Dodik tvrdi da je proces protiv njega pravni i politički cirkus koji najviše šteti BiH.

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik ocenio je da je proces koji je protiv njega povelo Tužilaštvo BiH, zbog nepoštovanja odluka Kristijana Šmita, pravni i politički cirkus koji najviše šteti BiH.

Dodik je nakon jučerašnjeg izjašnjavanja o optužnici u Sudu BiH u intervjuu za hrvatski RTL istakao da nema zemlje u kojoj može da dođe neki stranac, donese normu i da tužilaštvo postupa po tome.

– Kakva je to zemlja? – upitao je Dodik.

Na konstataciju da je do sada više puta rekao da je ovaj proces prilika za otcepljenje Republike Srpske od BiH, Dodik kaže da nema smisla biti deo BiH.

– U BiH ništa ne funkcioniše. A što se nas tiče mi se ne nalazimo u Bosni i Hercegovini sigurnima. Mi je ne doživljavmo kao našu zemlju da u njoj možemo da ostanemo. Prva prilika koja nam se pruži, a nismo glupi da je ne možemo prepoznati, mi ćemo je iskoristiti – kazao je Dodik.

Na insistiranje da kaže koji su rokovi za to, Dodik je ponovio: “Prva prilika koja se za to pruži”.

Na opasku da visoki predstavnik u BiH ne isključuje njegovu smenu, Dodik je odgovorio pitanjem: “Ko je visoki predstavnik” i dodao “Vodi ga kući”.

– To samo govori da BiH nema. Sada smo mi na udaru. ranije je bio Čović na udaru, stalno su neki ljudi na udaru – jasan je Dodik.

Na konstataciju da se ipak pojavio na Sudu BiH, Dodik pojašnjava da je došao da pokaže koliko je sve apsurdno i misli da je i pokazao.

O odnosima sa hrvatskim predsednikom Zoranom Milanovićem, Dodik kaže nema tajni, dele, kaže, normalne vrednosti i veoma ga ceni, jer, kako je kazao, dobro vodi svoju zemlju.

– Milanović ima racionalan pristup, imamo tešku istoriju ima mnogo odštetnih zahteva, mi moramo da idemo dalje, razgovarali smo o ekonomskim pitanjima i Evropskoj uniji, imamo korektne razgovore… Milanović se bori za Hrvatsku kao što se ja borim za Republiku Srpsku i zahvalan sam za prijateljstvo koje imam sa Milanovićem – rekao je Dodik.

Upitan kada će ponovo ići u Rusiju, Dodik kaže:

– Početkom idućeg meseca. Imam svašta da pričam sa Putinom. Mislim da je on veliki državnik i da je čast svakome da ima priliku da sedi sa njim.

Na opasku da ministar odbrane u Savetu ministara BiH Zukan Heles tvrdi da planira beg iz BiH, Dodik ističe da će ostati u Republici Srpskoj.

– Ja sam rođen u Republici Srpskoj. Ti mamlazi me ne zanimaju. Živim i rođen sam nedaleko od Banjaluke  i tamo ću nastaviti da živim. Zašto ne bih ostao. Imam sedmero unučadi i prijatelje. Volim svoj kraj – jasan je bio Dodik.

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Smederevu, u saradnji sa Osnovnim javnim tužilaštvom, uhapsili su S. J. (38) iz Smedereva, zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivična dela ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti i neovlašćeno držanje opojnih droga.

S. J. se tereti da se sinoć, upravljajući automobilom “pežo”, nije zaustavio na svetlosne i zvučne znake policije, već je nastavio vožnju i sleteo sa puta, nakon čega je izašao iz automobila i počeo da beži.

Policijski službenici su ga odmah sustigli i kod njega pronašli kesicu sa 50,4 grama heroina.

Prilikom hapšenja je utvrđeno i da je S. J. upravljao automobilom pod dejstvom psihoaktivnih supstanci, zbog čega će protiv njega biti podneta odgovarajuća prekršajna prijava.

Osumnjičenom je, po nalogu osnovnog javnog tužioca u Smederevu, određeno zadržavanje do 48 časova nakon čega će, uz krivičnu prijavu, biti priveden nadležnom tužiocu.

(Kurir.rs)

Kako se nezvanično saznaje, u Paraćinu (Srbija) se danas dogodilo ubistvo.

Nakon porodičnih razmirica muž (52) je zaklao svoju suprugu u naselju Gloždak u Paraćinu.

Kako se nezvanično saznaje, ranije nije prijavljivano nasilje u porodici.

Uviđaj je još u toku. (Informer/E. P.)

Voditeljka Sanja Marinković na izmaku 2020. godine suočila se sa strašnim gubitkom, posle kog njen život nikada više neće biti isti. Nakon samo osam nedelja borbe sa opakom bolešću njen otac, za koga je bila izuzetno vezana, je preminuo. Odlazak životne podrške ostavio je veliku prazninu u Sanjinom srcu.

“Postoje rano koje nikad neće da zarastu, kada mi je krajem godine preminuo tata. To mesto niko nikad neće popuniti u mom srcu. Zaista mi je uvek teško da pričam o tome, jer to desilo zaista iznenada, bukvalno preko noći. Trenutak kada sam čula dijagnozu pala sam u nesvest, ali bila sam dovoljno pribrana da mu ne saopštim da mu je ostalo samo dva meseca”, ispričala je Sanja u emisiji “Premijera- vikend specijal” i otkrila kako je ocu pokušala da pomogne na sve moguće načine da mu pomogne da se izleči.

“Otišao je, a nije ni znao od čega je bolestan. Sve sam mu rekla, moj tata je uvek bio tu za mog brata i mene, za šta god da mi je trebalo, uvek je tu bio tata. Ne postoji klinika kojoj nismo pisali, pare nisu bile problem, ali nažalost, leka nije bilo“, otkrila je Marinkovićeva kojoj otac nedostaje svakog dana, a najviše kada su praznici.

“U vreme praznika nedostaju mi oni koji su moju porodicu zauvek napustili. Moj tata je u maniru dobrog domaćina bio zadužen za poštovanje tradicije i svih običaja i moja mama se uvek oslanjala na njegovu požrtvovanost. Nedostaje nam svakim danom sve više i nije istina da vreme leči rane na srcu i u duši, naprotiv”, rekla je za “Pink” Sanja.

Intervenisala je Hitna pomoć, što je i potvrđeno u Zavodu za hitnu medicinsku pomoć u Beogradu

Bizarna scena danas u Ulici Džordža Vašingtona na Paliluli, kako Telegraf.rs saznaje, deda (80) je izujedao babu (74).

Prema prvim našim informacijama, starija žena ima ozbiljne povrede na grudima, a muškarcu, navodno, ovo nije prvi put da to uradi.

Intervenisala je Hitna pomoć, što je i potvrđeno u Zavodu za hitnu medicinsku pomoć u Beogradu.

– Na poziv policije intervenisali smo na toj adresi zbog porodičnog nasilja – rečeno je za Telegraf.rs u Hitnoj pomoći.

Izvor: telegraf.rs

Sahrana će se obaviti u sredu 18. oktobra u 15.15 časova na Novom bežanijskom groblju.

U subotu 14. oktobra 2023. godine u Beogradu je preminuo glumac Pozorišta na Terazijama Veselin Stijović.

Rođen je 21. avgusta 1948. godine u Ivangradu. Karijeru je započeo u Narodnom pozorištu u Prištini, da bi 1978. godine postao stalni član dramskog ansambla Pozorišta na Terazijama u kom ostaje do odlaska u penziju (2013).

SvećeFoto: Profimedia

Kao glumac sa izrazito pevačkim sposobnostima, ostvario je preko 20 premijera u svom matičnom pozorištu: Splitski akvarel, Vesela udovica, Kandid, Ljubavno pismo, Kneginja čardaša, Jalta Jalta, Priča o konju, Cigani lete u nebo, Čovek od La Manče, Neki to vole vruće, Golje, Spusti se na zemlju i mnoge druge.

Slavni glumac imao je uloge u čuvenim serijama: Porodično blago, Srećni ljudi, Ljubav, navika, panika, Stižu dolari, Bolji život i mnogim drugim televizijskim ostvarenjima

Franz Kafka (1883-1924), koji se nikada nije oženio i nije imao decu, prošetao je parkom u Berlinu, kada je sreo devojčicu koja je plakala jer je izgubila svoju omiljenu lutku. Ona i Kafka bezuspešno su pretaživali park ne bi li našli lutku.Kafka joj je tada rekao da će sutra opet doći i da zajedno opet traže lutku.Sledećeg dana, iako nisu pronašli lutku, Kafka je devojčici poklonio pismo koje je lutka napisala „ Molim te, ne plači. Otputovala sam da vidim svet. Pisaću ti o svojim avanturama”Tako je započela priča koja se nastavila do kraja Kafkinog života. Tokom njihovih sastanaka, Kafka je čitao lutkine pažljivo ispisane avanture i priče koje je devojčica smatrala božanstvenim.Napokon, Kafka je doneo lutku (kupio je) koja se vratila u Berlin.“To uopšte ne liči na moju lutku”, rekla je tada devojčica.Kafka joj je, onda, predao još jedno pismo u kojem je lutka napisala: “Putovanja su me promenila.” Devojčica je zagrlila novu lutku i sva srećna je odnela kući,Godinu dana kasnije Kafka je preminuo.Mnogo godina kasnije devojčica koja je bila već devojka je u lutki pronašla pismo. U malom pismu koje je potpisao Kafka bilo je zapisano:“Sve što volite verovatno će biti izgubljeno, ali na kraju će se ljubav vratiti na drugi način.”

Ne rekoh joj oprosti

Jedna od reči koje se najteže izgovaraju, za kojima najviše žalimo što ih nismo rekli – Oprosti

Jutros sam svojoj majci rekla:

– “Molim te, ne mogu pričati isprazne priče uz kafu, volim šutiti. I da, neću jesti ništa, ni najmanje me nije briga što ćemo kuhati i znam da te bole ruke, ne trebaš petnaesti put jutros ponavljati!“ Bez riječi je otišla od mene.

Bi mi žao k’o ćuki istog trena. Potražih je kraj masline, sjedila je mirno ispod zraka kasnojesenjeg Sunca. Uputih joj osmijeh i rekoh: “Hoćemo li kupiti Voltaren mast, dobar je za bolove, evo ja ću skuhati ručak, vidi Sunca konačno…“ Ne rekoh joj oprosti.

A njeno lice granu od sreće s milijun refleksija Sunca. Zasjeni sva proljeća. Bez “oprosti”. Pa se upitah, kakvi smo to mi ljudi?

Zašto je ne mogu jednostavno zagrliti i prošaputati čarobnu riječ? Zašto kompenziram molbu za oprost Voltarenom? Lakše je kupiti kremu, nego nanijeti gel od istinskog kajanja na rane onih koje smo povrijedili.

Lako je udariti šamar onom tko ti neće vratiti. Lako je povrijediti onoga tko te bezuvjetno voli, jer znaš da će te uvijek voljeti. I praštati i bez onog “oprosti”.

A možda ovoga trena komet udari Zemlju. Možda ovoga trena stane srce osobe koju smo povrijedili računajući unaprijed na oproštaj. Možda ovog trena ta osoba nestane zauvijek iz našeg života. Što onda?

Možda ostatak života provedeš gledajući u nebo, možeš iz petnih žila vrištati tu tešku a tako jednostavnu riječ “oprosti”, plakati, vikati. Uzalud, neće te čuti. Jer je otišla.

I zato… Zagrli one koje si povrijedio. Ma bolan, zagrli jako, da nestanu sve teške riječi, odlete u nebo. I izgovori tu tešku, a jednostavnu riječ. Oprosti…

Nije teško… probaj.

Mama, živi mi još dugo, dugo…

Mami je 70. Ona mi gura kruške i jabuke, i govori izvinjavajući se: „Nisu baš lepe na izgled, ali jako su ukusne. I nisu prskane, iz naše bašte su. Uzmi, znam da voliš…“

I ja uzimam. Uzimam i sir. Zato što volim mamin sir. Izlazim, sedam u auto, odlazim. I opet negde krećem. Žurim. Menjam gradove i vremenske zone. Dolazim kod mame kad mogu. Nakon svih svojih poslova. Nakon kafe sa drugaricama, i manikira u salonu.

Donosim joj nešto ukusno, brzo pitam – kako je, šta ima novo, nestrpljivo je saslušam (pa šta može biti kod nje i tate novo), bivam ironična po pitanju njenih, za mene beznačajnih, problema i briga. I opet odlazim – trčim svojim obavezama..

Mama će mi obavezno reći da idem slabo obučena, ne čuvam grlo, zato i kašalj ne prolazi. Reći će mi da puno radim, i vreme je da se smirim. Složiće se sa mnom da je život komplikovan, i da nije strašno ako ne mogu često dolaziti kod nje.

A živimo 20 kilometara jedna od druge. Zovem je redovno, i slušam njene detaljne priče o pijaci, o sestri kojoj je samoj teško na selu, o tome da paradajz nije rodio, čak ni zelen, bila je suša, da je našeg mačka izujedao komšijin pas…

Meni nije zanimljivo. I čini mi se, da se u njenom životu, ne dešava ništa bitno. Budem malo ljuta kad mi se žali na svoje boljke, a ja je molim, molim da ode kod lekara, a ona samo odmahuje. Ali, ja nisam doktor, otkud ja znam kakve lekove, na kraju krajeva, treba da pije?!

Mama mi, odjednom, tako žalosno kaže: „Pa kome ću se požaliti, ako ne tebi…“

I ja zanemim, držeći telefonsku slušalicu u ruci, i shvatam, da sam vrlo nepravedna. I da ovaj njen zvonki glas u slušalici, i sve njene reči, i sve naše večite rasprave o tome koja je od nas u pravu, i njena gunđanja, i moja opravdanja – sve to i jeste naš život. Onaj, koji je ovde, i sada..

Skačem, vozim do nje „neplanirano“, ona mi uspeva ispeći lepinjice, tata mi nudi da popijem po čašu našeg domaćeg vina. Vino ne mogu. Za volanom sam. On pije sam, hvali svoje vino. Smejemo se..

Umotavam se u majčin sal, prohladno je. Majka brzo ubacuje drva u peć. I ja sam, ponovo, mala bezbrižna, zadovoljna devojčica. I sve je ukusno. I toplo. I nema nikakvih problema…

Mama, mama, samo mi još dugo poživi, jer ja ne znam kako je ne čuti tvoj glas, kako je bez tvoje kuhinje i topline doma koju ti stvaraš… Ja ne znam kako je to – živeti bez tebe…

I dođeš tako u neke godine kad te se ništa ne tiče, a sve te dotiče. Raduješ se kad sretneš dvoje čiji su prsti isprepletani, a oči zaljubljene. Diviš se čistoti deteta i detetu koje te iz nekih uvelih očiju posmatra. Svakoj se lepoti pokloniš, zahvalan što ti se pokazuje i što još umeš da je prepoznaš u nečijem licu, stihu ili tek iskrenom pozdravu. Niko ti ne stoji na putu, jer svako ima svoj put; nikom ne staješ na žulj, jer bi tako svoje rane pozledio. Vidiš širu sliku svega, pa ti „uska grla“ sitnih nesporazuma ne obesmišljavaju dan koji nekim čudom može biti i poslednji. Dođeš u neke godine kad te baš briga za godine, jer znaš da su one tek broj, a život skup onih trenutaka koje bi ponovio da možeš. A ne možeš. E zato ih ne propuštaj..