Month: November 2023

Sin harmonikaša Mirka Kodića, Aleksandar Kodić koji je iznenada u snu preminuo u subotu, sahranjen je na Lešću. Mirko i njegova prva supruga Jasna jedva su se držali na nogama od tuge za sinom, a njegov drugi i drugarica održali su potresne govore.

Aleksandrova prijateljica ispričala je da nije ostvario najveće želje.

– Najveća želja mu je bila da bude menjač guma formule jedan ili baštovan. Uvek je bio omiljen među ženama. Neizmerno je voleo baka Maru, verovao je u Boga. Nebeska razdaljina nas neće udati. Biće nam teško, ali ćemo nastaviti da se držimo zajedno. Hvala za svaki pogled, osmeh i razgovor.

Podsetimo, Aleksandar Kodić iznenada je preminuo u porodičnom stanu na Karaburmi, 28. oktobra u 30. godini. Kako se navodi, on je došao sa posla i legao da odmori, dok se prethodno žalio na bolove u stomaku.

Đorđe David svojim glumačkim daromi i senzibilitetom za muziku osvaja srca publike, deo je žirija muzičkog takmičenja, a samo u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje na Blic televiziji, sredom u 21 sat, na MTS kanalu 115 govori o sebi na drugačiji način. Đorđe Nikolić, poznatiji kao Đorđe David se rodio 1964. godine u Zemunu u kom je proveo svoje, kako sam ističe, prelepo detinjstvo, sa majkom, ocem i sestrom.

– Bilo je prelepo zato što su to vremena kada su se neke stvari i neki postulati apsolutno cenili. To su bila vremena gde su se judejsko-hrišćanska zakonitost u ponašanju i vaspitanju kako na ulici, tako i u kući, i te kako poštovala. Isto je važilo za školu i užasno sam srećan što sam izdanak tog vremena iz kojeg sam povukao neke stvari koje pokušavam da inkliniram u neke mlade ljude koji su krenuli putem kojim sam krenuo i ja. Sada je to mnogo surovije, mnogo teže, mnogo nebezbednije, mnogo više ima nevaspitanja, mnogo više ima površnosti, mnogo više ima nekonstatovanja u smislu ljubi bližnjeg svoga. Ali, neka jednog čoveka preokrenem da u sebi oseti to što jeste osnova, što jeste njegov DNK, ja to smatram velikim uspehom isto kao što je dobra pesma ili dobra predstava – kaže Đorđe David gost emisije “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje na Blic televiziji.

Tata je bio strog i pravičan, a Đorđe divlje dete

Tata Đorđa Davida je bio veliki autoritet. On je, kako je profesorka Slavica Đukić Dejanović navela bio savetnik u kabinetu tada renomiranog političara Draže Markovića, kasnije i predsednika Tita, njegov mentor je bio Jovan Đorđević koji je pisao Ustav 1974. godine. Mama je radila u Beobanci, a Đorđe je imao i stariju sestru. Bili su kako kaže profesorka Slavica Đukić Dejanović, jedna srećna prosečna beogradska porodica.

– Da, sreća je, ja mislim, najviši nivo koji može da se dosegne kada je u pitanju jedinka ili kada je u pitanju skupina, da li je to porodica, da li je to neka organizacija, šta god. Izuzetno sam sretan i počastvovan jer za svojih 58 godina života nikada niko na televiziji gde sam gostovao nije ovako tačne stvari, eksplicitno tačne stvari izneo kada je moj pokojni otac u pitanju. Vasilije je stvarno bio veliki autoritet. Pre svega bio je ozbiljan sportista, nosilac olimpijske medalje SFRJ kada je u pitanju osmerac Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u Helsinkiju koji je uzeo zlatnu medalju. Vođa cele te priče je bio pokojni Toma Grega koji je jedan od retkih preživelih u logoru Dahau. Ono što je jako zbunjujuće za ljude sa kojima se srećem, to je da neko ko ima 58 godina, pod znacima navoda, deluje toliko neozbiljno, pričamo o tetovažama, pričamo o nekakvim mojim izletima kad su fizure u pitanju šminka i tako dalje, ali taj večiti bunt koji je ostao negde ukorenjen kod mene, gde mi do dana današnjeg nije objašnjeno zbog čega je u toj nekoj političkoj čistki ’79. godine moj otac morao da završi tako kako je završio. To me je jednostavno opredelilo da pokušam da ostanem slobodan u svakom smislu te reči, što ujedno podrazumeva i to kako ću sebe u nekakvom ambalaža fazonu predstavljati. Ovo je bunt. Ja sam čovek koji to jednostavno zastupa, međutim, to ujedno, kad kažem sloboda, pre svega zasniva i onu osnovnu tezu da imam slobodu i pravo izbora. Samim tim nikome, apsolutno nikome, ne uskraćujem niti osuđujem njegovu slobodu izbora, opredeljenja. Da li je to političko opredeljenje, da li je to opredeljenje za klub za koji će navijati, da li je to polno opredeljenje. Apsolutno mi niko ne smeta, mogu da se sa nečim složim ili ne složim – kaže Đorđe.

Đorđe je bio nestašan dečak kog su grdili kada pojede rusku salatu i sarmu koja je ranije bila spremna za Novu godinu, na pitanje da li i danas voli sve to isto kaže:

– Apsolutno sam ovisnik o tome. Ja sam čovek za koga se zna da je smrt za slatkiše, kako se to u žargonu kaže. Tako da se od mene čokolada sakrivala jer, jednostavno ja sam bio divlje dete i tu niko nije mogao da me zaustavi. Naravno, bio sam poprilično nestašan u smislu da sam želeo svakog đavola malo da probam. Trudio sam se uvek da pređem granicu, ali da pređem granicu u onom smislu da pokažem da sam ipak ja taj neko ko je negde dobio svoje ili pobedio pod znacima navoda. Otac je bio jako strog, beskrajno mu hvala na tome, ali beskrajno pravičan, i i te kako je umeo da ceni i da pohvali i da daruje tvoje dobro, da li je to škola, da li je to odnos prema sestri, da li je to odnos prema drugarima u razredu, u odeljenju. Otac je bio veliki autoritet i za nas klince koji smo igrali fudbal ili košarku ispred zgrade gde smo stanovali. Jednostavno on je bio jedan plećat, krupan čovek kao veslač. Bio je član Saveza komunista, vrlo uvažen član zajednice i sećam se samo da su ga zvali Vasilisa u familiji, a i prijatelji iz prostog razloga, ko god je imao problem, ali bukvalno ko god je imao problem, dolazio je kod njega i nije postojala šansa da moj otac to ne reši.

– Znam da je pokojna Stanislava, moja majka, govorila da je tragično koliko vremena ima za druge, a ne za nas kao za familiju. Naravno, zadirkivala ga je. Mi smo mu ipak bili osnova, baza i taj akumulator u žargonu da kažem iz kojeg je on crpio snagu i uveseljavao i usrećivao druge ljude. Moj otac je bio lik kojeg je to jednostavno činilo sretnim i pamtim taj njegov širok osmeh kada nešto tako uradi, što je za njega bilo sitno, a za tog nekog je značilo život, koliko je taj širok osmeh zadovoljstva i sreće donosio kad je ulazio u kuću i mislim da sam negde od njega nasledio u genetici to. Ja sam čovek koji se pre svega trudi da ukoliko je moguće svakom reši, ako ne ceo problem, onda bar deo problema. Ili da olakša, jer mene to zaista čini sretnim. Mene to čini poletnim – ističe Đorđe.

Tata je Đorđa odveo u Radio Beograd i omogućio mu učešće u dramskom programu. Đorđe je bio i solo pevač u horu u svojoj osnovnoj školi, svirao je klavir u muzičkoj školi i violinu isto tako, ali 1979. godinu, kad je bio sa ocem u automobilu, u koji udaraju neke osobe koje imaju diplomatski imunitet, kada Đorđe ostaje nepovređen, a tata mrtav, nikada ne može da zaboravi.

– Moja majka se od tog trenutka nikad nije oporavila. Ja ulazim u sve one pošasti u koje, nažalost, u 90 posto slučajeva ulazi mlado biće kada više nema kontrolu i nema sigurnost. Šta znači nema kontrolu? Nema kontrolu u smislu majka je potpuno skrhana bolom, a nemati sigurnost, ostaješ bez nekoga ko je idol u tvojom životu, jer je otac jedan od idola koji je itekako uticao na mene šta znači biti muškarac i kako se ponašati kao muškarac, pre svega prema ženama, a onda i prema okolini – kaže Đorđe David.

Đorđe David neretko ističe da za žene smatra da su jači pol, da su čak i inteligentnije od muškaraca i to nosi iz porodice, ali trenutak kada je izgubio svog idola promenio je njegov život i kako je istakla profesorka, “ulica postaje prostor u kome se Đorđe snalazi na jedan, drugi, pogrešan način”. Đorđe je pričao ranije da nije probao heroin, ali i da se suočavao sa smrtnim ishodima onih koji su bili pored njega, dolazio je u razna iskušenja a tada su mu mama, sestra i poneki prijatelj pružili ruku koju je prihvatio. O tome kako je uspeo da izađe iz kandži psihoaktivnih supstanci i da bude sve ovo što je danas Đorđe kaže:

– Ljubav, čarobna reč.

U Fejsbuk grupi Budi human- Humanitarne licitacije objavljeno da je preminula Ana Vukadinović, devojčica leptir koja je godinama borila protiv opake bolesti.

– Naša leptirica je odletela na neko bolje mesto. U ime njene porodice se zahvaljujemo svim humanim ljudima koji su sve ove godine svesrdno pomagali – navodi se u objavi.

Ana je bila dete leptir

Podsetimo, Ani je odmah po rođenju uspostavljena Bulozna epidermioliza (Dg. Epidermolysis bullosa). U pitanju je retko oboljenje kože u kome je koža veoma nežna i osetljiva, tako da pri najmanjem dodiru nastaju velika oštećenja.

Zbog velike osetljivosti kože, deca obolela od ove bolesti su poznata kao ’’deca leptiri’’. Kod najtežih oblika, bolest dovodi i do smrtnog ishoda u najranijem periodu života. Većina obolele dece su osobe sa invaliditetom već u ranom detinjstvu.

Ani se u martu 2021. godine stanje pogoršalo i imala je potrebu za još učestalijim previjanjima.

Sin je odveo oca u restoran da uživa u ukusnoj večeri. Njegov otac je prilično star pa je i malo slab. Dok je jeo, hrana mu je povremeno padala na košulju i pantalone. Ostali gosti su posmatrali starca sa gađenjem, ali njegov sin je ostao miran. Pošto su oboje završili sa jelom, sin je tiho pomogao ocu i odveo ga u toalet. Očistio je ostatke hrane sa svog zgrčenog lica i pokušao da opere mrlje od hrane na svojoj odeći, ljubazno počešljao sedu kosu i na kraju stavio naočare.
Kada su izašli iz toaleta, u restoranu je zavladala duboka tišina. Sin im je platio račun, ali pre nego što su otišli, jedan čovek, takođe star, je ustao i pitao starčevog sina: „Zar ne misliš da si ostavio nešto ovde?“
Mladić je odgovorio: „Nisam
ostavi bilo šta.”
Tada mu neznanac reče: „Ovde si ostavio pouku za svakog sina i nadu za svakog oca.
Ceo restoran je bio tako tih da se moglo čuti kako igla pada!
Jedna od najvećih počasti koje postoje, jeste da možemo da brinemo i o onima koji su brinuli o nama. Naši roditelji i svi oni stariji koji su žrtvovali svoje živote sa svim svojim vremenom, novcem i trudom za nas, zaslužuju naše najveće poštovanje

Jedne večeri, dok je majka pripremala večeru, uđe u kuhinju njezin jedanaestogodišnji sinčić s papirom u ruci. Držao se ozbiljno kad joj je predao papir u ruke koji je mama, nakon što je obrisala ruke u pregaču, pažljivo pročitala:„Za pokošenu travu ispred kuće: 10 marakaZa pospremanje sobe: 4 markeZa odlazak u trgovinu: 3 markeZa čuvanje sestre (tri poslijepodneva): 6 marakaZa dvije odlične ocjene u školi: 4 markeZa iznošenje smeća svake večeri: 3 markeUkupno: 30 marakaMajka je nježno pogledala sina. Nasmiješila se, uzela olovku i na poleđini istog papira napisala:„Za to što sam te 9 mjeseci nosila pod srcem: 0 marakaZa probdjevene noći kad si bio bolestan: 0 marakaZa brojna tješenja kad si bio tužan: 0 marakaZa bezbroj obrisanih suza: 0 marakaZa sve doručke, ručkove, užine, večere i sendviče: 0 marakaUkupno: 0 marakaKad je završila, predala je papir sinčiću s osmijehom na licu. Dok ga je on čitao, u očima su mu zablistale dvije krupne suze. Okrenuo je papir i ispod svog računa napisao: „Plaćeno!“ Zatim se bacio majci u zagrljaj obasipajući je poljupcima.

U nekim dijelovima Balkana se vijekovima njegovala jedna vrlo neobična tradicija koja danas polahko odlazi u legendu, a to je da porodica koja ima samo žensku djecu, najmlađe žensko dijete odredi da bude muško, kako se loza ne bi ugasila. Takve žene nazivali su virdžinama, one su bile žrtve spasavanja časti porodice, odijevale su se isključivo u mušku odjeću, bile su kratko ošišane, obrađivale su zemlju, a čak im je bilo dopušteno da piju i puše, dok je njihovu riječ porodica morala poštovati, jer su bile ravnopravne sa muškarcima.Kako u životu sve ima svoju cijenu, iako su virdžine imale veću slobodu, nasljeđivale imanja, morale su se odreći prava na ljubav, djecu, porodicu i ostati zaklete djevice do kraja života. Ovakva tradicija njegovala se uglavnom u sjevernom dijelu Crne Gore, na Kosovu dok se u Albaniji čak i danas može naći poneka virdžina koja se vjerno drži vijekovne tradicije.Poznati režiser Srđan Karanović, 1991. godine režirao je film koji je posvetio virdžinama, kako bi široj javnosti što bolje prikazao život njih i njihovih porodica, koje su smatrane ukletim i osuđenim na propast samo zbog toga što nisu imali muškog poroda. U stvarnosti su virdžine bile do kraja života dosljedne zakletvi, nisu voljele žene, čak su im se i rugale, tako da nijedna od njih nije imala želju da prekrši dato obećanje.Iako nijednu virdžinu život nije nimalo mazio, svaka od njih se prilagodila načinu života koje im je nametnula tradicija i nijednog trenutka nisu žalile za svojim prethodnim životom, niti zavidjele drugim ženama. Ponašale su se u skladu sa pravilima koje im je tradicija nalagala, bile su žene junaci koje su se borile za opstanak svoje porodice, časni domaćini vješto se boreći sa sopstvenom prirodom.

Špankinja Marija Branjas Morera koja ima 116 godina trenutno je zvanično najstarija žena na svetu. Ova Špankinja rođena u Americi 1907. godine živi u Kataloniji, a kaže da svoju dugovečnost pripisuje „uređenom životu koji je društveno veoma prijatan“.

Živi u staračkom domu, a u intervju za katalonski dnevnik La Vangvardia u oktobru 2019. godine rekla je kako je do svoje 105. godine svirala klavir, čitala novine i radila vežbe svakog jutra. Direktor doma, u kome Marija boravi, je izjavio da je dobrog zdravlja za svoje godine, a jedini problem koji ima je slabiji sluh i slabija pokretljivost.

Marija se udala 1931. godine i u braku imala troje dece, a otkrila je da ima 11 unučadi i 13 praunučadi. Na pitanje šta je recept za digovečnost, Marija ima veoma jednostavan odgovor.

“Mislim da je dugovečnost biti srećan. Srećan i imati dobru genetiku.”, rekla je. Takođe, istakla je i to da je u životu bitno da se klonimo toksičnih ljudi”, prenosi Daily Mail.

Direktor Instituta za istraživanje leukemije Džosip Kareras i profesor genetike na Univerzitetu u Barseloni ovih dana boravi kod Marije, kako bi otkrio tajnu njene dugovečnosti i tako razvio lek za bolesti.

– Ona je fantastična – rekao je ovaj profesor koji je uzeo uzorak Marijinog DNK, uključujući pljuvačku, urin i krv.

Kako je dodala veruje da je ključ u umerenosti, naročito kada je hrana u pitanju.

– Oduvek jedem u malim količinama, ali nikad nisam sledila neki režim ishrane. Nikad nisam bolovala ni od kakve bolesti, niti sam ikada bila na operaciji – rekla je Marija.

Iako ima godine koje ima, Moreira koristi Tviter, doduše uz pomoć ćerke, prenosi “Ginisova knjiga”.

– Red, mir, dobra povezanost sa porodicom i prijateljima, kontakt sa prirodom, emocionalna stabilnost, puno pozitivnosti i bežanje od toksičnih ljudi – stoji u jednoj njenoj objavi.

(Kurir.rs/BlicŽena)

Carinici su 1. novembra 2023. godine na graničnom prelazu Horgoš, u saradnji sa policijom, u frižideru za osveženja tokom puta i fabričkim šupljinama jednog autobusa otkrili i zaplenili skoro 154.000 neprijavljenih evra.

Skrivene devize su pronađene kada je na ulaznu stranu prelaza za kontrolu pristigao autobus domaćih registarskih oznaka, koji se iz Nemačke uputio ka Srbiji.

Na uobičajeno pitanje carinika, putnici i dvojica vozača su rekli da nemaju ništa da prijave i da sa sobom nose samo lični prtljag i dozvoljeni iznos gotovog novca. Međutim, prilikom detaljnog pregleda unutrašnjosti autobusa, najpre je kod zadnjih sedišta pronađen ugradni frižider ispunjen osvežavajućim pićima, ispod kojih je bila sakrivena kesa sa pozamašnom svotom neprijavljenih deviza.1 / 7 FOTO: CARINA SRBIJE

Daljim pregledom je ustanovljeno da se u jednoj od fabričkih šupljina u autobusu nalaze još dve koverte sa nešto više od 25.000 evra, dok je kod jednog od vozača pronađeno još 6.000 evra.

Prebrojavanjem je utvrđeno da se radi o ukupnoj sumi od 163.760 evra.

Vozaču koji se prijavio kao vlasnik otkrivenog novca odmah je vraćen dozvoljeni iznos od 10.000 evra, dok je ostatak od 153.760 evra zadržan do okončanja prekršajnog postupka pred nadležnim sudom.

Kurir.rs

Radnici obezbeđenja u poznatoj beogradskoj kladionici pretučeni su sinoć jer su pokušali da smire mladiće koji su udarali po aparatima i lomili inventar.

Mladići su, nezvanično, bili besni nakon gubitka.

Prema nezvaničnim informacijama, dvojica radnika obezbeđenja tukli su rukama i nogama, a zatim pobegli.

Nasilnici su ubrzo uhapšeni u Beogradu.

Povređeni M.D. (46) i S.S. (47) su kolima Hitne pomoći prevezeni u Urgentni centar.

O slučaju je obavešteno nadležno tužilaštvo.

Kurir.rs/Telegraf

LOZNICA – U lokalnom groblju lozničkog sela Jelav danas, oko 15 časova, završio je šleper novosadskih registarskih tablica. Prema rečima meštana koji su pomogli vozaču kamiona da izađe iz kabine, saobraćajna nezgoda se dogodila kada je on pokušao da izbegne jedno vozilo koje je ispred njega htelo naglo da skrene, pa je, da bi ga izbegao, skrenuo u desnu stranu i sleteo sa magistralnog puta Loznica-Šabac.

– Morali smo da donesemo meredevine da bismo šofera, koji koliko smo videli nije povređen, izvukli napolje. Došao je i sanitet pa je on za svaki slučaj prebačen do bolnice. Inače, oborio je dva spomenika i to nije prvi da se ovo ovde dešava – kazao je jedan od meštana.

Na lice mesta došla je i policija koja će utvrditi okolnosti ove nezgode koja se ipak dobro završila, a srećna okolnost je što šleper nije napravio veću štetu na mestu ‘‘večnih kuća’‘ meštana ovog sela.

Kurir.rs/T.I.