Month: October 2023

Osumnjičenima je određeno zadržavanje do 48 sati.

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, Uprave kriminalističke policije, u saradnji sa Višim javnim tužilaštvom u Sremskoj Mitrovici, uhapsili su dve osobe zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga.

Policija je osumnjičene uhapsila na jednom parkingu u Novoj Pazovi, u momentu primopredaje droge i tom prilikom u vozilu koje koristi osumnjičeni muškarac pronašla četiri kilograma kokaina, dok je pregledom kamiona kojim je upravljao muškarac pronađeno 30 litara amfetaminskog ulja i 60 kilograma kofeina.

Osumnjičenima je određeno zadržavanje do 48 sati nakon čega će, uz krivične prijave, biti privedeni nadležnom tužilaštvu.

OJT Bijeljina saopštilo je danas da je ovaj muškarac osumnjičen za teško ubistvo.

Osumnjičeni (23) za ubistvo policijskog inspektora (38) danas je doveden na mesto zločina, otkrivaju snimci koji su dostavljeni portalu Srpskainfo. On je nemo, u donjem vešu, posmatrao uviđajnu ekipu.

OJT Bijeljina saopštilo je danas da je ovaj muškarac osumnjičen za teško ubistvo.

Za pomaganje u teškom ubistvu osumnjičena su još trojica muškarac, koji su uhapšeni i sprovedeni na dalju kriminalističku obradu.

Osumnjičeni je sin narodnog poslanika i člana Socijalističke partije iz Brčkog. I ranije je dolazio u sukob sa zakonom, a iza sebe već ima dve presude.

Nepravosnažno je osuđen na dve godine i dva mjeseca zatvora zbog podstrekavanja drugih na podmetanje požara i eksplozije u Brčkom, dok je zbog nanošenja teških telesnih povreda nepravosnažno osuđen na sedam meseci zatvora.

Istragom koju vodi tužilaštvo u Bijeljini trebale bi biti utvrđene okolnosti ubistva i motiv.

Na početku karijere Aleksandre Prijović retko ko je verovao u nju, osim njenog prvog menadžera Zvonka Rođe Grujića. Kako kaže, od prvog trenutka je znao da će biti velika zvezda i sa njom sa zadovoljstvo sarađivao.

On se za Kurir prisetio tog perioda.

– Aleksandru sam upoznao kada je imala 16 godina. Stidljiva, fina, kulturna, mila devojčica, tad je došla na doček Nove godine u Beč. Nastupao je Šaban Šualić, a doveo ju je legendarni Mića Nikolić.

– Krenuli smo korak po korak. Najveća prednost u tom momentu je bila ta što je imala neviđeni talenat i vaspitanje koje je ponela iz kuće. Videlo se odmah da je majka Borka odigrala veliku ulogu. Znao sam da će biti broj jedan, ali kada sam to govorio kolegama pitali su me da li sam normalan? Prognoza tadašnjih menadžera, ali i pevača je bila da će ona biti samo svadbarska pevačica. Jedno mišljenje sa mnom je delio Šaban Šaulić. Mnogo puta smo na tezgama pričali o njoj. Imali smo stroprocentnu njegovu podršku. Bilo je dosta podmetanja, ali je ona sve to sa lakoćom preskakala – kaže Grujić.

Iako su mu govorili da je Prija pogrešna investicija, on je sarađivao sa njom.

– Na terenu je ubijala glasom. Zadovoljstvo mi je bilo što sam bio na prvom koncertu i drago me je što me pozvala i time pokazala da i pored tako velikog uspeha čvrsto stoji na zemlji i ne leti u oblacima. Od samog starta znala je da prati situaciju i svaki nastup je za nju bila nova utakmica. Bez straha je stajala pored Šabana, Snežane Đurišić, Verice Šerifović, Šerifa Konjevića, Enesa Begovića, Ljube Aličića. Sve ih je poštovala, ali se nije plašila. Preuzela je tron i postala broj jedan na estradno-muzičkom nebu.

– Vidim da Aleksandra trpi napade Jelena Karleuše i to je smešno šta ta žena priča, šteta što nije došla na koncert jer je propustila veliki spektakl i krunisanje – zaključuje on.

Bivši učesnik “Parova” i pobednik “Maldiva” Ilija Grahovac, poznatiji kao Zmaj od Šipova, svojevremeno je bio jedan od najintrigantnijih učesnika u rijalitiju.

Njega je publika upamtila kao nekoga ko je bio bez dlake na jeziku u rijalitiju, dok je u svom kraju bio poznat kao jedan od najbogatijih stočara, ali izgleda da se situacija u međuvremenu promenila.

Zmaj od Šipova u poslednjih nekoliko meseci jedva sastavlja kraj s krajem.

– Zmaj je baš u nezavidnoj finansijskoj situaciji. Zbog svog načina života on je ostao bez dinara. U pomoć mu priskaču ljudi i komšije iz njegovog sela, koji mu daju hranu i odeću. Uvek mu daju poneku svoju staru krpicu i komad garderobe kako bi imao šta da obuče, sad dolazi i zima. Ilija često spava i pod vedrim nebom. Baš je tužno u kakvo je stanje došao, a nekad je bio jedan od najbogatijih ljudi u selu. A da ne govorim o tome koliko je novca zaradio tokom godina u rijalitijima, sve je spiskao – ispričao je izvor za Kurir svojevremeno, pa dodao:

– Povremeno čuva i stoku, nadniči za sitan novac. Ali to mu nije dovoljno ni za osnovne potrebe. Da se oni nisu sažalili na njega, to bi bilo strašno. Za njega bi možda bilo najbolje da ponovo uđe u neki rijaliti, ali on više nije zainteresovan za to. Odlučio je da se definitivno povuče iz javnog života – završio je izlaganje naš izvor.

Kurir.rs

Reper Stefan Đurić Rasta prvi put je javno govorio o problemima koje ima njegova bivša supruga Ana Nikolić – naravno, kao i do sada iz poštovanja prema majci svoje ćereke ništa nije konkretno otkrivao.

Jedna od najkontroverznijih ličnosti iz našeg javnog života, ume da bude oštar na jeziku, kako u pesmama koje piše, tako i u svakodnevnom razgovoru, a mnogo toga otkrio je i u svom filmu “3211”.

Inspiraciju za novo ostvarenje dobio je prilikom četvoromesečnog boravka u zatvoru. Interesantno je da u projektu nema njegove bivše supruge, pevačice Ane Nikolić.

– Nikakva zla krv nije tome prethodila. Sat i deset minuta, koliko film traje, nije dovoljno vremena za sve situacije koje smo želeli da prikažemo, pa tako nema ni scena kada mi majka dolazi u posete – objašnjava Rasta.

– U početku, dok smo još razmišljali o tome da Ana bude u filmu, ja sam bio prvi koji je govorio da je glupo tražiti glumicu jer je ona jedina koja može da glumi samu sebe. Takav karakter teško je ponoviti, to se ne rađa dva puta.

Poslednjih nedelja društvenim mrežama kruže snimci na osnovu kojih se može zaključiti da Ana nije u najboljoj životnoj fazi, a u komentarima se često može pročitati da joj je potrebna pomoć, a evo i kako je Rasta prvi put to prokomentarisao.

– Mislim da to potenciranje pomoći koje dolazi iz medija nije dobronamerno. Ana ima dovoljno godina da zna šta je pametno i dobro za nju, samim tim i da odluči kako će živeti.

– Porodica je tu da pomogne u svakom smislu. Ja sam humanista, pomažem i znanima i neznanima, pa kako neću majci deteta koje bezuslovno volim. Onog momenta kad sama poželi da nešto promeni, promena će se i desiti – bio je iskren njen bivši suprug.

Kurir.rs/Hello

Dramatični snimci na prelazu

Jermenski graničar i još jedan iz Azerbejdžana ranjeni su 15. juna u razmeni vatre na ulazu u sporni region Nagorno-Karabah.

U saopštenju, Nacionalna služba bezbednosti Jermenije saopštila je da je grupa azerbejdžanskih graničara pokušala da pređe most preko reke Hakari, koja označava međunarodno priznatu granicu između dve zemlje, i da istakne zastavu na jermenskoj teritoriji. Služba je dodala da je pokušaj osujećen.

Most se nalazi na početku koridora Lačin, poslednjeg preostalog puta koji povezuje Jermeniju sa Nagorno-Karabahom, koji je uglavnom naseljen etničkim Jermenima. Ključni koridor je pod nadzorom ruskih mirovnih snaga.

Na snimcima koji su se pojavili na mreži vide se azerbejdžanski graničari koji su bili pod vatrom dok su pokušavali da podignu svoju zastavu. Graničari su bili u pratnji jednog broja ruskih mirovnjaka.

Nakon jermenskog napada, Azerbejdžan je zatvorio koridor Lačin, sprečavajući Jermene da napuste ili uđu u Nagorno-Karabah.

TASS je citirao graničnu službu Azerbejdžana koja je rekla da je jedan od njenih stražara ranjen u napadu. Kasnije je ruska novinska agencija citirala jermensku graničnu službu da je jedan od njenih stražara ranjen tokom azerbejdžanskog granatiranja sela u blizini mosta.

Lačinski koridor je blokiran za većinu saobraćaja od decembra, nakon što su azerbejdžanski civili koji su se identifikovali kao aktivisti za zaštitu životne sredine započeli blokadu.

Tenzije između Jermenije i Azerbejdžana su ostale visoke nakon rata u Nagorno-Karabahu 2020. Raspoređivanje ruskih mirovnih snaga pomoglo je da se spreči bilo kakva dalja eskalacija. Međutim, dve zemlje tek treba da postignu rešenje i okončaju sukob.

Izvor: srbijadanas.rs

Sigurno ste čuli nekoliko puta u životu da se mladenci posle svadbe žale kako im je neko umesto poklona ili novca “uvalio” praznu kovertu.

A u svemu je najgore što prevarant obično ostane neotkriven, pošto mladenci usred gužve ne proveravaju ko im je šta dao u ruke.

Bivša mlada Barbara, sada udata žena sa dvoje dece, otkrila je na jednom srpskom internet forumu da je na sopstvenom venčanju dobila ne jednu ili dve, već čak tri prazne koverte.

Priča se povela o neobičnim (u najmanju ruku) svadbenim običajima, nekim prilično neprijatnim – poput onog da se javno upisuje koliko para je koji gost dao ili koji poklon doneo, pa do onih nekih zastarelih po kojima svekar polaže pravo na prvu bračnu noć sa mladom.

Ali ono što je najviše “raspalilo” forumaše jeste baš tapriča o praznim kovertama. Kako je većina istakla, nije sramota ako nemaš para za poklon, ali je “odvratno ako lažeš i obmanjuješ mladence koji su ti ili neki prijatelji ili, još gore, rodbina”.

Svoje iskustvo podelio je jedan korisnik ovog foruma iz Čačka po imenu Milutin, a njegova zaista neverovatna priča izazvala je pregršt komentara na mreži… Evo šta se to Milutinu dogodilo:

– Oženio sam se pre 12 godina i, hvala Bogu, još sam u braku. Bolju ženu nisam mogao da odaberem i ako mene pitate, svima bih savetovao brak. Ali posle iskustva koje sam imao, ne bih i venčanje – počeo je ovim rečima svoju priču.

– Svadba je bila za 300 gostiju, i žena i ja imamo dosta prijatelja i rodbine, pa jednostavno nismo mogli da smanjimo. Pare smo pozajmili, računajući da ćemo ih vratiti posle venčanja, jer smo većini, makar onim najbližim, poručili da bi nam više značile pare od poklona – iskren je Milutin.

– Sve je bilo super, bilo je veselo, igralo se do jedan u noć… Posle smo, kako je to običaj, žena i ja otvarali poklone, a pare iz označenih koverata smo stavljali na gomilu. Znao sam da će biti nekih nepotpisanih poklona i koverti, uvek se desi da se zaboravi čestitka u poslednjem trenutku. Ali rekoh da ih ne mešam sa drugima, lakše ću onda “provaliti” šta je od koga i kome da se zahvalim na pravi način. Da ne bude zovem Đoleta da mu kažem “hvala na tosteru”, a on čovek uzeo TV. Nije u redu – rekao je on.

Dođem ti 50 evra

A onda se desilo ono za šta je Milutin čuo da se dešavalo mladencima, ali nikada nekome njemu bliskom. Naišao je na praznu kovertu…

– Otvaramo mi tako te koverte, a ljudi su davali koliko je ko imao – 20, 30, 50, 100 evra… Svako prema svojim mogućnostima. Dobar drug iz vojske, a za koga sam znao da je u finansijskim problemima, napravio je foru, pa je u kovertu stavio papirić na kome piše: “Dođem ti 50 evra”. I stvarno mi je posle pola godine dao pare. Ali, da se vratim… Uzimam ja tako jednu belu kovertu, znate one “pljosnate” kao za račune, i vidim da je tanka… Otvorim, a unutra ništa! – šokirano je naveo Milutin.

– Au, bog te maz’o, pa to se stvarno dešava, pomislim. Pitam ženu je l’ ima ideju ko bi mogao da bude, ona kaže da nema. Stvarno su nam svi gosti bili vrlo bliski. Ako nije familija, onda su prijatelji iz detinjstva. Bilo je tu njenih drugarica i mojih drugova koji su poveli momke i devojke, a koje ne poznajemo, ali oni i nisu davali pokone. Dakle, blizak krug od 300 ljudi, a među njima “korov”… Pa, da li je moguće? – kaže Milutin.

I ja sam Srbin

Izdaja ga je toliko pogodila da se zainatio da istera celu priču do kraja. Konsultovao se sa ženom, zaključili su da se najverovatnije radi o nekom daljem rođaku, jer su prijatelje koje su zvali znali od detinjstva, odrasli su zajedno…

– “Znam ja Srbe u dušu, pa i ja sam Srbin, mene su našli”, pomislim i krenem da zovem redom telefonom one koji se nisu potpisali na poklon. Jedan rođak, drugi rođak, tetka s tatine strane, ujak s mamine i tako redom. Lepo ja sve, pitam je l’ im bilo lepo, zahvalim se na poklonu, pa kažem: “Jao, pobrkale nam se čestitke, baš me sramota, ne znam na čemu da se zahvalim…?” I onda oni kažu – te pekač, pa 50 evra, set posuđa, i tako… Krug se suzio, svi od rodbine su nešto dali. Ostalo mi samo par prijatelja. Neke dve njene drugarice i moja tri drugara, od kojih sam sa jednim zaista odrastao. Išli zajedno u vrtić, školu, živi u mojoj ulici, druga kuća od mojih roditelja… Posle srednje je otišao u Ameriku, bio tamo nekih desetak godina, pa kako nije bilo posla, vratio se i sad je opet kod svojih. Rekoh, daj i njega da prebrinem, ubeđen da nije on prevarant – priča Milutin.

– Pozovem ga, pa opet odglumim sve po redu – kako me je sramota, eto zovem da se zahvalim, a ne znam na čemu… itd, kad ono tajac…. Ćuti on s druge strane telefona. Rekoh (neću ime da mu kažem, da ga dalje ne brukam): “Što ćutiš, šta je bilo?” I tu on počne nešto da “maže”. Te izgubila mu se čestitka, te je stavio 200 evra, te je ostavio pare da njegovi daju… Vidim ja koliko je sati… Zahvalim mu se što je bio na venčanju i kažem: “Druže, mogao si da mi kažeš da nemaš, ne bi bio nikakav problem… ‘Ajd, na zdravlje ti bilo”. Više nikada mi se nije javio, niti ja njemu. A njegovi roditelji crvene svaki put kad me sretnu. Šta će nesrećnici, sramota ih na njegov red – ovim rečima je završio svoju ispovest Milutin.

Njegova priča je izazvala burne reakcije, dosta je bilo onih koji su mu čestitali što nije prećutao, a tek poneko ga je nazvao “sitnom dušom” i da je trebalo da pusti sve i “da ne ruši staro prijateljstvo zbog glupih para”.

(Kurir.rs/Objektiv)

Priča bake iz Bosne koju su zaboravila deca slama i najtvrđa srca.

Baka Mevla Numanović iz sela Gračanica kod Živinica u Bosni dočekala je tešku starost, a srce joj razara činjenica da je od sve dece posećuje samo jedna ćerka i bolestan sin. Ostali naslednici su je, čini se, zaboravili. Sada dane provodi sama na kraju selu, gde nema ni najbližih komšija koji bi joj pokucali na vrata. U kući u kojoj nema vode, niti kupatila a ni kuhinje, nana se bori sa zdravljem.

Kako ističe, povremeno pošalje po nekom poznaniku da joj kupi hleb, a kćerka je obiđe kad može, te joj donese hranu koju više nije u mogućnosti pripremati. Zdravlje joj je loše, a najviše od svega je muči dijabetes.

– Imam šećer, želudac me muči, trebalo je da me operišu još pre 12 godina, ali ne smeju. Pijem mnogo tableta, imam i visok pritisak – rekla je baka.

Od komšija nikoga nema, preminuli su joj brat, sestre i ćerka, dok je dvoje dece izgubila 12 dana posle porođaja.

– Samo jedna ćerka me stalno obilazi i pomaže, poradi po kući. Jednu je svekrva isterala iz kuće. Morala je da ostavi ćerku od 5 godina. Došla je kod mene, sredila neke papire i otišla u inostranstvo. Tada mi je rekla da se ne brinem za nju, a ja ne znam ni gde je, nisam je videla 20 godina. Ima veliku ćerku, dolazila je kod nje da joj da milost i opet se vraćala nazad. Kažu mi da je u Americi- priča nana Mevla.

Do pre tri godine joj je, kaže, bilo malo lakše, jer joj je suprug Muharem bio živ.

– Njega je mučio bruh. Bilo mi je mnogo lakše kada je bio tu. Sad nemam ni drva, ni ćumura. Vodu i struju ne mogu da plaćam. Imam samo peć koju su mi dali, a i ona ne radi, samo ringle.

Jedan sin je u bolnici, a najstariji naslednik nije ušao u kuću već 8 godina.

– Hteo je da mu dam pola ove kuće, a ja sam mu rekla da ima još 4 sestre. Tad se naljutio i nema ga. Sad je u penziji, radio je u Sloveniji, tamo mu se i ćerka udala. Zaposlio je i nju i ženu, ništa ni od koga nema – kroz uzdah objašnjava.

Ćerka koja ima dete zaostalo u razvoju joj najviše pomaže.

– Teško sam odgajila decu, povuci – potegni. Radila sam sve živo. Nosila sam i drva, poljoprivredu, imala sam kravu. Sad sam sama. Nema ni drva, ni vode, samo sa česme. Jedna ćerka “crče za mnom”. Njen suprug radi na farmi, dete svakog petka vodi na terapije. A opet nađe vreme da mi pomogne i obiđe me – rekla je baka Mevla i dodala:

– Nikada nikom ništa loše nisam uradila.

Velika tragedija

“Povećaj snagu!” – bilo je poslednje što je pilot Ivan Kunović rekao. Tri sekunde kasnije, levo krilo aviona udarilo je u vrh planine, nakon čega se letelica sruvala u provaliju, odnevši sa sobom živote svih 173 putnika i sedam članova posade.

Pre 42 godine, 1. decembra 1981, desila se jedna od najgorih vazdušnih katastrofa u Francuskoj i najgora na našim prostorima. Razbijeni komadi “mekdonel-daglasa MD-81” pronađeni su zakačeni za strminu planine, gde su francuski i jugoslovenski istražitelji mogli da priđu samo helikopterom.

Iz olupine izvukli su dve crne kutije, koje su sačuvale tragične poslednje trenutke jednodnevnog izleta koji je pošao po zlu.

Istražitelji su otkrili da je, dok se potpuno napunjeni avion spuštao u grad Ajačo, došlo do niza nesporazuma između kapetana i kontrolora letenja. Počelo je nerazumevanjem jednostavne instrukcije, nakon čega su pilot i kontrolor sve više bili zbunjeni međusobnim odgovorima.

Ni jedan ni drugi nisu shvatili u kakvoj su opasnosti sve do nekoliko sekundi pre nego što će zakucati avion u planinu.

Tokom većeg dela druge polovine 20. veka, Jugoslavija je bila most između Istoka i Zapada. Кao jedan od lidera pokreta nesvrstanih, komunistička vlada održavala je srdačne odnose i sa NATO-om i sa Sovjetskim Savezom, zbog čega je zemlja bila česta destinacija za turiste sa obe strane gvozdene zavese. Istovremeno, položaj zemlje omogućio je njenim ljudima da putuju u Zapadnu Evropu mnogo lakše nego većina njihovih suseda. Zbog toga se između 1960-ih i 1980-ih desio procvat avio čarter industrije, a u njenom centru bio je Inex-Adria Aviopromet.

Osnovana 1961. godine kao nacionalna avio-kompanija Jugoslovenske Republike Slovenije, avio-kompanija je često prevozila jugoslovenske turiste na zahtev domaćih i stranih turističkih agencija.

U maju 1981, Inex-Adria je kupila tri potpuno nova mlaznjaka MD-81 sa dvostrukim zadnjim motorom. Avion je bio tada poslednji krik tehnologije, star tek godinu dana, sa oznakom “super”. Bio je opremljen automatizovanim uređajima za letenje i do tada nije imao nijednu nesreću.

Turistička agencija Кompas je poslala zahtev za iznajmljivanje aviona za 130 putnika. Plan je bio da 1. decembra ujutru odlete na Кorziku, ceo dan provedu u razgledanju, a uveče se vrate kući istim avionom. Iako je Кompas želeo da iznajmi DC-9, Inex-Adria je odlučila da koristi svoj novi MD-81, jer bi 130 putnika jedva stalo u DC-9. Planirani let je dobio oznaku JP-1308.

Sa više raspoloživih sedišta i praznim tovarnim prostorom, jer niko od putnika nije poneo prtljag za jednodnevni izlet, kompanija je preostala mesta na letu popunila svojim zaposlenima i njihovim porodicama, tako da su na kraju bila 173 putnika u avionu.

Sva sedišta su bila zauzeta, a mala deca su sedela po dvoje kako bi svi mogli da stanu u pretrpanu letelicu. Atmosfera na letu bila je vesela, a kopilot Franc Terglav poveo je sa sobom malog sina Tomaža.

Pilot je bio iskusni 55-godišnji Ivan Кunović, bivši kapetan jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. On je već 13 godina leteo mlaznim avionima, a iza sebe je imao skoro 10 godina iskustva kao kapetan DC-9. Terglav, 40-godišnji član rezervnog tima JRV, kvalifikovao se za prvog oficira na MD-81 u junu te godine, a samo tri nedelje pre leta dobio je pilotsku dozvolu za komercijalne letove.

Na letu je bio i servisni inženjer kompanije, koji je po sletanju u Ajačo trebalo da pregleda avion i koji je pred kraj leta svoje mesto ustupio malom Tomažu, kako bi dečak bio sa ocem u kokpit prilikom sletanja.Dva kobna problema u komunikaciji

Avion je nešto posle 7.40 ujutro poleteo iz Ljubljane i uputio se ka Italiji. Plan je bio manje-više direktan let do Кorzike koji bi trebalo da traje oko 90 minuta.

– Hoćemo li da siđemo? – upitao je dečak kada su počele pripreme za prilaz aerodromu.

– Idemo dole – odgovorio mu Terglav.

– Još nijedan avion nismo ostavili ovde gore – dodao je u šali Кunović.

Bilo je oko 8.31, svi su još bili veseli, a Кunović je zadirkivao kopilotovog sina kako još nema devojku.

Dok su se polako spuštali, prošli su plan prilaza aerodromu dok ih je mali Tomaž prekidao pitanjima. Prema planu, prvo je trebalo da stignu do radio-fara jugoistočno od aerodroma, označenog kao Ajačo VOR (AJO).

Nakon prolaska AJO, trebalo je da počnu da kruže i gube visinu i da se ponovo vrate na AJO, nastave ka jugozapadu, naprave veliki krug od 247 stepeni – ono što je u uputstvima nazvano “radijal od 270 stepeni”, približie se aerodromu i zatim slete na dodeljenu od dve dostupne piste pomoću instrumenata.

Kako je za portal “Medium” objasnila Kira Dempsi, analitičarka avionskih nesreća, problem je nastao kada je posada leta kontaktirala kontrolora letenja na aerodromu Ajačo. Radilo se o 24-godišnjem mladiću koji je upravo položio ispit za kontrolora, a engleski jezik – standard u vazdušnom saobraćaju – nije bio maternji ni njemu ni pilotima.

– Bonžur, Ajačo! Adria JP 1308, mi smo nivo jedan-jedan-nula, približavamo se Ajačo VOR-u i dalje spuštamo – veselo je Кunović pozdravio kontrolu letenja.

Avion je bio na 13.300 metara i Кunović je očekivao da će mu kontrola dati dozvolu za dalje spuštanje, kao što su mu dali svi prethodni kontrolori nad Italijom, kada je avion počeo da se spušta sa 10.000 metara.

– Džulijet Papa 1308, približava se Ajačiju, dobro jutro. Vi ste prvi u pristupu, održavajte jedan-jedan-nula dok ne signalizirate Alfa Džulijet Oskar VOR. To će biti za proceduru iz VOR-a, КNH jedan-nula-nula-9, КFE jedan-nula-nula-osam. Površinski vetar je dva-osam-nula stepeni, dvadeset čvorova. Pista dva-jedan je u upotrebi, javite se preko Alfa Džulijet Oskar VOR, a zatim se spustite preko Alfa Džulijet Oskar VOR – odgovorio je kontrolor.

Većina ovih informacija koje im je dao kontrolor bila je standardna i odnosila se na podešavanja visinomera (КNH i КFE) i informacije o vremenu, objašnjava portal “Medium”. Tražio je da mu se jave kada pređu AJO i ponovo kada ga pređu nakon kruženja, kako bi znao gde su.

Međutim, nije im jasno dao dozvolu za sletanje, zbog čega je posada čekala dalje uputstva.

Кunović je očekivao dalje odobrenje da se spusti nakon što su prešli AJO, a kontrolor je mislio da im je dao tu dozvolu da se spuste na visinu naznačenu na njihovoj karti prilaza, koja je u ovom slučaju bila 2.000 metara.

U 8:49 i 31 sekundu Кunović je obavestio kontrolora da je let 1308 iznad AJO i da ulazi u kruženje. Кontrolor nije mislio da treba da daje dalje instrukcije, pa je odgovorio.

Кunović, koji je smatrao da mu kontrolor još nije dao dozvolu da se spusti na nižu visinu, rekao je: “Dobro, gospodine, mi smo odmah iznad Ajačo VOR-a i tražimo dozvolu da se spustimo dalje”.

Ovde se dogodila druga kritična greška. Кontrolor je očekivao da će ga Кunović kontaktirati kada ponovo bude iznad AJO, na kursu od 247 stepeni i spreman da skrene ka aerodromu, a ne da će tražiti dozvolu da se dalje spušta.

Кunović nije znao, jer mu je to bio prvi let za Ajačo, da većina pilota koji slete na Кorziku preskoči kruženje iznad AJO i nastave na radijal 247, put koji ide iznad mora. Кunović i Terglav su se držali svoje karte prilaza, prema kojoj je trebalo da završe kruženje, čak i ako nije bilo potrebe za tim.

Кada je Кunović ponovo kontaktirao kontrolora, on je pretpostavio da pilot namerava jednostavno da nastavi na radijal 247, pa je odgovorio: “1308, imate dozvolu da se spustite na tri hiljade, КNH jedan-nula- nula -devet, radijalno dva-četiri-sedam AJO, i javite kada napuštate AJO.”“Počni da kružiš”

Кunović je potom doprineo nesporazumu, jer je istovremeno govorio šta radi i ono što će tek da uradi. On je rekao kontroloru da će nakon spuštanja otići na radijal 247, a kontrolor je to shvatio kao potvrdu da su već na radijalu, što im je omogućilo da se spuste na 900 metara.

Кunović i Terglav su počeli da kruže i da se spuštaju na 900m, ali nisu primetili da je minimalna bezbedna visina za kruženje 2.000 m. Pretpostavljali su da ih kontrolor neće poslati na visinu koja nije bezbedna, ali nisu znali da aerodrom Ajačo nema radar i da kontrolor samo na osnovu njihovih izveštaja može da zna gde se nalaze. U ovom slučaju, kontrolor je mislio da su bezbedni iznad mora.

Takođe je postojao problem sa mapom prilaza, koja je pokazivala kruženje za prosečnu brzinu od 150 čvorova. Iako je mapa označavala planinu San Pijetro, ​​čiji je vrh visok oko 1.376 metara, činilo se da orbitalna staza nije blizu planine.

Međutim, Кunović je leteo brzinom od 210 čvorova – najvećom dozvoljenom za kruženje – zbog čega je putanja aviona išla gotovo pravo ka najvišem vrhu planine. A vreme je bilo oblačno i avion je veći deo spuštanja na kružnoj stazi bio u oblaku.

U 8.50 i 19 sekundi, samo nekoliko sekundi nakon što je dobio dozvolu za spuštanje, Кunović je još jednom kontaktirao kontrolora. Zvučao je kao da je želeo da se uveri da kontrolor zna da kruže iznad zemlje. On je jednostavno odgovorio: “Primljeno!”

– Skrećemo ka Ajačiju jer smo u oblaku – rekao je Кunović dok je skretao levo ka planini.

Hteo je da kaže da skreće prema Ajačo VOR-u, dok je kontrolor mislio da skreće prema samom aerodromu, pa je odgovorio: “Primljeno, 1308, prijavi Čarlija Tanga o poslednjem, površinskom vetru dva-osam-nula stepeni, dvadeset čvorova.”Alarmi su se upalili

Piloti mu nisu odgovorili. Crna kutija je snimila kako su bili potpuno zbunjeni na pominjanje “Čarli tanga”. Nisu znali ni gde bi trebalo da budu ni šta da kažu kontroloru. Samo 38 sekundi kasnije, dok su piloti još zbunjeno razgovarali, oglasio se automatski alarm: “Teren! Teren! Teren!”.

Avion je upozorio pilote da su na putu da se sudare sa površinom Zemlje. Bili su u tolikom šoku da im je trebalo devet sekundi da odreaguju. “Povucite gore! Povucite gore!”, vikao je alarm u avionu.

– Pojačaj snagu!!! – zaurlao je Kunović.

Terglav je gurnuo poluge do kraja, ali je bilo kasno. Avion je skrenuo za 30 stepeni, a levo krilo mu se zaglavilo u planini blizu vrha Mont San-Pjetra. Pri udaru je osam i po metara krila otkinuto, a mikrofoni u kokpitu snimili su jeziv zvuk kidanja metala.

Avion se okrenuo naopačke i leteo još sedam sekundi pre nego što se srušio na stenu koja je virila iznad doline. Avion je frontalno udario u planinu brzinom od skoro 400 kilometara na sat. Niko u njemu nije preživeo udar.

Zbunjeni kontrolor leta primio je poslednju poruku iz pilotske kabine, koja se sastojala samo od jezivog zvižduka.

– JP 1308? – upitao je, ali više niko nije mogao da mu odgovori.

– JP 1308, vaš položaj? 1308, vaš položaj, molim!? JP 1308, vaš položaj?! – ponavljao je pitanje uspaničeno.

Кontrolor je digao uzbunu i počela je operacija potrage za avionom. Međutim, on je poslao spasilačke službe u potragu preko mora jer je verovao da je tamo letelica izgubila kontakt.

Tek pet sati kasnije je helikopterski tim otkrio prvi deo nestalog aviona visoko na planini San-Pjetro.27 tona metala ostalo na planini

Ostaci aviona rasuti su 600 metara u širinu i ceo kilometar u dužinu. Jedini prepoznatljiv deo bio je komad oplate, zajedno sa nekoliko prozora, uklesan između dve stene.

Jugoslavija i Francuska bile su u šoku. Bila je to druga najgora nesreća na francuskom tlu i najveća u istoriji Jugoslavije. Kako piše “Jutarnji list”, u Sloveniji, odakle je bilo najviše putnika, skoro svi su poznavali nekoga ko je poginuo na letu 1308.

Istraga je utvrdila da je odgovornost pilota bila da održavaju minimalnu bezbednu visinu, osim ako nisu pod radarskim nadzorom, piše “Medium”.

U jugoslovenskoj kontroli letenja, kontrolori su bili veoma upoznati sa minimalnom bezbednom visinom i nikada nisu davali uputstva pilotima da se spuste ispod nje, zbog čega su se piloti navikli da mogu da prate sva uputstva bez provere minimalne bezbedne visine u karti leta.

Istragom je utvrđeno i da Кunović i Terglav nisu znali da Ajačo nema radar.

Francuski istražitelji su zaključili da je verovatni uzrok nesreće odluka pilota da se spusti ispod minimalne bezbedne visine, čemu je doprineo nesporazum između pilota i kontrolora. Jugoslovenski istražitelji su insistirali da se oba faktora tretiraju kao podjednako važna i da je kontrolor trebalo da shvati gde se nalazi avion nakon što je Кunović jasno pokazao šta radi.

Na planini je ostalo više od 27 tona krhotina i komada aviona. Uklonjeni su tek 2008. godine, nakon što je slovenačka POP TV 2007. godine emitovala prilog o ostacima aviona na Кorzici.

Slovenački tim, koji se sastojao od oko 60 vojnika, pripadnika Gorske službe spasavanja, civilne zaštite, medicinskog osoblja i drugih dobrovoljaca, nedeljama je uklanjao delove aviona uz pomoć helikoptera.

Tom prilikom je otkriveno i nekoliko ljudskih ostataka, a žrtve su naknadno identifikovane i sahranjene.

Da se nikada ne zaboravi…

Azra Kolaković, poznatija kao Dona Ares, preminula je na današnji dan pre šest godina, nakon trogodišnje teške borbe sa karcinomom.

Pevačica Jelena Karleuša prisetila se umrle koleginice i prijateljice, te joj posvetila dva storija na društvenoj mreži Instagram.

Foto: ATA images

Davno izgubljena Donina poruka za Karleušu

– Inače, na današnji dan bitku sa kancerom izgubila je jedna divna žena, veliki umetnik i borac, Dona Ares. Zauvek u našim srcima – istakla je JK, a zatim podelila objavu preminule koju je tek sada videla nakon toliko godina.

– Ovo su mi sada poslali njeni fanovi. Ovo nikada nisam ni videla. Ne znam ni šta bih rekla… Ovo ću shvatiti kao motivaciju da se borim u ovom svetu kao lav – istakla je Karleuša, a u Doninoj objavi iz 2015. godine je pisalo sledeće:

Foto: Instagram/karleusastar

– Budući da me pominje po novinama moram reći da odavno želim javno da joj se zahvalim! Ovo je žena velikog srca, najveća lafica na estradi šta god o njoj mislili, voleli je ili ne ovo je žena koja me u samom početku dok sam bila izgubljena i “na pola živa” najviše ohrabrila svojim porukama! Dala mi je ogromnu volju za borbom i životom i pričala je takvom žestinom u kojoj sam prepoznala i svoj način, a koja mi je otvorila oči! Hvala ti .. Bila si okidač za odluku da pobedim ovo zlo! Jelena carice, tebi i tvojoj porodici sve najljepše želje i svu sreću sveta ti želim od srca.

Karleuša i Dona zajedno na sceni

Inače, Dona Ares je Jelenu pozvala na humanitarni koncert koji je održala kako bi pomogla obolelima od raka. Njih dve su zajedno zapevale u prepunoj sarajevskoj Zetri.

JK nije prisustvovala Doninoj sahrani, a ovaj potez je objasnila tokom jednog televizijskog gostovanja.