponedeljak smo otišli na Slaviju, svi su bili tamo. Došlo je i vreme za sahranu, ali su mene sklonili veče pre, jer su se plašili za bebu.

Nisu mi dali da ga vidim. Htela sam da ga vidim pre nego što ga supuste u zemlju. Nisu mi dali, jer su mi rekli da treba da ga pamtim onakvog kakav je bio. Rađena mu je obdukcija, bio je ošišan i nije to bio “taj Dule”.

Majka nije bila pri sebi od te večeri. I tako je i ostalo sve dok nije uspela sebi da oduzme život.

Kada su izneli beli sanduk pored rupe ja sam se onesvetila, nisam videla kada su ga spuštali u zemlju. Tog trenutka je veći deo mene pokopan sa njim u tu raku. Htela sam da se bacim u rupu.

I mene i majku su odvezli u ambulantu.

Toliko ljudi je bilo. Autobusi su dolazili sa svih strana. Taksisti su besplatno vozili do Lešća, tek tada sam zapravo počela da shvatam sve. Tada su počeli i protesti zbog ubistva mog brata na ulicama Beograda”.

– Moj život nikad naravno ne može da bude isti kao pre ubistva mog brata, smrti oca, majke. Ja imam porodicu, Dušan se spominje non-stop, upoređujemo decu non-stop, pričamo kako je Dule iščekivao mog sina… On je tada, iako je imao samo 14 godina, kupio pelene, benkice, dao pare za krevetac, posteljinu. Taj krevetac i posteljinu je posle koristila mlađa sestra Kristina, ostala je i mušema. To je i dan danas tu, to nam je ostalo od njega, kao poklon.

Moj sin Dušan zbog toga se bori da promeni odnos prema Romima od svoje 13. godine. Angažuje se u Švedskoj, napravio je izložbu, ušao u EU parlament, predstavlja Rome, sve to što se desilo je njemu dalo snagu i volju da predstavi Rome koji su nešto uradili u svom životu.

Recimo, Šveđani ovde, kažu Romi žive u kamp kućicama. Jedna žena je mom bratu jednom počela da nabraja kakvi su Romi, a on je podsetio na to kakvi su oni bili pre 100 godina, kako nisu umeli da se ponašaju i da ne možemo suditi na osnovu prošlosti, da ne sme biti predrasuda, da nema veze koje je nacije čovek. Čovek je čovek. Žena je samo ućutala.

Moj sin danas radi za švedsku televiziju, radio. I kad god mu se pruži prilika on promoviše život Roma. Napisao je knjigu, hoće da pokaže svetu kakvi smo kao narod stvarno.

U Srbiji je mnogo gore. Deca kad vide drugu decu, ako nisu očešljana, a to je bilo još u moje vreme, onda ih ismevaju, onda oni ni neće da idu više u školu. Pa meni je tada učiteljica pričala, ‘ajde ti ćeš da se udaš, a ja bila vrlo dobar učenik. Sestru od strica su nam ismevali, mobingovali je, jer nije imala da se obuče kao oni i obuje, prestala je da se školuje i posle Romi nepismeni.

Moj otac je ostao bez majke kada je imao 2 godine, pa mu je umrla i sestra, pa otac kada je imao 7 godina. Hteo je da ide u školu, ali je išao sav pocepan. Sa 8 godina je išao da čisti da bi kupio sebi svesku i olovku. Bilo ih je troje, otac njegov je imao 3 dece, nije mogao sam sve da postigne. Bilo je mnogo teško.

Moj otac i majka su tada odlučili da će da imaju dvoje, jer za toliko mogu da rade. Eto, majka je čistila, prodavala bižuteriju na Slaviji, a za to vreme Dušan i ja smo se tu igrali, čitali knjige… zato je počela inicijativa da taj park dobije ime po mom bratu. Mi smo tu bili non stop. Tu smo provodili detinjstvo.

U tom istom parku sam slušala kako majke govore deci, “budi dobar, ako ne budeš, ukrašće te Cigani”. Tako uče decu, a kada bi se park zvao po mom bratu, onda kada bi deca pitala ko je to, majke ne bi tako pričale, nego drugačije.

Ploča je postavljena u Beogradskoj ulici, a u Mirijevu se igra turnir sećanja.

Ne damo se zaboravi, jer to treba da bude svakodnevna opomena.

Milan Čujić i Ištvan Fendrik su dobili po deset godina maloletničkog zatvora. Kazna maloletničkog zatvora najpre im je umanjena za po 18 meseci po osnovu amnestije, pa su oni na slobodu, umesto 19. oktobra 2007, trebalo da budu pušteni 19. aprila 2006. godine.

Posebnim rešenjem Okružnog suda u Beogradu kazna im je dodatno umanjena, pa je Fendrik uslovno pušten na slobodu 1. aprila 2004, dok je Ćujić uslovno oslobođen 30. aprila 2004. godine.