Month: November 2023

Šerif Konjević, ekipi Kurira otvorio je vrata svog doma u Sarajevu u najluksuznijem naselju Ilidži. Pevač nam je otkrio gde najviše voli da provodi vremena kada je u svojoj kući, kao i ko je zadužen za čitav izgled enterijera i eksterijera porodičnog doma.

Kako smo se približavali domu pevača prvo što smo uočili je neobična kapija koja je po svemu sudeći unikatna. Velika gvozdena kapija sa ogromnim violinskim ključem koja izaziva oduševljenje prolaznika. Međutim, ono što prolaznici nemaju prilike da vide su i umetnički radovi unutar dvorišta.

U kom delu kuće volite da provodite vreme?

– U letnjikovcu, da uživam i slušam žubor vode. To mi je čisto uživanje. Kad ručkam, malo se odmorim, eventualno okupim neko društvo. – rekao je pevač.

Šerif nam je otkrio i da je za kompletan izgled velelepnog imanja zadužena njegova žena:

– Supruga je glavna. Ja se tu ne mešam, a možda bih se nekad umešao, ali nema potrebe. Poštujem što je u tim stvarima pametnija od mene.

Dvorište je prava oaza. Fontana, zelenilo, popločane staze sa belim kamenjem, bazen i mesto gde se priprema roštilj su ono što zapadne za oko čim se uđe na njegovo skupoceno imanje na Ilidži. Međutim, unutrašnjost doma je još luksuznija. Bela i zlatna boja preovladava domom koji je uređen sa najskupljim antikvitetima iz inostranstva. Kamin, veliki kristalni luster, pozlaćena ograda koja vodi na sprat vile, beli mermer, ali i umetničke slike koje zauzimaju čitav prostor između prizemlja i prvog sprata.

Pevač ne voli da se hvali svojom imovinom ali nismo mogli da primetimo i vozni par u kom poseduje čak nekolicinu skupih četvorotočkaša a on nam je rekao da sve to ne bi bilo tu da nije bilo publike koja ga poštuje i ceni više o četiri decenije.

Podsetimo, pevač je u intervjuu za Kurir progovrio o lošim komentarima koje često čuje na svoj račun, kao i da ga penzija ne zanima, iako uredno plaća penziono osiguranje u Minhenu gde i živi.

Ćerka Jove Radića i Ljubice Mailć danas je jedna od najbogatijih žena na svetu čija se imovina procenjuje na oko 1.2 milijarde dolara. Slavica Radić, dok je još bila u srećnom braku s Bernijem Eklstonom rekla je da je za školu nije previše marila, ali je odlično igrala odbojku i rukomet.

U detinjstvu nije imala životni standard poput svojih vršnjaka jer je u mnogočlanoj porodici uvek nedostajao novaca, naročito nakon razvoda majke i oca. Slavica je čak jednom bila osumnjičena i za nestanak nekakvog novčanika. U takvim okolnostima morala se vrlo brzo osamostaliti. Prvi novac počela je da zarađuje kao model. A onda je početkom osamdesetih dospela i na duplericu tadašnjeg magazina ‘Start’. Put ju je odveo u Milano i prvi novac počela je da zarađuje kao manekenka.

Trka Formule 1 davne 1981. godine u Monzi bila je presudna za budući život Slavice koja je tada imala 23 godine. Organizatori trke angažovali su ju da reklamira sportsku odeću marke ‘Fila’. Dok je u sebi proklinjala trku i vrućinu, nije ni slutila da ju je sve vreme iz prikrajka posmatrao jedan od glavnih ljudi celog spektakla Berni Eklston. U to vreme on je bio i vlasnik tima ‘Brabham’, a za njega su vozili neki od najslavnijih vozača u istoriji Formule 1.

– Proklinjala sam i vrućinu i trku i sela na neki zidić da zapalim cigaretu. Čim me je video pozvao me je u svoj ‘Moto-hotel’. Bila je to njegova pokretna kancelarija u luksuzno opremljenom autobusu. Pozvao me je na piće, ali nismo mogli previše da razgovaramo jer ja nisam znala engleski, a on nije znao italijanski. Ostavila sam mu broj telefona ali – pogrešan. Morao je da okrene pola sveta da bi došao do mog broja i za nekoliko dana uspeo je da me pronađe – ispričala je novinarima dvedesetih Slavica.

U to vreme već je živela u Londonu i bila srećno udata za jednog od najbogatijih ljudi na svetu. Stanovali su u blizini Hajd Parka u neboderu sa devet spratova koji je pripadao arapskom magnatu Kashogiju.

– Sva je u staklu, a prva četiri sprata Berni je pretvorio u svoje kancelarije, dok je gornjih pet spratova naš stan sa pogledom na London. Na zadnjem spratu je i bazen, hvalila se tad Slavica, ali ubrzo je shvatila da to ima i mana jer je stalno u spratu sretala suprugove poslovne partnere, zbog kojih nije smela da bude u trenerci čak ni kad ide sa decom u park.

A onda se 2008. godine saznalo da je brak Slavice i Bernija pred raspadom. Prve su otkrile britanske novine koje su objavile da se Slavica u 50. godini života odselila iz njihovog doma vrednog 10 miliona funti i unajmila advokata. Berni je demantovao priče u novinama, tvrdio je da se preselila privremeno jer ne podnosi buku koja dopire iz gradilišta na susednoj kući, ali istina je bila da je Slavica napustila Bernija. Kao razlog nesuglasica navodila se Bernijeva posvećenost poslu što je dosadilo negovoj supruzi koja je jednom čak izjavila da nema ništa od bračnog života:

– Šta imam od njega? Dolazi s posla posle osam, večera i ode da spava. Čak i ako je na odmoru, ne može dva minuta da sedi na miru. Osim posla, ništa ga ne zanima. Nema hobi, a druge ljude smatra dosadnima – rekla je Slavica koja je čekala da se ćerke osamostale, pa da i ona počne samostalni život.

Brakorazvodna parnica 10. marta 2009. godine trajala je t<čna 58 sekundi, koliko je bilo potrebno da sudija pročita rešenje. Brzo i lako su se dogovorili oko podele imovine. Slavici je pripalo više od milijardu dolara vrednih nekretnina i udeo u deonicama.

U Niškoj Banji, turističkom mestu oko 10 kilometara udaljenom od Niša, o strašnom zločinu još uvek se govori sa šapatom…

Dečak iz Niške Banje, koga je 5. oktobra ove godine ubio školski drug, zadobio je više uboda nožem u telo, saznaje se.

Ova monstruozna činjenica mogla bi biti ključ za utvrđivanje psihičkog stanja dečaka ubice ali i motiv nezapamćenog zločina koji je i posle skoro mesec dana i dalje – tajna.

Takođe, za sada još uvek nije poznato kakva će biti sudbina dečaka koji je zbog svojih godina krivično neodgovoran, ali ni njegovih roditelja, za koje se trenutno preispituje da li su ga zanemarili ili su roditeljske dužnosti obavljali na valjan i zakonom propisan način.

Nakon strašnog ubistva dečaka sve pravosudne, socijalne i druge državne ustanove iz Niša prvi put su u ovom gradu pokrenule postupke koje zakon propisuje u ovakvom slučaju. Postupa se ažurno, ali slučaj kakav se do sada nikada nije desio u Nišu podrazumeva brojne procedure koje zahtevaju vreme.

Dečak ubica, koji nema navršenih 14 godina pa je stoga i krivično neodgovoran, po nalogu tužilaštva u Nišu upućen je odmah na veštačenje u Beograd, u psihijatrijsku ustanovu nadležnu za postupanje prema maloletnici.

Za sada u javnosti nema apsolutno nikakvih informacija da je dečak objasnio zbog čega je usmrtio Andreja, svog školskog druga sa kojim se družio i van klupe, i jednog predivnog dečaka za koga svi u Niškoj Banji imaju samo reči hvale.

Iako su se na dan zločina pojavile nekakve nepotvrđene informacije da je ubistvu prethodila svađa ispostavilo se da to nije tačno: za sada nema nikakve potvrde da je došlo do bilo kakve rasprave, što ceo slučaj čini još bizarnijim, ali i ukazuje da motive treba tražiti prvenstveno na polju psihijatrije.

U tom kontekstu će biti analiziran broj i način nanetih uboda i povreda nožem, a posebno to da li su sve rane zaživotne ili su nanete nakon što je dečak izdahnuo. Uz nalaz opservacije maloletnog ubice, to bi mogla biti jedna od ključnih karika za dešifrovanje psihičke oluje koja se očevidno dešavala već neko vreme u glavi dečaka.

Da li se to moglo nazreti u njegovom ponašanju ili ne, takođe je predmet istrage. Sudeći po asocijalnom ponašanju koje je dečak ispoljavao već izvesno vreme pre zločina – zbog čega je bio opisivan kao čudak i usamljenik koji uvek uz sebe ima nož – izgleda da je odgovor potvrdan.

U Niškoj Banji, turističkom mestu oko 10 kilometara udaljenom od Niša, o strašnom zločinu još uvek se govori sa šapatom…

– Priča se da je Andrej imao više uboda po telu. Strašno, pa oni su još deca. Kako dete može tako nešto da uradi detetu. I zbog čega? To niko živ ne zna. To psihički normalna osoba ne može da učini – pričaju meštani Niške Banje.

Istovremeno sa upućivanjem dečaka na veštačenje u Beograd, Centar za socijalni rad “Sveti Sava” u Nišu, dobio je nalog da utvrdi da li su roditelji krivično neodgovornog dečaka ubice valjano obavljali svoje obaveze prema njemu, ili je bilo zanemarivanja.

 U toku je procena roditeljskih kompetencija porodice. Održana je konferencija slučaja na kojoj su sve relevantne institucije razmenile podatke koje su imale o toj porodici.

Obavljen je razgovor sa svim članovima porodice, užim i proširenim. Postupamo po svim nalozima koje nam daje pravosuđe, po dobijanju svih potrebnih informacija, biće doneta odluka o proceni roditeljskih kompetencija porodice – kaže direktor Centra za socijalni rad “Sveti Sava” Zoran Jović.

Epilog procene roditeljskih kompetencija porodice iščekuje i Osnovno javno tužilaštvo u Nišu, koje je po zakonu nadležno da pokrene krivični postupak za zanemarivanje deteta, ukoliko se pokaže da za tako nešto ima osnova.

– Povodom navedenog slučaja nismo primili krivičnu prijavu protiv nekog lica, već Izveštaj o događaju, te vršimo potrebne provere i izviđanja – rečeno je u upravi Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu.

Pokušali smo i da u VJT Niš saznamo da li ovaj organ i dalje postupa po nekom osnovu u slučaju ovog ubistva, da li se zna šta će biti sa dečakom koji se za zločin sumnjiči, da li VJT Niš učestvuje u odlučivanju o merama koje će biti sprovedene i ako učestvuje da li su donete neke mere?

– Obaveštavamo Vas da u svemu ostajemo pri saopštenju u vezi predmetnog događaja objavljenom na sajtu Višeg javnog tužilaštva u Nišu 9.oktobra te se radi dobijanja informacija o merama koje se eventualno preduzimaju prema dečaku možete obratiti nadležnom organu – navela je Glavni viši javni tužilac u Nišu Borica Mitić.

U saopštenju od 9.oktobra da podsetimo, VJT je navelo da je nakon prikupljanja svih relevantnih dokaza utvrđeno da je dečak lišen života od strane drugog dečaka i da je prema Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica krivično neodgovoran, jer nema navršenih 14 godina.

– Shodno odredbama označenog Zakona o navedenom je obavešten Centar za socijalni rad Niš, kao organ starateljstva, radi preduzimanja mera u okviru njegove nadležnosti – saopštilo je ranije VJT Niš.

Dečak je po srpskom zakonodavstvu krivično neodgovoran, jer nema navršenih 14 godina, što znači da protiv njega ne može da se vodi krivični postupak pa samim tim ni da bude izrečena krivična sankcija.

Po zakonu, prema mlađima od 14 godina moguće je samo da se izreknu mere socijalnog staranja i zaštite.

Ukoliko se utvrde mentalne smetnje, moguće je smeštanje u adekvatnu zdravstvenu ustanovu, ukoliko se utvrdi da je opasan po sebe li okolinu, dok traju zdravstveni razlozi, ako se proceni da drugi, manje restriktivni medicinski načini zaštite ne bi bili u toj meri efikasni. Kako je ranije potvrđeno u niškom Centru za socijalni rad, dečak se nalazi na opservaciji na psihijatrijskoj klinici u Beogradu na koju je upućen uz saglasnost roditelja.

– Nalaz te opservacije će biti deo postupka koji se sprovodi radi utvrđivanja mera maloletniku koji je krivično neodgovoran – rečeno je ranije u CZSR Niš.

Podsetimo, telo dečaka pronađeno je 5. oktobra oko 11 časova u potkrovlju kuće u kojoj živi dečak ubica sa porodicom u Ulici Mojsija Mihajlovića Tošketa.

Lekari i ljudi koje su prvi došli na mesto zločina, prema saznanjima našeg lista, zatekli su jeziv prizor – izbodeno telo dečaka u lokvi krvi.

Komšije su ispričale da je dečak ubica istrčao na ulicu i da je pao na oko 50 metara od kuće te da je njegova baba zatražila pomoć komšija, rekavši: “Jedan je sigurno mrtav”.

Dvojica komšija su pritrčali dečaku koji se koprcao i bacakao po ulici, ali se smirio po dolasku lekara Hitne pomoći. On je imao spolja vidljive povrede, ali je potom iz Univerzitetskog – kliničkog centra u Nišu saopšteno da nije ozbiljnije povređen.

Zbog napada na bivšeg partnera žena je dve i po godine bila u zatvoru

Foto-ilustracija: Shutterstock

Korčulanka (41) osumnjičena je za pokušaj ubistva 71-godišnjakinje u Pupnatu, saopštila je PU dubrovačko-neretvanska.

Dubrovački dnevnik saznaje da je 71-godišnjakinja majka osumnjičene. Takođe, portal prenosi da je 41-godišnjakinja pre nekoliko godina htela da zakolje svog partnera.

“Osumnjičena je juče, 29. oktobra, oko 17 sati, u porodičnoj kući, nakon verbalne prepirke, kuhinjskim nožem nanela povrede na predelu lica i vrata 71-godišnjakinji s kojom živi u zajedničkom domaćinstvu, nakon čega je slomila staklenu čašu s kojom je sebi nanela povrede po ruci”, saopštila je policija.

Obe žene su zatražile lekarsku pomoć kojom je utvrđeno da su zadobile lakše telesne povrede.

Dubrovački dnevnik piše kako je osumnjičena 2016. godine, pokušala da ubije svog tadašnjeg nevenčanog supruga. Pokušaj ubistva dogodio se na Babinom kuku.

Partneru je tada nanela teške povrede na vratu.

Žena iz Korčule je za to krivično delo osuđena na zatvorsku kaznu od dve godine i šest meseci zatvora.

Za Markove velike snove i još veće korake!Svi se sjećamo trenutka kad smo prvi put upoznali najboljeg prijatelja/icu, e pa tako se mi osjećamo kada vidimo našeg malenog lava, borca i heroja Marka. Njegov osmijeh, iako okovan tjeskobom cerebralne paralize, zračio je nevjerojatnom snagom i voljom. Marko je svaki dan borac, a njegova majka, jedina mu podrška, prava heroina u njegovom životu. No, njihova priča je puno više od obične priče o životnim izazovima. Marko treba daljnje liječenje, terapije i medicinsku opremu koja mu omogućuje da se razvija i napreduje. Njegova majka je samohrana žena, pokušava sve što može kako bi mu pružila bolji život, ali troškovi su preveliki za njezin skromni budžet. Spletom okolnosti smo saznali za njihovu financijsku situaciju jer majka kao i Marko zrači toplinom, nasmijanošću i sve prepreke čuva u sebi.Stoga vas pozivam da zajedno pružimo pomoć Marku i njegovoj hrabroj majci. Svaka donacija, ma kako mala, može napraviti ogromnu razliku u njihovom životu. Možemo im pomoći da Marko dobije sve što mu treba kako bi imao priliku živjeti s manje boli i više radosti.Njihova priča nas podsjeća koliko je važno podržavati jedni druge u teškim trenucima. Marko i njegova majka trebaju nas, našu podršku i našu ljubav. Neka ovaj trenutak bude početak njihove svijetle budućnosti.Donirajte koliko možete, dijelite njihovu priču i pomozite nam da zajedno stvorimo čudo za ovog dječaka i njegovu obitelj.Zajedno možemo promijeniti svijet za Marka, činiti ga boljim mjestom za sve nas i podsjetiti sebe koliko je važno biti tu jedni za druge. Hvala vam što ćete biti dio ove predivne priče nesebične pomoći i ljubavi. P.S. Marko je neki dan napravio svoj prvi korak pred prijateljima u vrticu i pokrenuo lavinu prepozitivnih i iskrenih emocija

Jutros sam svojoj majci rekla:– “Molim te, ne mogu pričati isprazne priče uz kafu, volim šutiti. I da, neću jesti ništa, ni najmanje me nije briga što ćemo kuhati i… znam da te bole ruke, ne trebaš petnaesti put jutros ponavljati”.Bez riječi je otišla od mene.Bi mi žao k’o ćuki istog trena. Potražih je kraj masline, sjedila je mirno ispod zraka kasnojesenjeg sunca. Uputih joj osmijeh i rekoh:“Hoćemo li kupiti Voltren mast, dobar je za bolove, evo ja ću skuhati ručak, vidi sunca konačno…“Ne rekoh joj oprosti. A njeno lice granu od sreće s milijun refleksija sunca. Zasjeni sva proljeća. Bez “oprosti”.Pa se upitah, kakvi smo to mi ljudi. Zašto je ne mogu jednostavno zagrliti i prošaputati čarobnu riječ?Zašto kompenziram molbu za oprost Voltarenom? Lakše je kupiti kremu, nego nanijeti gel od istinskog kajanja na rane onih koje smo povrijedili. Lako je udariti šamar onom tko ti neće vratiti. Lako je povrijediti onoga tko te bezuvjetno voli, jer znaš da će te uvijek voljeti.I praštati i bez onog “oprosti”.A možda ovoga trena komet udari Zemlju.Možda ovoga trena stane srce osobe koju smo povrijedili računajući unaprijed na oproštaj. Možda ovog trena ta osoba nestane zauvijek iz našeg života.Što onda?Možda ostatak života provedeš gledajući u nebo, možeš iz petnih žila vrištati tu prokletu, tešku a tako jednostavnu riječ “oprosti”, plakati, vikati. Uzalud, neće te čuti.Jer je otišla.I zato…Zagrli one koje si povrijedio.Ma bolan, zagrli jako, da nestanu sve teške riječi, odlete u nebo.I do vraga, izgovori tu prokleto jednostavnu riječ. Oprosti..Nije teško…probaj.

Tebe im još nisam oprostilaGodinama u nazad želeći da popravim svoj život svakodnevno radim nešto na sebi.Shvatila sam da je ipak sva odgovornost na meni i vredno čistim i krčim sve što su moje misli, uverenja, programi, navike koje mi ne služe. Negde ide lagano, negde se opirem.U trenucima kad je trebalo praštati , sve sam istresla i poimence prešla i praštala, tražeći razumevanje i za sebe i za njih.Do pre neki dan sam verovala da sam svima i sve oprostila.I onda, onaj post, o majci i ćerki, i kanceru.I setim se naše priče i tvog “kraja” i osetim ljutnju i osetim bes i shvatim da im tebe nisam oprostila.Sve sam odlaske razumela. Svim odlascima sam dala smisao i svrhu ali ti što ode tako bez da prvo pitaju, da kažu šta su naumili… Ne ljutim se na kancer, ne ljutim se na Boga ili sudbinu ali da ne kažu tebi- vi ili nama – vaša majka ima karcinom, ima metastaze. Ne, već seci, vadi i niste za program hemioterapije jer vi ste otpisani.Pa kad si je otpisao i kad si znao što nisi to rekao pre eksperimenta već si uzeo ulogu Boga i samo odlučio i rekao koliko je vremena preostalo.Možda smo mi mogli i hteli drugačije. Ipak uprkos svemu ja verujem da je karcinom izlečiv, svakii da je to prekretnica koja nas budi, ali mi ne čujemo alarm, ne razumemo zašto tako snažno zvoni i šta hoće da nam kaže. A traži da se promenimo, traži da izbacimo gorčinu, bol, tuge, da prebolimo sve nepravde, da oprostimo i zavolimo sebe, da prihvatimo i svoje i tuđe greške , da ne idemo protiv sebe, da dignemo glas tamo gde smo ćutali, a trebalo je nešto reći, da ne jedemo sebe iznutra, da isplačemo sve suze koje su htele poteći a mi smo verovali da moramo biti jaki, i da je suza slabost, da iskažemo svu ljutnju ali i svaki osećaj ljubavi koji smo potisnuli, da volimo sebe uprkos tome sto su nas drugi ubedili da je to sebično, da odbijemo tamo gde nećemo i kažemo da tamo gde želimo, da ne gušimo svoje snove, da se ne stidimo svog neznanja, da ne brinemo šta drugi misle o nama, da prihvatimo i volimo i svoje telo, i svoju dušu, da prihvatimo i da smo lenji i da smo vredni tamo gde se drugi pitaju zašto to radiš, da čuvamo svoj mir i da damo sebi oduška i odmora kad nam naše telo kaže dosta je,jer ono zna, ono upija svaku reč, svaku misao, svako osećanje, i ono koje nas tišti i koje nas raduje. Mama, dok sam pisala sve ovo, shvatila sam, tek kad si otišla ja sam počela da se menjam, tek kad si otišla ja sam shvatila da moj život nije ono ni što si ti a ni što sam ja želela za sebe od njega a nisam shvatala gde grešim ali sam shvatila da nešto moram da menjam. I možda koju godinu kasnije saznala sam da samo kad promenim sebe i sve ono što me je vuklo unazad, što mi je rovarilo po duši biće mi bolje i biću bolje i da ako to ne učinim ja, niko to za mene neće. Da ti kažem hvala što si otišla, jebeno je teško jer kako priznati sebi da buđenje ne bi došlo da nije toliko zabolelo. Ali cu ti reći hvala što si se rodila, što si izdržala svoj težak put, hvala ti za sve a posebno sto si nama troma dala život i možda ćemo ili već možda sada znamo da ga živimo bolje i lepše nego što si ti sebi dozvolila. Mama, srećan ti rođendan. Mama, najveća si za mene bila i ostala i hvala ti za svei izvini što nisam shvatila da odlaziš pre nego što su oni išta pokušali da poprave. Sada bih znala kako ali sada znam za sebe, ako me nekad put navuče na takve staze. Veliki si moj učitelj. Grlim te dušom. Volim te

Nikada se mi ne pomirimo sa odlaskom nasih voljenih

Nikada mi ne zaboravimo ko je nas rodio i odhranio , grlio mazio kupao , cuvao k’o oko u glavi , ucio nas sta je postovanje , govorio nam budi posten ne kradi , ne lazi , postuj starijega na ulici , na cesti , na putu , od skole do kuce budi cestit , pozuri kuci da pomogneš , nikada vjeruj meni iskreno ja kazem Kada nam se vracaju njihovi trenutci, ono sto su nam rekli ,ili sto su zapoceli pa stali , ili sto su zeljeli i planirali a nisu , ili kad su planirali pa to i uradili sve u sjecanju ostalo je .. i samo nas nesto stigne , sjeti i podsjeti , onda nas spusti jer shvatimo ……Kada bi smo jos nesto da kazemo , ili uradimo , a ne moze kasno je … Ni jedan rastanak nije kako treba , svi su nepravedni Posebno kada ode neko tvoj

Drugi odlasci se dogadjaju , doticu te i ne doticu , smrt k’o smrt , desava se Umro tol’ki svijet , sto rece neko , pa sta im fali Ali kod najblizih koji su nekako drugacije bili deo nas i ja bila dio njih da tek kada odu shvatimo koliko nam nedostaju

Nema pravih rijeci Nema utjehe Ostaje ti samo da ih se sjecas Da ih spominjes , pamtis da pises o njima pjesme , price i sve sto ti srcu godi tako oni zive dok ih spominjes zive u srcu

I jos svasta sjetis se Kad majka pita na koga se baci takva zalobitna Hoce reci na koga liciš

kazem ja bog me stvorio i ti rodila takvu sta cu ja sada neznam .. a u stvari do njih ne dopire nista sada ne citaju ne pisu mir dusama njihovim a ja vjerujem da me čuju Sada shvatam ja da neka djeca mala kada ostanu bez roditelja sasvim drugacije gledaju kada odrastu na druge prijatelje koji ostaju bez roditelja u zrelijim godinama i oni kazu pa živi se , zivi i sjecaj se Na kraju posle svega , zalis u sebi i to je najvelicanstvenija vrsta zaljena ona je samo nasa , I mi smo nastavak njihovog trajanjaDok nas ima Dok se mi sjecamo i spominjemo Bice i tog nekog nasega

Uspomene i tako jednoga dana posle mene neko ce da se sjeca i da traje u nastavak od koga je potekla nit upisano i procitano

EVO JEDNE POUČNE PRIČE. Priča o majci i sinu i jednomizgubljenom oku Moja majka je imala samo jedno oko. Mrzeo sam je, bila je sramota za nas. Ona je u mojoj školi spremala hranu za učenike i učitelje. Jednoga dana, moja majka je ušla u moj razred da me pozdravi. Kasnije su me drugovi zadirkivali. Propao sam u zemlju i želeo sam da moja majka jednostavno nestane. Kada sam je ponovo video rekao sam joj da me sramoti, i da je bolje da umre! Moja majka nije ništa odgovorila. Nisam zastao ni trenutak da razmislim o tome sta sam joj rekao, bio sam toliko ljut. Bio sam nezainteresovan za njena osećanja… Želeo sam da odem od kuće i nikad više da je ne vidim. Učio sam puno i teško. Tako sam dobio priliku da odem u Singapur na studije. Tamo sam se oženio, kupio kuću i dobio decu. Bio sam sretan i zadovoljan svojim životom. Ali jednog dana, moja majka je došla da me poseti. Nije me videla godinama niti je ikada videla svoje unuke. Pojavila se na vratima.Moja deca su počela da je ismevaju. Ja sam se izdrao na nju: “Kako si se usudila da dođeš u moju kuću i da mi plašiš decu? Samo tako se pojavila nepozvana. “Idi odavde odmah!” Moja majka je samo tiho odgovorila – “Oprostite, mora da sam pogrešila kuću” – i nestala… Nakon nekoliko godina, dobio sam pismo. Pozvan sam na godišnjicu mature. Ženu sam slagao da moram da idem na poslovni put. Posle proslave, iz neke radoznalosti svratio sam do svoje kuće. Kada su me videli, susedi su mi rekli da je umrla. Ni jednu suzu nisam pustio. Predali su mi jedno pismo, za koje su mi rekli da je od nje… “Moj dragi sine, Mislila sam na tebe sve vreme. Oprosti što sam došla do tvoje kuće i preplašila tvoju decu. Bilo mi je drago kada sam čula da si uspeo u životu. Žao mi je sto sam ti uvek bila teret i sramota. Vidiš, kada si bio dete, dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio oko. Kao majkanisam mogla da podnesem da odrasteš bez jednog oka. Doktori su te pregledali i rekli mi da je nemoguće. Ja sam ti onda dala jedno svoje… Bila sam ponosna da znam da moj sin vidi svet za mene, s tim okom. S ljubavlju, za tebe uvek Tvoja majka”

Slušaj, majko…Rekla bih ti da će biti bolje, ali neće.Zato tako šutim.Ubjeđivala bih te da imam snage kao kad sam bila mlada,ali sve je češće prizivam.Zbog toga mi bolne ruke u krilu miruju, da ne primjetiš.Ispričala bih ti zbog čega sam davno plakala,toliko davno da se ne sjećam kad je to bilo, ali se sjećam zbog čega.Šapnula bih ti koliko mi nedostaju moje suze.Često se pitam zbog čega su se tako povukle.Možda znaju da nikad nisam naučila kako s njimapa nadureno šute?Zato ti se smiješim dok mi pričaš.Rekla bih ti uvjereno da se ne plašim.Ali, plašim se.Sebe i svog gubitka snage, najviše.Ljudi više ne. Barem ne većine.Oni su odradili svoje i ne pripadaju u ovaj naš svijet.Većina su stranci koji vide samo razlikekako bi imali alibi za nepripadanje.Ono malo prijatelja nisu ni svjesni koliko me drže.Nisu ni svjesni koliko sam im zahvalnašto toliko vole moju kćer.Moju kćer anđela koja ih uči onom osnovnomšto stareći zaboravljamo jureći za lažnim smislom.Uči ih što se to ljubavlju može zvati.Drži me jer njih par ima potrebu slušati.I voljeti.Znam, lakše ti je kad ti lažem.Zato ću ti lagati dok si uz mene.Lagati ću ti šutnjom i djelima.Da te ne boli.Ne mogu biti uzrokom nečije boli.Pogotovo ne tvoje.To bi me ubilo.Zbog toga šutim i putujem.Treba li više od toga?Jer i da kažem sve to na glas, ne bi mi vjerovala.Sve znaš. Majka si.Ovako možda hoćeš.A ako povjeruješ, ja ću biti sretna da te ne bolimkao što mene boli ova nemoć koju svim preostalim snagama pretvaram u prividnu moć.Pričajući priče za djecu i odrasle.Priče o tome što je po nama ljubav.Pričam priče da bih živjela i osjećala.