Month: October 2023

Da li biste plaćali Fejsbuk i Instagram?

Kompanija Meta razmatra plan po kome bi korisnici njenih platformi Fejsbuk i Instragram u Evropskoj uniji morali da plaćaju do 13 evra mesečno za verziju bez reklama, ili da pristanu na personalizovane oglase ako žele da i dalje koriste besplatnu verziju

Prema ovom planu, Meta bi naplaćivala oko 10 evra mesečno za Fejsbuk ili Instragram naloge na ličnim računarima (PC) i još oko šest evra za svaki dodatni povezani nalog, prenose mediji pozivajući se na upućene izvore.

Kako prenose agencije, korisnici mobilnih telefona bi plaćali oko 13 evra mesečno za korišćenje pomenutih platformi zato što bi Meta u cenu uračunala i provizije koje naplaćuju Eplove i Guglove prodavnice aplikacija.

Irska regulatorna agencija DPC je ranije ove godine kaznila kompaniju Meta sa 390 miliona evra i zaključila da kalifornijska kompanija nema pravo da na osnovu postojećeg ugovora šalje korisnicima u EU reklame na osnovu njihovih aktivnosti na mreži.

Meta je nakon toga saopštila da će tražiti saglasnost od korisnika u EU pre nego što dozvoli takozvano ciljano oglašavanje.

Dogodila su se dva ozbiljna incidenta

Prošle nedelje, v d. direktorka Ogledne osnovne škole “Vladislav Ribnikar” na Vračaru podnela je ostavku. I dok se čeka na imenovanje novog direktora, najavljuju se i novi sastanci. Ni pola godine nije prošlo od tragedije u Ribnikaru, i za samo tri dana u čačanskim osnovnim školama dogodila su se dva ozbiljna incidenta u kojima su akteri učenici.

U Osnovnoj školi “Tanasko Rajić” u Čačku učenica osmog razreda ponela je nož u školu kako bi zaplašila učenike koji su joj maltretirali brata.

U Osnovnoj školi u Preljini juče je u školu učenik doneo repliku pištolja što je uplašilo učenike.

Škole se nisu još uvek zvanično oglasile povodom ovih incidenata u toku je saslušanje svih aktera. Protiv roditelja devojčice koja je donela nož u školu “Tanasko Rajić” podneta je prekršajna prijava.

Ana Rajković, supruga našeg fudbalera Predraga Rajkovića na svom Instagram profilu posvetila je potresne reči mlađem sinu Tadiji koji je pre godinu dana završio u bolnici.

Malom Tadiji zdravlje je bilo ozbiljno narušeno, a kako je Ana napisala, doktori su mu davali pet posto šanse da se njegovo malo telo izbori sa bakterijom.

– Tačno 365 dana od majkine najveće noćne more. Koma, sepsa, bakterija ga je razorila, ne očekujte previše, dajemo mu samo 5 odsto šanse da se izbori, bakterija je verovatno stigla do mozga, nemoćni smo, sve je na njemu. I ako se probudi ne očekujte previše, rekli su… Stisla sam zube i srce, a tatu sam zagrlila najjače i šapnula mu da ne smemo da im verujemo. Iz dana u dan verovali smo samo Gospodu i tebi sine. Mnogi su iskoristili majkinu “slabost”, pogrešili su, puno su pogrešili, ali su naučili da dobro uvek pobedi zlo. Sećaš se kako su nam rekli?! Pa ovo je čudo, ovo je neobjašnjivo! Čudo naše, volimo te najviše – napisala je Ana Rajković uz fotografiju sina.

Inače, u periodu kada joj je bilo najteže, Rajkovićka se suočila i sa tračevima na svoj račun.

– Mlađi sin nam je bio u bolnici i to je ono što je moglo da nas poljulja u emotivnom smislu. Zdravstveno stanje sina, a ne budalaštine koje neko piše i izmišlja- rekla je ona tada, pa dodala da posle svih dešavanja nije potražila nikakvu pomoć psihijatra.“

– Nisam potražila pomoć, ali ne kažem da mi nije potrebna, nisam imala vremena. Godina mi je počela pljačkom, naše kuće, zatim smo imali još dve pljačke, pa bolest našeg sina, pa izmišljena afera. Ako je moralo tako da bude, neka ga. Nemojte da mislite da nekoga omalovažavam, ali za sada nam to nije potrebno i nemamo vremena za to – rekla je Ana Rajković tada.

Nikola K. (21) iz Brčkog koji je osumnjičen za ubistvo policijskog inspektora Nenada Markovića iz Bijeljine, ispalio je u žrtvu dva hica te potom potegao pištolj i na suspendovanog inspektora Dalibora Bošnjakovića koji se tu nalazio, ali se pištolj zaglavio nakon čega je napadač pobegao.

Zločin se desio u nedelju oko ponoći ispred noćnog kluba “Džil” u bijeljinskoj ulici Meše Selimovića. Osumnjičeni Nikola K. uhapšen je juče ujutro. Lisice na ruke stavljene su i D. S, B. S. i D. Š, koje sumnjiče za pomaganje u ovom zločinu.

Policija je tokom istrage pronašla i oružje iz kojeg je počinjen zločin i ono će biti veštačeno.

Nije bilo sukoba između njih?

Prema nepotvrđenim informacijama, kobne večeri inspektor Marković je radio, a po završetku posla otišao je u klub “Džil” gde u nekom momentu sa društvom došao i Nikola K.

Izvor blizak istrazi je rekao da između njih nije bilo nikakvog sukoba, tako da nije poznat motiv ovog zločina. Prema njegovim rečima, Nikola K. je iz kluba izašao pre Markovića na kojeg je zapucao kad je on izlazio. Pogodio ga je sa dva hica u grudi. Teško ranjeni Marković prevezen je u bijeljinsku bolnicu, ali mu nije bilo spasa.

Načelnik Odjeljenja za hirurške grane bijeljinske bolnice Milan Todorović potvrdio je da je policijski inspektor u bolnicu dovezen bez znakova života, a imao je dve rane.

Za sada niko zvanično ne želi da otkrije šta je prethodilo krvavom činu, a više izvora je potvrdilo da je osumnjičeni Nikola K, navodno, dovezao ženu da se porodi u Bijeljinu.

Direktor Policije Srpske Siniša Kostrešević je istakao da nijedna okolnost u vezi sa ovim događajem neće ostati nerazjašnjena, niti će bilo koje lice koje je umešano na bilo koji način biti isključeno od odgovornosti.

Iz Okružnog javnog tužilaštva u Bijeljini, koje vodi istragu, saopšteno je da Nikolu K. terete za teško ubistvo, a lica D. S, B. S. i D. Š. za pomaganje u teškom ubistvu.

Debeo dosije osumnjičenog

Osumnjičeni je odranije je poznat po sukobu sa zakonom i osuđivan je. On je u decembru prošle godine u brčanskom Osnovnom sudu osuđen na dve godine i dva meseca zatvora za podstrekavanje drugih osoba na paljevinu automobila i bacanje bombe. Osuđen je zbog paljevine automobila “kija sportidž” vlasništvo zastupnika u Skupštini Brčko distrikta Uroša Vojnovića i bacanja bombe na kafić “Dos Manos”.

Radi se o nepravosnažnoj presudi. Prema optužnici na osnovu koje je osuđen, on je podstrekao Nedeljka Trifkovića da, za novac, podmetne požar na automobilu Vojnovića što je on i pristao pa je benzinom polio automobil i zapalio.

Iza policijskog inspektora Nenada Markovića, koji je ubijen u Bijeljini, ostali su ožalošćeni roditelji, supruga i sin.

Sigurno ste čuli nekoliko puta u životu da se mladenci posle svadbe žale kako im je neko umesto poklona ili novca “uvalio” praznu kovertu.

A u svemu je najgore što prevarant obično ostane neotkriven, pošto mladenci usred gužve ne proveravaju ko im je šta dao u ruke.

Bivša mlada Barbara, sada udata žena sa dvoje dece, otkrila je na jednom srpskom internet forumu da je na sopstvenom venčanju dobila ne jednu ili dve, već čak tri prazne koverte.

Priča se povela o neobičnim (u najmanju ruku) svadbenim običajima, nekim prilično neprijatnim – poput onog da se javno upisuje koliko para je koji gost dao ili koji poklon doneo, pa do onih nekih zastarelih po kojima svekar polaže pravo na prvu bračnu noć sa mladom.

Ali ono što je najviše “raspalilo” forumaše jeste baš tapriča o praznim kovertama. Kako je većina istakla, nije sramota ako nemaš para za poklon, ali je “odvratno ako lažeš i obmanjuješ mladence koji su ti ili neki prijatelji ili, još gore, rodbina”.

Svoje iskustvo podelio je jedan korisnik ovog foruma iz Čačka po imenu Milutin, a njegova zaista neverovatna priča izazvala je pregršt komentara na mreži… Evo šta se to Milutinu dogodilo:

– Oženio sam se pre 12 godina i, hvala Bogu, još sam u braku. Bolju ženu nisam mogao da odaberem i ako mene pitate, svima bih savetovao brak. Ali posle iskustva koje sam imao, ne bih i venčanje – počeo je ovim rečima svoju priču.

– Svadba je bila za 300 gostiju, i žena i ja imamo dosta prijatelja i rodbine, pa jednostavno nismo mogli da smanjimo. Pare smo pozajmili, računajući da ćemo ih vratiti posle venčanja, jer smo većini, makar onim najbližim, poručili da bi nam više značile pare od poklona – iskren je Milutin.

– Sve je bilo super, bilo je veselo, igralo se do jedan u noć… Posle smo, kako je to običaj, žena i ja otvarali poklone, a pare iz označenih koverata smo stavljali na gomilu. Znao sam da će biti nekih nepotpisanih poklona i koverti, uvek se desi da se zaboravi čestitka u poslednjem trenutku. Ali rekoh da ih ne mešam sa drugima, lakše ću onda “provaliti” šta je od koga i kome da se zahvalim na pravi način. Da ne bude zovem Đoleta da mu kažem “hvala na tosteru”, a on čovek uzeo TV. Nije u redu – rekao je on.

Dođem ti 50 evra

A onda se desilo ono za šta je Milutin čuo da se dešavalo mladencima, ali nikada nekome njemu bliskom. Naišao je na praznu kovertu…

– Otvaramo mi tako te koverte, a ljudi su davali koliko je ko imao – 20, 30, 50, 100 evra… Svako prema svojim mogućnostima. Dobar drug iz vojske, a za koga sam znao da je u finansijskim problemima, napravio je foru, pa je u kovertu stavio papirić na kome piše: “Dođem ti 50 evra”. I stvarno mi je posle pola godine dao pare. Ali, da se vratim… Uzimam ja tako jednu belu kovertu, znate one “pljosnate” kao za račune, i vidim da je tanka… Otvorim, a unutra ništa! – šokirano je naveo Milutin.

– Au, bog te maz’o, pa to se stvarno dešava, pomislim. Pitam ženu je l’ ima ideju ko bi mogao da bude, ona kaže da nema. Stvarno su nam svi gosti bili vrlo bliski. Ako nije familija, onda su prijatelji iz detinjstva. Bilo je tu njenih drugarica i mojih drugova koji su poveli momke i devojke, a koje ne poznajemo, ali oni i nisu davali pokone. Dakle, blizak krug od 300 ljudi, a među njima “korov”… Pa, da li je moguće? – kaže Milutin.

I ja sam Srbin

Izdaja ga je toliko pogodila da se zainatio da istera celu priču do kraja. Konsultovao se sa ženom, zaključili su da se najverovatnije radi o nekom daljem rođaku, jer su prijatelje koje su zvali znali od detinjstva, odrasli su zajedno…

– “Znam ja Srbe u dušu, pa i ja sam Srbin, mene su našli”, pomislim i krenem da zovem redom telefonom one koji se nisu potpisali na poklon. Jedan rođak, drugi rođak, tetka s tatine strane, ujak s mamine i tako redom. Lepo ja sve, pitam je l’ im bilo lepo, zahvalim se na poklonu, pa kažem: “Jao, pobrkale nam se čestitke, baš me sramota, ne znam na čemu da se zahvalim…?” I onda oni kažu – te pekač, pa 50 evra, set posuđa, i tako… Krug se suzio, svi od rodbine su nešto dali. Ostalo mi samo par prijatelja. Neke dve njene drugarice i moja tri drugara, od kojih sam sa jednim zaista odrastao. Išli zajedno u vrtić, školu, živi u mojoj ulici, druga kuća od mojih roditelja… Posle srednje je otišao u Ameriku, bio tamo nekih desetak godina, pa kako nije bilo posla, vratio se i sad je opet kod svojih. Rekoh, daj i njega da prebrinem, ubeđen da nije on prevarant – priča Milutin.

– Pozovem ga, pa opet odglumim sve po redu – kako me je sramota, eto zovem da se zahvalim, a ne znam na čemu… itd, kad ono tajac…. Ćuti on s druge strane telefona. Rekoh (neću ime da mu kažem, da ga dalje ne brukam): “Što ćutiš, šta je bilo?” I tu on počne nešto da “maže”. Te izgubila mu se čestitka, te je stavio 200 evra, te je ostavio pare da njegovi daju… Vidim ja koliko je sati… Zahvalim mu se što je bio na venčanju i kažem: “Druže, mogao si da mi kažeš da nemaš, ne bi bio nikakav problem… ‘Ajd, na zdravlje ti bilo”. Više nikada mi se nije javio, niti ja njemu. A njegovi roditelji crvene svaki put kad me sretnu. Šta će nesrećnici, sramota ih na njegov red – ovim rečima je završio svoju ispovest Milutin.

Njegova priča je izazvala burne reakcije, dosta je bilo onih koji su mu čestitali što nije prećutao, a tek poneko ga je nazvao “sitnom dušom” i da je trebalo da pusti sve i “da ne ruši staro prijateljstvo zbog glupih para”.

Majka me je držala u naručju, imala sam samo tri i po godine, ali svega se sećam! Otvorila se cerada ispod koje smo bili, brat je u tom trenutku okrenuo glavu, iza nas su tata i deda bili u kolima. Čula se granata… Gledali smo kako njihova tela gore u zapaljenom automobilu. Mama je bila ranjena u devetom mesecu trudnoće, priseća se za Kurir traume Aleksandra Stijelja (31) iz kolone tuge sa Petrovačke ceste, koja je krenula iz Srpske Krajine ka Srbiji bežeći od udara Hrvata!

Rođena je u Benkovcu, a nakon zločinačke operacije “Oluja” ostaje bez oba roditelja i dede. Njen stariji brat, koji je tada imao osam godina, ona i baka stigli su u Ilok, dok joj je majka primljena u bolnicu u Novom Sadu. Nažalost, nakon dva dana stiže još jedna tragična vest!

– Majka je rodila sestru Tanju, pala u komu i preminula. Mi smo posle toga odrastali u Barajevu kod ujaka i ujne. Sećam se svega, jedina se sećam. Brat je od šoka izgubio pamćenje, gledao je kako otac i deda gore... Zamislite tek kako je majci bilo u devetom mesecu trudnoće – priča Aleksandra, koja trenutno sa suprugom živi i radi u Nemačkoj.

Rodnu kuću, koju su morali da napuste kada su granate počele da padaju po Benkovcu, posetila je, veli, dva puta, 2011. i 2018. godine. Videla je stare kuće, ali i onu u izgradnji u kojoj su živeli. Kaže da ju je stric prodao i da u nju nije mogla ući… Zelena trava u dvorištu, kuće od kamena i česma ispred kuće, mislila je da je to sanjala…

Svega se seća

– Iako sam bila mala, sve to sam upamtila, u šta sam se uverila i kad sam stigla tamo. Do tada sam mislila da sam to sanjala – priča ona. I dok bi se neko raspao na komade od bola, njoj je odlazak tamo vratio samo lepe uspomene.

– Našla sam cipelicu na prozoru stare kuće – kaže Aleksandra i nastavlja: – Tetka mi je rekla da je moja i da je nosim sa sobom, i eno je u stanu u Beogradu.

Traume kroz koje je prošla tako malena nisu je naterale da poklekne, a veliku ulogu u njenom životu odigrala je i jedna porodica iz Grčke. Aleksandra se našla među 21.000 mališana iz ratom pogođenih oblasti bivše Jugoslavije koji su, zahvaljujući Crvenom krstu Grčke i Srbije, bili gosti grčkih porodica.

– Meni je njih bog poslao – veli nam.

Prvi put je u Grčku otišla sa devet godina, a pre nje je tamo bio njen brat, koji je bio na spisku dece za grad Artu. Tamo su ih dočekali Grci koji su izvlačili papiriće s prezimenom porodica koje su primale decu.

– Bila sam smeštena u istoj porodici gde je prethodne godine bio moj brat, prvi put sam upoznala Anu i Hrisostomosa Ganijacasa, nisam znala ni grčki ni engleski, kako oni kažu, samo sam se smejala i posmatrala ih… To je bila bezuslovna ljubav s njihove strane i ja sam to znala i osećala. Toliko sam ih zavolela da sam se jedva odvojila od njih tog leta kad je trebalo da se vratim u Srbiju, ne znam ko je više plakao, oni ili ja – priseća se Aleksandra.

Sveto kumstvo

Svaki naredni rastanak bio je takav. Ispraćali su je u suzama. Aleksandra je tri puta godišnje išla kod njih, ubrzo je naučila i grčki. Nakon završetka programa, ova grčka porodica plaćala joj je autobusku kartu kako bi im dolazila u posetu svakog leta. Sa njenih 13 godina rešili su da joj prirede predivno iznenađenje – organizovali su joj krštenje.

NEZABORAVNO

Tri dana nisam smela da perem kosu

Bilo je leto, jul, kada je Ana organizovala Aleksandrino krštenje u Grčkoj.

– Napravili su veselje u restoranu ispred crkve. Sve je bilo svečano, čak su snimili sve za svoju televiziju. Imala sam belu haljinu, išla sam cela u vodu u velikom kazanu, kao što bebe danas okupaju na krštenju. Nakon toga kuma mi je uzela drugu, svečaniju belu haljinicu, krstić od belo-žutog zlata, i nakon krštenja smo bili u restoranu zajedno s njenom porodicom i komšijama. Tri dana nisam smela da perem kosu kad mi ju je sveštenik namazao uljem, takav je običaj.

– Mi smo kumovi, što je za mene veoma sveto. Ana me je krstila, a kasnije je došla u Srbiju i bila kuma i na mom venčanju. Za ove 22 godine samo jednom nisam otišla da ih obiđem i to je bilo prošle godine zbog poslovnih obaveza. Ne znam da li više volim svoje kumove, njihovu braću, sestre, decu, snajke ili unučad! To su ljudi puni ljubavi, zaista im mnogo dugujem! Bog je imao savršeni plan da ih upoznam – zahvalna je

Srećna je i što su joj pružili pogled na neki drugi svet, ljubav i pažnju:

– Sećam se da je kum govorio kako ću ih zaboraviti kad porastem i kad se udam, a ja sam sebi obećala da se to nikad neće dogoditi, i zaista tokom svakog odmora odvojim vreme da ih obiđem. Dok sam živa, oni su moja druga porodica! Meni će roditelji uvek nedostajati u nekim situacijama, ali Grci su to uvek poštovali, nikad nisu nametali svoju ljubav, zato ću ih uvek i voleti, oni su moji kumovi i mislim da je to najveća titula na zemlji posle roditelja.

MILICU IZ KRAGUJEVCA JE MAJKA OSTAVILA ISPRED KONTEJNERA U SNEGU: 20 godina kasnije ju je videla na svim televizijama

Tužna priča o devojčici ostavljenoj na zimi, raznežila je i najtvrđa srca. Po samom rođenju, Milica Mršulja (28) iz Leskovca proživela je težak trenutak koji bismo inače smatrali scenom iz filma – njena biološka majka je ostavila nju kao bebu samu na snegu, u kutiji pored kontejnera.

Međutim, ova hrabra žena nije dopustila da je taj težak početak života definiše. Danas, kao srećna majka, otkriva kako je uspela da se izdigne iz te situacije i postane najbolja verzija sebe. Priča o njenom putu inspiriše i pokazuje snagu ljudske volje i odlučnosti da se prevaziđu teškoće.

“Ja sam rođena 1994. godine na Kosovu, Gnjilane, i jedino što znam jeste da sam ostavljena po zimi, u kutiji kraj kontejnera. Moja majka me je tamo ostavila i otišla, a potom me je našao neki slučajni prolaznik koji je pozvao policiju. Znam da je bilo jako hladno, ja sam bila u kutiji, bila je subota u Ulici cara Lazara, a ja ostavljena da umrem”, započinje svoju priču mlada Milica, danas srećna žena i još srećnija majka.

Međutim, Milica je živela je kao svako srećno i bezbrižno dete, zahvaljujući porodici koja ju je usvojila i pružila joj sve što je potrebno za srećan život. Međutim, sudbonosni dan promenio je njen život iz korena. Saznala je bolnu istinu – da je usvojena i da nema biološke roditelje.

“Ja sam živela kao i svako dete srećna i bezbrižna sam bila, moja porodica koja me je usvojila mi je pružila sve, ali jedan dan mi je promenio život iz korena. Naime, tokom rata igrala sam se napolju sa decom i oni su mi rekli kako sam ja usvojena i da nemam ni oca, ni majku. Tada su počeli da “ratuju” sa mnom jer sam ja neko ko nema nikoga”, priseća se Milica dana koji je joj preokrenuo život iz korena.

Bezbrižnost u životu su joj nadomestili roditelji koji su je usvojili i život joj učinili lepšim. Ipak, ono što je kasnije došlo ostavilo ju je bez teksta.

Kada je Milica porasla, odlučila je da krene u potragu za svojim biološkim roditeljima, želeći saznati ko su ljudi koji su je bezdušno napustili. Međutim, put do istine nije bio lak. Saznala je da nema dostupnih dokaza i papira, s obzirom na situaciju na Kosovu.

“Ja sam tragala za njima, ali nije bilo nikakvih dokaza. Rečeno mi je da nema nikakvih papira, jer je Kosovo u pitanju i da su svi ti papiri nestali. Jednom sam slučajno naletela na neku grupu za druženje ljudi iz Gnjilana, i tada sam njih pitala da li se sećaju tog slučaja. Ubrzo sam dobila više odgovora i svi su se sećali devojčice koja je ostavljena na zimi. Saznala sam ime majke, a onda sam je i kontaktirala. Majka pokazuje kajanje, ona ima novu porodicu i izgleda kao žena koja to nikada ne bi uradila. Sve mogu da joj oprostim, razumela bih da me je dala na usvajanje ili ostavila u bolnici, ali ovako ne mogu.”

Uprkos svim naporima, Milica nije primetila kajanje kod svoje biološke majke, koja je imala novu porodicu i izgledala kao žena koja nikada ne bi ponovila takav postupak. To je teško prihvatiti za Milicu, koja ne može shvatiti kako je neko mogao učiniti tako nešto. Milica sada, iz ugla majke, nikako ne može da shvati da je neko u stanju da učini tako nešto.

“Tragala sam za ocem, takođe, a majka mi je rekla da je to čovek koji više nije među nama. Ipak, pojedini ljudi pričaju kako je moja biološka majka bila sa nekim uticajnim čovekom sa Kosova” priča Milica za Telegraf.rs.

Kako navodi, ona je danas srećna žena, koja ima svoju porodicu, koju beskrajno voli.

“Danas ja imam svoju porodicu, a ono što je karakteristično jeste da sam prvu porodicu dobila 18. maja 1994. kada su me usvojili, a drugu porodicu kada sam se udala, što je bilo 18. januara 2020. Ipak, najsrećniji dan u mom životu je 18. septembar 2021. godine, kada sam dobila sina Iliju. Ja sam jedina koja je imala tri prezimena, zavedena sam kao Zorana Lazarević, Milica Nikolić i danas sam Milica Mršilja. Ali, sada nakon svega, mogu da kažem da sam srećna žena i majka i sve se desilo kako je trebalo”, ispričala je Ilijina mama.

Njenu porodicu ispunjava radost, smeh, veselje i dečiji osmeh

“Oni mene podržavaju u svemu, ja sam, inače, glumica igrala sam u preko 150 predstava, napisala sam i autobiografsku knjigu. Pored toga i dva romana a sada radim na televiziji u Leskovcu. Svekrva mi je sjajna, bavimo se proizvodnjom testa i kolača, a nikada nisam sebe mogla tako da zamislim. Uskoro planiram još jedan roman i nekoliko predstava, vraćam se sa trudničkog bolovanja na put umetnosti koji me ispunjava i koji volim” dodaje ona.

Milica ističe i da uprkos tome što majka nije želela da je vidi, morala je jer je ona stalno na televiziji zbog posla.

Iako se suočila sa teškim trenucima i nedostatkom podrške od strane biološke majke, Milica je postala uspešna glumica i novinarka. Sa punom podrškom svoje porodice, planira nastaviti kreativno stvaralaštvo, pišući nove romane i radeci na predstavama koje voli. Bez obzira na to što majka nije želela da je vidi, zbog posla na televiziji, morala je ponekad biti suočena sa njenim prisustvom. Ipak, Milica je našla svoj put do sreće i ispunjenog života, prigrliši svoju porodicu i umetnost koju voli.

Svojoj majci je posvetila jedan video.

“Majka te baci pored kontejnera na ulicu 1994. godine, a 20 godina kasnije te gleda na svim televizijama”, napisala je Milica.

Novopazarka Atifa Ljajić koja je svoj veliki san da postane majka ostvarila u šezdesetoj godini mnoge je oduševila svojom željom i hrabrošću. Tada se zbog svoje nesvakidašnje priče našla i u svetskim medijima. Nakon toga počela je njena borba sa samohranim roditeljstvom, jer je suprug napustio ubrzo po rođenju deteta. Iznajmljeni stan u kojem je živela sa svojom ćerkom bio je preskup za njena skromna primanja.

Zahvaljujući dobrim ljudima, Atifa više ne mora da brine o krovu nad glavom. Tragom informacije da su se javili donatori koji će doživotno plaćati kiriju, ekipa Kurira je posetila Atifu i njenu petogodišnju ćerku.

Ko god hoće neka reaguje kako god hoće. Meni se želja ispunila, dobila sam zdravo i pravo dete“, započinje ova hrabra i ponosna majka.

Bivši suprug je priznao dete, ali posle više nije hteo da živi sa nama, dođe u vrtić da ga vidi, a samnom ne govori“, kaže ona o ocu svog deteta. Bez ikakvih prihoda morala je sama da se snalazi, ali srećom pomogli su joj dobri ljudi, na čemu je neizmerno zahvalna.

„Hvala svima koji su pomogli. Neki su ljudi dolazili davali 100, neki 50 evra i to mi je mnogo pomoglo“, kaže Atifa.

Sa svojim skromnim prihodima jedva je plaćala dažbine i sastavljala kraj sa krajem. Majka i ćerka su zbog teške finansijske situacije lako mogle ostati bez krova nad glavom, ali njihov apel čuli su dobri ljudi i preokrenuli situaciju.

„Stalno sam morala da se selim. Ćerku u jednu ruku, u drugoj ruci stvari nije bio niko tu da mi pomogne“, rekla je Atifa.

Ova priča je mnoge rastužila. Posredstvom humanih ljudi, javila se žena koja je rekla da želi da joj pruži stan i da će plaćati kiriju.

„Bilo mi je mnogo milo, obradovala sam se. Najviše na svetu želela bih da mogu ćerki da kupim stan“, otkrila je Atifa.

Gimnazijalka Aleksandra Petrović (17) ubijena je 25. novembra 2002. godine u Priboju, a njen ubica 21 godinu izbegava pravdu. Telo mlade devojke pronađeno je u podrumu zgrade u kojoj je živela sa porodicom, glava joj je bila razbijena, a do danas se nije pojavio trag koji bi ukazao na ubicu Aleksandre.

Kobnog dana kada se zločin dogodio, Aleksandra se kući vratila iz škole oko 19 časova. Ubrzo je izašla iz stana u Ulici Limska 16 u Priboju, u kom je živela sa roditeljima i bratom, i otišla u prodavnicu.

Vreme je prolazilo, a mlada devojka se nije vraćala u stan. Porodicu je to zabrinulo i tada je njen otac Petar krenuo da je traži. Ni slutio nije šta će zateći.

Otac mlade devojke na ulazu u podrum je primetio tragove krvi. Ušao je dole i tada video telo svoje ćerke u lokvi krvi.Krv je bila čak i po zidivima, a Aleksandra nije davala znake života.

Policija je odmah izašla na mesto zločina, a istraga do danas nije dala rezultate i odvela da počinioca monstruoznog zločina.

Pretpostavke su da je Aleksandra, po povratku kući, napadnuta od strane nepoznatog napadača. Zadobila je 25 udaraca tupim predmetom u glavu. Sumnja se i da je potom uvučena u podrumske prostorije, gde je i pronađena.

Utvrđeno je i da su joj čizme bile skinute, a čarape skinute. Čarape nikad nisu pronađene, što je bilo posebno čudno u celom slučaju.

Njen otac je svojevremeno za beogradske medije ispričao šta se, kako se sumnja, desilo tog dana.

„Aleksandra je imala 25 udaraca u glavu, zidovi su bili isprskani krvlju, ubica je uvukao telo tri metra u podrum. Skinute su joj čizme, a čarape nikada nisu pronađene. Policija je najpre tvrdila da je ubistvo izvršeno drškom pištolja, a kriminalistički tehničar je u Limu pronašao cepanicu, na kojoj su bile dve dlake, za koje je utvrdio da je njome ubijena. Te noći su desetine ljudi, koji nisu bili službena lica, ulazili u podrum, a policija je kasnije, umesto da obezbeđuje mesto zločina – spavala u kolima“, ispričao je njen otac Petar, za Večernje novosti.

Porodica ubijene gimnazijalke je u više navrata isticala da je istraga zločina bila traljava. Porodica se obratila i ambasadi Francuske u Beogradu, pošto su roditelji ubijene Aleksandre imali i francusko državljanstvo.

Dokazi uništeni
Kako je Blic pisao pre nekoliko godina, francuska ambasada ponudila je usluge kriminalističke laboratorije u Lionu, gde je i sedište Interpola, i to samo nekoliko dana nakon zločina.

Ipak, srpski istražni organi su to najpre odbili. Tri godine kasnije su ipak poslali dokaze, ali je već bilo kasno – iz Francuske je stigao odgovor da su uništeni.

Ono što je izvesno jeste da do danas nije poznat motiv zločina. Pominjalo se da je reč o psihopati, lopovu, ali su sve ove informacije ostale na nivou spekulacija.

Aleksandrin ubica i dan danas šeta slobodno.

Majka je definitivno najuticajnija osoba u životu gotovo svakog čoveka. Ona brine o nama onako kako niko drugi ne ume i ne želi, i jedna od retkih osoba koje će ostati uz nas u svakoj mogućoj situaciji, spremna da nas uteši lepim rečima, zagrli, ušuška u krevet, čak iako smo odavno odrasli.

I kada napravimo najgore greške u životu, ona je ta koja nas neće napustiti, koja će nam pomoći da preživimo, koja će se postarati da nas manje boli.

Ljubav koju majka oseća za sinove i ćerke ne može se meriti ni sa čim, i ta ljubav ne nestaje čak i kada majka više nije sa nama. Ona je prva osoba sa kojom smo ostvarili duboku vezu, naš večiti zaštitnik, ona koja nikada nije zaboravila na nas.

Kada ona zauvek ode, osećamo se kao da više nismo kompletni. Čini se kao da je deo naše duše zauvek otišao. Sahranili smo ga sa njom, sa njom je zauvek otišao. Nije važno da li smo bili pored majke u poslednjim danima ili nismo stigli ni da kažemo zbogom; kada majka umre, ništa više neće biti isto. Mi više nećemo biti isti.

Što je majka bila prisutnija u vašem životu, to će gore biti kada jednom ode, bilo da ste tinejdžer ili odrasla osoba koja već ima svoju porodicu.

Kada čovek izgubi majku, počinje da se oseća kao potpuno druga osoba. Bol je toliko jak da se čini da je ušao u svaku poru duše i da je iznutra steže i cedi snažnim pesnicama najjačeg čudovišta. Srce boli, svet se ruši na komadiće, nestaje bez traga. Taj bol se teško da opisati rečima i razumeju ga samo oni koji su ovo već prošli.

Ništa vas u životu ne može pripremiti za ovo. Koliko god da ste svesni da je smrt prirodna pojava i da su gubici teški, kada umre majka, uvek je šok. Uvek je iznenađenje. Nikad nije bilo vreme. I nikada ne bi bilo vreme.

Kada umre majka, srce dobija rupu. Ogromnu, nezamislivu ranu koja nikada ne zaceli, već samo naučimo da je podnosimo. Pronađemo snagu da nastavimo dalje. I zaista, bol vremenom malo izbledi, ali nikada ne ode. Nikada se ne zaboravi, i baš zato vaš život više nikada neće biti isti nakon smrti majke.

Realnost života u kojoj više nema majke toliko jako pogađa da nam se čini da smo i mi umrli s njom. Bol je stvaran. Razarajući. Jak, kao najsnažniji fizički bol.

Trebaće puno vremena da prođe da ponovo sastavimo svoju dušu i vratimo život u normalnu formu, ali ovo je događaj nakon kojeg ćete verovatno morati da napravite pauzu od svega što ste radili. Trebaće vam vremena da se sastavite i nastavite dalje.Svima onima koji su zauvek izgubili majku jedna stvar je zajednička – to su ljudi sa okrnjenom dušom. Ranjeni feniksi koji će se podići iz pepela, ali ne celi. I nije važno kada se to dogodilo, pre nekoliko dana ili pre 20 godina. Do kraja života bićete ranjena ptica koja žali za majčinim toplim krilom i sigurnim gnezdom…