Month: October 2023

Haneen i Ravan trebali su slaviti svoju ljubav, ali su taj dan izgubili previše njima dragih ljudi. Veliki broj prijatelja i članova porodice mladenaca izgubio je život nakon što je požar planuo na svadbi u provinciji Nineveh u Iraku.

Osamnaestogodišnja Haneen izgubila je majku i brata pored još 10 članova porodice, a zamalo i oca koji je na intenzivnoj njezi, dok je njen 27-godišnji suprug, Revan, izgubio ukupno 15 članova porodice tijekom požara u vjenčanoj dvorani u Qaracoshu, blizu grada Mosula.

Za ono što je trebao biti njihov najsretniji dan i početak njihovog zajedničkog bračnog života, Revan je rekao: “Mrtvi smo iznutra. Osjećamo se tupo. Iznutra smo mrtvi.”

Što se tiče uzroka požara, koji se nagađalo da je mogao biti izazvan unutarnjim vatrometom, Revan je rekao da je moguće da je započeo na stropu zgrade. Rekao je za Sky News: “Može biti da je došlo do kratkog spoja, ne znam. Ali požar je počeo na stropu. Osjetili smo toplinu… Kad sam čuo pucketanje, pogledao sam prema stropu. Tada se strop, koji je bio od najlona, počeo topiti. Trebalo je samo nekoliko sekundi.”

Prisjetio se kako je došlo do prekida struje upravo prije njihovog prvog plesa, nakon čega je primijetio plamenove na stropu kad su se svjetla ponovno upalila.

Revan je rekao kako je morao spasiti svoju suprugu, noseći je na sigurno jer nije mogla sama trčati zbog svoje duge vjenčanice.

Umjesto slavlja – užas: Oglasio se par na čijem vjenčanju je poginulo stotine ljudi
Foto: Printscreen / Facebook / Bračni par sa tragičnom pričom

Haneen i Ravan trebali su slaviti svoju ljubav, ali su taj dan izgubili previše njima dragih ljudi. Veliki broj prijatelja i članova porodice mladenaca izgubio je život nakon što je požar planuo na svadbi u provinciji Nineveh u Iraku.

Osamnaestogodišnja Haneen izgubila je majku i brata pored još 10 članova porodice, a zamalo i oca koji je na intenzivnoj njezi, dok je njen 27-godišnji suprug, Revan, izgubio ukupno 15 članova porodice tijekom požara u vjenčanoj dvorani u Qaracoshu, blizu grada Mosula.

Za ono što je trebao biti njihov najsretniji dan i početak njihovog zajedničkog bračnog života, Revan je rekao: “Mrtvi smo iznutra. Osjećamo se tupo. Iznutra smo mrtvi.”
Kriška limuna prije spavanja pored kreveta, evo zašto? Trending
Kriška limuna prije spavanja pored kreveta, evo zašto?

Što se tiče uzroka požara, koji se nagađalo da je mogao biti izazvan unutarnjim vatrometom, Revan je rekao da je moguće da je započeo na stropu zgrade. Rekao je za Sky News: “Može biti da je došlo do kratkog spoja, ne znam. Ali požar je počeo na stropu. Osjetili smo toplinu… Kad sam čuo pucketanje, pogledao sam prema stropu. Tada se strop, koji je bio od najlona, počeo topiti. Trebalo je samo nekoliko sekundi.”

Prisjetio se kako je došlo do prekida struje upravo prije njihovog prvog plesa, nakon čega je primijetio plamenove na stropu kad su se svjetla ponovno upalila.

Revan je rekao kako je morao spasiti svoju suprugu, noseći je na sigurno jer nije mogla sama trčati zbog svoje duge vjenčanice.

“Nastavio sam je vući i pokušavao je izvući kroz ulaz u kuhinju. Dok su ljudi bježali, gazili su je. Povrijedila je noge. Naši rođaci, prijatelji, voljeni – svi su nestali.”

U požaru su poginuli tetke, ujne, majke, braća i sestre, a sada par s nestrpljenjem čeka da saznaju hoće li Haneenin otac preživjeti.

Par je izjavio da zbog traume koja ostaje s njima, neće ostajati u ovom gradu.

Jedan od prijatelja, Jamil al-Jamil, rekao je: “Tako žestok udarac radi gubitka članova porodice, daleko je gori od ‘manjih opeklina’ koje sam pretrpio kao ostali preživjeli u požaru. Mlada je izgubila cijelu porodicu – tri brata, sve ujne, svu mlađu rodbinu. Mladoženja je izgubio majku.”

Vlasti su kasnije izjavile da su zapaljivi građevinski materijali doprinijeli katastrofi.

Posljedice požara bile su katastrofalne, s tim da se broj žrtava ne podudara između različitih izvora. Trenutno nema službenog objašnjenja za požar, iako je jedna televizijska postaja prikazala videozapise pirotehnike koja izlazi iz poda i pali luster piše LADbible. prenosi radiosarajevo

Nakon što je Miljana Kulić uživo u programu otkrila da je Jovana Tomić Matora hospitalizovana, dobro obavješten izvor otkriva da je Matora izvedena kako bi joj se ukazala ljekarska pomoć i da se nalazi u apartmanu u Šimanovcima, te da će se vrlo brzo vratiti u rijaliti.

– Matora je samo izvedena u apartman, nije napustila rijaliti, vidjela sam da se kreću te priče po Instagramu. Ona je i dalje u Šimanovcima, u apartmanu, produkcija ju je izvela, infuzije su joj priključili da joj se ojača imunitet, i vrlo brzo se ona vraća – rekao je dobro obajvešten izvor.

Nakon što je Miljana Kulić uživo u programu otkrila da je Jovana Tomić Matora hospitalizovana, dobro obavješten izvor otkriva da je Matora izvedena kako bi joj se ukazala ljekarska pomoć i da se nalazi u apartmanu u Šimanovcima, te da će se vrlo brzo vratiti u rijaliti.

– Matora je samo izvedena u apartman, nije napustila rijaliti, vidjela sam da se kreću te priče po Instagramu. Ona je i dalje u Šimanovcima, u apartmanu, produkcija ju je izvela, infuzije su joj priključili da joj se ojača imunitet, i vrlo brzo se ona vraća – rekao je dobro obajvešten izvor.

Tuča maloljetnika dogodila se jutros u Tošketovoj ulici u Nišu, a kako saznaje Nova.rs, dječak (13) je preminuo od povreda koje je zadobio. Tijelo dječaka pronađeno je u potkrovlju, a na licu mjesta je pronađen i nož.

Tuča je, prema nezvaničnim informacijama, izbila između dvojice mladića u potkrovlju, a dječaku koji je stradao nanijete su povrede oštrim predmetom. Zasad nije poznato šta je motiv tuče, a kako saznaje Nova.rs, dječaci idu u isto odjeljenje u školi.

Drugi dečak je pronađen ispred kuće, teturao se, nakon čega je prevezen u bolnicu.

On se trenutno nalazi u stanju šoka.

Prema nezvaničnim saznanjima Nova.rs, on policiji nije otkrio šta se desilo.

Kako je portal Nova.rs nezvanično saznao na licu mjesta, porodica osumnjičenog dečaka je na lošem glasu.

Sagovornici portala navode da su ukućani poznati po nasilju, a za maloljetnika ističu da već duže vrijeme nosio nož sa sobom.

Istraga je u toku.

U tuči maloletnih osoba jutros u Niškoj Banji jedna osoba je ubijena, saznaje Kurir. Kako saznajemo, nastradali dečak ima 13 godina.

Prema nezvaničnim informacijama, on je imao posekotinu po vratu, a telo je nađeno u impovizovanoj teretani u potkrovlju kuće u Niškoj Banji.

– Oni su bili odlični drugari, svaki dan su se družili. Išli su na basket, ma najbolji drugari. Kako kažu komšije, baš sam jednog videla malopre, kaže da je ovom momku prerezan vrat. Oni su bili na tavanu kuće, al šta su gore radili bog sveti zna – komšije.

Kako saznajemo, drugog dečaka su građani zatekli kako se tetura ispred kuce i pozvali policiju.

Detaljnim pretresom mesta, u potkrovlju je pronađeno telo, kao i nož kojim je izvršeno ubistvo.

Utvrđeno je i da u obračunu nije učestvovala treća osoba.

Kurir.rs/ M.S.

U tuči maloletnih osoba jutros u Niškoj Banji jedna osoba je preminula, saznaje Kurir. Kako saznajemo, nastradalo dete ima 13 godina.

Policija je potvrdila da se tragedija dogodila u Niškoj Bsnji.

– Potvrđujemo da je jedno dete nešto nakon 11 časova zatečeno bez znakova života dok je drugo dete prevezeno u Urgentni centar. Policija utvrđuje okolnosti – rečeno nam je u policiji.

Kako nezvanično saznajemo u Niškoj Banji, obojica dečaka su rođena 2010. godine odnosno imaju po 13 godina.

Telo je nađeno u impovizovanoj teretani u kući u Niškoj Banji, a dečak je imao povrede po glavi i posekotinu na vratu, prenosi Telegraf.

U UKC Niš kažu da dete koje je dovezeno kod njih nema povreda.

Kurir.rs/M.S.

Pojedini korisnici društvenih mreža upozoravaju da su se pojavili prevaranti koji tvrde da su policajci, a sve sa namerom da obijaju stanove!

Naime, korisnici su naveli da ljudi koji se predstavljaju kao policajci u zgradama idu od vrata do vrata i pokušavaju da ih otvore.

– Ne znam da li su bili lažni policajci, nisu imali uniformu, ali danas su u zgradi dva “policajca” išla od stana do stana i otvarali vrata bez ikakvog zvonjenja. Kada sam izašao rekli su da proveravaju bezbednost. Mislim da su lopovi bili u pitanju, na jednoj ruci su imali rukavicu – napisao je jedan korisnik na Instagram stranici “Serbialive Beograd”.

Dodao je da se sve dešavala na Labudovom brdu.

Jedan korisnik dodao je da misli da nisu u pitanju lopovi, te da ih je video na platou ispred zgrade kako pričaju sa policajcima u uniformi.

– Zašto su ljudima otvarali stanove bez kucanja nije mi jasno i meni su – napisao je jedan mladić.

Međutim, javili su se i stanovnici Petlovog brda koji su videli isto.

– Stariji ljudi su u panici, treba da se prijave policiji, pokazuju lažne značke! – navodi se u jednoj objavi.

Bili su i na Konjarniku.

– Prvo su pokušali na blef da otvore vrata, al kad je muž odmah otvorio, bio je u fazonu: “Ej jel imaš 500 dinara?” Pitali smo i komšije, kažu da je prošao kroz ceo kompleks – dodala je jedna korisnica.

Pitanja smo uputili i MUP kako bi proverili da su dobili prijave, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovor.

Po njega je ispred Centralnog zatvora došla devojka Zoka

Zoran Marjanović, koji je u julu prošle godine osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva supruge Jelene, od juče je po odluci Apelacionog suda u Beogradu pušten iz zatvora.

Po njega je ispred Centralnog zatvora došla devojka Zoka, a on je okupljenim novinarima rekao da jedva čeka da vidi i zagrli ćerku

Danas je na Jeleninom grobu korpa sa svežim cvećem.

Kuća u kojoj su Jelena i Zoran živeli u Borči nalazi se u glasu. Prodaju je se za pola miliona evra, ali prema rečima komšija niko ne želi da je kupi.

Zoran Marjanović je juče pušten nakon 14 meseci zatvora.

On je iz zatvora izašao mršaviji i bledog izgleda.

Rada Karanac Lazović iz Čačka dobila je 19. januara trojke, posle 10 vantelesnih oplodnji i šest godina borbe za potomstvo…

Svaki minut sreće pomnoži se sa tri. Rada Karanac Lazović iz Čačka dobila je 19. januara trojke, posle 10 vantelesnih oplodnji i šest godina borbe za potomstvo rodila je Dragu, Bogdanu i Danila. Kako izgleda svakodnevnica ove mame i kako protiču prvi meseci nakon to su bebe stigle kući sa Instituta za neonatologiju?

“Dve bebe smo doveli kući 24. februara, a treću bebu osmog marta i sada smo svi zajedno kod kuće. Za nekoliko dana pune pet meseci. U početku je ritam bio dosta užurban, bilo je teže dok se nismo u potpunosti organizovali. Čini mi se da sam bila i umornija, bebe su tražile i više vremena, sada se i igraju, malo vežbamo, noću duže spavamo.

Kada je suprug počeo da radi, brinula sam kako ćemo uspeti da sve organizujemo, ali naravno da je to moguće. Treba mnogo truda i strpljenja, a pomažu nam i moji roditelji, svekrva, kuma, uvek se nađe neko ko može da pričuva bebe kada je to neophodno. A kada se suprug vrati kući, ostajemo nas petoro, mama, tata i bebe (smeh)”, priča nam Rada Karanac.

“Našalim se često pa kažem: Bilo bi mi dosadno da ima jedno dete. Napornije sigurno jeste sa tri bebe, ali je zabavno. Svaki trenutak donese nešto novo, pa sve to puta tri. Bebe su veoma različite, uče i opažaju svaka na svoj način. Zaboravite na napor kada vidite koliko su deca nasmejana i sreća”, dodaje Rada i kaže nam da je njoj i suprugu lekar sa Instituta rekao da svakoj bebi pristupaju na način koji je u skladu sa detetovim karakterom, temperamentom, potrebama…

“Drugačiji je pristup, drugačija komunikacija sa devojčicama i dečakom i tako je od samog početka. Zapravo, svaka beba je potpuno drugačija što određuje naše ponašanje”, ističe.

Rada i njen suprug Milan Lazović nestrljivo su čekali da i treću bebu dovedu kući a umeli su i da se našale pa su komentarisali kako će im trojke na okupu potpuno promeniti “koncepciju i ritam života”. Ne može da sakrije sreću zbog svih promena koje su deca donela.

“Sada svi zajedno idemo u nove pobede (smeh)”, poručuje.

Bogdana, Draga i Danilo se dobro razvijaju i rastu, očekuju ih do prvog rođendana redovne lekarske kontrole, a sve protiče kako treba.

“U Čačku su oduševljeni trojkama, stalno nam prilaze, pitaju nas o bebama”
Deca Rade i Milana su prve trojke u Čačku posle 15 godina.

“Prijatelji su mi ispričali da su se svi u gradu radovali kada su čuli da smo dobili tri bebe. Kažu mi da se samo to komentarisalo, bila je to lepa vest za grad. A kada izađemo u šetnju pored naše reke Morave, a imamo ogromna kolica sa crvenim sedištima, svi nas primete. Neozbežno je (smeh). Prilaze nam i deca i odrasli. A nešto moram posebno da izdvojim. Dok smo šetali jednom prilikom sa decom, baka i deka koji nemaju manje od 80 godina, ustali su sa klupe držeći se za ruke i poklonili su nam se, i sačekli da prođemo. Evo naježila sam se do se sećam toga. Koliko je za njih bilo značajno da vide trojke kada su nas tako pozdravili”, naglašava.

Skoro uvek kada sa decom i suprugom prošeta gradom, prolaznici imaju poneko pitanje za njih.

Rada je nedavno pogledala sve fotografije koje je zabeležila od početka trudnoće do danas. Čini joj se da je sve brzo prošlo.

“Kada se osvrnem, shvatim da sam sve lako podnela jer sam bila spremna i da se porodim ranije i da će deca najverovatnije kao prevemereno rođene bebe biti neko vreme na Institutu… Danas kada ih pogledam, brige se zaborave, ma ne možete ni da se setite svega što je bilo jer uz decu učite nove stvari i samo idete napred”, zaključuje.

U mjestu Podum kod Otočca u zadnje vrijeme su učestale krađe ogrjevnog drveta, bilo posječenog ili stabala bukve i graba. Zadnja krađa dogodila se noću, 3. listopada 2023. godine, kada se nepoznati lopov ili više njih sa otvorenog prostora ukrali 15 prostornih metara ogrjevnog drveta bukve. Vlasnik (28) ukradenih drva već je prije bio pokraden pa je ugradio nadzornu kameru kako bi ubuduće spreječio krađe. Ovoga puta ukradena mu je i nazdzorna kamera.

Policija traga za počiniteljima protiv kojih će biti podnijeta kaznena prijava nadležnom državnom odvjetništvu.

Humanitarna fondacija BUDI HUMAN – Aleksandar Šapić prikuplja novčana sredstva za Anđelu Stojanović (2012).

Anđeli je u prvoj godini života dijagnostifikovano obostrano teško oštećenje sluha, zbog čega nosi obostrane slušne aparate koji su joj prepisani od strane zdravstveno socijalne zaštite. Međutim, zbog velikog oštećenja sluha, aparati ne pokrivaju njeno slušno polje i ona uopšte ne reaguje na zvuk, što kao posledicu ima nemogućnost napretka i razvoja govora.

Anđela redovno ide na govorne vežbe u Klinički centar Srbije i u Centar za rehabilitaciju sluha i govora. Da bi Anđela ostvarila napredak i uspeh u slušanju i govoru, potrebna su joj dva slušna aparata velike jačine, prilagođena njenom oštećenju, koji pokrivaju njeno slušno polje i tako joj olakšaju komunikaciju sa spoljnim svetom.

Anđela je vesela, pametna, samostalna, druželjubiva, voli ljude, životinje i prirodu. Stalno je nasmejana, voli da crta, vozi rolere i bicikl. Da bi joj život bio potpun, potrebno joj je da čuje zvuke oko sebe i upozna svet kakav jeste, da priča sa svojim vršnjacima, čuje njihov smeh, zvuk kiše i mamino dozivanje.

Kako bi to postigla potrebni su jaki Audio Vox ili Oticon slušni aparati koji jedini pokrivaju njeno slušno polje i pomažu pri teškom oštećenju sluha, Hi-Fi slušalice sa mikrofonom i pratećom tehničkom opremom za razvoj govora i sluha, suplementi, specijalistički pregledi, psihološko testiranje i tretman kod surdologa i defektologa.

“Idealni Srbin, čovek za sva vremena”

Od doktora Radana Džodića koji je preminuo u 68. godini oprostio se reditelj Dragoslav Bokan, snažnom objavom o tome šta se ovom čoveku koji je važio za najboljeg domaćeg stručnjaku za rak dojke i štitaste žlezde događalo prvih dana njegovog dolaska na svet. Bio je borac od rođenja…

Reditelj Dragoslav Bokan objavio je juče na Fejsbuku svoju objavu od pre nekoliko godina, a koja govori o rađanju Radana Džodića na Goliji, incidentu koji mu se desio u bolnici po rođenju, danima koji su usledili, detinjstvu i onome šta je postao i po čemu će ga narod pamtiti.

Objavu Dragoslava Bokana sa Fejsbuka prenosimo u celosti:

“IDEALNI SRBIN, ČOVEK ZA SVA VREMENA

Postoje razne bajke. I sve imaju srećan kraj. Ali, do tog i takvog kraja trebalo je preživeti različite strahote, muke i opasnosti.

Bajka i jeste “horor-priča” sa srećnim krajem. Baš kao i svaki pravi, ozbiljan i odgovoran život…

A ova bajka sve ono najstrašnije ima skupljeno već u prvih nekoliko dana njegovog junaka.

Bio je to hladan novembarski dan 1952. godine.

Pozornica dešavanja je na preko 1.600 metara nadmorske visine, na planini Goliji, u istom onom ambijentu u kome su živeli naši preci, po drevnim, vekovima nepromenjenim običajima.

Surov ambijent, velike hladnoće, svakodnevna borba za preživljavanje, gorštački uslovi života, za urbanu osetljivost potpuno neshvatljiva, seoska realnost brutalne selekcije.

Tamo su radnici i ratnici – i danas, kao i pre hiljadu godina – nalik Titanima iz antičkog mita: surovi prema drugima i sebi, uspravni i spremni da se bore do smrti (koju prihvataju mirno, bez straha i očajavanja).

I tada se, tu, u podrumskoj izbi jedne skromne kuće na padinama Golije, rodilo dete. Dečak.

Na nesreću, novorođeni je ispao iz ruke babici i pao na lice.

Jedva je preživeo ovaj pad, sa ogromnim hematomom na glavi.

Đed Gavrilo je video šta se desilo, izvršio kratki pregled nesrećnog deteta i odlučio da se on “prepusti svojoj sudbini”. Drugim rečima: da umre, bez majke i ikog svog uz sebe.

Majka ga je, bezimenog i nemoćnog, ostavila samog i uplakanog, u velikim bolovima – da umre od gladi i žeđi.

I maleni, od prvih minuta života tragični junak, ostao je sam u izbi.

Bez podoja, bez vode i bez majčinog zagrljaja.

Sati i dani su prolazili, a niko nije obilazio dete sa hematomom na glavici.

Niko ga nije obilazio, niko nije hteo da ga čuje, on naprosto više nije postojao.

Iako još živ, bio je već sahranjen, nekršten i bezimen, mala i nemoćna grudvica bola i nesreće.

Sve to dugo-a-opet-tako-kratko vreme trajala je njegova borba za život, za još jedan sat postojanja, za svaki svoj uzdah i izdah, u mraku, užasnoj hladnoći, strašnoj gladi i još strašnijoj žeđi.

Ni majke, ni oca. Sa dedom kao svojim sudijom i presuditeljem.

Ko zna koje već gorštačko, planinsko dete što umire (poput malih Spartanaca) jer “nije sposobno da pobedi u nemilosrdnoj bici prirodne selekcije” i bude konkurentno, ratnički kadro da preživi svoje najranije godine.

I tako ravnopravno uđe u ring večne borbe sa surovom prirodom, bespoštednim plemenskim pravilima i večnom nemaštinom.

Prošao je prvi dan. Pa noć.

Pa drugi dan i noć nakon toga.

I onda treći dan… – bez ijednog gutljaja mleka i vode.

U potpunom mraku, iza zatvorenih vrata.

Tada je u “izbu” konačno ušla dečakova majka, da trećeg dana po porođaju preuzme mali leš i sahrani ga negde u blizini, kao grešku prirode i genetski, sudbinski promašaj.

Ali, umesto toga, dočekao ju je njen sin. Živ i obradovan što ga je neko konačno uzeo u ruke i izveo iz mraka gde je, kao u grobu, provodio svoje golgotske dane, sate i minute.

Ali, majka nije smela da prekrši dedinu volju i povela je svoju bebu napolje, u ledenu hladnoću. Da dovrši započeto, jednom za svagda odlučeno i nepromenljivo.

Nije ga podojila, nije ga utoplila, nije ga pokrila, ni sklonila od opasnosti.

Povela ga je do obližnje rečice i ceo dan zajedno s njim, obamrlim i polumrtvim, u rukama, krenula da gazi kroz ledenu vodu do pojasa.

Pa sve dublje i dublje, da se dečak zaledi, pomodri i konačno umre od hladnoće.

Ali, umesto da umre, dečak je čudesno oživeo, u susretu sa užasnom hladnoćom i ledenom vodom.

Umalo majka da se smrzne i utopi, a “falična beba” je bila življa nego do tad.

Videvši tu borbenost svoje bebe i svedočeći njegovu žilavost u nemilosrdnoj bici za postojanje i opstajanje, majka je odlučila da ovakvog malog, neuništivog ratnika konačno prihvati i vrati među žive i u porodicu.

Tako je počeo život Radana Džodića. Velikom nesrećom i neočekivanom pobedom u jezivoj borbi na život i smrt..

I tri godine taj dečak nije progovarao ni reč. Ćutljiv i večno osamljen. Drugačiji od svih.

Da bi najedanput progovorio, iz inata, kad ga je neki slučajni prolaznik, seljak iz tog kraja, pitao da li je on taj dečak “što ne zna da priča”. “Ja znam da pričam!”, prosto je pokuljalo iz njega. I danas se seća kako se, u prvi mah, uplašio sopstvenog glasa.

Taj dečak će zatim, Božijim Proviđenjem i svojom (od rođenja dokazanom) upornošću, postati jedan od najboljih hirurga Evrope i sveta.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta, direktor beogradskog Instituta za onkologiju i radiologiju, nosilac najvećih stranih odlikovanja, sa preko 10.000 obavljenih operacija – a sa samo četiri umrla (i to ne na operacionom stolu, već u daljem toku lečenja) pacijenta u karijeri.

Doktor Džodić je bio đak čuvenog profesora hirurgije dr Milićevića, sa “merom u prstima” i čudesnim dodirom preciznijim od rendgena.

Specijalizaciju je imao u Francuskoj, i to čak pet puta (gde je proveo nekoliko godina na institutu “Gistav Rusi”, sigurno najboljem onkološkom institutu u Evropi).

A znanja je sticao po celom svetu, postajući podjednako dobar lekar i čovek, i stalno se vrajući na Goliju. Tamo gde je sve počelo.

Na Goliji je napisao svoju nezamenljivu knjigu “Hirurgija raka dojke”; odatle se vraćao i vraća u svet sa “radošću življenja” potrebnom za nove izazove, borbe i iskušenja.

Sa Golije odlazi, kao onda kad je bio tek svršeni učenik (po prvi put krenuvši u “veliki svet”).

Uvek iznova, istom trasom i sa ojačanom energijom za ono što ga tek čeka.

Radanov moto je da “u životu čovek treba da se potroši, da se upiše i obeleži”. Da nije uzalud trošio kiseonik na planeti, da, kad pogleda unazad (u godine iza sebe), ima svoju ličnu i neponovljivu svrhu postojanja.

Ovaj dečak sa Golije, mali Radan sa hematomom – u mraku i bez ikog svog – za mene je živi simbol Srbije i svega najboljeg, najplemenitijeg i najneuništivijeg u našoj sudbini.

Njega su, bez ikakve sumnje, čuvali anđeli i – preko te ostavljene bebe, a u nekom drugom trenutku sudbine dr Džodića – kasnije tako pomogli desetinama hiljada teško obolelih žena i muškaraca da pobede svoju smrt, bol, strah i ostavljenost.

Niko u tome nije mogao bolje da im pomogne od malog Spartanca sa zaleđene Golije, koju on i danas voli kao svoj zavičaj i mesto gde se prikuplja snaga za nastavak obavljanja tolikih dužnosti i sebi neprestano postavljanih zadataka.

Moj heroj među našim savremenicima: dr Radan Džodić iz sela Plešin, sa Golije. Golije što je svojom hladnoćom i rečnim talasima “probudila” i vaskrsla polumrtvu bebu u naručju izbezumljene i očajne majke u balkanskoj nedođiji.

P. S.

A to što on još uvek nije član Srpske akademije nauka i umetnosti, to je tek tema za sebe.

I to koliko ga vole i poštuju njegovi pacijenti, ali i saradnici i kolege. To se teško rečima može opisati.

P. P. S.

Ovo veče i moj tekst sam posvetio malom i velikom Radanu, bebi i hirurgu-specijalisti, osuđenom na smrt i pobedniku nad smrću (i na početku i tokom čitavog njegovog života).

I osećam ponos što sam tako, bar malo, a u ime čitavog srpskog naroda, uradio makar nešto za ovakvog čoveka, lekara i aristokratski-skromnog junaka našeg vremena. Posvetivši mu ove reči i to nešto mog vremena. Znajući kome i zašto posvećujem svoj tekst i svoje vreme.

Bog neka ga blagoslovi, sačuva i primi u svoj očinski zagrljaj kad dođe vreme za to.