Osumnjičeni za ubistvo oca često je bio u zatvoru zbog nasilja, otkrivaju komšije ove porodice.
Komšije Slavoljuba Ilića (58) iz Vlasotinca kojeg je sinoć na smrt pretukao njegov sin Predrag (39), listom tvrde da je nesrećni čovek dugo godina zlostavljan te da je njegovo ubistvo bilo pitanje dana.
Do stravičnog nasilja u porodici došlo je u porodičnoj kući u Ulici Crni Marko u Vlasotincu gde su otac i sin živeli sami. Kako kažz, Slavoljub ova supruga se od nasilnog sina sklonila u starački dom pa su njih dvojica u kući ostali sami.
– Slavoljub je bio veliki gospodin, vrhunski muzičar ali je imao muku sa sinom. Predrag je imao tumor na mozgu pa je cela mahala skupljala novac za njegovu operaciju. Kad je operisan počeo je da maltretira roditelje. Oca je tukao non stop, stalno su mu bile modre oči od batina a sad ga je dokrajičio – jame Biljana Ilić, komšinica ove porodice.
Dodaje da je Predrag često bio u zatvoru zbog nasilja.
– Svakog je vređao, ne samo oca i majku, odbacivao je ženama kako je on veliki švaler. To može da vam potvrdi cela mahala, zlo jedno od čoveka. Roditelji su se borili za njega ali je majka morala da pobegne iz kuće. Da je ona bila tu, verujem da bi i nju ubio – zaključila je Biljana.
Popularna pevačica Aleksandra Bursać koja se proslavila još takmičenjem u “Zvezdama Granda” ne krije od svoje publike da su joj lekari dijagnostikovali ozbiljan metabolički poremećaj, takozvanu insulinsku rezistenciju sa kojom se danas bori sve više ljudi.
Reč je o porastu nivoa insulina u krvi jer ćelije postaju otporne na njegovo dejstvo, pa insulin nije u stanju da obavlja svoju primarnu funkciju u organizmu, a to je regulacija nivoa glukoze u krvi. Ove ozbiljne bolesti mnogi godinama nisu ni svesni jer neke od simptome – povećana težina, visok pritisak, povećane masnoće u krvi, depresija, ima gotovo svaka osoba.
Bolest Aleksandre Bursać je naterala da promeni način života
Aleksandra je bolest zaradila verovatno zbog neredovne ishrane, brze hrane, malo sna, a velikih napora, ukratko zbog načina života koji nameće njen posao. Bolest Aleksandre Bursać deli mnogo mladih osoba, sve više devojaka, ali estradnih zvezda danas ima isti problem, pa je pevačica preko društvenih mreža potražila pomoć svih koji se bore sa insulinskom rezistencijom.
– “Devojke koje se bore sa insulinskom rezistencijom, javite mi se, pišite mi savete, koji endokrinolog vam je pomogao, lekovi, ishrana, ma sve… Podeliću i ja sa vama svoje iskustvo” – rekla je pevačica, a uskoro su počeli da pristižu i saveti.
Aleksandara priznaje da joj je hitno potrebna pomoć budući da se u poslednje vreme njeno stanje pogrošalo i da se nekontrolisano goji i loše oseća.
Ata images
Aleksandra uprkos bolesti izgleda prelepo
Ova bolest od Aleksandre zahteva da strogo vodi računa o ishrani, a veoma su važni i fizička aktivnost i izbegavanje stresa. Ona je toga i sama svesna i u poslednje vreme i te brine o sebi i zdravlju. Jedino se na sceni i pred svojom publikom koja je obožava, ne štedi i daje sve od sebe. Sa druge strane u ljubavnim odnosima postala je oprezna otkako je pre par godina partner sa kojim je živela prevario sa poznatom starletom. “Jako sam emotivna. Taj period mi je bio težak, ali nekako sam to prevazišla. Jako sam se razočarala i, valjda, od svog tog šoka u datom momentu sve me je prošlo. Ne mogu da kažem da ga nisam ni volela, ali zaista me je to prošlo jako brzo. Kao da sam utrnula”, priznala je tada Aleksandra.
Popularna pevačica uvek je bila smerna i pristojna, ne prate je skandali, ali njene fanove veoma je rastužila teška porodična priča iz koje je Aleksandra uspela da izađe kao jaka i uspešna devojka.
– “Sećam se kad su mami javili da je tata ranjen na ratištu, iako sam imala samo dve i po godine. Mamu je to baš potreslo… Tako mala, bila sam mami najveća podrška i najviše sam je tešila, jer su svi njeni sa Kosova i Metohije i nisu odmah bili sa nama, ali je kasnije došla baka. U Beogradu je živela tatina familija. Uz nas je bio i moj pokojni stric Milorad, koji mi je mnogo pomagao” – ispričala je jednom Aleksandra kojoj je majka celog života bila kao dobra vila.
Ata images
Mama ju je usmerila na muziku i sa tri i po godine upisala u dečiji hor Kolibri, a uskoro je stigla i sestrica.
– “Nakon što se majka preudala, dobila sam najveći i najbolji poklon na svetu, a to je moja sestra Milica, koja je mlađa od mene četiri godine. Nažalost, njen otac je preminuo, ali o tome ne bih da pričam jer je za sestru to teška tema. Posle nekoliko godina mama je upoznala Vladu, venčali su se i evo zajedno su već 25 godina. Ne volim da ga zovem očuhom, jer mi zvuči grubo. On nije Miličin i moj očuh, već naš roditelj. Vlada nas je odgajao” – priznala je Aleksandra koje će posle svih životnih izazova sigurno pobediti o ovaj zdravstveni problem, koji mnogi već smatraju bolešću 21. veka.
U subotu umeren i jak, povremeno i olujni severozapadni , a u brdsko-planinskim predelima padaće sneg.
Republički hidrometeorološki zavod (RHMZ) saopštio je da će i u popodnevnim satima biti oblačno, mestimično sa kišom, a na Kopaoniku sa snegom, uz skretanje vetra na severozapadni pravac.
Krajem dana i tokom noći severozapadni vetar ponegde će imati olujne udare, temperatura će biti u osetnom padu, kiša će preći u sneg i u brdsko-planinskim predelima zapadne, jugozapadne, južne i istočne Srbije, ali i ponegde u centralnim predelima zemlјe.
Za vikend zahlađenje
U subotu umeren i jak, povremeno i olujni severozapadni , a u brdsko-planinskim predelima padaće sneg.
Jak severozapadni vetar će povremeno imati i olujne udare.
Mestimično se očekuje slaba kiša, dok će slab sneg padati u brdsko-planinskim predelima, kao i ponegde u nižim predelima južne i jugoistočne Srbije.
Više padavina biće ujutru i pre podne u Braničevskom okrugu, istočnoj i jugoistočnoj Srbiji.
Foto: Printscreen/RHMZ
Na planinama istočne i jugoistočne Srbije očekuje se od 10 do 20 cm snega, a usled olujnog vetra na planinama se takođe očekuje i stvaranje snežnih nanosa.
Krajem dana i tokom noći padavine će prestati, a vetar oslabiti.
U nedelјu i ponedelјak ujutru slab prizemni mraz, u nedelјu tokom dana hladno, a početkom sledeće cedmice dnevna temperatura ponovo u porastu.
Miroslav Ilić, legenda narodne muzike poslednjih nekoliko godina našao se na udaru medija zbog toga što ga je bivša ljubavnica Mirjana Antonović tužila za priznavanje očinstva nad njenim sinom Devinom. Iako je njihova ljubav, kako ona kaže, nekada cvetala, te je očekivala razvod Miroslava Ilića od supruge Gordane, to se ipak nikada nije desilo. A, pevač je sada, posle četrdeset godina od afere sa Antonovićkom, progovorio da li je zaista planirao da zbog nje ostavi suprugu.
– Razvod nikada nije bio na dnevnom redu. Ja sam Gordani kad smo se vratili iz Skoplja, to je bila 71. godina, rekao: “Gordana, ja se samo jednom ženim, nema tajni u kući i nema tajnih fondova u kući“ – rekao je pevač kroz smeh u emisiji “Male stvari”, na televiziji Hajp, što jasno pokazuje da u njegovom životu nikada nije postojao neko zbog koga je planirao da ostavi suprugu.
Legendarni pevač je i te kako svestan da je Gordana podnela mnogo toga kako bi njihov brak opstao, te da je pravila brojne kompromise.
-Najveći kompromis je odsustvovanje, biti van kuće, ispratiti nekog čoveka iz kuće koji u jednom trenutku doživljava enormnu popularnost, okružen je svim i svačim, pa i privlačnim ženama – priznao je Miroslav.
Foto: Instagram
Pevač je otkrio i da je upravo Gordana kriva što je postao pevač, jer ga je ona nagovorila da se prijavi za audiciju.
Grčka i dalje pamti zločin iz septembra 1999. godine, kada je otac u reci udavio trojicu svojih sinova, terajući ćerku da gleda.
Jorgos Metaksakis želeo je da se osveti supruzi Argiro nakon razvoda, te je troje od njihovo četvoro maloletne dece bacio u reku Almiros na Kritu. Ćerku, koja je bila najstarije dete, ostavio je živu da bi gledala užas i slušala zapomaganje svoje braće.
Kobnog dana decu je izveo iz kuće gde su živeli sa majkom i rekao da ih vodi u šetnju. Konstantina, koju odmila zovu Tanja, tada je imala 12 godina, Janis 10, Nikos četiri, a njihov najmlađi brat svega dve godine. Deca su ušla u kola srećna što će se igrati sa ocem.
Kada su došli do reke, dečaci su istrčali da se igraju kraj obale, a Jorgos je uhvatio ćerku i vezao je pertlama, jer je znao da će pokušati da ih spasi. Dečacima je tada iznenada prišao i bacio ih u reku i gledao kako se dave.
Potom se vratio do kola, a na Konstantinine suze i pitanje gde su joj braća odgovorio je da ih je otrovao.
Jorgos je tada seo u automobil i otišao daleko od reke. Ćerku je ostavio vezanu u vozilu, a on je pobegao u nepoznatom pravcu. Konstantina se u nekom trenutku oslobodila i otrčala je u policijsku stanicu i ispričala šta se dogodilo.
Kada su našli Jorgosa on je uporno tvrdio da nije ubio decu.
“Stariji sinovi su upali u reci i u panici da ih spasim slučajno sam gurnuo najmlađeg sina u vodu”, pričao je Jorgos.
Tokom pretresa, policija je u njegovim kolima pronašla dnevnik u kojem je, između ostalog napisao: “Volim svoju decu, a ti mi ih uzimaš. Lud sam jer ne viđam dečake. Na kraju ću poverovati da oni nisu moja deca. Jedino za koje sam siguran je moja Tanja. Kad umrem, sahrani me pored dece”.
Dok je Jorgos insistirao na nevinosti, u izveštaju mrtvozornika se navodi da su deca gurnuta u vodu dok su još bila živa, te da su se udavila u brzacima. Beživotno telo desetogodišnjeg Janisa imalo je povrede jer je pokušavao da se se odupre očevim rukama, u trenutku kada ga je nasilno bacao u reku.
Jorgosa je upravo njegov dnevnik oterao na robiju. Pretnje životima svoje dece, koje je sprovodio, kao i česte svađe sa bivšom suprugom, sve je beležio u dnevniku. Zaslepljen besom jer se Argiro razvela od njega, ubio je decu da bi se osvetio.
Jorgos je uhapšen dan nakon ubistva i osuđen je na tri doživotne robije, a 2018. godine pušten je na slobodu zbog dobrog vladanja uz uslov da ne prilazi Argiro i njihovoj ćerki. Navodno do danas nije kročio na Krit i niko ne zna gde se nalazi.
Argiro, koja je jedva preživela smrt sinova, nastavila je da se bori zbog ćerke, koja se u međuvremenu udala i dobila svoju decu.
“Svako nosi svoj krst. Dan nakon tragedije bio je odlučujući za mene. Ukoliko u tim prvim danima zdrav razum prevlada emocije, uradili ste sve… Kada sam izašla iz kancelarije komandira, koji mi je upravo tada saopštio da su tri od četiri dela mog srca mrtva, prvo sam pomislila na taj jedan deo koji mi je ostao”, rekla je svojevremeno Argiro.
Ona kaže da se tada zaklela da mora da ostane da živi zbog ćerke.
“Dugovala sam to sebi, ali pre svega svojoj deci. Oni su morali da nastave da žive kroz nas”, rekla je Argiro.
Narednog dana njeni sinovi su poslednji put “ušli” u kuću i deca su još kratko bili zajedno pod istim krovom. Nakon toga su tri kovčega izneta iz kuće.
“Gledala sam ćerku kako izlazi iz te kuće slomljenog srca, puna gorčine i bola, dok smo se pitale “zašto?”… Jednom je, izlazeći iz kuće, rekla: ‘Hoću da nastavim da živim’. Nije se osvrnula, gledala je napred. Ona je bila moja vodilja, da se trgnem, da počnem i ja da gledam napred. Ne mogu da oprostim, ja sam samo običan čovek, a oprostiti nekom ko ti je uzeo i ubio snove je božansko… Ja sam samo čovek”, rekla je Argiro.
Grupa roditelja polumaturanata OŠ “9. maj” u Sutivanu kod Bijelog Polja od danas neće slati svoju decu na nastavu jer strahuju za njihovu bezbednost nakon što su, kako tvrde, saznali da jedan trinaestogodišnji učenik preti da će ubiti 30 osnovaca sa spiska koji je napravio.
Nakon sastanka sa direktorkom škole Milijanom Bošković i razrednim starešinom Draganom Maškovićem, oni su pozvali nadležne institucije da reaguju jer ova ustanova, kako tvrde, više nije sigurna za boravak njihove dece. Iz policije su kazali da su juče obavili sve potrebne radnje i saslušali više osoba i da i dalje rade na rasvetljavanju ovog slučaja, piše Dan.
Član Školskog odbora Vladan Lalević zatražio je da se škola zatvori do daljnjeg i poručio da deca neće ići na nastavu dok se sve podrobno ne ispita.
– Mi više nismo sigurni šta se može desiti. Treba da se deluje preventivno i neka nadležne državne institucije, od policije, preko Centra za socijalni rad, do psihologa i psihijatra, sve podrobno ispitaju – kazao je Lalević.
Roditelji su kazali da im je direktorka Bošković saopštila da je razgovarala sa učenikom i njegovim roditeljima. Dečak joj je, kako piše Dan, rekao da su to sve neistine i izmišljotine.
Direktorka OŠ “9. maj” Milijana Bošković je o ovom slučaju odmah obavestila Odeljenje bezbednosti, a inspektori su juče dolazili u školu. On je rekla da je juče razgovarala sa dvadesetak đaka i da su joj svi kazali da su čuli da postoji sporni spisak, ali da ga nisu videli.
– Jedan od njih se prisetio da je ovaj učenik nedugo nakon tragičnog događaja u Beogradu mahao nekakvim papirom i govorio “imam i ja vas ovde na spisku” – preneli su Danu roditelji deo razgovora sa direktorkom.
Kosta se sve više prikazuje u ulozi histeričnog deteta, a ne hladnokrvnog ubice kako se inicijalno izjasnio, svakodnevno menja ponašanje, verovatno pokušavajući da izludi stručnjake koji rade sa njim.
Dečak-ubica, Kosta Kecmanović, počinio je krvavi pir 3. maja u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru kada je ubio devetoro učenika i radnika obezbeđenja ove vaspitno-obrazovne ustanove.
Kosta se nalazi na Klinici za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu od trenutka kada je kobnog 3. maja povukao obarač i uperio pištolj u svoje drugove, kao i čuvara škole Dragana Vlahovića, a kako saznajemo, dečak-ubica smešten je u posebno odeljenje i svakodnevno ima nove prohteve.
Stručnjaci pomno prate svaki korak dečaka, uočavaju svaku promenu ponašanja, počev od momenata gde je sam Kosta smatrao da nema više razloga da boravi u bolnici, do trenutaka gde ne pokazuje ni trunku interesovanja zašto je uopšte smešten tu, verovatno uviđa da boravak tu neće kratko trajati.
U toku je veštačenje njegovog zdravstvenog stanja i ličnosti, a masovni ubica svakodnevno maltretira zaposlene nepodnošljivim idejama.
Hteo da gleda majku kako pati!
Brojni veštaci iz oblasti psihijatrije i psihologije mukotrpno rade sa dečakom, pokušavajući da shvate motiv ovakvog jezivog napada kada je Kosta zavio u crno mnoge porodice. Prema nezvaničnim izjavama izvora bliskim istrazi, Kosta je planirao masakr kako bi naterao svoju majku, Miljanu Kecmanović, da pati.
Dodatni šok usledio je kada je dečak izrazio žaljenje što ne može lično videti majku kako pati, otkrivši da je jedini razlog za svoje zločine bio da natera majku na patnju.
Na samom početku njegovog boravka, masnovni ubica sa Vračara, nijednog momenta nije pitao za roditelje, pokazivao je samo znake ravnodušnosti, a ni trunke pokajanja za počinjena zlodela.
Masovnom ubici dosadno na Klinici
Nikome nije bilo jasno kako je moguće da Kosta ne pokazuje interesovanje za spoljni svet, iako je izlovan od trenutka hapšenja i smeštanja na Kliniku. Dečak se jedino žalio na dosadu, tražio je kompjuter i igrice kako bi prekratio vreme.
Jedini momenat kada je pokazao dozu empatije, jeste taj kada je pitao za mlađu sestru, lekari su tada ostali u šoku na njegovo pitanje koje je došlo kao grom iz vedra neba.
– Obično se žalio da mu je dosadno, međutim, nikada pre nije pitao za Vladimira, Miljanu i mlađu sestru. Zato su se lekari šokirali kada je prilikom razgovora Kosta upitao da li znaju šta radi njegova sestra – rekao je tada dobro obavešten izvor.
Ipak, pored toga, Kosta je sve vreme u donekle istom raspoloženju, nije pokazivao trunku kajanja, hladno je odgovorao na postavljena pitanja, a njegove lekare posebno je šokirala smirenost, osobina koju je dečak-ubica pokazao na dan stravične pucnjave, a i dan danas, odaje isti utisak kao prvog dana sa povremenim promenama u raspoloženju i ponašanju.
– Kada izlazim? Kakav odjek ima to što sam uradio – samo su neka od pitanja koje je ovaj dečak uputio ljudima sa Klinike pokušavajući verovatno da izludi sve oko njega zbog stravične činjenice šta je počinio, pa je odvojen od sveta tu.
Naime, kako je prošlo tek malo više od šest meseci od ove tragedije koja je potresla celu Srbiju, boravkom na ovoj Klinici, Kosta se na neki način osilio, ne mareći više za to kada će i da li će uopšte izaći na slobodu.
– Dečak ubica sebe posmatra kao normalnu osobu i o sebi govori na taj način. Istovremeno ne pokazuje kajanje zbog svirepog masovnog ubistva, ili bilo kakvu emociju prema ubijenim drugarima ili svojoj porodici, koju je takođe doveo u jezivu situaciju, posebno mlađu sestricu, ni krivu ni dužnu – rekao je izvor blizak istrazi.
Izostanak važne komponente ličnosti – superega
Stručnjaci čvrsto veruju da dečak ubica iz nekog razloga nema formiranu važnu komponentu ličnosti, takozvani superego.
Prema teoriji Sigmunda Frojda, začetnika psihoanalize, superego je etička komponenta nečije ličnosti koja dotičnoj osobi daje moralne standarde na osnovu kojih se ponaša. Superego se razvija mahom tokom prvih pet godina života deteta, kao reakcija na roditeljske kazne ili odobravanja. Dete pritom upija moralne standarde svojih roditelja, tradicije porodice i društva u kojem odrasta i u njemu se formira superego, kojim kontroliše agresiju i druge društveno nepoželjne impulse.
Kada dete ima pravilno razvijen superego, ono oseća krivicu ili anksioznost prilikom kršenja etičkih standarda postavljenih od svog superega i ima potrebu da se iskupi za učinjene greške. Kod dečaka ubice ništa od toga ne postoji. Ne oseća krivicu i, štaviše, željno iščekuje trenutak kada će biti pušten sa klinike, a umislio je da to treba da se dogodi svakog trenutka. Ne dobija ni sedative jer je potpuno smiren. Nisu mu potrebni!
S druge strane, u poslednje vreme dečak povremeno burno reaguje na male, gotovo beznačajne povode ili čak i bez povoda, izražavajući nervozu kako rečima tako i pokretima.
Njegova pitanja i zahtevi često su usmereni isključivo ka njemu i njegovom komforu, bez ikakvog interesa za ljude iz spoljnog sveta.
Kosta se sve više prikazuje u ulozi histeričnog deteta, a ne hladnokrvnog ubice kako se inicijalno izjasnio. Kako smo ranije pisali, dečak se nakon susreta sa majkom potpuno promenio.
Ova dramatična promena u ponašanju dečaka povezana je dakle sa susretom sa majkom, nakon čega je Kosta doživeo potpunu transformaciju.
Stručnjaci i istražitelji sada intenzivno prate ove nove elemente u ponašanju dečaka kako bi razumeli dinamiku njegove psihe i pravilno pristupili daljem lečenju i proceni odgovornosti za strašan zločin koji je počinio.
Komemoracija povodom smrti Žarka Lauševića biće održana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u ponedeljak, 20. novembra u 11 časova, saošteno je danas iz JDP-a
Ispraćaj i kremacija biće obavljeni na Novom groblju u Beogradu sa početkom u 14 časova.
Podsetimo, glumac Žarko Laušević premunuo je u 63. godini nakon kraće i teže bolesti.
Juče je potvrđeno da će glumac bit kremiran 20. novembra, u ponedeljak na Novom groblju, a kako saznajemo, na zvaničnom sajtu JKP “Pogrebne usluge Beograd” tačno vreme kremacije biće u 14:45 časova, nakon okupljana ispred kapele i opela.
Kremacija i ispraćaj glumca Žarka Lauševića biće obavljeni u ponedeljak, 20. novembra.
Tuga zbog smrti Žarka Lauševića traje od 15. novembra kada je objavljena tužna vest.
Mnogi se prisećaju uloga, citata iz knjiga, a Žarkove kolege širom regiona dele uspomene na legendarnog glumca i pričaju o njegovoj veličini.
Od Žarka se opraštaju mnogi poznati i nepoznati jer je trag koji je ostavio u domaćoj kinematografiji ogroman, a o njegovim ulogama na filmu i pozorištu se priča i dalje.
Glumice Svetlana Ceca Bojković i njena ćerka Katarina Žutić, Radmila Stanković i Ana Marija Rosi dale čitulju svom kolegi.
– Duboko pogođeni tvojim odlaskom, bolno svesni iskupljenja koje si godinama činio, ostajemo za tobom zauvek tužni i puni ljubavi – piše u čitulji ove četiri dame.
Međutim, jedna misteriozna čitulja je privukla pažnju.
– Otišao je moj dragi, dragi, dobri Žarko. Eh, bre… bre… – a u potpisu stoji Džu. Ostaje pitanje ko je to, ali svakako je neko kome je do Žarka mnogo stalo.
Glumac je ostavio u amanet svojoj porodici da bude kremiran i da njegov ispraćaj bude u Beogradu. Insistirao je da sahrana prođe bez velikih ceremonija i govora, u najužem krugu bliskih ljudi, potvrdio je jedan od izvora.
Da podsetimo, kremacija i ispraćaj glumca Žarka Lauševića biće obavljeni u ponedeljak, 20. novembra na Novom groblju u Beogradu sa početkom u 14 časova.
Rođena Njujorčanka podelila je svoje utiske posle preseljenja u Srbiju. Iako ima slovenske korene, njoj se život ovde nije dopao iz više razloga, a ovo je njena priča.
– Ja sam rođena i odrasla Njujorčanka slovenskih korena, ali život u inostranstvu mi je bio san još od 2008. godine — kada sam studirala u inostranstvu u Pragu. Nakon što sam se vratila u SAD, magistrirala sam engleski kao drugi jezik, pripremajući se da svoj san ostvarim. Onda sam se zaljubila u svog najboljeg druga iz srednje škole, koji nikada nije napustio Long Ajlend, i sve se promenilo.
Naša skoro 10-godišnja veza bila je fantastična i ispunjena mnogim divnim uspomenama, uključujući nekoliko putovanja u Evropu. Svaki put kada bismo se vratili u SAD, postavljala bih pitanje zajedničkog preseljenja u inostranstvo. Ali moj tadašnji muž nije bio veliki ljubitelj ideje zasnovane na njegovom otporu promenama.
Kako smo starili, postalo je jasno da su naše vrednosti i ono što želimo od zajedničke budućnosti znatno drugačije. Na kraju smo odlučili da se razvedemo u januaru 2020. Bolna, ali neophodna odluka koja nam je omogućila da stvorimo naše idealne živote odvojeno.
Osećala sam se kao da imam drugu priliku da živim svoje snove, a kasnije te godine sam se za stalno preselila u Srbiju. Iako ne želim više da ostanem ovde, zahvalna sam na iskustvima. Srbija me je zaista iznenadila i preseljenje tamo je bilo zanimljivo.
Prvobitno, u martu 2020., rezervisala sam kartu u jednom pravcu za Prag da bih je otkazala kada je pandemija korona virusa potpuno zatvorila pristup zemljama u EU. Bila sam slomljena kada je moje putovanje otkazano, ali Srbija – obližnja zemlja na Balkanu – je i dalje dozvoljavala stranim putnicima posete.
Nikada ranije nisam bila u Srbiji i prilično sam bio neupućena u istoriju i kulturu. Uopšte nisam govorila srpski, a znala sam samo da se tamo tokom 1990-ih desio „zaista loš rat“. Takođe sam znala da imaju mnogo odličnih košarkaša i tenisera. U oktobru 2020. rezervisala sam tronedeljni odmor da to proverim.
Kada sam sletela, provela sam vreme vozeći se po zemlji i videla da je srpsko selo tako lepo, ali Beograd – prestonica — me je najviše iznenadio. Nisam bila sigurna da li ću osetetiti neke netrepeljivosti kao posledice rata, ili da li će stanovnici biti ogorčeni što sam Amerikanka, međutim, svi sa kojima sam razgovarala bili su neverovatno ljubazni, velikodušni i radoznali.
Pošto mi se Beograd toliko dopao, a bio je na maloj udaljenosti od ostatka EU, kupila sam stan od 250 kvadratnih metara u jednom od najpopularnijih područja za otprilike 50.000 dolara. Renovirala sam celu stvar i tu živim od tada.
Do sada je preseljenje u Evropu nakon mog razvoda bilo veoma interesantno. Naučila sam mnogo o sebi i moj život je više onakav kakav sam ga zamišljala pre nego što sam se udala, ali definitivno postoje neke stvari koje bih promenila da sam mogla sve to da uradim ponovo.
“Volela bih da sam istraživala načine za upoznavanje novih ljudi”
Izlazila sam sa ljudima u Velikoj Britaniji, Italiji, Španiji, Grčkoj, Slovačkoj i još mnogo toga, i nikada nisam otkrila da je to problem. Ali nikada nisam imala vezu dok sam živela u Srbiji – čak ni blizu. Izlasci u Srbiji su toliko različiti i zaista sam uzimala zdravo za gotovo kako će to uticati na moj život.
Srbi su mnogo tradicionalniji kada su u pitanju romantične veze. Oni su veoma fokusirani na definisane rodne uloge, gde je muškarac glavni izvor prihoda, a žene zapravo ne rade. Žene mogu da rade, ali ideja je izgleda da kada se venčate, žena ne mora da radi.
U drugim delovima sveta muškarci su obično fascinirani mojim akademskim i karijernim dostignućima, koliko sam putovala i mojim ambicijama uopšte. U Srbiji mi muškarci pričaju i kada pokušam da se upustim u razgovor, ili me ignorišu ili kažu da previše pričam. Kao Njujorčanka, nisam navikla na ovo.
Takođe je mnogo više naglaska na izgledu, posebno na težini. Žene ulažu mnogo truda da održe izuzetno mršavu građu i da se oblače za sve – čak i odlazak u prodavnicu. Muškarci su takođe veoma čisti i moderni.
Lokalni stanovnici imaju tendenciju da se zabavljaju u svojim užim krugovima, a mnogi su uspostavljeni preko članova porodice, jer je odobravanje porodice izuzetno važno.
Mnogo sam noći punih suza provela razgovarajući sa svojim prijateljima Srbima o tome šta je sa mnom “nije u redu”. Oni me obožavaju i podržavaju, ali takođe mogu da vide da se držim iznad većine njihovih plitkih kulturnih standarda, i to otežava izlazak.
Uprkos svemu tome, obratilo mi se mnogo oženjenih muškaraca, od kojih su neki čak i muževi žena iz mog društvenog kruga. Pomirim se sa shvatanjem da to nije baš kulturološki prikladno i da ću verovatno morati da se odselim ako želim ponovo da imam zdrav odnos.
“Trebalo je da uzmem u obzir porodicu i prijatelje kada odlučujem gde da se preselim”
Iako volim da živim u inostranstvu, definitivno može biti usamljeno, a ja i dalje imam nostalgiju. Zaista sam se radovala što ću ugostiti porodicu i prijatelje čim su ograničenja pandemije ukinuta. Dok moji najmiliji daju sve od sebe da podrže moj život u inostranstvu nakon razvoda, skoro niko nije došao da me poseti. Niko mi nikada nije dao čvrst razlog da ne dođe u posetu, i to je velika nevolja, s obzirom da ovde živim više od tri godine.
Beograd ima direktan let iz Njujorka, gde većina njih živi, ali destinacija ne izgleda tako privlačna prijateljima i članovima porodice kao što bi to mogli biti Pariz ili Barselona. Mnogi od njih Srbiju još uvek povezuju sa negativnim stereotipima – poput gangstera ili kriminalaca – a neki čak misle da živim u Sibiru ili Siriji. Otkrila sam da je većina ljudi zaista loša u geografiji.
Do sada je bio samo jedan od mojih bliskih prijatelja. Bilo mu je sjajno, ali i on je priznao da ne bi došao u Beograd da nisam ovde.
“Trebalo je da iznajmim stan pre nego što sam odlučio da kupim”
Bila sam toliko odlučna da konačno ostvarim svoj san o vlasništvu nad kućom da sam shvatila da sam spremna da zaobiđem iskustvo iznajmljivanja, ali posle tri godine u Srbiji osećam se nekako „zaglavljeno“. Ne želim više da ostanem ovde, ali takođe nemam bazu u SAD. Za sada moram da ostanem dok ne smislim solidniji plan preseljenja, a čak i tada moram da smislim šta ću sa svojim stanom.
Kirija i drugi troškovi u Beogradu su mnogo niži u poređenju sa drugim mestima u Evropi. Da sam pauzirala pri kupovini stana, tada bih mogla da iznajmim stvarno lepo mesto za oko 400 do 600 dolara mesečno i da ipak uštedim novac za svoj dom iz snova. Plaćam oko 32 dolara mesečno za struju, vodu, održavanje zgrade i račun za internet i telefon.
Dobila sam izuzetno dobar posao za svoj stan u Beogradu, ali znam da bi mi iznajmljivanje omogućilo više slobode da istražim druge u komšiluku, a možda čak i druge zemlje pre nego što odaberem gde da se smestim.
FOTO: SHUTTERSTOCK
“Trebalo je da budem strpljivija i više istražujem”
Kao digitalni nomad, razmišljala sam da se preselim na drugo mesto pošto je napredak u mojim životnim ciljevima kao što su da budem deo zdrave veze, zasnivanje porodice i napredovanje u mojoj karijeri, u Beogradu rastao. Čak tražim radnu vizu da se vratim u Prag, za koju ispunjavam uslove, ali ipak moram da uzmem u obzir svoju srpsku imovinu.
Srbija izdaje boravišne vize na osnovu vlasništva nad imovinom, ali većina zemalja u Evropi nema istu politiku. Bez pravnog razloga da ostanem, mogu da živim u EU samo do 90 dana, na osnovu šengenskih zakona.
Zaista, najveća promena koju bih volela da sam napravila je bilo više strpljenja. Hrvatska je otvorila svoj jednogodišnji program digitalnih nomadskih viza u januaru 2021., pa da sam čekala još nekoliko meseci, mogla sam da ga iskoristim. Ubrzo su usledile i druge zemlje EU, poput Malte i Grčke. Povezujem se sa ovim prostorima mnogo više nego sa Srbijom, jer ove kulture deluju otvorenije za moderne žene.
Znam da ću jednog dana postići svoje ciljeve nakon razvoda i svoj evropski život iz snova. Iako stvari u Beogradu nisu ispale baš onako kako sam planirala, mislim da se sve dešava s razlogom i da je preseljenje tamo nakon mog razvoda upravo ono što je trebalo da uradim.
