Kamere su ispred srednje Ekonomske škole u Sremskoj Mitrovici zabeležile brutalno vršnjačko nasilje. Naime, na snimku se vidi kako mladić šutira devojčicu u glavu.
Na Telegram kanalu 192 osvanuo je uznemirujući video snimak, za koji se navodi da je nastao u Sremskoj Mitrovici. Na snimku se vidi kako dve devojčice sede na klupi, dok preko puta njih stoje dva tinejdžera.
Oni međusobno pričaju, a zatim jedan tinejdžer prilazi devojčicama i jednu od njih šutira u glavu. Devojčica je odmah ustala sa klupe, ali nasilnik ju je onda ponovo pesnicom udara u lice.
Ustala je i drugarica napadnute devojčice i njih dve su se zajedno udaljile. Drugi tinejdžer je sve vreme stajao pored i nije sprečio svog vršnjaka u nasilju koje je vršio nad devojčicom.
Za sada nisu poznati detalji događaja – kada se dogodilo nasilje i da li je prijavljeno policiji.
Marija Šerifović nakon devet godina objavila je album koji je uzdrmao estradu. Nakon što su se pesme objavljene na muzičkim platformama objave javnih ličnosti na društvenim mrežama bile su preplavljene upravo glasom i stasom pevačice.
Među prvima se oglasila Aleksandra Prijović a zatim i Sanja Vučić, Snežana Đurišić, Marija Mikić, Ilda Šaulić i mnogi drugi.
FOTO: MIOMIR MILIĆ
Svi su se složili oko jednog, a to je da kad Marija zapeva sve ostalo pada u vodu.
” Ja sam se iplakala sad je red na vas”, “Ovako se to radi, Maro suza suzu stiže”, “Odvojila sam vreme da bih ovo poslušala, raznela si me na komade”, “Sinusi su mi se od plakanja otvorili” i mnogi drugi komentari koji su govorili o Marijinim emocijama i vanserijskom glasu.
Podsetimo, u ovom projektu pojavile su se i nikad viđene fotografije pevačice iz detinjstva na kojima je vidimo sa majkom Vericom i ocem Rajkom. Još u najranijem detinjstvu Marija je očigledno bila predodređena za veliku muzičku karijeru, jer su porodični albumi prepuni slika male Marije sa harmonikom, bubnjevima i mikrofonom.
Alfie Phillips, jednoipolgodišnji dječak, preminuo je nakon što su ga majka i očuh fizički zlostavljali.
Dječak je imao 70 vidljivih povreda kada je umro u kamp-prikolici u Hernhillu u Kentu u Velikoj Britaniji u studenom 2020., rečeno je poroti, javlja BBC. Dječakova majka Sian Hedges (27) iz Yelvertona u Devonu i njezin tadašnji partner Jack Benham (35) sudi se za njegovo ubojstvo.
Majka je viđena kako plače na sudu dok su se naglas čitali detalji o Alfiejevim povredama.
Porotnici su čuli da Alfie ima “brojne modrice” i druge tragove, a bilo je i dokaza o slomljenim rebrima, rukama i nogama. Na tijelu dječaka također su se vidjeli tragovi gušenja na njegovim usnama, rečeno je na sudu.
Tragovi kokaina pronađeni su u Alfiejevoj krvi i urinu, a liječnici koji su ga pregledali sugerirali su da bi moglo biti riječ o pasivnom udisanju cracka kokaina ili vanjskom kontaktu s drogom.
Dužnosnici su rekli kako je obdukcijom utvrđeno da je Alfiejeva smrt uzrokovana “neprirodnim sredstvima kao rezultat djelovanja nekog drugog ili drugih”.
Majka i njezin partner na sudu su rekli da se ne sjećaju što se dogodilo noć prije dječakove smrti.
Trinaestogodišnjak koga je vršnjak i drug ubio u četvrtak, 5. oktobra, sahranjen je danas na Novom groblju u Niškoj Banji.
Opelu u crkvi na banjskom groblju pored dečakovih roditelja i rođaka prisustvovali su i brojni prijatelji, komšije, kolege i koleginice dečakovih roditelja i dečakovi drugovi i drugarice iz škole “Ivan Goran Kovačić”.
Jecaji i plač čuli nisu prestajali na niškobanjskom groblju sve vreme sahrane.
Retko ko nije zaplakao kada su grobari mali beli kovčeg sa telom dečaka spustili u raku, a majka i bake dečaka zakukale i dozivale dečaka: “Sine, sine, zašto, zašto”.
Na stotine buketa cveća i korpi sa cvećem do dečakovog groba doneli su njegovi drugovi i drugarice iz škole i položili pored humke koja se nalazi u neposrednoj blizini crkve na groblju.
Ljudi su u neverici odmahivali glavom, uporno ponavljajujući da li je moguće da jedno trinaestogodišnje dete ubije svog druga.
– Kakva su ovo vremena došla da se deca ubijaju? Tragedija neviđena. Ta porodica je samo njega imala, on je bio njihova uzdanica, njihova nada. Živeli su za njega svi i majka i otac i deda i baba. U trenu su im životi uništeni – rekao je jedan od komšija.
– Zar onakvo dete da nastrada? Pametan, dobar i mio, lep kao lutka – čulo se u pogrebnoj povorci.
Zločin do sada nezapamćen u Niškoj Banji, dogodio se u petak oko 11 časova u porodičnoj kući dečaka ubice.
Prema nezvaničnim informacijama, njih dvojica su se posvađali u dvorištu ispred kuće, a potom popeli na potkrovolje, gde je kuhinjskim nožem naneo jedan od dvojice dečaka na naneo povrede po glavi i vratu drugom zbog kojih je na licu mesta iskrvario.
Foto: Društvene mreže/printscreen
Zatim je dečak ubica izašao na ulicu, prešao tridesetak metara i srušio sa simptomima epileptičnog napada.
Njegova baba, koja se u to vreme jedina nalazila u kući, pozvala je u pomoć komšije, koji su obavestile majku dečaka koji je naneo povrede drugu koja je pozvala Hitnu pomoć.
Ekipa Hitne pomoći zatekla je na ulici dečaka koji je izvršio napad i počela da mu pruža pomoć, ali im je onda jedan od komšija rekao da je u kući još jedno dete, ali mrtvo.
Nažalost, medicinska ekipa mogla je samo da konstatuje smrt nesrećnog trinaestogodišnjaka.
Napadač je zbog uznemirenosti, ali bez povreda, zbrinut u UKC Niš, a prema dobro obaveštenim izvorima u toku jučerašnjeg dana prebačen je na dečju psihijatrijsku kliniku, u kojoj se nalazi i dečak ubica koji je počinio zločin u školi “Vladislav Ribnikar”.
Od petka do sada Više javno tužilaštvo u Nišu jedino je saopštilo da javni tužilac obavio uviđaj na licu mesta i da je u toku je preduzimanje svih radnji na prikupljanju dokaza radi rasvetljavanja okolnosti pod kojima se događaj odigrao.
Direktor Agencije za unapređenje stranih investicija /FIPA/ BiH Milica Marković preminula je sinoć u Beogradu u 56. godini nakon duge i teške bolesti, potvrdio je Srni njen sin Jovan Elez.
Milica Marković rođena je 2. novembra 1967. u Bijeljini, gdje je završila osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odsjeku za romanske jezike.
Bila je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srpske i Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH, a potom i poslanik u Savjetu Evrope od 2006. godine do 2018. godine.
Godine 2020. imenovana je za direktora FIPA. Bila je član SNSD-a od 2001. godine.
Milica Marković imala je veoma bogatu karijeru, ali je prije svega bila požrtvovana majka, prijetelj, kolega i saradnik.
Najtužnija slika u Srbiji mogla se videti danas u Niškoj Banji na sahrani dečaka (13) koga je nožem ubio drug iz razreda (13).
Na toj slici vide se na desetine njegovih drugara i drugarica, obučenih u crno kako odaju poslednju poštu dobrom i uvek veselom dečaku iznad njegove slike i belog kovčega.
Tragični događaj odvio se 5. oktobra oko 11 sati u kući dečaka za kog se sumnja da je ubio vršnjaka. Tog jutra, dečak (13) je otišao kod njega kući oko 9,00 sati. Onda su se prema nezvaničnim navodima prvo potukli, a njegovo telo je našao jedan deka iz komšiluka u potkrovlju kuće.
Na sahrani na Novom groblju u Niškoj Banji bilo je mnogo uplakanog sveta. Jedna devojčica je od tuge izgubila svest, a mnogima nije zdravorazumski šta se to dogodilo u Niškoj Banji? Mnogi su danas bili uplakani jer je Niška Banja i Niš izgubila jednog budućeg košarkaša ili literatu.
Neko je rekao da je njegov moto bio da pomaže drugima pa se tako našao i u društvu nesocijalizovanog vršnjaka.
Roditelji i porodica su bili najskrhaniji na sahrani, a baka je nekoliko puta u beznađu povikala ime svog prerano nestalog unuka. Ovaj dečak je inače bio omiljen u kraju u Niškoj Banji.
– Ne postoje reči koje mogu da odagnaju tugi koja se nadvila nad svima nama. Tuga je sada jedinstvena u svima nama, a pogotovu u porodici i prijateljima.Kao neko ko služi bogu moram da kažem da ta tiga nije bez nade. Naša vera svakome daje život večni i da nema te nade to bi bilo očajanje. Zato moramo verovati da ovaj rastanak nije konačan. Kada se kaže “više ga nema” to je strašno. Ali moram reći da njega ima pre svega u crkvi i na nebu i dok seže pamćenje na njega i dok nas srce vuče ka njemu, on će postojati-za sve nas – naveo je danas sveštenik nakon opela u crkvi na groblju u banji.
U crkvi u Niškoj Banji održano je opelo, a mnogo ljudi se okupilo da zapali sveću za ovog dečaka.
Bili su predstavnici grada i opštine kao i škole koju je pohađao.
Policija i dalje preispituje ovaj tragični događaj od 5. oktobra, a do sada se ne zna precizno kako je ovaj perspektivni momčić izgubio život.
Ljudske sudbine, kada ih sam život uzme pod svoje, jače su od svake knjige ili filma, pogotovo kada život udari svom silinom, te tragedije odrede svoj put. Dva muškarca Rajko iz Crne Gore i “Borota” kako je nadimak muškarcu iz Užica, najbolje su to spoznali kada ih je služba u nekadašnjoj Jugoslovenskoj armiji spojila nakon sukoba unutar kasarne. Međutim, ono što je usledilo u decenijama kasnije u njihovim životima, sigurno nisu mogli ni da zamisle.
Tviteraš i taksista iz Čačka, koji se na Tviteru potpisuje kao “Grof od Kačulica”, podelio je na svom nalogu priču o dva momka kojima je bio nadređen u vojsci tokom devedesetih godina. Naime, nakon jednog incidenta oko kvaliteta pršute, njih dvojica su postali prijatelji, a kasnije kroz život, čak i kumovi. Upravo u tom delu života, “Boroti” se desila velika tragedija, koja je u kasnijem periodu, dovela do priče koju nismo gledali ni u holivudskim blokbasterima.
FOTO: SHUTTERSTOCK
Upoznavanje u kasarni 1992. godine
Priču koja je inicijalno objavljena prošle godine, a sada je ponovo aktuelizovana, vam prenosimo u celosti:
Došao je pod moju komandu sa septembarskom klasom 1992. Gorštak iz nekog sela iznad Užica, blagih crta lica i grubih ruku, već je bio student na građevinskom fakultetu. Zbog kovrdžave kose koja je zahtevala momentalno šišanje, nadimak Borota je dobio u momentu kada je kročio u kasarnu. Zbog velike sličnosti sa legendarnim golmanom Partizana, taj mu se nadimak zakačio k‘o čičak na ovcu.
Bio sam dežurni kad se oko banalnosti zakačio sa Rajkom, Crnogorcem preke naravi, koga je u vojsku dopratio policajac i podebeo dosije. Igrom slučaja sam se zatekao tu da sprečim sukob širih razmera. Odveo sam ih u kancelariju i strpljivo saslušao obe strane. Banalnost se zvala pršuta. Ne, nije vic.
Prijateljstvo počelo svađom oko pršute
Raspravljali su se oko toga da li je bolja Užička pršuta ili Njeguški pršut! Naravno, brzo se došlo do zaključka da će degustacija, a potom glasanje celog voda, rešiti misteriju. Ipak, bez kazne nije moglo. Prekoredno požarstvo za obojicu, treća smena, jedan u petak, drugi u subotu, neka se dogovore kad će koji.
Gledaju se oni, pa će Borota: „Ti, beše, imaš ujaka ovde, u Beogradu?“ „Imam, a i brat mi dolazi iz Podgorice ove subote.“ „Pa, eto“ – okreće se ka meni – „ako može, gospodine poručniče, da ja budem u subotu, a da Rajka pustite da se vidi sa bratom.“
Rajko se trže, pogleda ga sa neskrivenim iznenađenjem: „E, Borota, brate, kuća ti pjevala! Hvala ti ka‘ najrođenijem!“ pa će i on meni – „evo, gospodine poručniče, ja ću ga mijenjat‘ kad njemu bude trebalo.“
Posle svađe postali drugovi
Tako brzo prevaziđene nesuglasice je trebalo nagraditi. Odobrio sam postignuti dogovor: „Onda u redu, to je rešeno. Sada ste jeftino prošli. Okanite se ovakvih pizdarija da vam se vojni rok ne bi pretvorio u ružnu priču bez kraja. Jasno!?“ „Jasno!“ – viknuše u glas „Voljno.“ Pozdraviše me i izađoše iz kancelarije.
Do kraja obuke su Borota i Rajko postali dobri drugovi. Što se tiče razloga svađe – pobedio je Njeguški pršut tesnom većinom. Po završenoj obuci su otišli u različite prekomande. 1994. sam skinuo uniformu kad je postalo jasno da od zemlje, kojoj sam se zakleo da ću je braniti, neće ostati ništa, pa onda bar da sačuvam obraz i ne doprinosim njenom rastakanju.
Ružna vremena… 2007 sam bio par dana poslom u Novom Sadu. Mali hotel nema restoran, ima bar, meni dovoljno. Još sat do zatvaranja, k‘o velim da popijem kafu i malo prošetam pre spavanja. Silazim u bar, dočekuje me zabrinuti pogled devojke iza šanka i krupan lik koji jedva sedi na barskoj stolici, glava na šanku, zagrlio skoro praznu flašu viskija.
Susret posle deset godina
Šankerica mi prilazi, šapuće:„Tu je već sat i po, došao je uplakan i od tada pije. Naš je gost, ne znam šta da radim, možda da zovem hitnu?“ „Sačekaj malo.“ kažem joj i prilazim liku, sklanjam mu pramen kovrdžave kose sa lica.
Zaledio sam se u trenutku. Borota! Zovnem recepcionera, stariji čovek, pred penzijom. Nije mu prvi put da ima ovakav slučaj, smućkao je nešto u šanku, pa smo dali Boroti da popije. Probuđen iz alkoholnog sna, mrmljao je nešto nerazumljivo, povremeno ponavljao „Moja Eni…“ Dok smo ga unosili u sobu prepoznao me na trenutak: „Poručniče!? Jel‘ povečerje!?“ „Jeste, Borota, za tebe jeste…“
Recepcioner ga namestio na krevetu i doneo lavor dok sam mu ja skinuo cipele i jaknu. Zaspao je izgovarajući: „…moja Eni…“ Rano ujutru sam napustio hotel. Matori recepcioner mi je rekao da ne brinem za Borotu, pregurao je noć.
FOTO: SHUTTERSTOCK
Borota i Rajko postali kumovi
Rajka sam sreo u Podgorici 2017. u društvu vlasnika jedne od građevinskih firmi sa kojima sam sarađivao. Pozvao me na večeru. Pokupio me je te tople junske večeri i otišli smo u Rijeku Crnojevića na ribu i vino. Razgovarali smo o svemu osim o poslu. Naravno, i Borota je došao na red. Pomenem gde sam ga video i u kakvom stanju. „E, vidiš… Borota i ja smo kumovi. Ja sam mu našao posa‘ u Belgiju, preko mog brata, a to kad si ga sreo mu je bila najgora noć u životu. Nije ti pričao o tome?“ „Nije. Nije mogao ni da govori, nešto je mrmljao, nerazgovetno. Razumeo sam samo ‚moja Eni‘“ „Eh, Eni… umalo za glavu da ga skrati, avetinja…“ – lice mu se namrštilo.
Nastavlja priču: „To mu je bila žena, polucrnkinja, lijepa ka‘ manekenka, ali karakter… pih! Blato!“ „Što tako?“ „Ma, pušti ,narkomanka. Borota je upoznao u neko pozorište… kabare, đavo bi ga znao. Priča‘ mu i moj brat, i neki još, da je avetinja, ali jok… Gleda‘ je u nju ka‘ u ikonu. Na vjenčanju sam samo ja bio. Kum je, ‘ebaj ga…“ „Pa, šta se desilo kad se onako upropastio?“ „Znaš, on lijepe pare zarađuje. Malo je takvih inžinjera ka‘ šta je on, ali nije vrijedelo. Njoj nikad dosta. Od kako se Hana rodila, Eni je bila non-stop naduvana ka‘ zvijer. Hana nije imala ni godinu tada kad je ova ostavila samu i sjela u auto u po‘ noći i krenula nekud onako razvaljena. Udarila je u taksi u punoj brzini, ubila i sebe i taksistu. Njemu je javio neko iz Belgije..jad…“ „Šta je sad sa njim i Hanom?“ „Brat mi reče da su dobro. Ma, ne brini ti za Borotu, delija je to…nego, sjećaš li se…“
Borotu više nismo pominjali. Uz priču i domaće vino bakarne boje dočekasmo zoru. Nije ni čudo. U Rijeci Crnojevića vreme i onako stoji. Nedugo potom Rajko je napustio Crnu Goru. Nismo se više videli.
Ponovni susret
Trećeg dana Božića, pre 6 ujutru, u taksi mi je, u Preljini, ušao Borota. Izašao sam iz taksija kad sam ga video, da se pozdravimo k‘o ljudi. Tako malo se promenio za sve ove godine da bi ga prepoznao i sa pola kilometra.
Ide do Ovčar Banje, tu će se naći sa bratom. Dobar deo puta se izvinjavao zbog svog stanja i zahvaljivao zbog mog postupka one večeri u Novom Sadu. „Pusti to. Rajko mi je pričao šta se dogodilo. Ne krivi sebe…“ „Rajko? Kad?“ „Pa…ima bar 5 godina od tada.“ „E, pa onda ne znate ostatak priče!“ „Pričaj onda. I ne persiraj mi.“ „Znate…znaš sve šta je bilo pa da ne ponavljam. Uglavnom, išao sam posle svega toga na terapiju skoro godinu dana da se nekako sastavim i tamo sam sreo Simon.
Sudbina ga spojila sa ženom poginulog taksiste
Ona, kaže, izgubila muža, ostala sama sa ćerkom od 3 godine… Malo po malo, mi ti se zbližimo, ajd‘ kafa, ajd‘ šetnja, da bi tek posle skoro dva meseca skont‘o da je ona žena onog taksiste što je poginuo kad i Eni!“ „Ma, daj!? Koja slučajnost!“ „Ma kakva slučajnost…to je sudbina! Od tada smo zajedno. Trebalo je dosta vremena da se sve slegne, da me prihvati njena ćerka, ali eto…“ – pljesnuo je rukama – „venčali smo se prošle godine, u sred pandemije!“ „Čestitam! Nek‘ vam je sa srećom“
Veselim glasom je nastavio da priča o Simon koja je trudna, čekaju još jednu ćerku, o Mustafi i njegovoj ženi koji su mu pomogli kad mu je bilo najteže, čuvali Hanu dok je on radio, zajedno sa svoje šestoro dece. Kaže da će sad sa bratom u manastir, da se pomole, pa ide kući, čekaju ga radovi na staroj kući pre nego Simon sa decom dođe u martu, po prvi put.
Primećujem da Rajka više ne pominje. „Šta ti je sad sa kumom? Ja ga od onda nisam video.“ „Nemam pojma. Valjda je dobro.“ „Što? Šta je sa njim?“ „Eh, znaš Rajka, kraći fitilj u čoveka ne postoji. Potukao se sa nekim žandarmom u civilu u Parizu, upropastio čoveka, jedva ga sastavili. Morao je da pobegne, nismo u kontaktu bar 4 godine. Javi se bratu par puta godišnje. Ko zna da li ćemo se ikad više videti. Pomoliću se i za njega.“ – pa se nagne ka meni – „…a i za tebe. Nije vojska za****ncija, ali si mi je učinio lakšom. A i za ono u Novom Sadu…“ „Hvala, šta drugo da ti kažem“ odgovaram uz osmeh.
U Ovčar Banji sam ponovo izašao iz vozila. Čvrst stisak ruke i bratski zagrljaj za rastanak. Sudbina? Ne baš. Ona samo napravi okolnosti. Dalje moramo sami, glavom, srcem, dušom… Kako se ko snađe… Taksi sam napustio posle par dana. Takve okolnosti.”, napisao je Kačulica na kraju priče o Boroti i Rajku.
Javnost u Srbiji je u šoku nakon što je policija u Majdanpeku rasvetlila monstruozno ubistvo Dejana P. (33). Zbog zločina su uhapšene tri osobe, od kojih je jedan maloletan, dok iza svega stoji upravo Dejanova supruga!
Naime, oni su 5. avgusta ove godine, kako se sumnja, nasmrt pretukli Dejana P. (33) iz sela Klokočevac, da bi potom njegovo telo stavili u automobil, gurnuli ga sa puta i zapalili.
FOTO: PRIVATANA ARHIVA
Policija u Majdanpeku uhapsila je S. M. (25), S. P. (28) i sedamnaestogodišnjeg muškarca, svi iz okoline Majdanpeka, zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivično delo teško ubistvo.
Sumnja se da su S. M. i sedamnaestogodišnjak 5. avgusta, po prethodnom dogovoru sa Dejanovom suprugom S.P. sačekali ovog muškarca na lokalnom putu, te ga napali. Prethodno je supruga, kako se sumnja, pružala informacije o kretanju svog muža.
U javnosti jecala za mužem
Neposredno nakon što je pronađeno telo njenog supruga, Slađana P. je u javnosti jecala za njim. Tako je za medije izjavila da ju je “čudna jeza podilazila”, i da je “znala da mu se nešto loše dogodilo”.
– Ne znam taj dan me čudna jeza podilazila. Nervoza, nekako sam čudan predosećaj imala. Danima mi je u poslednje vreme pričao da ga proganjaju misli o ocu i kroz snove da mu dolazi. Kada su mi javili znala sam da se nešto loše dogodilo. Krenula sam i došla do Nive imala sam šta da vidim. Od mog muža je ostao samo pepeo – rekla je tada supruga ubijenog Dejana S.P.
FOTO: PRIVATANA ARHIVA
Kako je tada govorila, sa četvoro male dece ne zna kako će dalje.
– Ta slika će mi ostati za ceo život. Nisam želela da se radi obdukcija nema razloga. Rekao mi je poslednje tog dana kada smo se čuli da kola nemaju svetla i da svetli mobilnim telefonom dok vozi jer preko mosta peške nije hteo da krene, nije me poslušao. Danas nam najmlađa ćerkica puno osam meseci. Nastariji Stefan ima samo 9 godina. Imamo još dva mala sina, kako ću dalje – rekla je tom prilikom Dejanova supruga Slađana P.
U trenutku kad je Dejan prišao svom parkiranom automobilu, oni su mu, kako se sumnja, prišli i udarili ga više puta drvenom motkom i bejzbol palicom. Sve ovo obezbedila im je njegova supruga S.P., a Dejan je od zadobijenih povreda preminuo.
Sumnja se da su zatim S. M. i sedamnaestogodišnji muškarac telo Dejana P. odvezli njegovim vozilom na drugo mesto lokalnog puta, gurnuli automobil koji se prevrnuo i zapalili ga.
Osumnjičenima S. M. i S. P. određeno je zadržavanje do 48 sati, nakon čega će biti privedeni tužiocu, dok je sedamnaestogodišnjem muškarcu određen pritvor.
Boško Bubanja, organizator proslava i svadbi, u jutarnjem programu televizije “Pink” ispričao je neke od najčudnijih događaja koji su se desili na svadbama. Od ukradenog escajga, pa do bizarne priče o mladi koja je pobegla sa kovertama sa venčanja.
Boško Bubanja kaže da je tema “prazna koverta” na svadbama jedna od najčešćih i da se ne događa tako retko.
“Komadni pokloni su sve ređi, a koverte su sve češće, pa se tako događa da je neka koverta prazna i nepotpisana. Kada su manje svadbe u pitanju sa 200 zvanica nije teško utvrditi ko je došao sa praznom jer postoji spisak gostiju. Nekada mladenci posumnjaju da je to neko podmetnuo iz restorana, tačnije, da je uzeo punu i stavio praznu kovertu. Zato se koriste sigurnosne kese koje se stavljaju u sef restorana. Ona kad se zatvori ne može da se otvori, a da se ne pocepa. To je najbolji vid prevencije”, rekao je Bubanja i dodao da prazna koverta najčešće ne znači da neko nema, već da je “bahat i da ne želi da donese poklon mladencima“.
Na pitanje – koliko novca treba da se nađe u koverti kada se odlazi na svadbu, Bubanja kaže da je naišao na burne rekacije kada je pre godinu dana rekao 100 evra.
FOTO: PRINTSCREEN PINK TV
“Danas je to standard, neki čak donose i više. Sve je poskupelo, ručak za dve osobe u restoranu je oko 3.000 dinara. Ljudi ostaju na svadbi i po osam sati, jedu i piju. Sve to košta”, kaže Boško Bubanja.
Na kraju je naveo neobične događaje koji su se desili na svadama koje je organizovao.
“Najviše je bilo lepih događaja i poklona. Neki su poklanjali za svadbu stanove od 100.000 evra. Od loših situacija npr. pre godinu i po dana mlada je pred kraj svadbe otišla u sobu i pokupila sve koverte i nestala sa bivšim dečkom ili možda pravim. Nekada gosti kada krenu kući često ponesu inventar. Jednom se desilo da se mladina sestra saplela na stepenicama i ispalo joj je 30 kompleta escajga. Kuma je uzela pribor za biber i so, pa su je zamolili diskretno da to vrati, onda je javila drugaricama i da one vrate jer su i one uhvaćene. Ima raznih situacija”, zaključuje Bubanja.
Voditeljka Jovana Jeremić je ovog jutra ugostila pevačicu Maju Nikolić, Vesnu Vukelić Vendi, ali i teologa Miloša Stojkovića, a u programu je ubrzo nastao haos kada su se gosti međusobno posvađali.
Do tenzije je došlo kada se pokrenula tema o veri, na koju je Vendi jako slaba, te je ušla u verbalni okršaj na ivici incidenta sa Stojkovićem.
– Ti ćeš nešto da mi kažeš, ti koja se skidaš po vašarima – viknuo je Miloš.
– Ja se ne skidam nigde, ja sam obučena i nosim haljinicu! Sad si pokazao svoje pravo lice, niko se ne skida go. Ja sam neko ko je na sceni kao Jovana sada samo da skine blejzer. Vi ste đavo u vučjoj koži – vikala je Vendi dok je Jovana pokušala zvonom da umiri goste.
– Koga vi predstavljate uopšte? – nastavio je.
– Ja predstavljam pobednika Šabačkog vašara! Pokažite mi snimak gde se skidam gola, sram Vas bilo – odbrusila je Vendi.
– Vi ste meni rekli da sam đavo – govorio je Miloš.
– Vi ste debeli i iz Vas izlazi đavo, ljudi se ograđuju od Vas – nastavljala je Vendi, dok je Jovana pozvala obezbeđenje i najavila drugi prilog.
