Month: October 2023

Porodica Simić iz Glavičica je doživela čak tri tragedije od kojih do danas nisu mogli da se oporave!

Naime, Milena Simić je u emisiji “Životne priče” govorila o svom teškom životu u Glavičicama. Rekla je da je znala kakav je život čeka u ovom selu, nikada ne bi ni dolazila, ali čovek nikada ne zna šta ga čeka. “Uzemo se ja i moj Milan, sve je to lepo bilo i sve je to lepo teklo, to je bio avgust. Oktobra 24. 1999. godine dobijem ja sina kome sam dala ime Vasa”, počinje priču Milena.

“On je bio mala čigra i vedro dete. I bio je skroz zdravo dete. Tog kobnog 31. jula smo njega izgubili. Jutro je bilo, muž je išao da radi. Vasa je ustajao svako jutro u pola pet, kada ustaje i muž. I to jutro mu je Milan obećao da će ga voziti u kamionu u Zvornik. On je onda došao malo kod mene, ja sam ustala ubrzo da odradim jutarnje poslove. Odjednom se požalio da mu je muka i samo je pao i sav jer pomodrio. Ja sam vikala, galamila na komšije da pozovu pomoć…onda su ustanovili da on više nije živ“, sa suzama u očima govori Milena i dodaje da muž nakon toga nije hteo da se radi obdukcija jer je dete bilo malo, ali danas misli da je napravio veliku grešku.

“Tad mi se ceo svet srušio. Izgubiš volju za životom. Njega kad smo sahranili, muž i ja smo bili podrška jedno drugom. Onda sam 2003. ostala opet trudna sa drugim detetom. Stalno sam propitivala lekare da li mogu da nekako sve da ispitaju i da li znaju da li će se ovo opet desiti. Tad sam imala 26 godina i stalno sam išla na preglede. Imala sam strah šta će se desiti kada rodim to dete. I kada sam jednog lekara pitala da li mogu sada da mi odrade još genetske preglede, on je rekao da sam morala to da uradim pre trudnoće. Bila je poodmakla trudnoća i ništa nije moglo da se uradi i tako rodim ja Mladena 20. septembra 2003. godine.”

Milena je rekla da je sve bilo u redu sa detetom prvih 20 dana. Posle toga je ona primetila da detetu nije boja kože bila ista, da je počeo da se menja. Tada su Mladena odveli kod lekara i zbog njegovog teškog stanja morao je na intenzivnu negu. Posle 10 dana u bolnici, javili su im da odu po bebu i da je sve u redu, ali kada je imao dva meseca, opet se razboleo…

“Tada mi je još gore izgledao. Otišli smo oboje u Tiršovu i ja sam tada sa njim bila 10 dana u bolnici. Rađene su opet pretrage i rečeno nam je da idemo kući i da se vratimo za par dana da mu se uradi Magnetna rezonanca. Ja tad nisam imala nikakvu informaciju o njegovoj dijagnozi. Bili smo kod kuće čekajući te pretrage i jednog jutra kad smo se probudili nađemo ga hladnog u krevecu. I tad sam samoj sebi rekla više nikada neću roditi dete”, u suzama govori Milena, ali sudbina je za njih imala drugačije planove.

“Opet sam ostala trudna 2005. Tu sam napravila najveću grešku. Trebalo je da ćutim i da uklonim tu trudnoću, ali nisam to uradila. Rekla sam mužu i on se nadao da će možda ovaj put sve biti u redu, pa me ubedio da rodim dete. Isto sam išla na preglede, uredno vodila trudnoću. I ja pominjem doktorima da mi je dvoje dece umrlo, ali niko ništa. Tvrdili su da smo mi napravili grešku što nismo radili genetiku dok nije bilo ploda. Rodila sam Vuka na samom početku devetog meseca 4. oktobra. Njemu su radili pregled srca dok je još bio u meni i morali su hitno da urade carski rez. Beba je bila u inkubatoru. Pustili su nas ubrzo kući, ali kad je on imao nekih 12-13 dana odveli smo ga na kontrolu kod pedijatra koji je rekao da je sa bebom sve u redu.”

Mileni i Milanu su pričali da je beba u redu na svakoj kontroli na kojoj su bili, međutim 28. oktobra dete je počelo da se menja. “Zvala sam komšije koji su nas vozili do bolnice. Na putu do tamo sam čula zvuk koji je dete ispustilo, ali bio je živ. Kad smo došli u bolnicu komšija je brzo odneo dete kod doktorke, a ja nisam mogla da uđem. Posle 5 minuta izašla je doktorka i sećam se samo jednog. Pitala me ‘Da li ovde ima oca od deteta’, ja sam rekla nema i oni su mi rekli da je umro. Ja od tad više ništa ne znam šta se dešavalo.”

Milena je tad odlučila da odu da urade genetski nalaz. Tada nisu imali socijalno i kada su im rekli cifru koju doktori traže da bi se to uradilo, shvatili su da ne bi mogli to da plate ni da prodaju kuću i sve što imaju. Milena se ubrzo razbolela i kaže da je bila srećna što se razbolela, jer je znala da će tad morati da je skroz pregledaju. Tada je naišla na doktorku koja joj je dala uput za genetički pregled, koji godinama nije mogla da dobije. Kada su stigli rezultati, rečeno im je da smeju da imaju samo žensku, a da ne smeju da imaju mušku decu.

“Tamo su mogli da u ranoj trudnoći otkriju pol i odmah su nam rekli da nijedno muško dete neće moći da preživi, a da bi žensko moglo. Ja sam tako opet ostala trudna. Tada sam otišla na pregled da se vidi koji je pol deteta. Milan i ja nismo reč progovorili, nismo jeli, nismo pili. Doktori su radili ultrazvuk i utvrdili da je devojčica. Tada sam morala da održavam trudnoću, bila je rizična. Krvarila sam, pa sve po 15 po 20 dana sam bila u bolnici. Ja sam se porodila, a bebu su odmah odveli u Beograd da joj odrade analize. Nikolina se prvi put razbolela u petom mesecu, ali je dobijala lekove”, priča Milena.

Nikolina i danas pije lekove, ali je bolje, a ljudi su Mileni i Milanu pomagali godinama i novčano za lekove i davali im podršku. Milena i Milan kažu da i oni piju lekove jer su već u godinama, ali da njima od kad se rodila Nikolina ništa nije teško. Kažu da ljudi uvek treba da veruju u bolje sutra i da uvek postoji bolje sutra.

Uradila je DNK, a zatim je saznala da je njeno dete, za koje su tvrdili da je umrlo, zapravo živo i ima 30 godina! Tina Bejarano ostala je tada u šoku!

Bejrano je svoje drugo dete rodila sa sedamnaest godina, a u to vreme joj je majka, koja ju je zlostavljala, rekla da može da zadrži samo jedno dete.

Nakon porođaja bebi je dala ime Kristin.

“Majka mi je rekla da je beba preminula 15 minuta nakon što se rodila. Nisu mi dali da vidim telo svoje devojčice. Svake godine mi je bilo sve teže. Pala sam u depresiju i stalno sam plakala”, otkrila je Tina.

Tinu je na DNK test nagovorila njena prva ćerka Tifani, a ubrzo nakon testiranja je dobila mejl koji joj je promenio život.

“Mislim da moramo da razgovaramo. Ovde piše da smo u krvnoj vezi i da si mi majka”, pisalo je u mejlu.

Umesto ćerke koju je rodila, Bejarano je tada saznala da ima sina jer se Kristin odlučila na promenu pola.

“Baš me briga za promenu pola, to je moje dete. Sretna sam što je živ”, rekla je Tina.

Pet dana nakon porođaja Kristin je usvojila porodica iz Las Vegasa. Danas ima 29 godina, a nakon promene pola živi sa svojom ženom i detetom u Nju Džerziju.

Poslednjih godina Bejarano je u kontaktu sa svojim sinom, a planiraju i susret krajem novembra.

Božije čudo na padinama planine Čemerno

Na padinama planine Čemerno, na oko 900 metara nadmorske visine i 50 kilometara od centra Karljeva smestilo se živopisno selo Odmenje nadaleko čuveno po lekovitoj vodi za koju se zna skoro osam vekova. Legenda kaže da je blagotvorno lečilište nastalo kada je kroz selo prošao Sveti Sava i okrepio se vodom sa izvora. Prvi pisani dokumenti o ovoj vodi mogu se naći u spisima manastira Studenica iz 12. veka, jer se u manastirskoj bolnici koristila upravo ova voda za vidanje rana i lečenje bolesti.

“Nekada je selo brojilo mnogo više stanovnika, ali su se 70-ih godina iselilo mnogo pa su ostala samo staračka domaćinstva. Ipak, brojni su putnici namernici koji dolaze do izvora, da popiju vode i okrepe se. Mnogi su ovde pronašli svoj spas. Vodu odavde nose u flašama i bidonima, kako bi i kad odu kući imali ove kapljica zdravlja”, rekao je za RINU meštanin sela Odmenje.

Izvor Savine lekovite vode ušuškan je duboko u šumi, skriven od pogleda, ali nije nedostižan za sve one koji žele da je popiju. Postoje dve česme na kojima posetioci toče vodu, iznad kojih je postavljena mermerna ploča na kojoj je i napisana legenda da se ovom vodom izlečilo “gubavo kljuse”.

“Narodna verovanja o lekovitosti ove vode potvrdila je i struka. Njen sastav ispitivao je i Geološki fakultet. Tada se došlo do saznanja da zbog svojih svojstava provereno leči mnoge bakterije. Najdelotvornija se pokazala kad su u pitanju heliko bakterija i ešerihija”, dodaju meštani.

Odmenjeska voda poseduje antioksidanse, cink, selen i silicijum i izuzetno je blagotvorna u teškim reduktivnim dijetama. Zahvaljujući niskom suvom ostatku, izuzetnom balansu minerala i oligoelemenata i povišenoj alkalnosti, poseduje diuretičko i bakteriostatno dejstvo. Veoma blagotvorno deluje kod bolesti i infekcija bubrega, urinarnih puteva i prostate, kamena u bubregu, bolesti organa za varenje i kožnih bolesti kao što su razne vrste ekcema.

“Već nekoliko godina godina dolazim na ovaj izvor, i to četiri do pet puta godišnje zbog zdravstvenih problema koje imaju neki od članova porodice, ali od kako se koristi voda sa ovog izvora problemi su značajno umanjeni ili ih gotovo nema”, kaže posetilac.

“Te priče su me naučile da budem zahvalna na onome što imam u životu i da cenim svaki trenutak”.

Da li mladi i stari imaju zajedničkih tema ? Stiče se utisak da bi stariji rado hteli detaljniji uvid u živote svoje dece ili unuka, dok mladi i nisu baš skloni tome da provode sate u razgovorima sa tetkama, stričevima, bakama i dekama.

Ali ima i drugačijih primera. Evo što je za portal The Odyssey Online tome rekla mlada blogerka Kelcie Fischer, inače studentkinja na York koledžu u Pennsylvaniji.

Mnogi studenti se groze od pomisli da će za praznike morati provesti vreme u razgovoru sa svojom porodicom jer ih uvek dočeka pregršt pitanja: “Koje smerove si upisao? Imaš li dečka/devojku? Kako idu predavanja? Kako ispiti?” To su samo neki od primera.

I ako takav razgovor može biti zamoran, pa čak i pomalo neugodan, postoje razlozi radi kojih je razgovor sa starijima ,bilo da su članovi porodice ili ne, koristan pa čak i zabavan.

Uostalom, ne zaboravite da za mnoge starije osobe razgovor sa nekim predstavlja najbolji deo dana. Posećujući svoju baku i deku u domu za stare, naučila sam mnogo o starijim ljudima. Tamo sam upoznala mnogo ljudi koji su uvek spremni za razgovor.

Jedan trenutak me posebno dirnuo. Na odlasku sam se pozdravljala sa dedom i zagrlila ga pa se uputila prema liftu. Tada sam primetila da me prati jedna žena u invalidskim kolicima. Okrenula sam se pa i nju zagrlila, a ona je počela da plače. Nije želela da odem. Možda je mislila da sam neko drugi, možda nije ni bila svesna šta radi, al me čin podsetio da niko ne voli da bude sam. Pogotovo kad se život približava svom kraju.

Stariji ljudi imaju mnogo više iskustva od mene. Svašta su proživeli i mogu nam iz prve ruke prepričati događaje o kojima čitamo u istorijskim knjigama. To je kao da pored sebe imate živi deo istorije. Moja baka je odrasla u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. Slušajući o njenim iskustvima i mukama dosta sam naučila. Te priče su me naučile da budem zahvalna na onome što imam u životu i da cenim svaki trenutak.

Još jedna važna stvar koju sam shvatila kroz ta druženja je da je život kratak i da brzo proleti te da se propušteni trenuci više ne mogu vratiti. Sve što na kraju ostaje su uspomene.

Zbog toga je razgovor sa ljudima čiji kraj se približava, zaista korisno životno iskustvo. Ponekad ljudi mojih godina ne uviđaju koliko je život prolazan. Društvo i vreme u kojem živimo često nas toliko opterećuju da ponekad zaboravimo živeti.

Volim kad mi se ukaže prilika da razgovaram sa različitim ljudima, različitog porekla. Pogotovo volim razgovore sa starijima jer oni su manje opterećeni od mnogih mlađih.

Čitav su život proveli brinući o koječemu, a sada napokon imaju vremena živeti kako bi želeli i dovoljno iskustva iza sebe da sagledaju svoj život. Volim da slušam o iskustvima drugih ljudi, bila ona pozitivna ili negativna. A stariji imaju čitav život za ispričati.

Srpske snajke otkrile su kako se slažu sa svojom svekrvom, a komentari su poprilično zanimljivi.

Poznato je da su odnosi između svekrve i snaje vrlo nezgodni i kompleksni, dok su retki slučajevi međusobnog poštovanja i sloge. Postoje razne ispovesti koje idu u prilog tome. Pitali smo naše čitateljke “Šta je to što ste najluđe doživele od svoje svekrve?”, a odgovori su “šarenoliki”.

Dok je većina žena iznela razne neprijatne situacije, bilo je i onih koje sa svojom svekrvom imaju sjajan odnos i koje ih tretiraju kao majke. Izdvojili smo najzanimljivije komentare, koje prenosimo u celosti:

“Viljuškom htela da mi izvadi oči”, napisala je jedna čitateljka, a onda je usledio zanimljiv odgovor “ako je to učinila iz čistog mira, očito je žena bolesna i trebali ste je smestiti u ustanovu”

“Moja svekrva je najbolja osoba, kao druga mi mama. Čak ni moja mama nije bila uz mene koliko je Ona. Ne znam da li cu se ikada moći odužiti za sve što je za mene i svog unuka uradila. Troje dece je izvela na pravi put, radila dva posla i sve opet stizala. Da je Bog poživi dugo i da joj zdravlje”

“Meni nikad neće biti jasno, zašto se mnoge svekrve tako jadno ponašaju..Uzela im snaha sina..Pa nisu se ni one udale zbog manjka kruha kod oca””Pa svekrve bi trebale da slušaju pažljivo na venčanju da je brak zajednica između dvoje ljudi! To je zakon, a ne pesmica! Pa shodno zakonu msm da bi one u većini slučajeva trebale krivično da odgovaraju jer krše zakon!”

“Kada mi je pred bivšim mužem (dok on ima novu devojku) rekla:” Ti si najlepša žena koju znam. A poznavala je i tu” drugu”. Neka joj je laka crna zemlja.”

“Rasturila brak”

“Ne volim da je spomenem”

“Šamaranje”

“Poniženje, žalosno je bilo nekad”

“Šta sam doživela…da mi psuje mrtvu majku …ko mrtve psuje šta li ga u životu čeka …samo Bože vrati po zasluzi”

“Moja svekrva je bila divna, pažljiva osoba ali moj svekar, priča za sebe. Nije uvek svekrva u pitanju.”

“Da psa od svog starijeg sina zove istim imenom kao svoga unuka od drugog sina.”

“Skuvala mi ručak dok sam ja bila na poslu”

Mnogi komentarišu da život u zajednici dovodi do destabilizacije odnosa, te da bi zapravo to moglo da bude “kamen spoticanja”, što su mnoge žene potvrdile komentarišući da ne žive u istoj kući, te da zbog toga imaju svoj mir, kao i same svekrve.

Poznato je da odnos svekrve i snaje nikada nije idealan, ali su ovaj put najveći problem njihove svađe

Veoma često, odnos između snaje i svekrve može biti izuzetno složen, što nije nepoznato većini ljudi. Međutim, često se dešava da sitne nesuglasice prerastu u potpunu netrpeljivost, što zna znatno otežati život svim članovima porodice. U takvu situaciju je upala Svetlana, 37-godišnja Beograđanka, koja je podelila svoju priču sa redakcijom MONDA. Njeno dugogodišnje neslaganje sa svekrvom kulminiralo je skandaloznom svađom na sahrani…

“Rođena sam u Beogradu, kao i moji roditelji, ali nikada nismo mnogo marili za taj ‘gradski pedigre’. Moji roditelji su me vaspitali tako da vrednujem ljude prema njihovom karakteru, a ne prema mestu odakle potiču. Zato im nije smetalo kada sam im rekla da ću se udati za ‘momka sa sela’. Goran je poreklom iz okoline Knića, jednog sela koje ne želim imenovati. Dovoljno je reći da se nalazi u Šumadiji, a najbliži veći grad je Kragujevac”, započela je Svetlana svoju priču.

Svetlana i Goran su se upoznali na fakultetu u Beogradu i odmah su se sjajno slagali. Uskoro nakon što su započeli vezu, Svetlana je upoznala Goranove roditelje, koji su je prihvatili kao deo svoje porodice. Godinu dana kasnije, kada su odlučili da se venčaju, Svetlana je otišla na selo kod Goranovih roditelja, i taj susret je prošao veoma lepo.

“Svekrva je bila divna žena, vrlo ljubazna i trudila se da mi izađe u susret na svaki mogući način. Ponekad mi je bilo čak i neprijatno koliko se trudila da me usreći, stalno me čašćavajući raznim poslasticama. Goranova porodica je bila bogata, ne samo s obzirom na seoske standarde, već generalno. Imali su mnogo zemlje i veliki broj ljudi koji su radili za njih. Bio mi je impresivan način na koji su održavali domaćinstvo, i dopala mi se ideja da podižem decu u prirodnom okruženju, na svežem vazduhu…”

Presudna odluka

Tako je i bilo. Digli su ruke od fakulteta i odlučili da se presele na selo. Deca su stigla veoma brzo, prvo sinčić, a za godinu i po dana i ćerkica.

“Svekrva mi je dosta pomagala oko dece, bila je mala razlika među njima i iskrena da budem, nisam se baš najbolje snalazila. Stalno mi se činilo da nešto grešim, a ona je uvek bila tu da me ispravi. Nije to radila s nipodaštavanjem ili prekorno, zaista sam osećala da me vidi kao svoje dete i da mi želi samo najbolje.”

A onda je polako počela da se nameće i potiskuje Svetlanu. Snajkin ručak bi uvek nekako završavao u zamrzivaču, “za neki drugi put”, a jelo se ono što svekrva spremi.

“Kapirala sam, možda je njeno ukusnije. Nema veze. Činilo mi se da i deca više vole njenu kuhinju, pa nisam ništa rekla. Prvi kuršlus je izbio kada nam je u goste došla njena sestra sa mužem. U tom trenutu sam presvlačila ćerku i spremala je za spavanje, pa sam izašla iz sobe tek posle pola sata. Dočekalo me je njeno besno lice, videla sam da joj nije pravo što nisam potrčala da skuvam kafu i dočekam goste. Kad su otišli, tako mi je i rekla:

‘Ćero, kod nas se sve ostavlja kad gosti uđu na kapiju. Red je da se dočekaju kafom i ratlukom”, zajedljivo mi je rekla. Pokušala sam da se opravdam, ali na kraju sam se izvinila. Možda je žena stvarno bila u pravu…”

A onda su polako pare postale problem. Kako je Goran radio sa ocem, a Svetlana nije bila zaposlena, zavisili su od njihovih para.

“Ko ima više, taj je glavni i sve može. Ko ima manje para, nema pravo glasa. To je bilo pravilo koje mi je vrlo brzo predočeno. Kad smo išli u Kragujevac u veće nabavke, umela je da vadi iz kolica stvari koje sam odabrala govoreći da nam to nije potrebno, da već imamo u kući slično. Najviše joj je smetala moja kozmetika. Šamponi koje sam do tada koristila za nju su bili ‘čisto bacanje para’, smatrala je da isti posao vrše i oni domaće prozvodnje. Kreme su bile ‘glupost’, mleko za telo praktično ‘sotonin izum’… Pokušala sam nešto da kažem mužu, ali on je mislio da preterujem i da sam preosetjiva. Ipak smo živeli pod njihovim krovom.”

Običaji sa sela

Tada je prvi put saznala za neke običaje. Kao na primer, da žena ne sme da sedi napolju i igra karte. To je bila sramota.

“Goranu su došli rođaci iz sela, fini ljudi, vredni i pametni. Volela sam kad su nam dolazili u goste. Sedeli su tako ispred kuće za stolom i igrali karte, smejali se, podvaljivali jedan drugom. Pridružila sam im se, pa smo igrali u tablić u parovima. Pilo se neko pivce tu, baš smo se lepo zabavljali. A onda je došla svekrva i sve pokvarila. Uzela je moju čašu s pivom i krenula u kuću, drsko mi dobacivši da me traži sin. Krenula sam za njom da bi mi ona u hodniku rekla da ‘nije red da žensko igra karte sa muškima i to da ceo svet vidi’. Bila sam u šoku. Koji ‘muški’ i koji svet?! Moj muž i njegova braća? Prvi put sam ‘razvezala jezik’ i rekla joj da u Beogradu to nije običaj i da se ne pravi razlika između muškaraca i žena. Odgovorila mi je:

‘Pa ti, ćero, idi onda u Beograd!’

Preplakala sam celu noć, sve sam ispričala Goranu koji me je molio da se smirim i da će razgovarati s majkom.”

Ali, razgovor nije pomogao. Svekrva je nastavila da joj zamera, da se poziva na običaje, razlike između grada i sela, navodeći da se “kod njih tako ne radi, da je sramota” i slično. A onda su otišli na sahranu svekrvinog zeta. To je bila kap koja je prelila čašu.

“Prvo me je terala da uđem u sobu gde su držali telo pokojnika, jer je tako kod njih običaj, i zahtevala da ga poljubim. Šta da vam kažem, bilo mi je užasno, u životu nisam videla ‘mrtvaca’, ali nisam htela da je uvredim i poljubila sam mu ruku. Onda je trebalo da povorka krene na groblje. Išlo se peške kroz celo selo, sanduk je bio otvoren, a mi je trebalo da u koloni idemo iza. Ako mene pitate, meni je to sve užasno neljudski i neukusno da truckamo kosti pokojnika kroz selo dok ga svi gledaju, ali takav je bio njihov običaj. Taman sam uzela venac i stala u povorku kad je dreknula na mene da odmah izađem. Nisam znala šta sam skrivila. Uhvatila me je za ruku obrušila se na mene rečima da treba da me je sramota, da nemam poštovanja prema mrtvima, da nisam vaspitana… I dalje nisam znala šta nije bilo u redu. Pokazala je rukom na moje gole noge. Bila sam u crnoj suknji, ali nisam imala čarape. Rekla mi je:

‘Takva nećeš ići na groblje. Žena ne sme bosih nogu u crkvu i na groblje, zar te ništa nisu naučili?’

E tad mi je prekipelo! Sve ono ‘beogradsko’ u meni je izašlo napolje.

“E, kevo, taj film nećeš gledati! Muka mi je od vaših seljaških običaja! Na plus 40 da nosim čarape, ne pada mi na pamet. Mogu da se odmah okrenem i odem, pa ti pravdaj tamo kod svojih gde ti je snaja ili ćeš da prihvatiš. Trećeg nema i nemoj da ti pada na pamet da pokušaš nešto preko Gorana, ja od sada poštujem samo svoje običaje!”

Kako je Svetlana otkrila, svekrva se durila nekoliko dana, ali je popustila. I danas žive zajedno, ali skoro da ne pričaju. Samo ono osnovno i najčešće kada dođu gosti. Da ne bi selo pričalo.

Pojedina deca prinuđena su da svoje roditelje smeste u dom za stara lica. I dok pojedini smatraju da je to sasvim u redu, ima i onih koji tu decu osuđuju zbog toga.

Jedna poruka o tome izazvala je pravu buru na društvenim mrežama.

– Rodiš decu, mlada ostaješ udovica, sama ih školuješ, kupiš im kuće kad odrastu, one te posle nedelju dana bolesti strpaju u dom. Velike vernice su, jedna monahinja, a druga inventar u crkvi. To je sudbina jedne žene. Ta žena je moja rođena tetka – glasi tvit jednog korisnika koje je mnoge rastužio.

Njegova objava imala je veliki broj komentara, a mišljenja o ostavljaju roditelja u staračkim domovima su podeljena.

– Sama ću otići u dom, čovek na vreme treba da obezbedi starost a ne samo decu i da im padne na leđa. Deca treba da idu svojim životom i da se poštuju sa roditeljima – glasi jedan komentar.

Sa druge strane ima i onih koji navode da ne treba da osuđujemo ćerke koje su to učinile, jer nije izneta pozadina priče.

– Joj kako je ovo diskutabilna tema… Teško je, ne znamo celu situaciju da možemo komentarisati. Ali recimo moji baba i deda kada su pali u krevet, nije mi bilo teško da skuvam ili nešto da uradim za njih, ali kad sam pomislila na kupanje i presvlačenje pelena kunem se da za to nisam bila sprema – navela je jedna korisnica.

Vrtoglavi uspeh Aleksandre Prijović tema je broj jedan u državi i regionu, a nakon što je u Zagrebu zakazana i peta Arena mnogi se i dalje pitaju koja je tajna ovakve popularnosti.

O njenom uspehu progovorila je i Dragana Katić, poznata voditeljka, koja je od samog početka bila uz Priju.

– U pravom smislu reči sam impresionirana. Posle 37 godina rada i staža upoznaš mnoge ljude i budeš na mnogim koncertima. Tvrdim da je ovo prva mlada osoba na čijem sam koncertu bila i na kojem sam osetila da je apsolutno pravi koncert u pitanju kao i da je bila prava publika, koja je zaista bila uz nju i sve vreme je podržavala. Jako cenim njen trud i njen odnos prema publici i čini mi se da je to publika prepoznala – ispričala je Dragana.

– Njen odnos prema publici od samog početka, kada se pojavila na sceni, do dana današnjeg, a posebno na koncertima, to je stvarno bilo fascinantno… Ja sam se ježila. Kada sam izašla sa koncerta rekla sam: “Jao, Bože, ovo je prava publika”.

– Moram priznati da nisam očekivala toliki uspeh. Mislila sam da će tu biti Arena i da će to odlično uraditi, u to nisam posumjala ni jednog trenutka. Jako sam cenila kod nje to što ono što ne zna uvek pita. Stalno je težila ka napretku i učila. Nije bežala od učenja, nije bila sveznajuća zvezda. Sve što nije znala pitala je onoga koga treba da pita i ko to zna. Mislim da se to i pokazalo, a to da spada u jedan od najboljih mladih vokala koje imamo u regionu, to je bez daljnjeg – naglasila je voditeljka za “Grand”.

Ona se prisetila i svog doživljaja Prijinog učestvovanja u takmičenju:

– Jako mi se dopadala u takmičenju i posle toga je imala karijeru, ali je u jednom trenutku poslušala prave savete. Tu ima malo i prsta sudbine, Božijeg prsta u svemu tome. Lako je postati poznat, ali ona je postala priznata i to je jako važno.

– Moram priznati da sam imala mnogo puta tu privilegiju da je slušam onako kada smo na nekim privatnim događajima i kada je za stolom. To je nešto jako impresivno, to je taj umilni, topli, precizni glas, milujući, to je nešto fascinantno – otkrila je za kraj Dragana Katić.

Jedna starija gospođa uznemirava decu na Novom Beogradu!

Naime, kako stoji u jednom upozorenju na Instagram stranici “Serbialive Beograd” ova žena od dece traži novac.

– Želim da upozorim svu decu iz kraja, 61/62 blok, duže vreme jedna starija baka, zove se Nada, ima crnu kosu, štap i nosi duže suknje, spopada decu po parkovima i moli ih da joj daju 200 dinara za njene lekove. Kada prilazi deci uvek priđe sa relenicom koliko je sati i onda krene da kuka kako nema pare, kako je izgubila ključeve – navodi se u ovom upozorenju.

Dodaje se da ta žena živi u normalnim uslovima.

– Onog trenutka kada sazna da nećete da joj date pare odmah vas histerično otera, to radi deci, najčešće jer su deca naivna. Par puta je pretila i štapom – zaključuje se u ovoj objavi.

Nakon devet godina iščekivanja novog albuma Marije Šerifović, pre nekoliko dana pevačica je objavila čak osam pesama, što je izazvalo pravu buru među oduševljenim slušaocima.

Ni sama ne krije sreću i uzbuđenje zbog toga.

– Album je posljednji izašao 2014. ali svi itekako dobro znamo da su se u 2015. dešavali singlovi koji su, rekla bih, bili jednako značeni i jednako uspješni kao i album. Ali bio je red nekako za album i ja sam se radovala tome i ispostavilo se, šta se ispostavilo, da se to sve ljudima sviđa – rekla je pevačica i dodala:

– Drago mi je što se kolegama sviđa. Ova narodnjačka strana je prigrlila pesmu Moj grad, ove moje kolege iz moje primarne branše pop muzike su prigrlile i Drugačiju, Pola sunca, Idi dok te volim. Tako da sam ja jedno stvarno srećno dete.

Mnoge Marijine kolege čestitale su joj na uspehu, ali da li joj se javila Jelena Karleuša?

– Nije se javila, pretpostavila sam da će te me to pitati. Da zauvek stavim tačku na to, ja sam Jelenom Karleušom nemam ni najmanji problem. Ako ga ona ima mislim da to treba svi da čujemo – rekla je pevačica.03:13

KARLEUŠA MI NIJE PRUŽILA PODRŠKU! Marija Šerifović stavila tačku na odnos sa JK, a onda je USLEDILO ŠOKANTNO PITANJE NOVINARA

Novinar ju je potom upitao da li je pružila podršku za njene albume.

– Ja mislim da su neke druge stvari u životu za pružanje podrške daleko važnije od našeg posla – odgovorila je pevačica.