Pevačica imala potrebu da objasni situaciju javno.
Tijana Dapčević odlučila je da ode kod hirurga i uveća usne, što je pokazala svojim pratiocima na Instagramu, gde je kompletan proces, kao i rezultate, podelila sa brojnim pratiocima i fanovima.
Ono što su svi prvo primetili jeste čudno stanje pevačicinog lica.
Foto: Instagram printscreen/Tijana Dapčević
– Imam potrebu da širokom auditorijumu i gledaocima objasnim zašto sam ja ovoliko crvena. Ja ne verujem da u ordinaciju dolaze ljudi sa ovako osetljivom kožom, ali ja sam jedna mica osetljiva, što se nikada ne bi reklo, pa odatle ovo crvenilo – ispričala je Tijana u videu, a potom je objasnila kompletan proces, kako bi i ženama sa osetljivom kožom bilo jasno da je takva reakcija takođe moguća, ali ne i previše opasna.
Foto: Instagram printscreen/Tijana Dapčević
Inače, Tijana je nedavno imala operaciju zbog koje su je lekari kritikovali, a nakon koje se noću budila u bolovima.
Čak 100 dece ispisalo se iz OŠ “Vladislav Ribnikar”, ali nijedno iz VIII-2, odeljenja iz kog je dečak koji je počinio zločin i u kom je ubio šestoro đaka. Deca ne govore o ubici, ona tuguju. Zbližila ih je tragedija. Na najzdraviji način u odnosu na nas odrasle, ušla su u proces tugovanja i žaljenja. Pronašli su svoje mesto u ovom društvu, za razliku od nas, odraslih, koji i dalje lutamo i gubimo se u različitim temama.
Međutim, prema upitniku koji je do sada dobrovoljno popunilo više od sto đaka iz “Ribnikara” i škola pogođenih zločinom u okolini Mladenovca, ima dece i u narandžastoj i u crvenoj zoni, koja zahtevaju dodatnu psihosocijalnu pomoć, a koja im do sada nije bila pružena, kaže u intervjuu za Kurir psiholog Hana Korać iz Radne grupe za mentalno zdravlje i bezbednost mladih, koja nakon 3. i 4. maja radi u “Ribnikaru” i školama koje su izgubile đake u zločinu u okolini Mladenovca i Smedereva.
FOTO: ZORANA JEVTIĆ
Deca od 13-14 godina su se tako hrabro i zrelo ponela?
– Da, to je taj efekat grupe. Sva deca unutar škole su se zbližila. Već od sredine maja su spontano, instinktivno, na najzdraviji način, počela da obrađuju gubitak koji su doživela. Napravila su svoja nova pravila funkcionisanja unutar škole. Čak i oni koji nisu želeli da se vrate u prostorije “Ribnikara” ili čiji roditelji to nisu želeli nalazili su se s drugarima posle škole u parku, bili su saosećajni. U školi su spuštene glave i u tišini prolazili pored mesta zločina. Crtali su i pisali o svojim drugarima. Od 3. maja deca su naš najzdraviji deo društva.
Manje đaka se upisalo u “Ribnikar” ove godine?
– Broj prvaka je za 10 odsto manji u odnosu na lane, što nije velika razlika.
Da imate dete koje treba da se upiše u “Ribnikar”, da li biste ga tamo poslali ili biste promenili školu?
– Morala bih da čujem šta ono želi, šta misli o tome, jer ono što je dobro za mene i što bih ja mogla ne treba da namećem detetu.
Pozivate roditelje da odobre deci popunjavanje upitnika koji ste dobili od Norvežana, uz pomoć kog su radili s decom preživelom na Utoji nakon Brejvikovog zločina, koji je odneo 77 života?
– Upitnik je zapravo polustrukturirani intervju s detetom kome obučeni psiholog sa iskustvom čita pitanja. Potom se procenjuje i razgovara s roditeljem i detetom da li je detetu potrebna dodatna podrška. Dobrovoljno je jer nam je bitno da roditelji budu saveznici, da shvate da upitnik pojačava stepen razumevanja i povezanosti između njih i deteta. Nudimo ga u “Ribnikaru”, ali i u 11 škola koje su izgubile đake 4. maja ili u njih idu braća i sestre te ubijene dece. Nažalost, “Ribnikar” jeste najdirektnije izložen, cela smena od više od 500 đaka (1.100 đaka škola je imala lane) direktno je izložena traumatskim iskustvima. Međutim, dogodio se, nažalost, i zločin nadomak Mladenovca, pa i u dvorištu same škole u Duboni, na šta se često zaboravlja. Proces oporavka tamo je dodatno otežan jer su Dubona i Malo Orašje mala mesta, svi su se poznavali, dosta njih je u rodbinskim relacijama. Deca nemaju puno izbora da li će nastaviti da idu u školu ili ne jer je to jedina škola. Nemaju ni veliki izbor gde da se okupljaju, a deca su pobijena upravo na mestu okupljanja.ž
NEKI NASTAVNICI OTVARAJU BOLOVANJE ILI ODLAZE
Kako se s traumom nose nastavnici “Ribnikara”? Mnogi ne žele da budu razredne starešine?
– U smeni u kojoj je bio zločin nastavnici su mnogo više fokusirani na potrebe dece, a donekle zanemaruju i zapostavljaju sebe i svoje potrebe. Nastavnici iz druge smene su zaštitnički nastrojeni prema kolegama. I zato smo sada u školi zbog njih.
Neki i odlaze iz škole?
– Ima i onih koji otvaraju bolovanje i odlaze u druge škole.
Je li to fer?
– To je nešto što sama škola mora da promišlja i rešava.
Još je i v. d. direktorke podnela ostavku. Treba li sada na to mesto da dođe neko iz “Ribnikara”?
– Definitivno. Taj kolektiv ima svoje dinamike i odnose odranije i to mora da bude neko ko je upućen u njih, kako bi imao bolje i dublje razumevanje za ono što se dešava.
Koliko je roditelja zainteresovano za upitnik?
– Ukupno je više od 100 potpisanih saglasnosti.
Baš malo.
– To nije neuobičajeno jer se ljudi inače jako kasno javljaju stručnjacima, kad postaje sve gore.
A VIII-2?
– Ta deca su najdirektnije pogođena, s njima radi poseban tim od prvog dana, kao i sa VIII-4, gde je bilo žrtava (roditelji sadašnjeg VI-2, u kom je dvoje dece ubijeno, možda će pristati da se oformi grupa u skorije vreme). Vidi se napredak.
Kako deca reaguju na tragediju?
– Kod dece do 10 godina, u nižim razredima, to je iznova ponavljanje traumatskog iskustva kroz crtanje, priču, igru. Crtaju, na primer, tužna lica, decu koja plaču, sunce boje u crno. Tu su i somatske smetnje, kao što su bolovi u stomaku.
FOTO: ZORANA JEVTIĆ
Je li neko crtao sam zločin?
– Ne, ali i to je moguće da se desi kao način ispoljavanja straha i bola. Ima i onih koji ne žele da se odvoje od roditelja, ispoljavaju regresivno ponašanje. I takva reakcija je normalna. Ali, ako upitnik pokazuje da je ta reakcija u narandžastoj ili crvenoj zoni, to znači da traumatsko iskustvo utiče na dete tako da postaje disfunkcionalno i da mu je potrebna dodatna pomoć.
A stariji učenici?
– Kod njih je pad koncentracije, nemogućnost da uče i da prestanu da pričaju o zločinu, traže sve o tome na internetu, socijalno povlačenje. Te ekstremne promene ponašanja su adaptivne s obzirom na traumatsko iskustvo. Ali, ako traju duže od minimum 30-40 dana, reč je o problemu. Mogu da se jave i poremećaj spavanja, ishrane, oscilacije u raspoloženju…
Upitnik se sastoji iz pitanja o životu pre i posle 3. maja, kao i o samim zločinima. Šta ste videli kroz tih 100 upitnika?
– Ima dece u svim kategorijama, a na sreću, najviše ih je u zelenoj, što znači da traumatsko iskustvo zdravo integrišu. Takvo je iskustvo i u Norveškoj. Međutim, ima ih i u narandžastoj i u crvenoj zoni i ona zahtevaju dodatnu pomoć, koja im do sada nije bila pružena.
TRAUME I ZA CEO ŽIVOT
Koliko će trebati da se sve sredi? Imaju li Norvežani, a Utoja je bila 2011, i dan-danas ljude na terapiji?
– I dalje ih prate i s njima razgovaraju.
To može da ostane za ceo život?
– Da, i 10 godina kasnije mogu da se ispolje reakcije na traumu a da to uopšte ne povezujete s njom. Sa ovim ćemo se možda boriti i decenijama. I zato je jako bitno da na vreme počnemo da zbrinjavamo ljude. I zato je bitno razgovarati dok si dobro. Inače, sredinom oktobra će nam na naš poziv opet doći Norvežani, radićemo radionicu i supervizijski razgovor sa svim pomagačima, da vidimo kako dalje da organizujemo vaninstitucionalni sistem psihosocijalne podrške.
FOTO: NENAD KOSTIĆ
NORVEŽANI I POSLE 12 GODINA PLAČU
Kako smo kao društvo reagovali?
– Tragedija je pogodila celo društvo i pamtićemo to doveka, ali je i ohrabrila ljude da počnu da govore kako su, dala im je dozvolu da pate, tuguju, plaču… Na taj način, nažalost, pokrenuta je tema mentalnog zdravlja. I trajaće. I 12 godina kasnije neki od Norvežana počnu da plaču kada pričaju o Utoji.
Hoćemo li sada biti kadri da prepoznamo dete ubicu?
– Šta se videlo na svim najvećim zločincima kad su bili deca?! Uvek više faktora utiče na razvoj, ali ono što možemo, jeste da gradimo društvo koje forsira prosocijalne vrednosti – brigu o drugom, deljenje, pomaganje. Mnogo lakše ćemo primetiti decu i ljude koja se u to ne uklapaju i mnogo lakše ćemo moći da im pružimo pomoć dok još može da bude delotvorna. To je dugačak proces, ali važno je ostati dosledan u menjanju međuljudskih odnosa ka boljem.
Jesu li ta deca i pre 3/4. maja bila na neki način traumatizovana, već imala podlogu za ovo sada?
– Postojala je ranjivost, koja je bila okidač. Traumatsko iskustvo vas suoči s vašim ličnim kapacitetima.
Sad su na terapiji?
– Ili dobijaju psihosocijalnu podršku, odnosno dolaze u Dečji kulturni centar Beograd ili je to u samoj školi sa PP službom. Malo kompleksniji vid tretmana za crvenu zonu podrazumeva zbrinjavanje i uključivanje psihijatra, što može biti i u dispanzeru, a ne znači odlazak na odeljenje.
FOTO: ZORANA JEVTIĆ
NE TREBA ŽURITI S MEMORIJALNIM CENTROM
Memorijal u “Ribnikaru” – da li je dobro što pre ga napraviti i suočiti se s tom traumom?
– Ne treba žuriti s memorijalnim centrom. Proces tugovanja i oporavka traje. I ne možete siliti. Memorijalni centar treba da postoji zbog nas kao društva. Vlada će verovatno uskoro oformiti komisiju koja će prikupljati idejna rešenja, a kada država bude imala predloge, prvo će ih izneti roditeljima ubijene dece.
Radite li i dalje s tim roditeljima?
– S njima radi posebna grupa terapeuta, kao i s roditeljima preživele dece iz tadašnjih VII-2 i VII4, a sadašnjih VIII-2 i VIII-4.
Kako izgleda dan u “Ribnikaru”?
– Još se nije sve stabilizovalo, otvorio se dijalog sa školom, razgovaramo o teškoćama i kako da im pomognemo.
Jesu li časovi uobičajeni ili imate intervencije, prekidanja?
– Nema prekidanja, ali ima promene u vaspitnom segmentu. U svim školama, pa i u “Ribnikaru”, krenulo se s uputstvom Ministarstva prosvete, razgovaralo se prvih nedelju dana, polako se ulazilo u nastavni proces. I inače je decu od 1. septembra teško vratiti u ulogu đaka, a u “Ribnikaru” se i škola izmestila u drugu zgradu, kapaciteti su smanjeni napola, nastavnici su promenili kabinete, došla je nova uprava. Sada u školu ulazimo samo zato što vodimo grupe s nastavnicima, a deci i roditeljima se nudi polustrukturirani intervju i individualna psihosocijalna podrška u Dečjem kulturnom centru Beograd, gde su inače i razgovori s roditeljima svakog ponedeljka od 18.30, i svako, iz bilo koje škole Beograda, može da dođe. Dakle, pomagači više nisu u “Ribnikaru”. Takođe, držimo tribine u Mladenovcu, Smederevu…
U MLADENOVCU VEĆE INTERESOVANJE ZA UPITNIKE
U okolini Mladenovca više dece se javlja na upitnik. Zašto?
– Imaju manje dostupne resurse pomoći, i koji god vid pomoći im se ponudi, dolaze u mnogo većem broju. Otvoreniji su da iznose probleme jer cela zajednica kroz to prolazi. Ta mesta su se dosta zatvorila, ljudi su u kućama, neki se plaše da izađu, ne mogu da pobegnu od onoga što im se dešava, dok u Beogradu odete samo dve ulice dalje i već vidite ljude u kafićima, nešto drugo… I tamo ima dece u narandžastim i crvenim zonama.
Uopšte ne radite s decom u školi?
– Krizni period je završen i deca polako moraju da se vrate u ulogu đaka, da shvate da je škola obrazovna ustanova i da imaju obaveze i odgovornost. Potrebno je da shvate da ni njih ni školu ne možemo da parališemo traumatskim iskustvom. Ako ne mogu da krenu u novi razred, da uče novo gradivo, ako se ne osećaju dobro, to je znak da je traumatsko iskustvo uticalo na njih tako da im je potrebna pomoć koju nudimo, ali u Dečjem kulturnom centru. Ne mogu u učionici pored nastavnika da ih dočekaju terapeuti jer im onda šaljemo poruku da nisu dobro.
Počivaj u miru druže i prijatelju – oprostio se prijatelj od svog ubijenog druga
Na groblju u Vrnjačkoj Banji sahranjen je Stefan Nedeljković, Srbin iz Zvečana koji je ubijen u Banjskoj, a više od 2.000 ljudi, porodica, prijatelji oprostili su se od njega i ispratili ga ka večnoj kući.
Od Stefana se pre ukopa oprostio i njegov drug.
– Uvek ću te pamtiti kao dobrog druga, navijača, dobru dušu. Sada si na nebu, u raju Božjem. Počivaj u miru druže i prijatelju – rekao je on, a posle ovih reči više niko nije mogao da zadrži suze i jauke.
Groblje u Vrnjačkoj Banji bilo je malo da primi sve one koji su došli da odaju počast ubijenom Srbinu.
Na čelu kolone uz krst, koračao je mladić koji je nosio Stefanovu sliku prekrivenu crnim florom. Sa nje se Stefan bezbrižno osmehuje, iz perioda kad je bezbrižno i srećno živeo sa svojom suprugom i njihovim ćerkicama.
Zvezda filma “Dve čađave dvocevke” (Lock, Stock and Two Smoking Barrels) Džejk Ajbraham preminuo je samo nekoliko meseci nakon što je podelio svoju priču o dojagnozi raka i da je lekaru trebao da ode ranije.
Glumac je u julu otkrio svoje stanje i priznao da je “prekasno otišao” kod lekara nakon što se neko vreme nije osećao dobro.
Džejku je dijagnostikovan rak prostate, koji se kasnije proširio na ostatak njegovog tela i stvorio tumore na kičmi, kukovima i bešici.
Uz bolne jecaje svojih najmilijih koji su parali tišinu i tmurno nebo nad Vrnjačkom Banjom, na ovdašnjem lokalnom groblju sahranjen je Stefan Nedeljković (31), rođen u Zvečanu, jedan od trojice Srba koje su u Banjskoj na Kosmetu 24. septembra ubili pripadnici takozvane kosovske policije.
Osim najbližih članova porodice, Stefanovom ispraćaju na večni počinak prisustvovali su mnogobrojni rođaci, prijatelji, komšije i poznanici, kao i oni koji ga nisu poznavali ali su došli da izjave saučešće, podele tugu i bol sa ožalošćenim Nedeljkovićima…
FOTO: RINA
– Teško je svima koji su ga poznavali, a najteže njegovoj porodici, njegovim kćerkama koje su ostale bez oca. Ispraćamo ga zauvek, a svima nam se srce cepa. Otišao je dobar, veliki čovek koji je imao velike planove za budućnost – tiho je na samom ulasku u vrnjačko groblje rekao jedan njegov prijatelj.
– Na nama je da ga pamtimo, da čuvamo uspomenu i da se pobrinemo za porodicu, da njegova žrtva ne bude uzaludna.
FOTO: RINA
Plato ispred kapele vrnjačkog groblja, kao i okolne ulice, bili su tesni da prime sve one koji su došli da odaju poštu i poklone se žrtvi terora na severu Kosova i Metohije. Ljudi su u Vrnjačku Banju pristizali iz bukvalno svih krajeva Srbije i sa Kosova i Metohije, svi u tišini i strpljivo čekajući da polože vence i upute najiskrenije izraze saučešća.
– Nisam ga poznavao, ali nisam ni morao, jer dao je svoj život za svoju otadžbinu, za Srbiju! To je čin za poštovanje i zato sam tu da ga ispratim u večnu kuću – kratko i jasno je poručio sredovečni Kraljevčanin čiji su se sugrađani, takođe u velikom broju, prethodnih dana oprostili od ubijenog Stefana pomenom i paljenjem sveća u crkvi Svete Trojice u centru grada na Ibru.
Prijovićeva priznala gde se dogodio prvi poljubac!
Pevačica Aleksandra Prijović zavredela je titulu jedne od najvećih folk zvezda rasprodavši sve karte tri spektakularna koncerta u Areni.
Često priča o svojim inspiracijama i najvećim podrškama u životu među kojima je i njen suprug Filip Živojinović.
Par je u braku još od 2018. godine, a njihov sin Aleksandar upotpunio je njihovu ljubavnu zajednicu pre 4 godine.
Pevačica je svojevremeno otkrila i gde su se Živojinović i ona upoznali, ali i prvi put poljubili.
– Ne sećam se gde smo se upoznali, ali znam da nas je sudbina vezala. Pre nego što smo počeli da se zabavljamo godinama smo se sretali na raznim mestima, u prolazu. Viđali smo se i kod Brene i Bobe na privatnim žurkama na kojima sam često pevala, mada to je sve bilo u prolazu, bez zvaničnog upoznavanja – ispričala je Aleksandra jednom prilikom.
– Čim sam ga upoznala, znala sam da će to biti ljubav za ceo život. Naš prvi poljubac desio se u mom stanu na Voždovcu. Odmah me je osvojio manirima, načinom razmišljanja i stavovima. Još tada sam znala da ću se udati za njega i da je on pravi. Oduševio me je prvi put kada je trebalo da dođe kod mene. Pitao me je šta ću da popijem i pojedem, da donese. Ja sam rekla ‘ništa’, jer znate kako je u početku, kad vam se neko sviđa, niti ste gladni, niti ste žedni – kazala je Prijovićeva i dodala:
– On je insistirao da mu kažem šta pijem i ja sam rekla da pijem samo vodu. On se posle pojavio kod mene sa paketom vode. To me je kupilo, taj njegov gest, jer sam shvatila da obraća pažnju na ono što pričam. Ko bi vam doneo paket vode kada se podrazumeva da u kući imate vodu.
Poznati pevač Aleksandar Vuksanović poznatiji kao Aca Lukas doživeo je saobraćajnu nezgodu. Nezgoda se desila danas oko 13 časova blizu aerodroma Nikola Tesla.
Lukas se u skupocenom automobilu marke Mercedes direktno sudario sa drugim vozilom.
Bio je takav da bi sve dao za druge, požrtvovan, predivan otac, a svakog druga je gledao kao svoju porodicu. Ovo je ogroman gubitak za sve nas. Nikada nikog ne bi ostavio, više je gledao druge nego sebe, kažu njegovi drugovi
Pred kapelom lokalnog groblja u Vrnjačkoj Banji formirala se dugačka kolona ljudi koji strpljivo i u tišini čekaju da izjave saučešće porodici Stefana Nedeljkovića koga je takozvana kosovska policija likvidirala u Banjskoj na Kosmetu.
U pratnji njegovih posmrtnih ostataka koji su tokom prepodneva dopremljeni u Vrnjačku Banju osim članova porodice sa nekoliko autobusa sa KiM iz rodnog Zvečana i okoline su pristigli i prijatelji, komšije, poznanici…
FOTO: RINA
Među njima su i navijači Crvene Zvezde, predstavnici lokalnih samouprava i državnih organa, svi koji žele da isprate nastradalog Stefana na večni počinak.
Trojica Srba, Igor Milenković, Bojan Mijailović i Stefan Nedeljković, koji su ubijeni 24. septembra u Banjskoj na severu Kosova, biće sahranjena danas. Više stotina građana Zvečana oprostilo se od Stefana Nedeljkovića, a onda je kilometarska tužna kolona krenula ka Vrnjačkoj Banji gde će Stefan biti sahranjen u 15 časova.
FOTO: RINA
Na groblje se slila reka ljudi koja želi da oda počast prerano i tragično nastradalom mladom čoveku, koji je za sebe ostavio tri kćerkice, neutešnu suprugu, porodicu i prijatelje.
– Bio je takav da bi sve dao za druge, požrtvovan, predivan otac, a svakog druga je gledao kao svoju porodicu. Ovo je ogroman gubitak za sve nas. Nikada nikog ne bi ostavio, više je gledao druge nego sebe. Uvek nasmejan, duhovit i pozitivan. Danas je jedan od najtužnijih dana u Vrnjačkoj Banji, rekli su za RINU njegovi prijatelji iz Kraljeva.
FOTO: RINA
Pored puta okupio se takođe veliki broj ljudi, koji su napravili špalir i upalili baklje kako bi dočekali vozilo sa njegovim posmrtnim ostacima.
FOTO: RINA
Saobraćaj u centru Vrnjačke Banje u potpunosti je bio zaustavljen kako bi kolona vozila mogla da prođe.
Nakon saznanja da je Aca Lukas imao saobraćajnu nesreću samo nekoliko metara od aerodorma, za oglasio se njegov PR tim i otkrio šta se zapravo desilo. Naime, navodno Lukas je krenuo autom kući, sa aerodroma, a drugi vozač ga je udario.
Sa njim se u kolima našla i njegova ćerkica Viktorija, koja je na svu sreću u dobrom stanju. U pitanju je samo velika materijalna šteta.
– Dobro je, hvala Bogu, i Aca, i dete, vozač takođe, drugi vozač je naleteo na njih i udario ih. Aca se vraćao iz Amsterdama, sa nastupa, to se desilo psole 200 metara od aerodroma. Niko nije povređen, visoka materijalna šteta. Viktorija je bila u kolima, hvala Bogu da detetu nije ništa, to je Aci najbitnije, jer znate koliko je slab na nju – rekao je PR tim Lukasa.
Na objavi se vidi policijski službenik koji je na uviđaju dok se u pozadini vidi Lukasov automobil.
Naime, kako se navodi, nakon nastupa u Amsterdamu, Lukas je sleteo na aerodrom “Nikola Tesla” gde ga je čekao vozač.
Oni su potom krenuli dalje, a u jednom trenutku drugi automobil se velikom brzinom zakucao u pevačevo vozilo. Lukas je u tom trenutku bio na suvozačevom mestu.
Automobilu je načinjena velika materijalna šteta, a vozač i suvozač su prošli bez većih povreda.
