Month: October 2023

Junakinju iz Bihaća svi će pamtiti kao lavicu velikog srca, nasmijanu do kraja, velike humanitarku i borca.

Tokom svoje bolesti, redovno se obraćala svojim fanovima na društvenim mrežama, pa su svi imali priliku vidjeti tragediju kroz koju je prolazila.

Posljednja pjevačicina objava na Instagram profilu kojom se obratila svojim fanovima bila je:

Donna Ares je rođena 1. januara 1977. u Bihaću. Odrasla je u muzičkoj porodici. Njen otac je svirao na gitari, majka na klaviru, ali je i pjevala. Završila je nižu i srednju muzičku školu i umjetničku školu u Bihaću.

Prvi javni nastup imala je na Dori 1997. godine s pjesmom Zadnja noć. Postala je popularna u BiH nakon objavljene pjesme Kazna. Prvi album objavila je 1998. godine “Ti me više ne voliš” koji je naišao na odličan odziv publike.

Napisala je i knjigu Soba za nikoga koja je bila njena ispovijest inspirisana borbom protiv teške bolesti koja je promovirana 2015. godine. U njoj govori o saznanju da ima ovu tešku bolest, nedoumici, suzama, bolu, a potom optimizmu i odluci da se bori do pobjede.

Donna Ares uvijek je bila simbol jake žene koja je znala šta želi od života i išla hrabro ka tome. Publika će je vječno pamtiti po osmijehu, vedrini, snazi i nevjerovatnom talentu.

Majka je stegla srce i smislila rešenje: ona će me samo izvesti na stanici u nadi da ću moći sam sa svoje tri godine da odem do kapije obdaništa.

Prebirajući po starim pismima od majke, podsetio sam se nečeg o čemu je s vremena na vreme volela da mi priča.
Majka je rodila samo mene. Kasno se udala pa su joj lekari zabranili da rađa. Ali ona ih nije poslušala nego je na svoju odgovornost, i svoj strah, iznela trudnoću do šestog meseca i tek onda otišla na pregled.
Bio sam željeno dete. Deda i baba, tata i mama pa i polusestra – svi su me obožavali, majka nije dala da zafali dlaka s glave njenom sinu jedincu.
U obdanište me je vodila mama. Ali ona je baš rano išla na posao, pa da bi stigla, morali smo da krenemo već prvim jutarnjim tramvajem i autobusom, a njih su uglavnom vozili uvek isti vozači. Izašli bismo iz tramvaja, majka bi me dovela do kapije obdaništa, predala vaspitačici pa onda trčala na stanicu i… čekala sledeći tramvaj.
Odocnila je na posao nekoliko puta pa su je upozorili da može dobiti otkaz, a pošto smo, kao i svi, živeli skromno, nismo smeli da spadnemo samo na tatinu platu pa je majka stegla srce i smislila rešenje: ona će me samo izvesti na stanici u nadi da ću moći sam sa svoje tri godine da odem do kapije obdaništa.
Sve je ispalo dobro već iz prve, mada je tih nekoliko sekundi bilo najduže i najgore vreme u njenom životu. Okretala se i jurcala grozničavo po polupraznom tramvaju da vidi jesam li ušao na kapiju ili još šapeljam u zimskim čizmama, bundi, šalu i kapi.
Posle nekog vremena, mama je odjednom primetila da tramvaj sa te stranice kreće veoma sporo i ubrzava tek kada sam ja već prošao kapiju. To je trajalo sve tri godine, koliko sam išao u obdanište. Majka nije mogla, a nije se ni trudila, da nađe objašnjenje tog nepisanog pravila. Najvažnije je da joj je srce bilo na mestu.
Tek posle nekoliko godina, kada sam već krenuo u školu, cela stvar se razjasnila. Mama i ja smo bili krenuli kod nje na posao, a meni se odjednom obratila tramvajdžijka: „Zdravo, malac! Baš si porastao! Sećaš se kako smo te tvoja mama i ja pratile u obdanište?“
Od tada je prošlo mnogo godina, ali svaki put kada prolazim pored stanice „Dubki“, setim se te male epizode iz svog života i bude mi toplo oko srca zbog dobrote nepoznate žene, koja je svakog dana, apsolutno nesebično, činila jedno malo dobro delo – malim zadržavanjem celog tramvaja radi mira njoj potpuno nepoznate osobe.

Pred vama su kratka iskustva ljudi koji su došli u kontakt ili provodili vreme u domovima za napuštenu decu i siročad.

Da li je Tesla, koga bije glas (a začudo ne Andrića!) da je – kao lek od životnog nezadovoljstva preporučivao da se posete groblje, onkološko odeljenje i smetlište – to govorio ne znam, ali znam da je to preporučivala jedna Milena, psiholog sa Banovog brda. To je, govorila je, dobar način za buđenje životne radosti i zahvalnosti.

Ako pak u suludoj zbrci svakodnevice, nemate vremena za to, postoji jednostavniji način da lupimo sebi šamar otrežnjenja.

Pred vama su kratka iskustva ljudi koji su došli u kontakt ili provodili vreme u domovima za napuštenu decu i siročad. Ona su srceparajuća, ali nemaju puku nameru da podignu čitanost. Imaju nameru da vam skrenu misli, kad niste zadovoljni ocenom koju je dete donelo, kad niste zadovoljni uslugom na letovanju, odabirom igraonice, keteringom, tretmanom vašeg deteta u školskom ili sportskom timu, a naročito, naročito kada niste zadovoljni ponudom na rasprodajama…

*Dobio sam ponudu da glumim Deda Mraza u domu za napuštenu decu. Naučio sam nekoliko pesmica, obukao kostim, zalepio bradu i mislio da sam spreman. Ne, čovek za to nikad nije spreman. Jer kad sam stigao, deca su prvo vikala da nisam pravi (mislio sam, gore od ovoga ne može biti). A kad je došao trenutak za deljenje poklona, svako dete je prvo izrecitovalo nekoliko stihova, a onda mi šapnulo na uvo želju za sledeću godinu – da nađe mamu i tatu ili da oni nađu njega. Sva deca, bez izuzetka, molila su samo za to. Posle sam dugo pušio i plakao.

*Dom za napuštenu decu. Prolazim hodnikom zagledajući u sobe. Tiho je, svi još spavaju. Poslednji mirni minuti mog radnog dana. Ulazim u sobe, podižem roletne, palim lampe. Deca počinju da se vrte, dižu čupave glavice, poneko je već ustao. U jednoj sobi dečak „rasprema krevet“ jednom rukom sedeći na ivici i ne podižući pogled. U hodniku i toaletu čuje se kako jedni na druge gunđaju. Jedno dete izlazi iz sobe, prilazi mi i gura glavu u moje krilo. Ostaje tako nekoliko sekundi, trudeći se da što duže ostane u stanju pospanosti: „Dobro jutro, mama!“, kaže mi.

*Pomagao sam da se odvezu pokloni neravnodušnih ljudi u dom za napuštenu decu i siročad. Nisam ja prikupljao nego sam bio samo vozač. Ti pogledi i čistota njihove radosti ne mogu se rečima opisati! Igrali smo se, ja sam bio džin a oni su me u gomilama napadali. Najteže je bilo otići. Toliko me je to sve dirnulo da sam, vrativši se kući, ja odrastao muškarac ridao celo veče. Sada stalno mislim o njima. Pomagaću koliko budem mogao.

*Moja poznanica je ceo radni vek provela u jednom letonskom porodilištu. Ispričala mi je da je mnogo puta umrlu novorođenčad zamenjivala bebama kojih su se roditelji odrekli. Vodila je spisak. Za 42 godine, od 1963. do 2005. spasila je 282 dece da ne budu smeštena u dom. Na pitanje da li se kaje što je kršila zakon, odgovorila je: Kajem se što sam uspela da uradim tako malo. Ja sam jedan sa tog spiska.

*U dom su došli novinari. Deca u hodniku grle vaspitača: „Ko nam danas dolazi, sponzori i mecene ili ministri?“ Deca ne vide razliku, ali shvataju: sad će biti koncert, a posle će podeliti igračke i bombone. Najpopularniji vid činjenja dobrog dela – dođeš nakratko, napraviš svečanost, daš poklone, podigneš raspoloženje. I odeš, ostavivši sve kako je i bilo.

Ovu priču sam čula od zaposlenika španske ambasade. Reč je o tome kako je jedan dobrostojeći par veoma želeo unuke. Ali njihovi sin i ćerka nisu još pomišljali na decu. I onda se desi da su jednom gledali neku emisiju na TV u kojoj se govorilo o sirotom dečaku. Ispostavilo se da dečak nosi isto prezime kao oni. Rekli su da je to sudbina i usvojili su ga. Sada svi žive zajedno i srećno.

*Na železničkoj stanici sam naišao na dečaka od oko dvanaest godina. Pobegao iz doma, prosio, postao skitnica. Poveo sam ga sa sobom, nahranio ga i oprao. Ispostavilo se da je dečak pametnica i čistunac. Shvatio sam da ga ne mogu tek tako vratiti u dom. Dogovorili smo se da ga uzimam vikendima. Zatim je počeo ostajati kod mene i preko nedelje. Poznanici i prijatelji su to osuđivali. I sa deranom nije bilo lako. Svađe, uzvici „Nisi mi ti otac!“… A kad je došlo vreme da dobije ličnu kartu, uzeo je moje prezime. Odgajio sam divnog sina.

*Skupljala sam pomoć za dečji dom. Odvezli smo im igračke, slatkiše, stvari. Dugo smo pričali sa decom, igrali se. Kad je trebalo da krenemo, prišla mi je devojčica od oko dvanaest godina i rekla: „Baš volim što ste došli. Sviđa mi se kada dođete da se družimo, a ne samo da se slikamo, a onda da uzmete igračke i odete.“

Obično se ovih malih ljudi koje život od rođenja ne štedi sećamo o novogodišnjim praznicima. Pomažemo koliko možemo, kad nam je najzgodnije, kad uhvatimo vreme i kad nas društvene mreže na to motivišu. Niko od nas nije kriv za njihove teške sudbine. Saosećamo ali bolno je misliti o njima često.

A možda je to značajnije od odnošenja starih pantalona naše dece ili simboličkog odvajanja od plate za paketiće. Misao na njih menja naš odnos prema svetu oko nas, nagoni nas da spustimo loptu, malo usporimo i ublažimo ambiciju, prerasporedimo prioritete, razaberemo se između bitnog i nebitnog… Taj odnos postaje plemenitiji, a kada se plemenitost umnoži onoliko puta koliko svako od nas pomisli na njih – možda je to način da svet postane ukupno plemenitiji – i prema njima.

To je jedina naznaka odgovora na prokleto večito pitanje koje je velikog Fjodora M. Dostojevskog neutešno mučilo. Njihova patnja je otvoren poziv našoj plemenitosti.

Roditelji devetogodišnjeg dječaka koji se dovoljno dugo borio s rakom kako bi upoznao svoju novorođenu sestru i odabrao joj ime prije nego što je preminuo, otkrili su njegovu dirljivu priču za Bristol Post.

Kada su liječnici otkrili da Bailey Cooper ima rak, dali su mu samo par tjedana života, ali je dječak bio odlučan u borbi protiv raka i izdržao napornih 15 mjeseci uz mnoge tretmane liječenja. Bailey je preminuo na Badnjak, a njegovi roditelji Lee i Rachel Cooper bili su uz njega. No, prije toga je upoznao svoju sestru i dao joj ime Millie.

Baileyjeva muka počela je na ljeto 2016. godine kada se razbolio i otišao kod liječnika. Liječnici su prvotno mislili da ima virusnu infekciju, a kada ‘infekcija’ nije prošla, dali su mu antibiotike jer su sumnjali na infekciju prsnog koša, ali dječakovo se stanje pogoršalo.

Rezultati nalaza krvi bili su poražavajući – Baileyju je dijagnosticiran ne-Hodgkinov limfom, oblik raka koji napada krvne žile i žlijezde. Bilo mu je propisano liječenje kemoterapijom i steroidnim lijekovima. U veljači 2017. rak se počeo povlačiti i oporavak se činio izglednim.

“Mislili su da više nema znakova raka”, rekao je dječakov otac za Bristol Post. “Vratio se u školu i odonda smo bili kod kuće. Morao je ići na redovite liječničke preglede i rutinske magnetske rezonance svaka tri mjeseca, ali činilo se da je sve u redu.”

Oko Uskrsa prošle godine liječnici su obavijestili njegove roditelje da se rak vratio te se Bailey morao vratiti u bolnicu. Dali su mu 70% šanse za preživljavanje. “Ponovno je išao na kemoterapiju”, rekao je njegov otac.

“Liječnici su pak rekli da će, čak i ako preživi, imati dugotrajne posljedice cijeloga života. Išao je na operaciju matičnih stanica.”

Bailey se borio protiv bolesti i do kraja srpnja se dovoljno oporavio da napusti bolnicu i provede neko vrijeme kod kuće s obitelji.

“Tog ljeta smo šest tjedana bili s njim kod kuće. Bilo je nevjerojatno”, rekla je majka. No, rak se ponovno vratio krajem kolovoza. Ali ovog puta je bio još agresivniji.
“Savjetnica nam je rekla vijest. Rak je bio u kasnom četvrtom stadiju, a stanje se samo pogoršavalo.

” Imao je izrasline na prsima, plućima, jetri i u trbuhu. “Rekla nam je da nema još mnogo vremena – samo nekoliko dana ili tjedana”, rekao je njegov otac.

Braća Novica i Srba Stanković koji sada žive u Kozjem Dolu kod Trgovišta, 20 godina bili su radno eksploatisani u Severnoj Makedoniji. Nisu dobijali novčanu naknadu, radili su u lošim uslovima kod više poslodavaca kao čobani.

Sećanja braće na loš život ne blede. Iako su u Kozjem Dolu od 2005. godine mladosti će se kažu sećati do kraja života. Dvojici Braće otac Krstan umro je 1984. godine, a njihova majka Olga prešla je da živi u pogranično selo German kod Krive Palanke, na imanju izvesnog Milorada.

Na njegovo insistiranje, Olga se saglasila da Srbu prodaju jednom trgovcu u makedonskom selu Bajlove. Kao sedmogodišnjak, čuvao je ovce i spavao u pomoćnoj prostoriji.

Jedan Stojadin me je maltretirao, to je bilo, prošlo. Ne može da se zaboravi nikad u životu, nikad. I dan danas mi je u glavi sećanje”, kaže Srba Stanković iz Kozjeg Dola kod Trgovišta.

Tekst se nastavlja ispod oglasa/Sponsored ads:

“Neko rob da bude da sluguje, izmićar da bude, neko traži slobodu i mi tražimo slobodu kao svako normalan”, ističe Novica Stanković iz Kozjeg Dola kod Trgovišta.

Iako su sada na slobodi, žive od devet hiljada dinara socijalne pomoći i od sakupljanja šumskih plodova, imaju i nešto povrća u plasteniku.

“Živimo teško, nije baš tako jednostavno. Nemamo svoj dom, nemamo svoju kuću, živimo u staroj školi, zgradi, privremeno”, kaže Novica.

“Nije lako ovde da živiš, letos i nekako, zimus ovde ne može se izdrži. Što moram, nemam kude, nemam bolji život”, dodaje Srba Stanković.

Pred Osnovnim tužilaštvom u Vranju podneta je tužba, a zahtev za krivični postupak je predat pravosuđu Severne Makedonije, odakle su osumnjičeni za trgovinu ljudima. Osnovno tužilaštvo te zemlje je pre 10 godina odbacilo navode iz zahteva, zbog, kako tvrde, nedostatka dokaza da su braća Stanković bili žrtve trgovine ljudima.

Kad živite u seocetu gde ima samo 12 stanovnika, a vi ste jedino dete, morate sami da nađete zabavu. Tako je i ovaj dečak pronašao svoj talenat. Siniša Matijević, naime, stvara umetnička dela zatvorenih očiju. On živi s bakom i tatom. Majka ga je pre 3 godine napustila. Zato je ovaj 12-godišnjak iz sela Gornji Budački u Karlovačkoj županiji, u Hrvatskoj, prerano morao da odraste i počne da brine brige odraslih. Ali Siniša se ne žali. Ne buni se ni kada treba starici da pomogne oko ručka, ni kada treba da vozi traktor. Ne smeta mu ni siromaštvo ni poljski WC. Ni škola i prijatelji udaljeni, jednom 12 godišnjaku, dalekih 8 kilometara. Jer, Siniša ima svoj svet, dnevnik.hr. Umetnička dela koja stvara žmureći.

Crta on i bez poveza, ali ovako mu je draže jer, kaže, potpuno se usredsredi na dodir. Isključi se iz stvarnosti, pobegne od problema.

“Osetim pod prstom crte koje treba da nacrtam i tako uspevam. Osetim ako neka crta nije dovršena, ako znam da sam tu nacrtao, a nije dovršena, ako je prekinuta crta, znam da sam promašio zadatu liniju tu i onda ispravim. Osetim gde sam pogrešio i ispravim”, govori Siniša Matijević. Voli da stvara u tišini. Tata to već zna pa samo ćutke posmatra s druge strane stola, s jednakim čuđenjem kao i prvog dana.

“Upisao sam ga na fudbal jer sam ja igrao. Probao sam malo s njim da radim i video sam da od njega fubaler biti neće. Umesto fudbala izrazio je želju za crtanjem i vajarstvom i ja ga u tome podržavam”, priča Željko Matijević.

S terena i fudbalske lopte, za svog se jedinca i on prebacio u potpuno nepoznato područje. Svog je sina odveo umetnicima, kako bi uz njih učio i napredovao. Iako su već navikli i na staru kuću i poljski WC, ovih im je dana stigla vest koju nisu dočekali ravnodušni. Dobili su rešenje za stambeno zbrinjavanje u Krnjaku, a s njim i nadu u bolji život.

“Imam sve što mi treba, iako bi bilo bolje da dobijem što pre taj stan u Krnjaku. Mislim, bilo bi mi jednostavnije, pekara i prodavnica mi je odmah pored puta i škola, ali dobro je i ovde, snalazim se dobro”, govori Siniša.

Ali dok nema prijatelja u blizini, Siniša se ne dosađuje. Kada je shvatio da je zabavno crtati zavezanih očiju, nije se na tome zaustavio. Pokušao je s povezom na očima da hoda, radi stvari koje inače radi. A dečjoj mašti i neustrašivosti – nema kraja. Već sada ovaj 12 godišnjak sanja neke velike snove. “Najveća mi je želja da imam dobar život, da postignem neki rezultat. Da ovo što sada radim ne propadne, nego da nastavim s tim da radim i da uspem u tome. To mi je najveća želja”, priznao je Siniša.

Porodica Gaćeša koja je dobila četvorke otkrila nam je kako se nose negativnim i ružnim komentarima kada su njihove bebe u pitanju. 22. aprila ove godine, rođene su prve prirodno začete četvorke u Srbiji. Marija i Đorđe Gaćeša nisu mogli ni da sanjaju da će, pored ćerke Iskre, postati roditelji još četvoro dece. Vest da Marija nosi najpre trojke, a potom četvorke, dočekali su kao blagoslov.

– Mi na prvom ultrazvuku nismo saznali da su četvorke, na prvom ultrazvuku su bili blizanci, na drugom su bile trojke, tek na četvrtom su bile četvorke. Kažem da, blizanci su nam legli savršeno, za trojke smo se već razmišljali kako ćemo ali kada je stigla ta informcija da su četvorke u pitanju nije bilo povratka više iako su nam predlagali redukciju i abortus. Nismo hteli jer to je od Boga dar i da nije trebalo da se desi, sigurno se ne bi desilo – rekla je Marija.

Ova priča odjeknula je Srbijom pa su se samim tim i mnoge poznate ličnosti odazvale da pomognu i pruže podršku porodici Gaćeša. Ipak jedna pevačica je ostavila najveći utisak.

– Bilo je dosta iznenađenja od poznatih, ali mogu da kažem da sam se prvo obratila Ani Štajdohar jer ona ima prevrmeno rođeno dete i kada sam slušala njenu pesmu posvećenoj prevremeno rođenoj deci, pogodila me je. Tada naša deca nisu bila sa nama i jednostavno sam osetila potrebu da joj kažem sve jer samo majka prevremeno rođene dece može da razume drugu majku prevremeno rođenih beba. Htela sam da joj se zahvalim do neba što je snimila takvu pesmu prepunu emocija. Od nje je prvo poteklo sve a onda se uključila Aleks i svi ostali – istakla je Marija.

Marija je odlučila da osim Ane Štajdohar nijednu poznatu ličnost ne izdvaja, jer bi se desilo da nekoga zaboravi, a to nikako ne bi želela. Bebe su provele tri i po meseca na Institutu za neonatologiju i životi četiri devojčice visili su o koncu. Taj period bio je najteži u životu ove hrabre porodice. Iris, Inda i Irina stigle su kući krajem jula, a 11. avgusta im se pridružila i Ina. Hraba mama je rekla da nema strah kada je budućnost u pitanju i da je pozitivno razmišljanje i takvo gledanje na situacije ono najvažnije.

– Nemam strah jer se trudim da ne razmišljam unapred. Svaki novi dan je dan za sebe iako bih se pripremala za dan koji dolazi i ako taj dan ne bi bio takav kako sam zamislila verovatno bih se razočarala. Biće kako biti mora, bićemo i dalje jedna velika i srećna porodica a to je ono najbitnije od svega, ne nedostaje nam ljubavi.

– Bilo je dosta ružnih komentara i pitanja poput: Zašto nisam abortirala ako ne mogu da odgajam svoju decu, zašto tražim pomoć…Mnogi ljudi na instagramu pod lažnim profilima pišu, kažem da su ljudi najjači iza lažnog imena i iza tastature. Stvarno bude jako ružnih komentara ali se trudim da se ne osvrćem. Ako ima neko nešto da mi kaže neka mi se obrati slobodno.

Ja koliko je u mojoj moći i koliko mogu da pomognem, ja ću da pomognem. Nema potrebe za ružnim komentarima jer stvarno nisam mogla da utičem na to da l’ ću da ostanem trudna sa jednim, dvoje, troje ili četvoro dece. Nisam ni pomišljala na abortus jer nisam želela da me jednog dana „peče“ savest. Stvarno ima ružnih komentara ali svakom svoje na dušu – rekla je Marija. Iako divna priča koja je oduševila Srbiju, podelila je mišljenje ljudi. Bilo je i onih koji su izričitim napadima ostavljali komentare nimalo pozitivne. Marija kaže da se ne osvrće na njih, jer uglavnom iza njih stoje „frustrirani“ ljudi koji se kriju pod lažnim imenom.

-U prvom trenutku me jeste sve to pogađalo ali sam odlučila da ne čitam više takve komentare. Mi itekako imamo uslove za našu decu, ja sam imala potrebu da se obratim nekome da čisto pogura našu situaciju.

Društvo se odazvalo i dokazalo je da empatija kod ljudi i dalje postoji, zato se ne obazirem više na ružne komentare. Svakome svoje na dušu jer da je taj neko u jednom porođaju dobio četvorke pitala bih ga samo kako bi „ti“ izašao na kraj sa svim tim? Marija i Đorđe imaju jos jednu dvoipogpdisnju devojčicu koja je verovatno maštala da ima sestru, ali kojoj se želja četvorostruko ostvarila. Marija i Đorđe su oličenje velike srpske porodice, a društvo koje nije ostalo gluvo kad su zatražili pomoć, je zdravo društvo velikog srca.

Dunja treba novac za prvu operaciju, roditelji mole dobre ljude za pomoć

Humanitarna fondacija BUDI HUMAN – Aleksandar Šapić prikuplja novčana sredstva za Dunju Golubović (2016).

Dunja je rođena u osmom mesecu trudnoće, kada je pri rođenju prebačena na neonatologiju gde je ustanovljeno da boluje od Hipertonusa. Nakon dva meseca je puštena kući, a kasnije je upućena u Specijalnu bolnicu za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju.

Dunja ima spazam mišića, ne sedi samostalno i ne hoda. Nakon brojnih i iscrpljujućih vežbi, postepen rad i upornost daju jako male rezultate. Dunja je veselo i uporno dete. Živi sa majkom koja nije u mogućnosti da priušti novac za njeno dalje lečenje, fizikalne terapije i operacije kako bi mogla da načini svoj prvi korak i da ima bezbrižno detinjstvo poput njenih drugara.

Neophodna su sredstva za Dunjinu prvu operaciju, za medikamente, ortopedska pomagala, terapije, preglede kao i za putne troškove.

Za Dunjine prve korake! Budimo humani!

Sastojci:

800 g zaslađenog kondenzovanog mlijeka
680 g čokolade
1 kašika neslanog putera
prstohvat soli
1 kašičica ekstrakta vanile

Priprema:

Pomiješajte kondenzovano mlijeko, čokoladu, puter i so, pa istopite. Možete na šporetu ili u mikrotalasnoj. Ako topite u mikrotalasnoj stavite posudu na ukupno 2 minuta, po 1 minut u koracima od 30 sekundi, miješajući između. Nakon toga promiješajte smjesu dok se svi sastojci lijepo ne sjedine. Ako topite na šporetu onda kuvajte dok se sastojci ne sjedine, uz neprestano miješanje. U dobijenu smjesu dodajte vanilu i promiješajte. Sipajte u kalup obložen pek papirom. Pokrijte alu folijom i stavite u frižider dok se ne stegne, najbolje preko noći.

Ako volite čokoladne kolače, sigurni smo da će vas ovaj recept oduševiti. Napravite ledenu poslasticu od samo 4 sastojka.

Sastojci:

900 ml mlijeka
1 kašika želatina
500 g čokolade (200 g tamne, 300 g sa sitnim lješnicima)
3 kašike ulja

Priprema:

U mlijeko dodajte želatin i stavite da se zagrije, pa dodajte čokoladu. Miješajte dok se ne istopi, pa kada proključa ostavite još 3 minuta. Sipajte u vatrostalnu posudu dimenzija 26x12x10 cm (ili približnih dimenzija). Dobijenu smjesu sipajte u posudu, pa stavite u frižider na 2 sata ili u zamrzivač na sat vremena. Istopite čokoladu sa lješnicima sa uljem i prelijte preko kolača i ostavite 15 minuta u frižideru da se stegne.