Month: October 2023

Otac je čekao svoju djecu ispred škole, no oni se nikada nisu pojavili. Nakon tri godine je na ulaznim vratima doživio šok života.

Zimski blagdani su vrijeme za obitelj, ali jednom ocu iz Australije su bili gorki podsjetnik na ono što je izgubio.

Harry Spaeth je čekao svoju djecu ispred škole 4.12.2014. godine, ali se oni nikada nisu pojavili. Kasnije je saznao da su djeca potpuno nestala nakon što ih je njihova majka pokupila.

Harry i majke djece Jane Adare nisu bili zajedno i imali su problema oko skrbništva nad djecom. Saznao je da je samo nestala sa djecom i nije ostavila nikakav vid komunikacije s njima, čak ni da zna jesu li u redu.

Harry nije gubio nadu te je proputovao cijelu Australiju vjerujući da će pronaći svoju djecu.

Kada na kraju nije imao više gdje tražiti, unajmio je profesionalnog istražitelja te putovao u druge zemlje…

Derek Rosa, 13-godišnji dječak s Floride ubio je majku 12. oktobra dok je spavala pored njegove novorođene sestre.

Policija je u subotu objavila poziv hitnoj pomoći kojeg je uputio kako bi priznao zločin. Rosa je nazvao hitnu pomoć iz apartmana i rekao dispečeru da je fotografisao svoju majku, Irene Garciu (39), nakon zločina i fotografije poslao prijateljima.

“Uslikao sam i rekao sam prijateljima o tome”, rekao je dispečeru i upitao “je li to loše?”. “Ona je mrtva, gospođice?” dodao je tokom 18-minutnog poziva, koji je završio kada je policija stigla u njegovu kuću.

Rosa je također priznao tokom poziva da je razmišljao o samoubistvu kazavši kako u dnevnoj sobi ima pištolj, a u svojoj sobi nož.

Rosin otac i nana pojavili su se u petak na sudu za maloljetnike u njegovo ime. “Veoma je žalosno što se dogodila ova tragedija, ali ovo dijete je vrlo skromno, vrlo mirno i niko nije mogao zamisliti da će se to ikada dogoditi”, rekao je Jose Rosa, njegov otac, na saslušanju, prenio je Local 10 News.

Rosai je naređeno da bude zadržana bez kaucije i prebačena u pritvorski centar Metro West. On se suočava s optužbom za prvostepeno ubistvo i sudit će mu se kao odrasloj osobi.

Da je život prema nekima zaista okrutan, dokaz je i ova sledeća priča o jednom devetogodišnjem dečaku. U slučaju koji je naišao na osudu širom sveta Luo Kun Kun proteran je iz sela kada su njegovi stanovnici, uključujući i dečakovog dedu, potpisali peticiju kako bi “zaštitili zdravlje stanovnika” od “tempirane bombe”.

Naime, dečak je oboleo od side, pa je zbog svoje bolesti postao uljez u svom selu u Kini. Na sreću, umešali su se zvaničnici Specijalne škole u Linfenu provincija Shanxi, jedine u Kini sa uslovima za brigu o HIV pozitivnoj deci i njihovom obrazovanju.

Kun Kun se zarazio od svoje majke još dok je bio u njenom stomaku, ali je bolest otkrivena tek kada je napunio pet godina. Majka i očuh su radili u drugim provincijama, pa je dete raslo kod babe i dede, usvojiteljima njegovog očuha.

Pošto nisu hteli da ga prime ni u jednu školu, a lokalni stanovnici su izbegavali svaki kontakt s njim, dečak je najveći deo vremena provodio sam, igrajući se u šumi.

Na sastanku 7. decembra prošle godine, 207 stanovnika sela Shufangya (provincija Sichuan) potpisalo je peticiju, u kojoj su tražili od vlasti da “preduzmu mere zaštite i odvedu Kun Kuna iz sela kako bi sačuvali zdravlje seljana i dece”. U tekstu je pisalo da Kun Kun “izaziva strah u zajednici” i da je “tempirana bomba”.

Ipak, sudbina je očigledno imala druge namere s Kun Kunom, jer je prošle godine dobio mesto u internatu škole u Linfenu. Razredni starešina Guo Xioping kaže da je “dobro društveno i obrazovno okruženje važno za Kun Kuna” i da je “uz pomoć nastavnika postao otvoreniji i počeo lepše da se ponaša”.

Osim toga, od novembra prošle godine redovno uzima lekove protiv HIV-a.

“Kada je krenuo u školu nije progovarao ni reč, ali sada uči i govori kao i ostali đaci“, dodaje razredni starešina. Slučaj ovog dečaka skrenuo je pažnju na predrasude u vezi sa ovom bolešću u Kini, gdje su mnogi oboleli suočeni sa diskriminacijom do te mere da se dešava da i lekari odbiju da ih dodirnu.

Najnoviji podaci kineske Nacionalne komisije za zdravlje i planiranje porodice govore da je u Kini od 1985, kada je registrovan prvi slučaj ove bolesti, dijagnostifikovano 497.000 obolelih.

ŽIVIMO U PERIODU KADA PAMETAN MORA ĆUTATI DA SE BUDALA NE UVREDI – SAVETI ZA SRETATN ŽIVOT!

Davno je neko rekao: “Dok čovjek traži mudrost do tad zaslužuje naziv mudraca. Čim se uobrazi kao da je popio svu mudrost, odmah postaje budala.”Ljudi ne shvataju da nije pametan svako ko puno priča i nije inteligentan svako ko puno zna. Inteligenciju smo pomiješali sa nekim površnim stvarima koje nemaju veze sa njom. Pametan čovjek nije onaj koji zna sve o svakome, koji je uvijek u toku sa novitetima i slično.

Pametan čovjek nije nužno ni onaj koji je završio velike škole. Pametan čovjek je onaj koji se zna skoncentrisati. Onaj koji zna šta je mjera, šta je kultura i šta je poštenje. Pametan čovjek je onaj koji zna svoju mudrost primjeniti u stvarnom životu, i to ne samo u svoju korist, već u korist svih ljudi.

Pametan čovjek nije onaj koji najviše zna o životu, o svijetu, o planeti… Obično ti koji smatraju da znaju najviše zapravo ne znaju ništa i sve to što pričaju samo je dobro pripremljen govor kako bi ispali što pametniji. Pametan čovjek se ne raspravlja sa budalom.

Jer zna da ne bi bio ništa bolji od njega da to čini. Budala obično trči za nevoljom ili je stvara, pametan čovjek bježi od nje. Zato će ga često mnogi nazvati slabićem ili kukavicom. Ali on je daleko od toga, njegova inteligencija mu ne dozvoljava da pati zbog tuđe gluposti.

Ili kako je Duško Radović govorio: „Pametni mogu da biraju, da budu i pametni i glupi, kako im više odgovara. Glupi nemaju izbora.” Ali pametan čovjek će uvijek odabrati da bude pametan. Nažalost, tako je vrijeme da se pametni ljudi često najviše ponižavaju.

Vrijeme je takvo da pametan čovjek mora prećutati sve što želi ili može reći da se budala ne bi uvrijedila. Ništa ne vrijedi manje nego pametna riječ u ušima nerazumnog čovjeka. Ako si pametan – bićeš nazvan budalom. Ako si uspješan – Bićeš nazvan sebičnjakom.

Ako si dobar – Bićeš nazvan glumcem. Nekako sve kontra radimo od onoga što bi trebalo. Ali tako je kako je. I još jedna poslovica za kraj “Uzdaj se se’ i u svoje kljuse” – manje ćete biti razočaranu.

POBJEDILA 50 MUŠKARACA: Marija(24) Je Prvakinja Srbije U Oranju

JEDNA od prvih asocijacija na moje detinjstvo je njiva… Odmalena sam bila na njivi, a od osme godine počela i da vozim traktor. Moji tovare seno, ja vozim, a oranje nam je bio posao kao i svaki drugi. Samo bih čula dedu: “Ajmo, sine, da oremo.” Imala sam nešto više od 10 godina kad sam uzorala prvu brazdu, a dosad sam osvojila šest pehara, od toga pet za prvo mesto na takmičenjima u oranju, priča Marija Seočanac (24) iz Novog Sela kod Vrnjačke Banje, apsolvent na Tehnološkom fakultetu u Beogradu.

– U selu živim sa mamom, tatom, bratom i bakom. Oranje mi nikada nije bilo strano, pomagala sam svojima u svim poslovima, a latila bih se i toga, no, sve se promenilo kada sam se, na želju deka Voje, prijavila na takmičenje u selu “Prva brazda” 2013. Brzo sam naučila sve finese, baratanje priključcima, pogađanje dubine i pravca, kako da uzorem… Na takmičenju ja, jedina devojčica tada. Nije mi bilo svejedno šta će ljudi da kažu, ali želela sam da ispunim želju deki, koji je tradicionalno otvarao svaku “Prvu brazdu” – priseća se kroz osmeh Marija pa nastavlja:

Dedi za ljubav
– To je bilo dedi za ljubav, učinila sam ga ponosnim, ali sam i dobila želju da nastavim s tim. Stigla sam dotle da sam na nadmetanju u Srbobranu među 50 muškaraca bila jedina žena i pobedila sam u oranju traktorom. Imali smo 30 parceli za oranje, a oni bili ozbiljni takmičari, poljoprivrednici. Nisam se nadala, ali mi je to omiljena pobeda.

Ova devojka kaže i da se nakon smrti dede njena porodica manje bavi poljoprivredom.

– Imamo oko 5,5 hektara zemlje, obrađujemo je za svoje potrebe, a nekada smo radili i zakup. Tata je auto-mehaničar i najviše popravlja traktore, brat je završio fakultet, a i mama radi nešto drugo pa je zemlja ostala samo za nas. Kad sam upisivala studije, poljoprivreda mi je bila više obaveza nego ljubav.

Imala sam želju da radim u laboratoriji, da se bavim istraživanjima i naučnim radom, ali na sredini studija desile su se moje ozbiljnije pobede u oranju i nekako sebe sada više vidim u tome. Uvek možeš onoliko koliko hoćeš, pa tako i ja želim da uradim nešto značajno za svoje selo, a onda za državu, a u tome me podržavaju i porodica i prijatelji.

Marija je ove godine bila i na Svetskom prvenstvu u oranju u Letoniji od 7. do 15. oktobra, gde je Srbija posle nekoliko decenija imala šansu da učestvuje i gde smo postali član Svetske oračke organizacije.

– Prvo kad sam sletela tamo, kupila sam gumene čizme i kabanicu. Vreme je bilo grozno, klima oštra, kišovito i hladno. Naš cilj je bio da se priključimo organizaciji i u tome smo uspeli. To je ozbiljno takmičenje na kome je bilo 50 takmičara iz preko 25 zemalja.

Svakako, to sam videla kao jednu lepu priču gde bi i naša zemlja mogla da se promoviše. Učestvovala sam u revijalnom programu, što je bio neophodan korak za povratak naše zemlje u članstvo Međunarodne oračke organizacije. Nakon toga, Srbija je stekla pravo učešća na Svetskom prvenstvu orača naredne godine.

Naša sagovornica se, kaže, ne obazire na podrugljive komentari pojedinaca kada vide ženu za traktorom na njivi, ali smatra i da devojke treba da sačuvaju svoju ženstvenost.

– Sve devojčice, devojke i žene koje se bave ovim poslom ne treba da se stide toga, ali svaka od nas treba i mora da sačuva svoju ženstvenost, jer smo mi pre svega žene. Svaka treba da ima svoju verziju sebe i svoj privatni život. Ni ja nisam samo kod kuće i na njivi u traktoru, već imam i svoj privatni život, jer smatram da svaka žena treba da se razvije u svim pravcima – kaže Marija.

Marija Seočanac kaže za Kurir da bi vlasti trebalo još više da podstiču mlade i da im daju motivaciju da se vrate na selo i rodnim krajevima.

– Parče zemlje i kuća gde sam se ja rodila i odrasla nešto je posebno za mene, uvek mi daje neku posebnu energiju koja ne postoji nigde drugde. Mladi ne treba da prodaju svoje zemljište, kuće i okućnice, jer možda i nakon ostvarenja karijere ipak požele da se vrate korenima – ističe Marija.

Pevačica i bivša zadrugarka Sandra Rešić ne prestaje da iznenađuje javnost svojim oštrim jezikom i otvorenim stavovima. Ovoga puta, Sandra je prokomentarisala odnos Bojane Pavlović i Anđele Šparavalo, koje je poslednjih dana uzdrmalo javnost i društvene mreže.

– Anđela je neko ko mi se uopšte ne sviđa ni kao lik ni kao učesnik, provokator je. Mislim da od nje i Bojane neće biti niša jer je Anđela više puta izjavila, što se na njoj i vidi, da je strejt devojka. Nema drugu priču pa se zakačila za Bojanu, ona nešto tu pokušava a svaki put kada je podignu kaže da neće imati vezu u rijalitiju. Šuplja i bezvezna priča na koju ne bih trošila reči – rekla je Sandra pa nastavila:

– Što se tiče Bojane i njenog karaktera, mislila sam da je bolji čovek, ne u smislu finoće jer je imala tragediju zbog koje smo mogli da joj progledamo kroz prste za neke komentare i postupke. Međutim, više nemam empatiju, ne prema ljudima koji su doživeli traume u životu, prema njima sam vrlo empatična i jako mi ih je žao. Evo, sada saznajemo i mali Uroš šta je sve doživljavao, prva sam se ja ograšila o njega i komentarisala ga. Bojanino ponašanje mi se uopšte ne sviđa i kako idu nedelje sve više i više puca. Lepo je imati svoj stav i stajati uz nekoga za koga misliš da je u pravu ili si mu prijatelj ali ako ti gomila ljudi sugeriše suprotno, ja bih se prva zapitala da li sam u pravu ja ili tih petnaest ljudi koji su imali maltene ista iskustva sa tom osobom. Ovo se odnosi na njenu odbrana Miljane i Predsednika, koji ne znam šta glumata. Mnogo više sam imala vere da će biti drugačija, nemam ja ništa protiv svađanja ali ovo njeno razbijanje stakla prerasta u nešto više. Treba da bude komentator, da bude svoja i bavi se nekim svojim pričama a ne ovim izmišljenim vezama koje joj ništa dobro neće doneti – zaključila je Rešićeva.

Kurir.rs / Pink

Teška saobraćajna nesreća dogodila se kod mesta Iverak u blizini Valjeva, kada je na ženu naleteo voz.

Kako se saznaje, žena je preminula na licu mesta.

Železnički saobraćaj je obustavljen.

Detalji za sada nisu poznati, sledi uviđaj.

Kurir.rs/Blic

Jaše, gusla i mašta da ima sobu, ovo je vredni 12-godišnjak iz Bijelog Polja Dragoljub Minić (12).

“Ja sam Dragoljub Minić, a ovo je moj konj Žuja. Od malija nogu sam počeo da jašem. Takođe kosim, plastim, vadim krompir… Pomažem tati i mami sve što treba jer se i oni bore za nas”, kaže sjajni dečak iz sela Bojišta kod Bijelog Polja, koji sa 12 godina već obavlja razne seoske poslove.

Dragoljub ima dva mlađa brata Vasilija (3) i Nikolu (9), dve starije sestre Jelenu (14) i Novku (18), kao i roditelje Dijanu i Željka. Minići su oličenje skromne, čestite i tradicionalne srpske porodice iz Crne Gore. Gusle, slava i konj najveće su svetinje koje imaju!

„Rekao sam i kada umrem da ih pušte taj dan. Za mene su gusle svetinja, pa neđe barabar sa krsnom slavom. To je bila knjiga čovjeku, dadnu raspoloženje u društvo, to je naša gola istorija. Guslao mi je đed, guslao mi je otac i ja pomalo, a i ovi mali će ako Bog da. A konj mi je djecu podigao. S njim sam teglio, zarađivao i riješio sam na gusle da ga stavim. Za mene je to car životinja”, istakao je domaćin Željko, potvrdivši da o konju brinu kao o članu porodice.

Željko je nekada radio u firmi, ali je ostao bez posla, saznavši da mu nije čak ni staž uplaćivan. Od tada preživljavaju samo od seoskih poslova i njegovog nadničenja, posao ne bira. Nažalost, to jedva da je dovoljno da bi se prehranila tolika porodica.

„Imam za šta da se mučim, Bogu hvala. Neka su svačija djeca zdravo, pa i ova moja. Ali teško je, većinom se samo tegli. Žena oboljela od diskus hernije, a i ja šećeraš, ali moramo se boriti do poslednjeg daha. Naši su stari živjeli u surdake i zemunice, bez struje i svega, pa su imali velike porodice. To je najviša pomoć čovjeku i za rad i za sve, najveće bogatstvo na svijet. Mi smo zadovoljni našom djecom. Prije svega su dobri ljudi, pa onda i đaci. Odrijeh i njih, pomažu svako, ali mora se. Po livada, to im je i ljeto, i more i izlet. Skromni su, nijesu se dosle žalili, vide i oni da se mučimo. Zadovoljni su kad im kupimo po krem bananicu ili neki keks da izdijele, isto ko da sam im donio tovar što ja rečem seljački. I to onda čovjeku daje veliku snagu. Još kad dođem umoran, pa iskoči jedno otud, drugo otud, zaboravi čovjek na taj umor”, priča Željko dok mu oči suze.

Minići, nažalost, žive skučeno u nekadašnjoj letnjoj kuhinji koju su vremenom malo proširili i uredili. Njih sedmoro raspolaže samo dnevnom i jednom spavaćom sobicom.

„Trudimo se da im priuštimo nešto bolje, ali nekako nam teško ide. Vlage ima dosta, po jedan metar se digne uza zid, pa se bojim da može uticati na njihovo zdravlje. Plafon je skroz ulegao, krov je užasan, pa kad je veća kiša sve se sliva. Zimi zbog velikih hladnoća smjestimo još jedan krevet u dnevnu, pa se poređamo ko sardine. Od namještaja imamo ovo što vidite, po nešto se osnovno dobavilo. Imamo đe sjesti, jesti i leći. Meni nekad bolovi budu nepodnošljivi, pa sve padne na djecu. Ali dobro, biće bolje, samo da smo mi zajedno”, uključila se i majka Dijana.

Ćerka Jelena ispričala šta sve imaju pored trošne kućice:

„U bašti imamo paprike, boraniju, paradajz, šargarepu, praziluk. Moramo redovno da je zalivamo i da čupamo travu. Tu su i krompir, pasulj, jabuke, šljive. Držimo, pored konja, i jednu kravu, dvije svinje, mace i pse. Tata bi htio još jednu kravu da kupi pošto svi volimo sir, mlijeko i vareniku, ali skupe su”.

Domaćin Željko za kraj poručuje:

„Pravi Srbi nijesu klekli nikad. Htjeli su i svetinje da nam uzmu, pa smo išli na litije i održasmo se. Samo nek nam dadne Bog slobode i zdravlja. To se, po meni, ne razdvaja. Hvala vama i zdravo bili što ste se, eto, založili za moju porodicu. Pozdravljam sve naše Srbe đe god se koji nalazi, Bog vas zaklonio svake muke, što ja rečem dušmanske ruke, rđavog gosta i sudnjega mosta. Mi smo srećni da sačuvamo i ovo što imamo, ali eto, voljeli bi djeca da imaju po sobicu, kutak neki svoj za učenje, da se ne gužvamo vođe. Al’ da smo zdravo, nama znači i samo što ste došli, znači nijesmo sami. Ako se mogne što još napraviti, Bog da vas čuva”!

Humanitarna organizacija Srbi za Srbe poziva dobre ljude u celom svijetu da pomognu porodici Minić da dobije dom kakav zaslužuju.

Svi načini za doniranje po zemljama:

SRBIJA 1. SMS na 7763 (200 dinara) 2. Račun: 160-279491-71 3. Pay Pal 4. Devizni račun

REPUBLIKA SRPSKA 1. Poziv na broj 17763 iz fiksne i mobilne telefonije (3 KM) 2. Račun: 56201281300241-58 (NLB razvojna banka) 3. Pay Pal

CRNA GORA 1. Račun: 510-91548-03 (Crnogorska komercijalna banka) 2. Pay Pal

SAD 1. Donatorska platforma (kreditne kartice, tekući račun) 2. Pay Pal 3. Lični ili biznis ček na: Serbs for Serbs, Po Box 34206 Chicago, IL 60634 *svi donatori ostvaruju pravo na poreske olakšice

KANADA 1. Pay Pal 2. Putem čeka na: Serbs for Serbs Canada, 635 The Queensway, Lower Level, Toronto, ON, M8Y 3B3 3. E-transfer na: donate@serbsforserbs.ca *svi donatori ostvaruju pravo na poreske olakšice

NEMAČKA 1. IBAN: DE97 7606 9559 0002 7519 92 2. Pay Pal 3. Pošaljite tekst SZS na 81190 (2.99 evra) *svi donatori ostvaruju pravo na poreske olakšice

ŠVAJCARSKA 1. IBAN:CH57 0900 0000 6133 5679 5 Max-Högger-Strasse 6, 8048 Zürich 2. Twint: donate.raisenow.io/stbdh 3. PayPal 4. Pošaljite tekst SZS 30 na 488 (broj zamenite željenim iznosom od 1 do 99 CHF) *svi donatori ostvaruju pravo na poreske olakšice

AUSTRIJA 1. IBAN:AT97 3200 0000 1036 4339 SWIFT/BIC: RLNWATWW Customer: Org. f. hum. Hilfe – Srbi za Srbe Kalvariengürtel 39/6, 8020 Graz Austria 2. Pay Pal 3. Poziv na broj 0901 300 201 iz fiksne i mobilne telefonije (3 evra)

ŠVEDSKA 1. SWISH: 1230 133 900 2. Pay Pal 3. Bank Giro: 5302-1077 4. Račun: 5226 1060 858

NORVEŠKA 1. VIPPS broj: 104 414 2. Pay Pal 3. Račun: 1503 83 80483

AUSTRALIJA 1. BSB: 032-278 2. Account No: 878615, Westpac bank 3. Pay Pal *svi donatori ostvaruju pravo na poreske olakšice

(Kurir.rs/Srbi za Srbe)

OBRENOVAC – Mladić (27) iz Stublina kod Obrenovca ranjen je noćas sat nakon ponoći.

Nezvanično, on je pogođen sa četiri hica i primljen je u Urgentni centar. O slučaju su obavešteni policija i Više javno tužilaštvo u Beogradu.

Kako se saznaje, on je prvo primljen u Dom zdravlja u Obrenovcu, noćas oko 1 sat, s teškim telesnim povredama.

Reč je o M.S. (27) iz Stublina. M.S. je u Dom zdravlja doneo otac, a mladić je, navodno, odbio policiji da kaže na koji način je zadobio povrede.

Kako mediji navode, ranjen je u stomak i noge. Istraga je u toku.

Kurir.rs/Telegraf/Novosti

Kod Starog sajmišta, za sada nepoznata lica su bacala kamenje na autobus linije 83.

Jedna muška osoba, starosti oko 20 godina je povređena.

Nije poznato ko su akteri, kao ni zbog čega su bacali kamenje na autobus.

Kurir.rs/Telegraf