Itan Krambli je izvršio masakr u školi u Mičigenu, a tužioci su izneli šokantne detalje na suđenju
Dečak iz Mičigena Itan Krambli koji je izvršio masakr u srednjoj školi rekao je da je mislio da će se “zabavljati” pucajući iz vatrenog oružja na svoje drugove iz razreda. On je to rekao noć pre nego što je ubio četvoro učenika i ranio sedam drugih, navodi se u njegovom snimljenom manifestu koji je pušten na sudu u četvrtak.
Rođaci Kramblijevih žrtava koji su prisustvovali saslušanju presude čuli su snimak gde Itan Krambli izjavljuje da će on biti sledeći školski pucač i da treba da ih ‘nauči lekciju’ izvodeći pokolj u školi Oksford. Krambli, koji je priznao krivicu za masakr izneo je šokantne opaske u manifestu koji je snimio noć pre nego što je sproveo svoj razorni plan, otkrili su tužioci, prenosi CNN.
– Zovem se Itan Krambli, imam 15 godina, i ja ću biti sledeći školski strelac – čuo se kako je rekao na audio snimku koji je pušten na sudu.
– Puno sam razmišljao o ovome. Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome. Ali to mi je stalno u glavi.
On je naveo da će pokušati da ubije što više ljudi:
– Otvoriću ‘vatru’ na sve u hodniku, pokušaću da pogodim što više ljudi mogu, ponovo ću napuniti pištolj i naći ću ljude koji se kriju.
Rekao je da će demon u njemu preuzeti vlast. “Nosio sam svoju masku predugo. Ne mogu to da podnesem”, rekao je Krambli monotonim glasom, prema Detroit Fri Presu. “Nema glasova u mojoj glavi. Glasovi su ja … tako ljudi zovu demone. Nema demona. Ja sam demon.”
Tužioci su takođe otkrili šokantne stranice iz rukom pisanog dnevnika tinejdžera, kao i užasne tekstove koje je poslao neimenovanom prijatelju dok su tražili od sudije da ga osudi na doživotnu kaznu bez mogućnosti uslovnog otpusta.
Foto: Youtube Printscreen
– Prva žrtva mora biti lepa devojka sa budućnošću da bi mogla da pati baš kao i ja – napisao je u drugom.
Prva žrtva koju je Krambli upucao bila je Fibi Artur, koja je preživela, ali je bila teško ranjena.
– Nastaviću da pucam u ljude dok policija ne provali u zgradu – napisao je tinejdžer. “Tada ću im se predati i izjasniti se krivim za doživotni zatvor.”
Krambli je napisao da ne želi da umre i da želi da bude zapamćen. “Želim da cela Amerika vidi tamu u meni”, napisao je Krambli u svom dnevniku, prenosi Free Press.
– Želim da roditelji budu nesrećni i plaču.
U sudnici je prikazan i snimak stvarnog masakra, bez zvuka, na kojem je Krambli izašao iz kupatila sa pištoljem i pucao na nekoliko učenika. Nekoliko porodica žrtava je tiho jecalo dok su gledali ubistva svojih najmilijih.
Tužioci su tražili da tinejdžer bude osuđen na doživotni zatvor bez mogućnosti uslovnog otpusta. Odbrana je tražila da se Krambliju pruži prilika za uslovnu slobodu, tvrdeći da je on dečak kojeg su roditelji zanemarili i da još uvek može da se rehabilituje. U njegovom dnevniku su ukazivali na njegove pozive u pomoć.
– Moje zlo je potpuno zavladalo u meni i nekada sam to voleo, ali sada ne želim da budem zao. Želim pomoć, ali moji roditelji me ne slušaju tako da ne mogu da dobijem nikakvu pomoć – pisalo je u dnevniku. Jutro nakon pucnjave, dečak i njegovi roditelji sastali su se sa školskim službenikom nakon što je učitelj pronašao neke od njegovih užasnih zapisa u dnevniku. Dozvoljeno mu je da ostane u školi, ali nisu proverili da li u njegovoj torbi ima oružja.
Ceca Ražnatović neguje prijateljsku odnose sa učesnikom “Elite”, Marko Đedovićem, a sada je u “Belu kuću” stiglo pevačicino pismo u kojem mu je čestitala rođendan.
– Dragi Marko, želim ti da ostaneš takav kakav jesi, mnogo sreće, ljubavi i zdravlja, što je najbitnije. I ostani dosledan sebi. Voli te tvoja Ceca Ražnatović – pročitao je Đedović ovu čestitku.
Više javno tužilaštvo u Beogradu danas će podići optužnicu protiv Vladimira K. oca dečaka-ubice iz Ribnikara.
Vladimir K.nalazi se u pritvoru od 3. maja kada je njegov sin u OŠ “Vladislav Ribnikar” ubio devetoro učenika te škole i radnika obezbeđenja.
Njemu se na teret stavlja teško delo protiv opšte sigurnosti, jer nije adekvatno obezbedio oružje koje je imao u legalnom posedu. Zbog čega je njegov sin Kosta K. uzeo pištolj, i otišao u školu i počinio masakr.
MIHOLJSKO LETO SE NE PREDAJE! A kada dolazi jesenje ZAHLAĐENJE sa kišom? Pogledajte detaljnu prognozu
Još u utorak na istoku više oblaka, od srede do nedelje svugde sunčano i znatno toplije od proseka. A onda sve je izglednije da nas od 16. oktobra zahvati jače pogoršanje i osetnije zahlađenje, te bi oko 19. oktobra uz padavine temperature mogle biti i znatno ispod proseka.
– U utorak nad većim delom Srbije, istokom Hrvatske i BiH kao i na severu Crne Gore umereno do znatno oblačno ponegde uz vrlo slabu kišu ili pljusak. Nad ostalim predelima pretežno sunčano. Duvaće umeren, a na istoku Srbije povremeno i jak severozapadni vetar. Dnevni maksimum od oko +15 na istoku Srbije do oko +26 na zapadu i jugu regiona.
Od srede do naredne nedelje pod uticajem polja anticiklona i toplog strujanja iz Mediterana biće sunčano uz temperature znatno iznad proseka.
Jutra će biti sveža uz minimume od +5 do +15 stepeni Celzijusa, dok će maksimumi biti između +20 i +26, a lokalno i oko +28 stepeni Celzijusa što je znatno iznad proseka.
A onda u narednu nedelju krajem dana sa severozapada se očekuje premeštanje jakog, hladnog, fronta koji će usloviti naoblačenje uz kišu i grmljavinske pljuskove, a uz okretanje vetra na severozapadni smer uslediće i jače zahlađenje, tako da će se u ponedeljak uz pretežno oblačno vreme uz kišu povremeno maksimumi kretati od samo +7 do +18 stepeni Celzijusa.
– Sve je više izgleda da se posle 17. 10. intenzitet zahlađenja pojača jer osim ECMWF sada i GFS sve češće u tom periodu daje signal za građenje jakog anticiklona nad Skandinavijom po čijoj će se istočnoj periferiji spustiti vrlo hladan vazduh, dok će nad Jadranom verovatno uslediti razvijanje sekundarnog ciklona. Takav razvoj sinoptike bi rezultovao daljim, jačim, zahlađenjem uz spuštanje temperatura znatno ispod proseka, dok bi ciklon uslovio obilnije padavine, a uz očekivano zahlađenje predeli preko 800 metara nadmorske visine bi moglo dobiti i prvi sneg ove jeseni.
Dakle, kako zaključuje Čubrilo, do kraja ove nedelje biće pravo miholjsko leto, posebno od srede, a posle 16. oktobra je moguće pogoršanje i jako zahlađenje.
Dežurni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Nišu obavio je uviđaj na mestu događaja.
Više javno tužilaštvo u Nišu saopštilo je da je nakon prikupljanja svih relevantnih dokaza utvrđeno da je 13-godišnjeg dečaka A. S. u kući u Niškoj banji lišio života njegov vršnjak M. M., dodajući da je M. M. krivično neodgovoran, jer nema navršenih 14 godina života.
Više javno tužilaštvo u Nišu obavešteno je da je 5. oktobra, oko 11 časova, u kući u Niškoj banji pronađeno beživotno telo A. S. (13).
Dežurni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Nišu obavio je uviđaj na mestu događaja i naložio preduzimanje svih radnji na prikupljanju dokaza radi rasvetljavanja okolnosti pod kojima se događaj odigrao.
Nakon prikupljanja svih relevantnih dokaza utvrđeno je da je A. S. lišen života od strane M. M., navode iz Tužilaštva, a prenosi RTS.
Prema Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica M. M. je krivično neodgovoran, jer nema navršenih 14 godina života. Shodno odredbama označenog Zakona o navedenom je obavešten Centar za socijalni rad Niš, kao organ starateljstva, radi preduzimanja mera u okviru njegove nadležnosti, dodaje se u saopštenju.
Aleksandru Prijović napali su na društvenim mrežama zbog izjave koju je dala za hrvatske medije da ona nije samo “srpska pevačica“, već da pripada svima.
Ovim povodom se Aleksandra sada i oglasila, te istakla da je njena izjava pogrešno protumačena, kao i da je možda nije najbolje “iskomunicirala”.
– Iako nikada ne demantujem novinske natpise, u ovom slučaju imam veliku potrebu da vam se obratim vezano za tekst koji je juče izašao, gde se navodi da ne želim da se deklarišem kao srpska pevačica. Svi vrlo dobro znaju da sam ja Srpkinja koja je odrasla u Hrvatskoj. Moja porodica vuče poreklo iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, kao i mnoge porodice na našim prostorima. Izjava koju sam ja dala je potpuno izvučena iz konteksta, a možda sa moje strane loše iskomunicirana jer sam želela da kažem da sam neko ko se oseća kao kod kuće svim ovim republikama. Muzika treba da nas spaja, a ne razdvaja. Žao mi je što je poruka zajedništva i ljubavi prenesena loše. Nikada se ne odričem svog. Znam da ćete me razumeti – napisala je Prija u svojoj objavi.
FOTO: PRINSCREEN
Podsetimo, Prijovićka je za hrvatske medije objavila da nije samo srpska pevačica već da pripada svima.
‘Vaspitana sam da mi, u koju god državu odem, bude najbitnije kakav je neko čovek. Svaka država za mene je posebna. U Bosni volim da slušam sevdah, kad sam u Hrvatskoj uživam da pustim Olivera Dragojevića, posebno dok se vozim pored mora. U Zagrebu imam omiljeni restoran. S obzirom da se sve ovo događa u Hrvatskoj, moram priznati da nekako… Ja sam ipak odrasla ovde. Mislim da su ljudi koji su upoznati s time – jako ponosni na mene. Pogotovo oni što su išli sa mnom u školu i družili se. Kad negde pročitam ‘srpska pevačica’… Ja nisam samo to, svačija sam. Ne volim reći da sam bilo čija, ali sam pevačica svih i volim sve. Ne želim da me iko prisvaja i govori ‘samo naša’. Gde god dođem, publika me super dočeka i osećam se kao da sam odrastala u svakoj od tih država’, rekla je Prijovićeva.
Drage dame, pročitajte ovu izuzetno korisnu bajku jer će se svaka od vas pomalo pronaći u njoj.
Neću oprostiti! Ovo je bajka za odrasle koju svako treba da pročita
– Neću oprostiti, – rekla je ona. – Pamtiću! – Oprosti – zamolio ju
je anđeo. – Oprosti, tako će ti biti lakše. – Nikada, – uporno je
stiskala usne. – To se ne može oprostiti. Nikada.
foto: Shutterstock
– Da li ćeš se svetiti? – zabrinuto ju je upitao on. – Ne, neću se
svetiti. Uzdići ću se iznad toga. – Da li žudiš za surovom kaznom? – Ne
znam, kakva bi kazna bila dovoljna?
– Svako mora da plati za svoje odluke. Pre ili kasnije, svi … – tiho
je rekao anđeo. – To je neizbežno. – Da, znam. – Onda oprosti! Skini
teret sa sebe. Sada si daleko od onih koji su te uvredili. – Ne. Ne
mogu. Ne želim. Za njih nema oproštaja.
– Dobro, to je tvoja stvar – uzdahnu anđeo. – Gde nameravaš da čuvaš svoju uvredu?
– Ovde i ovde – dotakala je srce i glavu.
– Molim te budi oprezna, – zamolio ju je anđeo. – Otrov uvrede je
veoma opasan. On može stvoriti kamen i povući te na dno, i može ti
podariti plamen besa, koji spaljuje sve živo.
– To je kamen sećanja i zahvalna sam Besu – prekinula ga je ona. –
Oni su na mojoj strani. I uvreda se naselila tamo gde je i rekla – u
glavu i srce..
foto: Thinkstock
Bila je mlada i zdrava, gradila je svoj život, u njenim venama je tekla vrela krv, a pluća su pohlepno udisala vazduh slobode.
Udala se, rodila decu, stekla prijatelje. Ponekad se, naravno, ljutila
na njih, ali je uglavnom opraštala. Ponekad se ljutila i svađala, tada
su njoj opraštali. Bilo je svega u životu, a na svoju uvredu trudila se
da ne misli.
Mnogo godina je prošlo, pre nego što je ponovo čula, tu mrsku reč „oprosti“.
– Muž me je prevario. Sa decom imam stalno trzavice. Novac me ne voli. Šta da radim? – pitala je jednog starijeg psihologa.
On je pažljivo slušao, mnogo objašnjavao, iz nekog razloga stalno je tražio da priča o svom detinjstvu.
Ona se ljutila i prenosila razgovor u sadašnje vreme, ali on ju je
ponovo vraćao u detinjstvo. Činilo joj se da on luta sporednim uličicama
njenog sećanja, pokušava da rasvetli, da izbaci na svetlost tu davnu
uvredu. Ona to nije želela, zato se suprostavljala. Ali on je ipak
video, pedantan je to bio lik.
– Treba da se očistite, – sumirao je on. – Vaše uvrede su se razlile.
Na njih su se nakupile kasnije uvrede, kao polipi na koralnom grebenu.
Ovaj greben je postao prepreka na putu protoka životne energije.
Zbog toga imate probleme u ličnom životu, a ni finansije nisu dobre. Na
grebenu su oštre ivice, one povređuju vašu nežnu dušu. Unutar grebena
naselile su se i uplele, različite emocije, one truju vašu krv otpadima
životne aktivnosti, i time privlače nove i nove doseljenike.
foto: Shutterstock
– Da, nešto slično i ja osećam – klimnula je žena glavom. – S vremena
na vreme sam nervozna, ponekad me depresija guši, a ponekad prosto
želim sve da ubijem.. Uredu, treba se očistiti. Ali kako?
– Oprostite tu prvu, najglavniju uvredu, – savetovao je psiholog. – Neće biti temelja – i greben će se raspasti.
– Nema šanse! – uzviknula je žena. – To je pravedna ljutnja, jer je tako sve i bilo! Imam pravo biti uvređena!
– Želiš li da budeš u pravu ili srećna? – pitao je psiholog. Ali žena
nije odgovorila, samo je ustala i otišla, odnoseći sa sobom svoj
koralni greben.
Prošlo je još nekoliko godina. Žena je ponovo čekala prijem,
ovoga puta kod lekara. Lekar je gledao snimke, listao analize, namrštio
se i ujeo za usnu.
– Doktore, zašto ćutite? – nije mogla da se uzdrži.
– Imate li rodbinu? – pitao je lekar.
– Roditelji su mi umrli, suprug i ja smo razvedeni, imam decu i unuke, takođe. Zašto vam treba moja rodbina?
– Vidite, imate tumor. Evo ovde – doktor je pokazao na snimku lobanje, gde je tumor. – Sudeći po analizi, tumor nije dobar. To objašnjava i vaše stalne glavobolje, i nesanicu, i brzo zamaranje. Najgore je što tumor ima tendenciju brzog rasta. Povećava se, to je loše.
– I šta sad, moram odmah na operaciju? – pitala je, zaleđena od strašnih predosećanja.
– Ne, – doktor se namršti još više. – Evo vaših EKG snimaka od prošle
godine. Imate veoma slabo srce. Čini se da je ono stegnuto sa svih
strana i nije u stanju da radi punom snagom. Ono ne može da izdrži
operaciju. Zato, prvo treba zalečiti srce, a potom …
Nije završio, a žena je shvatila da „potom“ možda nikada neće doći. Ili srce neće izdržati, ili će tumor porasti.
– Usput, analiza krvi vam takođe nije dobra. Hemoglobin je nizak,
leukociti visoki … Prepisaću vam lekove – rekao je lekar. – A vi morate
pomoći sebi. Treba da dovedete organizam relativno u red i u isto vreme
moralno da se pripremite za operaciju.
– A kako?
– Pozitivne emocije, topli odnosi, komunikacija sa rodbinom.
Zaljubite se na kraju krajeva. Prelistajte album sa slikama, setite se
srećnog detinjstva.
Žena se samo suvo osmehnula.
foto: Profimedia
– Pokušajte da oprostite svima, posebno roditeljima – neočekivano ju
je doktor posavetovao. – To je veoma dobro za dušu. U mojoj praksi, bilo
je slučajeva kada je praštanje stvaralo čuda.
– Stvarno? – ironično upita žena
– Zamislite. U medicini, postoji mnogo pomoćnih instrumenata.
Kvalitetna nega, kao što je briga…. Oproštaj takođe može biti lek, pri
tom je besplatan i bez recepta.
Oprostiti. Ili umreti. Oprostiti ili umreti? Umreti, ali ne i
oprostiti? Kada je izbor pitanje života i smrti, potrebno je samo
odlučiti na koju stranu da gledaš.
Glavobolja. Bol srca. „Gde ćeš čuvati svoju uvredu?“. „Ovde i ovde.“
Sada je tamo bolno. Možda je uvreda suviše narasla, i poželela je još
više. Palo joj je na pamet da izbaci svoju domaćicu, da zavlada celim
telom. Glupa uvreda nije shvatila da telo neće izdržati, umreće.
Setila se svojih glavnih počinioca uvrede – tih iz detinjstva. Oca i
majke, koji su celo vreme ili radili, ili se svađali. Nisu je voleli
tako kako je ona želela. Ništa nije pomagalo: ni petice ni pohvale, niti
ispunjenje njihovih zahteva ni protest i bunt. Potom su se oni razišli i
svako je osnovao novu porodicu, u kojoj nije bilo mesta za nju. Sa
šesnaest godina su je poslali u tehničku školu, u drugi grad, uručivši
joj kartu, kofer sa stvarima, i tri hiljade za početak, to je sve – od
tog trenutka je postala nezavisna i odlučila je: „Neću oprostiti“.
Nosila je ovu uvredu u sebi ceo život, zaklela se, da će uvreda sa njom i
umreti, a čini se da se to i dešava.
Ima decu, unuke, ima jednog udovca Sergeja, kolegu sa posla, koji je
pokušavao nevešto da se njoj udvara, a i nije želela da umre. Pa, to je
istina – rano je za umiranje! “ Treba da oprostim – odlučila je ona. –
Barem da pokušam. „
– Roditelji, opraštam vam za sve, – rekla je nesigurno. Reči su
zvučale patetično i neuverljivo. Zatim je uzela papir i olovku i
napisala: Uvaženi roditelji! Dragi roditelji! Nisam više ljuta. Opraštam
vam sve.
U ustima joj je bila gorčina, srce joj se steglo, a glava
zabolela još više. Ali ona stisnu čvršće ruku i odlučno je jedno iza
drugog pisala : „Ja vam opraštam. Ja vam opraštam.“ Nikakvog olakšanja
nije bilo, samo je porasla uznemirenost.
foto: Shutterstock
– Ne tako – šapnuo je anđeo. – Reka uvek teče u jednom pravcu. Oni su
stariji, ti si mlađa. Oni su bili prvi, ti si potom došla. Nisi ti njih
rodila, već oni tebe. Oni su ti dali mogućnost da se pojaviš na ovom
svetu. Budi im zahvalna za to!
– Zahvalna sam – reče žena. – I stvarno želim da im oprostim.
– Deca nemaju pravo da sude svojim roditeljima. Roditeljima ne praštamo. Od njih se traži oproštaj.
– Za šta? – pitala je ona. – Da li sam im ja nešto loše uradila?
– Ti si sebi uradila nešto loše. Zašto si ostavila u sebi tu uvredu?
Zašto te boli glava? Kakav kamen nosiš u grudima? Šta truje tvoju krv?
Zašto tvoj život ne teče obilnom rekom, već struji slabim potocima?
Želiš li da budeš u pravu ili zdrava?
– Da li je to sve zbog ljutnje na roditelje? To me je ljutnja, pretpostavljam, tako razrušila?
– Upozorio sam te – podsetio je anđeo. – Anđeli uvek upozoravaju: ne
gomilajte, ne nosite, ne trujte sebe uvredama. One trule, smrde i truju
sve živo okolo. Mi upozoravamo! Ako čovek bira u korist uvreda, nemamo
pravo da se mešamo. A ako bira u korist opraštanja – moramo da mu
pomognemo.
– Da li još mogu slomiti taj koralni greben? Ili je već kasno?
– Nikada nije kasno pokušati, – rekao je meko anđeo.
– Ali, oni su već odavno umrli! Sada nemam koga da molim za oproštaj, i kako to može izgledati?
– Ti moli. Oni će čuti. A možda i neće čuti. Uostalom, ti to ne radiš zbog njih, nego zbog sebe.
– Dragi roditelji, – počela je ona. – Oprostite, molim vas, ako nešto nije bilo dobro… i uopšte za sve oprostite.
Neko vreme je govorila, onda je zaćutala i oslušnula sebe. Nema čuda –
srce boli, glava boli, nema ni posebnih osećanja, sve je kao i uvek.
– Ja sama sebi ne verujem – priznala je ona. – Toliko godina je prošlo …
– Probaj drugačije – savetovao je anđeo. – Postani ponovo dete.
– Kako?
– Klekni na kolena i obrati im se kao u detinjstvu: mama, tata.
foto: Shutterstock
Žena je oklevala malo, i spustila se na kolena. Sklopila je
dlanove ruku, pogledala na vrh i rekla: „Mama. Tata. “ A zatim još
jednom: „Mama, tata …“. Oči su joj se širom otvorile i počele da se pune
suzama. „Mama, tata … to sam ja, vaša ćerka … oprostite mi … oprostite
mi.“ Njene grudi su se tresle od jecanja, zatim su suze potekle
potocima. A ona je ponavljala i ponavljala: „Oprostite mi. Molim vas,
oprostite mi. Nisam imala pravo da vam sudim. Mama, tata … „.
Prošlo je dosta vremena pre nego što su potoci suza presušili. Iscrpljena, sela je na pod, naslonivši se na kauč.
– Kako si? – pitao je anđeo.
– Ne znam. Ne razumem. Čini mi se da sam prazna, – rekla je ona.
– Ponavljaj ovo svakodnevno četrdeset dana, – rekao je anđeo. – Kao
turu lečenja. Kako hemoterapiju. Ili, ako želiš, umesto hemoterapije.
– Da. Da. Četrdeset dana. Hoću.
U grudima joj je nešto pulsiralo, peckalo i prekrivalo toplim talasima. Možda su to, delovi grebena. Po prvi put nakon dugo vremena, bila je dobro, nije bilo ničeg, nije je bolela glava..
Savet bake koja je rodila 11 dece otvorio je oči mnogim ženama i učinio da shvate gde greše.
Nakon što je rodila svoje prvo dete i podlegla tipičnim, zapravo –
modernim – majčinskim stresovima, poznata australijska blogerka Konstans
Hol za savet je pitala svog tatu, o svojoj mami koja je podigla 11 dece
i gotovo nikada nije izgledala kao da će ovog časa pregoreti.
Kako je to moguće, pitala ga je, a on joj je mirne duše odgovorio:
“Ona se nikada nije ni upola toliko nervirala kao što se nervirate, vi moderne mame!”
Savršen savet koji je objasnio dodatno – “Ona nije morala da ide u banku, nije morala da svaki dan ide u prodavnicu, ona nije ni znala niti je je htela da se nervira toliko oko svega oko čega se vi nervirate. Njoj i mnogim mamama pre, nikada nije bilo tako važno da njihova beba mora da dostigne svaki svoj razvojni korak u nekom zadatom vremenu. Ona je jednostavno podizala svoju decu, uživajući u njima i u njihovom društvu. I u sebi, u odmoru, onoliko koliko je uspevala dok su deca bila tu negde oko nje.”
Nije li to zaista savršen savet i jedan bezbrižan put koji bi moderne
mame definitivno trebalo da pronađu. U sebi, jer ga u današnjem društvu
sigurno neće naći.
Poređenja radi, uz ovaj je savet Konstans na svom Fejsbuk profilu
napisala kako to zapravo izgleda danas i zbog čega smo mi mame zapravo
toliko zastranile.
“Mnogi od nas danas, hajde da stavimo ruku na srce, ne
uživamo toliko u našoj deci i svi smo mi zapravo samo upola kao pre
posvećene svojoj deci. I to ne zato što to ne želimo već zato što smo
toliko pod pritiskom svega drugoga da baš zbog toga što svojoj deci
želimo samo najbolje, najviše nekako ignorišemo njih, a i sebe same”, priznala je Konstans, koja inače ima četvoro dece, a javnost je obožava zbog njenog ultra iskrenog stava prema roditeljstvu.
Mi se današnje mame se toliko trudimo da budemo savršene – želimo da budemo super mame, super dojilje, želimo da izgledamo savršeno – idemo u teretanu, trčimo u prodavnice, plaćamo račune, obavljamo poslove, kuvamo organsku hranu, živciramo se na najjače jer nemamo vremena ni za frizuru da nam neko sakrije te sede, i bukvalno se bojimo da opet klince nahranimo nekom brzom hranom – samo zato da nam ne sude!
I šta smo zapravo time dobile? Tom stalnom trkom da budemo najbolje
što možemo? Dobile smo to da smo nervoznije nego ikad, a iako sve to
radimo radi naše dece, ali i naših partnera (jer savršena mama mora biti
i savršena žena, zar ne?), da na kraju dana više nemamo vremena da se
bavimo bilo kim. I ne samo to, dodala je Konstans, i toliko je u pravu
da ne može biti više u pravu – “Stalno smo tu negde, ali smo svugde
nekako na pola, i onda se čudimo što nas i naša deca i naši partneri
više ne doživljavaju kao pre. I oni nas slušaju samo na pola jer se već
usred druge rečenice pomalo isključuju, zapravo nam vraćajući onako kako
se i mi ponašamo prema svima.
Sve zato što smo se toliko trudile da budemo super mame i super žene –
umesto da se stvarno opustimo i počnemo konačno da živimo trenutku – za
tu decu koju smo s toliko ljubavi doneli na svet.”
Baka Mevla Numanović iz sela Gračanica kod Živinica u Bosni dočekala je tešku starost, a srce joj razara činjenica da je od sve dece posećuje samo jedna ćerka i bolestan sin. Ostali naslednici su je, čini se, zaboravili. Sada dane provodi sama na kraju selu, gde nema ni najbližih komšija koji bi joj pokucali na vrata. U kući u kojoj nema vode, niti kupatila a ni kuhinje, nana se bori sa zdravljem.
Kako ističe, povremeno pošalje po nekom poznaniku da joj kupi hleb, a
kćerka je obiđe kad može, te joj donese hranu koju više nije u
mogućnosti pripremati. Zdravlje joj je loše, a najviše od svega je muči
dijabetes.
– Imam šećer, želudac me muči, trebalo je da me operišu još pre 12 godina, ali ne smeju. Pijem mnogo tableta, imam i visok pritisak – rekla je baka.
foto: Printscreen Youtube – tatabrada.tv
Od komšija nikoga nema, preminuli su joj brat, sestre i ćerka, dok je dvoje dece izgubila 12 dana posle porođaja.
– Samo jedna ćerka me stalno obilazi i pomaže, poradi po kući. Jednu je svekrva isterala iz kuće. Morala je da ostavi ćerku od 5 godina. Došla je kod mene, sredila neke papire i otišla u inostranstvo. Tada mi je rekla da se ne brinem za nju, a ja ne znam ni gde je, nisam je videla 20 godina. Ima veliku ćerku, dolazila je kod nje da joj da milost i opet se vraćala nazad. Kažu mi da je u Americi- priča nana Mevla.
Do pre tri godine joj je, kaže, bilo malo lakše, jer joj je suprug Muharem bio živ.
– Njega je mučio bruh. Bilo mi je mnogo lakše kada je bio tu. Sad nemam ni drva, ni ćumura. Vodu i struju ne mogu da plaćam. Imam samo peć koju su mi dali, a i ona ne radi, samo ringle.
Jedan sin je u bolnici, a najstariji naslednik nije ušao u kuću već 8 godina.
– Hteo je da mu dam pola ove kuće, a ja sam mu rekla da ima još 4 sestre. Tad se naljutio i nema ga.
Sad je u penziji, radio je u Sloveniji, tamo mu se i ćerka udala.
Zaposlio je i nju i ženu, ništa ni od koga nema – kroz uzdah objašnjava.
foto: Printscreen Youtube – tatabrada.tv
Ćerka koja ima dete zaostalo u razvoju joj najviše pomaže.
– Teško sam odgajila decu, povuci – potegni. Radila sam sve živo.
Nosila sam i drva, poljoprivredu, imala sam kravu. Sad sam sama. Nema ni
drva, ni vode, samo sa česme. Jedna ćerka “crče za mnom”. Njen suprug radi na farmi, dete svakog petka vodi na terapije. A opet nađe vreme da mi pomogne i obiđe me – rekla je baka Mevla i dodala:
