Month: August 2023

– Ne mogu da uđem u sopstvenu kuću od straha, kako krene da pada mrak ponovo su mi pred očima cigle koje mi lete oko glave. Policija radi na tome, ali moj strah ne mogu da otklone – vidno potresena priča Rozalija Husar (68) iz Novog Itebeja kod Zrenjanina. Ona i njen suprug Janoš (72) žive u neprekidnom strahu od prošle srede, kada je grupa muškaraca demolirala njihovu kuću. Sve je, kako dodaje, počelo još u subotu 5. avgusta.

– Od subote do te kobne srede trajalo je neprekidno puštanje glasne muzike od koje suprug i ja noćima nismo mogli da zaspimo. Sve se dešavalo u kući do naše, sa kojom nas deli jedna ograda. Izdržavali smo koliko smo mogli, zaista – počinje svoju priču Rozalija.

Jedno lupanje na prozor, pa napad

Kako dodaje, u sredu je Janoš odlučio da skrene pažnju ljudima u susednoj kući da malo utišaju muziku.

– Moj suprug je otišao do zajedničke ograde i vikao da smanje muziku. Međutim, niko nije ni mogao da ga čuje jer je buka bila prevelika, muzika je preglasno svirala. Zatim je počeo da im lupa na prozor kako bi ga čuli. Utom se desilo da jedan mali kvadrat od prozora napukne, što zaista nije imao nameru. Od buke nije bio svestan da je jako udario u prozor – priča Rozalija

Ono što je potom usledilo ostavilo je ovo dvoje ljudi da žive u neprekidnom strahu i grču od novih napada.

– Malo nakon toga ja sam sedela i slikala, dok je suprug bio u dnevnoj sobi. Odjednom mi je pored glave, svega 5 do 10 santimetara dalje proletela cigla. Odmah sam začula novo pucanje stakla i cigle su letele na sve strane. U dnevnoj sobi gde je bio suprug cigla je proletela 20-ak centimetara od njegove glave – drhtavim glasom nam priča Rozalija.

Kako dodaje, grupa muškaraca potom je razvalila kapiju kuće sa ulice, ušla u dvorište, a zatim uz povike da izađu razbijala stakla na traktoru, automobilu, crepove na šupi i sve što im se našlo pod rukom.

– Čuli smo lomnjavu, udarce, viku, nismo znali šta nas čeka. Zvali smo policiju u toj panici, nismo znali ni koliko ih je tačno napolju, delovalo je da ih ima najmanje deset. Srećom, naš vučjak je bio u tom momentu unutra, on je glasno lajao i možda je to jedini razlog što nisu odlučili da provale i unutar kuće i da nas više ne bude – prepričava traumatično iskustvo Rozalija, koja je od tog trenutka gotovo svakodnevno po bolnicama.

Dolazak policije

Prema rečima naše sagovornice, policija je došla na lice mesta, napravila uviđaj, a nešto kasnije uhapšena su četvorica muškaraca.

– Policija je došla, tražili su i čaure od metaka jer je valjda ispaljeno nekoliko metaka. Mi to nismo ni znali, od buke koja je bila, razbijenih stakala, lupnjave cigala. Kako su nam rekli, četvorica ih je uhapšeno. Ja znam da policija radi svoj posao, ali moj strah ne mogu da poprave, ne može niko – kaže 68-godišnja Rozalija.

Kako nam je potvrđeno iz policije, 10. avgusta je ovaj slučaj prijavljen, a po nalogu Osnovnog javnog tužioca ubrzo su identifikovana i uhapšena četiri lica iz okoline Žitišta zbog sumnje da su izvršili krivično delo nasilničko ponašanje.

“Samo želimo da živimo u miru”

Prema rečima porodice Husar, nakon svega što se dogodilo oni žive u strahu.

– Ne mogu da uđem u sopstvenu kuću od straha, kako krene da pada mrak ponovo su mi pred očima cigle koje mi lete oko glave. Pritisak mi je od tada 220 sa 110, dolazila je i Hitna pomoć tada, jer mi je bilo jako loše zbog straha koji sam doživela – navodi Rozalija Husar.

Od ovog događaja prinuđena je da ide po lekarima, a suprug ne može ni da sanira štetu na kući i svemu drugom jer mora da je vodi po bolnicama.

– Mi bismo samo da živimo u miru. Imamo mi i decu koja žive svoje živote sa svojim porodicama. Ne želimo da ih opterećujemo i da oni budu u strahu za nas. Jedino što želimo je da povratimo mir, ali posle svega što se dogodilo, mislim da će to teško biti moguće. Svaki put kad zatvorim oči, pred sobom vidim kako puca staklo i proleću cigle. Pa zar je to normalno, da u sopstvenoj kući ne možemo da boravimo od straha? – sa razočarenjem i pesimizmom pita se ova žena.

Kurir.rs/Blic

Ispred nas jedan dug i težak period, ali zahvaljujući ljudima koje volim i koji vole mene i Bogdana i ovo ćemo izgurati, kaže Milena Popović, državna sekretara u Ministarstvu turizma i omladine.

U spavaćoj sobi u stanu u kojem živi sa sinom Bogdanom, kog je dobila sa mučki ubijenim Oliverom Ivanovićem, liderom Građanske inicijative “Sloboda, demokratija, pravda”, izbio je požar koji ga je gotovo uništio. U to vreme, ona je, bila u Novom Sadu s partnerom Igorom Jurićem, osnivačem Centra za nestalu i zlostavljanu decu, a po povratku je zatekla zapaljen stan.

I dalje nisu poznate okolnosti pod kojima je požar izbio.

– Još uvek je istraga u toku i nemam informacije o tome kako je do požara došlo. Nemam apsolutno ideju o tome kako je moglo doći do požara. Sačekaću da vidim šta će stručni ljudi koji rade na slučaju utvrditi – kaže za “Blic” Popović.

Stan je, prema njenim rečima, “uništen čitav, kompletno”.

– Mora da se renovira sve od početka. Šteta je ogromna – kaže Popović.

“Ne smem ni da pomislim šta je moglo biti”

Sve se desilo pre dva dana a, kako su tada komšije rekle “Blicu”, nisu osetili da se išta dešava u stanu. Pretpostavka je da je tinjao neko vreme. Na pitanje da li joj je sve to čudno, ona odgovara da su srećne okolnosti dovele do toga da situacija ne bude još gora.

– Ne bih da spekulišem. Tačno je da niko od komšija nije primetio, ali je stan bio hermetički zatvoren, nije bilo vazduha i Bogu hvala požar se nije proširio na ostale stanove i sam od sebe se ugušio. Ne smem ni da pomislim šta je sve moglo biti. Koliko sam mogla da primetim u svom tom haosu, sve je na svim mestu. Nema stvari koje nedostaju – rekla je Popović.

“Trenutno sam u Novom Sadu”

Zbog svih ovih okolnosti, sa sinom Bogdanom je, kako otkriva, trenutno u Novom Sadu.

– Trebaće puno vremena da se stan renovira i bude ponovo funkcionalan, ali pre svega ću morati da se zakonski osiguram s obzirom da je to stan koji je u procesu ostavine, onaj koji je Bogdanu kupio Oliver, a koji braća žele da mu otuđe – ističe Popović.

– Svakako je ispred nas jedan dug i težak period, ali zahvaljujući ljudima koje volim i koji vole mene i Bogdana i ovo ćemo izgurati – zaključuje ona.

Odneta torba puna dokaza

Policija je odnela punu torbu dokaza iz požarom uništenog stana. Radnici protivpožarne službe i kriminalističke tehnike izuzeli su sa lica mesta specifične tragove požara. U ovakvim slučajevima traže se i tragovi stopala, ali i mikrotragovi koji ukazuju na prisustvo zapaljivih tečnosti, kao što su vlakna ili delovi tkanine.

Prema rečima Milene Popović, izgoreli su nameštaj, kao i njena i odeća sina Bogdana, a navela je da joj je najviše žao uspomena koje je u tom stanu stvarala i čuvala.

Kurir.rs/Blic

Povratničko selo Tumare kod Lukavca dospelo je u centar pažnje nakon što je postalo poprište kriminala. Ovo povratničko selo pre agresije na BiH brojalo je oko 700 stanovnika. Danas ih nema stotinak. Meštane ovog sela šokirao je napad muškarca na Radmilu Simić, koju je napao i svezao u kući.

Brzom reakcijom policije, napadač je uhapšen i on je, kako je portal “Avaza” objavio objavio u petak predat nadležnom tužilaštvu.

Ono što još brine meštane ovog sela jeste nestanak bake Jovanke Đurić. Ni traga ovoj jadnoj ženi.

Oglasila se i njena ćerka

Njena ćerka Gordana Babić kaže za “Dnevni avaz” da je neverovatno i nemoguće da je njena majka sama otišla iz kuće.

– Pronašla sam njene naočare i štap. Nije bilo deke. Obuća sva je u njenoj kući. Kakav otpor može pružiti žena od 89 godina i 50 kila – navela je Babić.

Dodala je da “i dan danas zamenik javnog tužioca kaže da nemaju indicija na ubistvo, te ne mogu da vode istragu”.

– Molim sve ljude koji mogu da nam pomognu da pronađemo moju majku. Da mi je makar kosti njene da pronađem – kazala je drhtavim glasom Gordana Babić.

Kurir.rs/Blic/Dnevni avaz

Na koncertu poznate pevačice Ane Kokić u Barajevu došlo je do incidenta.

Dete je upalo u šaht.

Policija i Hitna pomoć su brzo reagovale i dete je spaseno.

(Kurir.rs)

Službenici MUP, pripadnici Uprave saobraćajne policije, presretačem su na Bežanijskoj kosi zaustavili i isključili iz saobraćaja dvadesetdvogodišnjeg vozača “audija”!

On je u Ulici Marka Čelebonovića u Beogradu upravljao vozilom brzinom od 139 kilometara na čas, na delu puta gde je ograničenje brzine 60.

Daljom kontrolom utvrđeno je da dvadesetdvogodišnji muškarac nema položen vozački ispit, ali i da je upravljao vozilom pod dejstvom kanabisa i amfetamina!

On je zadržan u službenim prostorijama i protiv njega je podneta prekršajna prijava.

(Kutrir.rs)

Kupača u Španiji napala je ajkula, a lokalni mediji navode da se opasna životinja sudarila s kupačem jureći za ribom, pa mu je tako dezorijentisana zarila zube u stopalo.

Čovek je navodno stajao u plićaku kada se morski pas zaleteo na njegovu nogu, a zatim ga ugrizao. More oko njega je zatim postalo crveno.

Plaža Rabdells na kojoj se to dogodilo nalazi se u opštini Oliva južno od Valensije. Tamošnje vlasti su naredile zatvaranje svih plaža duž obale u blizini koje se nalaze i ostrva Maljorka, Menorka i Formentera, dok traje istraga povodom ovog incidenta.

Napadnuti kupač je za regionalne novine Las Provinsijas rekao da je video senku u moru, zatim osetio udarac na levoj nozi, a onda i ugriz u desno stopalo.

Tada mu je proradio adrenalin dok je pokušavao da potraži pomoć, a da pritom ne uspaniči i druge kupače. U tom trenutku nije bio svestan da ga je napao morski pas.

– Nije bilo vremena za strah. Primetio sam krv, pa sam ušao dublje u more da ne uzbunim sve – rekao je on.

Britanski Dejli mejl navodi da se radi o lokalnom stanovniku. Nakon svega je ipak izašao iz mora i potražio lekarsku pomoć. Povreda mu je sanirana u lokalnom domu zdravlja, a a dobio je i vakcinu protiv tetanusa.

Stručnjaci su proučili uzorak ugriza na njegovom stopalu i utvrdili da je reč o modrulju (plavoj ajkuli), zbog čega je gradsko veće Olive zatvorilo sve plaže kao preventivnu meru dok god se životinja nalazi u blizini.

Plaže su opet otvorene dan kasnije, nakon što su stručnjaci, zdravstvene vlasti i policijske snage bili sigurni da životinja više ne predstavlja pretnju po ljude.

Smatra se da je ovo prvi napad morskog psa u regiji Valensije od 2016. godine. Prije toga je poslednji zabeležen napad ajkule na tom području bio 1993. godine.

Jutranji list prenosi da napadnuti kupač namerava brzo vratiti plivanju, čim mu povreda dovoljno zaraste.

– Prva stvar koju ću učiniti kad mi stopalo zaraste jeste da se vratim u more. Ako se bojiš stvari, izgubljen si – poručio je on.

Stručnjaci smatraju da je morski pas postao dezorijentisan plivajući oko obale neposredno pre napada.

Morski biolozi poručuju i da ljudi inače nisu deo ishrane modrulja.

– Ove vrste ne žele ništa od nas. Traže ribu, a ne ljude. Verovatno je bio bolestan ili dezorijentisan. Plićak im inače nije prirodno okruženje- kazao je morski biolog Haime Penandes.

(Kurir.rs/Daily Mail/Jutarnji list)

Na današnji dan, 20. avgusta 2008. godine, desila se jedna od najvećih avionskih nesreća, u Španiji. U njoj je poginulo 153 ljudi na aerodromu u Madridu, od čega 20 dece, kada se prilikom poletanja zapalio avion “Spenera” na letu JK 5022. Među putnicima trebalo je da bude i Beograđanka Maja Todorović Iskjerdo, koja je u poslednji čas promenila kartu.

“Dvadeseti avgust obično obeležim kao dan blagoslova i dan sećanja na žrtve. Nekada sam ga posmatrala i kao rođendan,” navela je ova profesorka arhitekture na Univerziitetu “Union – Nikola Tesla” i supruga pokojnog slikara Miloša Šobajića.

– U to vreme bila sam u Madridu i trebalo je da letim za Las Palmas, na Kanarskim ostrvima, gde sam imala sastanak sa mentorom u vezi sa doktoratom koji sam spremala. Planirala sam da ostanem do septembra, obiđem i ostala ostrva, posetim biblioteku… Kupila sam avionsku kartu dve nedelje ranije i te noći, kad sam je kupila, imala sam užasnu moru. Sanjala sam da živa gorim – priča Maja Todorović Iskjerdo za “Novosti”.

Kako su dani prolazili, kaže, bila je sve nervoznija i uznemirenija, gotovo da nije spavala, budili su je stalno košmari. Od momenta kada joj je španski prijatelj Blasim pomenuo da njena anksioznost traje od kad je kupila avionsku kartu, na umu je imala samo jedno – da zameni let.

– Otišla sam u agenciju i tražila kartu za prvi sledeći, sutradan. Službenica me je ubeđivala da ću puno doplatiti jer menjam kartu u poslednji čas, da ne činim to, da, ako odlažem, odložim za nedelju ili dve. Međutim, nisam mogla toliko da pomeram put zbog mentora. Dvoumila sam se, pozajmila pare i ipak odložila. Te noći, 19. avgusta, prvi put sam mirno spavala – priča ona.

Sledećeg jutra stigla joj je loša vest – da je prijatelj poginuo u saobraćajnoj nesreći. Pomislila je da su njen nemir i nespokojstvo imali sa tim veze. Bila je tužna, nije imala snage za kontakt sa ljudima i isključila je telefon. Skoro nikoga, osim jednog prijatelja i porodice, nije obavestila da je zamenila avionsku kartu.

Telefon je uključila tek uveče. Sačekalo ju je mnoštvo propuštenih poziva i poruka. Nije shvatala šta se dešava.

– Prijatelji iz Barselone poslali su mi poruku: “Videli smo spisak žrtava i da tvoje ime nije među njima. Javi se, molimo te.” Tek u tom času shvatila sam da se dogodilo nešto tragično i uključila sam TV. Udarna vest bio je zapaljeni avion. U prvi mah činilo se da nema preživelih, naknadno je javljeno da su ipak preživeli neki ljudi blizu repa. Gledala sam u šoku i razmišljala: “U ovom avionu je trebalo da budem ja!” – kaže Maja Todorović Iskjerdo.

Sledećeg dana ušla je u avion za Las Palmas sa zamenjenom kartom. Bila je jedina koja nije član rodbine poginulih. U avionu je bukvalno vladala grobna tišina. Vazduhom je strujala jeza i tuga.

– Neki od poginulih, odnosno spaljenih, ležali su u delu za prtljag. Moja sudbina bila je da ipak putujem sa njima – zaključuje je Maja Todorović Iskjerdo.

Među jedinih 19 ljudi koji su preživeli nesreću na madridskom aerodromu “Barahas”, bilo je i petoro dece, od kojih i dve bebe.

(Kurir.rs/Novosti)

Novosađanka Vesna Belušević je veliki deo svog život provela u inostranstvu, a skoro 30 godina u Japanu. Nakon decenija, ona se pre tri godine vratila u rodni Novi Sad, a njen status tada je usijao društvene mreže.

Posle četiri decenije u inostranstvu, na tri kontinenta, od toga 28 godina u Japanu, Vesna Belušević i njena porodica vratili su se nazad u grad odrastanja i mladosti.

Ovo su bili njeni utisci o rodnom Novom Sadu po povratku posle decenija provedenih u tuđini.

Pitanje koje najčešće čujem u poslednjih osam meseci je: „Da li ste se navikli?” Na lepo se ne moramo navikavati; to spontano prihvatamo, ne razmišljamo o tome jer svi smatramo da je „Bogom dato”. Na ono, ne tako lepo ili mnogo drugačije od svega na što smo već naviknuti, potrebno je vreme, dobra volja, potpuna predaja ili kako mnogi ovde kažu, snalažljivost.

Poslednji put sam bila u Srbiji 2014. godine. Razlike u poslednjih pet godina su veoma vidljive, fasade su još oronulije, iškrabane kojekakvim parolama i porukama, trotoari nisu sređivani decenijama, mnogo đubreta na sve strane. S druge strane, kafići, restorani i mesta za zabavu koji su krcati u svako doba dana su rašireni po celom gradu. Deluje da Srbi provode mnogo više vremena po takvim mestima nego bilo gde.

Ovo je omanji spisak onoga što se mnogo razlikuje od onog na šta smo navikli:

1. Izbacivanje đubreta i reciklaža su na vrlo nerazvijenom nivou. U Novom Sadu postoje (čak ne u svim delovima grada) samo dve vrste kontejnera za đubre, za komunalno i ambalažno. U ambalažne ubacuje se sve zajedno, nerazvrstano: metal, staklo, plastika, papir, tekstil itd. Stalno nalazim i izbačene velike delove nameštaja koji danima stoje na ulici.

Srbija je raj za plastične kese koje se nemilice troše na pijaci, u pekarama, prodavnicama. Čast izuzecima i dobrovoljcima koji čiste i skupljaju razbacano.

2. Ovde sada ima daleko više pasa nego ranije. Psi su svuda prisutni i mahom se dobro ponašaju. Ne mogu ni reč protiv njih da kažem. Međutim, vlasnici pasa uglavnom ne pokupe prirodne ostatke svojih ljubimaca posle obavljanja svakodnevnih potreba. Kad šetam moram dobro da gledam gde koračam. Čast izuzecima ali čini mi se da je Novi Sad sve prljaviji grad.

3. Previše mirisa i previše muzike. Ljudi su previše naparfemisani. Kad se svi ti mirisi pomešaju, svakako ne odaju osećaj čistoće. Na mnogim mestima muzika je preglasna. Tržni centri su zagađeni preglasnom muzikom koja izvire iz svih prodavnica, kao da se svi nadmeću ko će pustiti glasnije. Tako je i mnogim kafićima i restoranima. Nemamo svi isti ukus i neka vrste muzike je atak na naša čula i strpljenje.

4. Mobilni telefoni imaju ovde status božanstva. Zaista me ne interesuje šta ko nema u frižideru, gde je ko ostavio čarape i ostale privatne stvarčice. Svaki razgovor i posao se prekida ako se telefon oglasi. Ljudi pričaju svašta i svuda, preglasno ne obazirući se na mesto i ostale oko sebe.

5. U Japanu sam godinama radila kao prosvetni radnik. Nikada nisam videla da bake, deke ili roditelji nose đačke torbe svojim unucima i deci. Tamo se od malih nogu uči i sprema na razne vrste tereta. Kako se izboriti sa životnim teretom kad odrastu, ako ne mogu sami da nose svoj školski teret?

6. Zamenica Vi nestaje iz srpskog jezika. Mnogi koje uopšte ne poznajem, prodavci, poštari, radnici u raznim delatnostima obraćaju mi se sa ti. Umesto doviđenja često me isprati ćao, a umesto šta želite je šta hoćeš. Nije da mi posebno smeta, čudno je i ostavlja utisak nedostatka kućnog i školskog vaspitanja.

7. Vozi se hazardno. U jednoj ruci je volan, u drugoj mobilni ili cigareta, pogled ko zna gde, a brzina potpuno neprilagođena. Koči se na bukvalno desetak centimetara od pešaka, mnogi nervozno jure kao da ih na kraju puta čeka večna sreća, obilaze na raskrsnicama na uslovno, a strpljenje je ovde nepoznanica. Zatoje trubljenje glavni način komunikacije među vozačima.

8. Postoji posebna grupa koju ovde nazivaju „šalteruše”. Opet čast malobrojnim izuzecima, moje iskustvo sa njima je poražavajuće. U svim ustanovama gde postoje pravila oblačenja za posetioce (koja ja podržavam) zapanjujuće je da mnoge zaposlene izgledaju kao da su stigle na posao direktno iz ludog, noćnog provoda.

Počev od neprikladne garderobe, izreza do struka, predebelih veštačkih trepavica koje im vuku kapke prema dole i onemogućavaju skroz otvorene oči, do ofarbanih i okićenih kandži koje im ne dozvoljavaju da pravilni koriste tastaturu na kompjuteru. Nije ni čudo da su dokumenti koje dobijam često sa greškama.

Šalteruše obavezno rade „multitasking”: privatno telefoniranje, ispijanje kafe ili jogurta, žvakanje nečeg, ćaskanje sa kolegama i to sve u isto vreme dok sređuju neki dokumenat. Ako su bolje raspoložene odvaliće neku šalu koja je potpuno neprimerna mestu ili dati neki dubokoumni savet koji niste ni tražili, a ono zbog čega ste došli nije urađeno dobro i potpuno.

9. Ono što je posebno drugačije ovde i što je postojalo i pre četrdeset godina kad sam otišla u inostranstvo, a što je sad još više prisutno je magična reč „veza”. Ono što meni nije uspelo da rešim regularnim putem, uz sva pribavljena i ispravna dokumenta i sve urađeno na vreme, drugi su rešili pod odmah preko veze.

Veza je jača od svih zakona, propisanih i moralnih. Srećom, ja mogu da preživim bez veza, ali se pitam kako je svim onim ljudima kojima je život u pitanju, a nemaju veze, niti one nevidljive, a čelične, niti one koje se stavljaju u koverte.

10. Ono što posebno smeta nekom ko dolazi iz zemlje gde se poštuju zakon, red i neuznemiravanje okoline je pušenje. Čak i u kafićima gde gde je zabranjeno pušenje, mnogi koriste elektronske cigarete i ubeđuju me da se ne osete i da nisu štetne. Biti nepušač u Srbiji nije nimalo lako. Prednost se uvek daje pušačima koji nikako ne mogu da shvate koliko dim smeta onima koji ne puše.

Spisak površnih stvari bi mogao da se još protegne, a o dubinskim razlikama je potrebno daleko više vremena, mesta, strpljenja i ozbiljnih analiza. Ovo nije napad na moj grad i ljude u njemu, već opažanja nekog ko je bio dugo izvan grada i kome je žao da gleda kako grad raste, a stagnira i čak ide unazad u nekim aspektima.

Što se tiče navikavanja, na mnoge stvari ne da ne mogu da se naviknem, zapravo ne želim da se naviknem i trudim se da se ne naviknem, jer navikavanje često može da bude deo pritajane predaje.

Kurir.rs/Politika

Mlade supružnike Pericu i Tanju Mijatović iz Кuzmina kod Sremske Mitrovice, Bog je nagradio sa čak šestoro dece – tri dečaka i tri devojčcie: Milica (11), Goran i Gordana (10), Jelena (6), Zoran (3) i Mihajlo (1). Preživljavaju od skromne socijalne pomoći, dečijeg dodatka i sezonskih poslova. Pored toga, pletu kaiševe za obuću. Osim što je ispunjena decom, kuća Mijatovića je puna miševa, bubašvaba i buđi.

Priča porodice Mijatović nikog ne ostavlja ravnodušnim.

Devojčica Milica, kao najstarija, brine o mlađoj braći i sestrama. Kaže da najviše voli da pomaže mami i tati oko pletenja kaiševa.

„Ima dosta miševa, a kad je jaka kiša izađu i bubašvabe. Plašimo ih se“, dodaje Milica.

Majka Tanja priča kako se snalaze oko troškova.

„Jedna žena donosi materijal za neku firmu iz Rume, pa pravimo kaiševe. Zaradi se koji dinar. Navikavamo i decu bar na neke posliće koji nisu teški. Ipak, jako su mala primanja. Dok platimo struju, kiriju i ostale troškove, malo nam ostane, pa to provlačimo ceo mesec. Dok ne idu u školu i nekako, ali kad krenu sve je mnogo teže. Кoliko puta zafali za užinu ili nešto“, priznaje ova majka.

Detinjstvo ovih mališana od kolevke je spakovano u dve iznajmljene i skučene sobice u kojima se igraju, uče i druže prevashodno jedni sa drugima, jer uslova za okupljanje nekog većeg društva nema. Troje najmlađih spavaju sa majkom na dušeku, a zimi su svi zajedno u jednoj sobi, bude toplije.

Кupatilo i vodu nemaju, samo česmu u dvorištu. Rupe kod prozora kroz koje duva pune sunđerima. Prokišnjava na sve strane, pa je velika vlaga i golim okom vidljiva. Od skorašnje jake oluje, dečija sobica u potpunom je mraku.

„Ovde smo već 14 godina podstanari, plaćamo 4.000 dinara. Tu su nam se rodila sva dečica i ne znaju za bolje. Nažalost, uskoro ćemo morati i otići. Gazda nas je obavestio da će sledeće godine u penziju i da će se vratiti tu da živi. Ne znamo gde ćemo sa šestoro dece i ko bi nas primio“, zabrinuta je Tanja.

Uprkos katastrofalnim uslovima, deca su zdrava. Međutim, domaćin Perica imao je ozbiljnih problema sa pritiskom i bio je jedno vreme u bolnici. To ih je baš bilo uplašilo.

Tanja je tada još bila trudna, pa je morala sama da brine o deci i svemu. Sada pije terapije i mora da se pazi, ali mora i da radi. Mnoge materijalne blagodati nisu im još uvek na dohvat ruke.

Ne boli, ipak, nedostatak materijalnih stvari koliko duševna bol uzrokovana ljudskom bezobzirnošću. To je majka Tanja posebno istakla:

„U školu i kad je kiša i kad je sneg idu peške. Niko neće da ih poveze pošto misle da su siromašni, da nemaju ko što oni imaju. Dođu tako iz škole mokri, a ovde ih sačekaju vlaga i hladnoća. Tišti ih to, mada ne govore. Bude mi žao zbog nemoći, majka sam im“.

Mijatovići nikada nisu putovali nigde. Na ekskurzije ne idu jer je jako skupo, a i, kako kažu, kad bi mogli da pošalju jedno dete, bilo bi im žao druge dece. Zato ih ne puštaju uopšte.

Zbog toga je najviše žao malom i tihom dečaku Goranu. On najviše voli da gleda fudbal, ali u poslednje vreme ne radi televizor. Na pitanje da li ima neku želju, stidljivim glasićem odgovorio je:

„Pozivam jako dobre ljude da mi kupe kuću, voleo bih da pozovem moje drugare iz škole da mi dođu. Ova kuća gde smo sada nije lepa“.

Većina ljudi danas se ne bi usudila da ima čak ni kućnog ljubimca, a da pritom nemaju rešeno stambeno pitanje, siguran i stabilan posao i šta sve još ne, što je danas nametnuto kao neki društveni kriterijum da bi se zasnovala porodica.

Mijatovići su se hrabro upustili u bračne vode, ne čekajući ništa od toga i čvrsto rešeni da imaju brojno potomstvo kao i njihovi roditelji, kako u šali kažu „da im ne bude dosadno u igri“, a i da sutra pomažu jedni drugima.

Ne sede skrštenih ruku, ali nisu uspeli da obezbede dom. Rešili su zato da se obrate za pomoć.

Humanitarna organizacija Srbi za Srbe poziva sve dobre ljude da se uključe u novu akciju pomoći.

Mali Mijatovići zaslužuju da im pomognemo da žive kao njihovi vršnjaci!

Za doniranje iz Srbije:

SMS na 7763 (200 dinara)

Račun: 160-279491-71

Pay Pal

Devizni račun

Za doniranje iz drugih zemalja, pogledajte OVDE.

(Kurir.rs/Srbi za Srbe)

Petnaestogodišnji dečak iz Svilajnca koga je u noći između petka i subote ujela zmija oporavlja se na Infektivnoj klinici Kliničkog centra Kragujevac. Prema kliničkoj slici koja se razvila, lekari su uvereni da je dečaka ujela otrovnica koja kako saznajemo još uvek nije pronađena.

– Mladići su te večeri ispratili drugaricu kući i u povratku i seli na klupu. Drug koji je bio sa njim kaže da su zmiju primetili tek kada je ujela drugog dečaka. On je i dalje smrtno preplašen, i tvrdi da zmija nije bila prevelika i da je odavala utisak da je povređena. Definitivno je bila na klupi pre nego što su na nju seli, ali u mraku nisu obraćali pažnju. Možda je čak i seo na nju ili je u mraku prignječio rukom – ispričao nam je mladić koji je iste večeri u Svilajncu bio sa grupom sugrađana koji su pretraživali teren u potrazi za otrovnicom, ali je nisu našli.

Tinejdžer koji je iz Svilajnca sanitetom u pratnji majke dovezen u Kragujevac je na prijemu bio komunikativan i raspoložen.

– Dečak je na prstu leve ruke imao dva uboda oivičena crvenilom i otokom. Hiperemija se veoma brzo razvijala duž cele šake, a potom podlaktice i na kraju cele ruke. Takav razvoj kliničke slike viđamo samo u slučajevima ujeda otrovnice. Odmah na prijemu, dečaku je dat antitoksin, odnosno antiviperinum serum, uz propratnu terapiju i praćenje. Pacijent se dobro oseća, sve vreme je hemodinamički i respiratorno stabilan – kažu na Infektivnoj klinici KC Kragujevac. Ističu da je reakcija bila pravivremena, inače ovakvi slučajevi mogu da budu fatalni.

Podsećamo, incident se dogodio u Svilajncu u subotu nešto iza ponoći kada je mladić u pratnji medicinskog osoblja sanitetom dovezen u Klinički centar u Kragujevcu gde je istog trenutka dobio serum, otprilike sat i po nakon “susreta” s otrovnicom.

Kako saznajemo oporavak mladića protiče zadovoljavajuće ali je on je dalje pod medicinskim nadzorom u Kragujevcu. Lekari planiraju njegov skori otpust na kućno lečenje.

Kurir.rs/D.Č.