Month: August 2023

Osamnaestogodišnji mladić iz Novog Pazara osuđen je na dve godine maloletničkog zatvora jer je automobilom na pešačkom prelazu u naselju Mur usmrtio 15-godišnju devojčicu.

On je pri izvršenju krivičnog dela bio maloletan, a Tužilaštvo je najavilo žalbu na presudu.

Podsetimo, osuđeni mladić je 12. decembra prošle godine upravljajući “Golfom” sa probnom vozačkom dozvolom udario devojčicu koja je zbog povreda ubrzo i preminula.

Odmah je priveden i momak iz Novog Pazara za kojeg se sumnja da je kombijem prešao preko tela devojčice, a potom pobegao sa lica mesta bez da joj pruži pomoć.

“Ako hoćete da pobegnete od gradske buke i gužve i odmorite se u prelepom seoskom ambijentu, na prodaju prelepo seosko domaćinstvo na svega par kilometara od Aranđelovca, 10 km od Oplenca, 45 km od Kragujevca i 70 km od Beograda” – stoji u opisu oglasa koju je postavio jedna od korisnika grupe za prodaju nekretnina na Fejsbuku.

Na placu od 32 ara nalazi se komplet renovirana kuća od 80 m2, kao i započeta spratna kuća površine od oko 180 m2.

Plac je ravan i pogodan je za sadnju raznovrsnog voća i povrća, a poseduje i gradsku vodu i uvedenu struju.

Sa placa prelep pogled puca na Venčac, Bukulju i Oplenac i to sve za 49.000 evra.

Ispod njegove objave komentari su doslovno eksplodirali, a zainteresovani kupci ne prestaju da mu ostavljaju kontakte kako bi se dogovorili oko prodaje.

Život nije lak, svima je na poneki način težak. Ali mora da postoji granica, da se radi i prvo da se čuva porodica. Ako se on drznuo, nepodnošljiv je, ne dolivaj ulje na vatru. Ako si ti, ako ti je muka i teško, ne mora on da džara, nek pritrpi, mimoiđete se. A ne odma doviđenja – ovako zbori baka Jeja Pavlović iz Grivca kraj Knića.

Od bezmalo 84 leta, u selu gde je kuća malo, a naroda još manje, u Gornjoj Gruži, na horizontu sela Grivac, usred lepote koju samo Šumadija ima, baka Jeja živi sama, a rado dočeka svakog ko joj dođe. Bistrog uma, iako s četiri razreda, životnu je školu izučila.

– Rođena sam 11. oktobra 1939, ovde, u selu Grivac. Majka je obliznila nas dve. Ličile smo ko jaje jajetu. I mene Julijanu i nju Sofijanu zovu Jeja. I ona se udala ovde, u selo, i tako dve Jeje u Grivcu. Niko živi nam imena ne zna – počinje baka.

Za slikanje obuče plavu košulju, da ne bude “vrana ko gavran”, al’ namerno osta u opancima, u kojima je po vasceli dan.

– Ko dete i devojka živela sam u kući od 10 čeljadi. Vladao je obraz i poštenje, nije smelo ko sad. Nas dve obe plavuše, lepe devojčice. Nije tu bilo da ga voliš, neke ljubavi, ko što se danas njuše, zabavljaju, balave. Kome te dadu, tu ideš – priča baka Jeja.

Dali su je u Pavloviće.

– Došla sam u dve sobe, pa smo pravili kuću, nosila sam s mužem malter da ne plaća prostog radnika. Kupili smo zemlju, doveli struju, vodu, sad imamo i telefone. Najviše zovem moju Jeju, svako veče da se ispričamo.

U devetoj deceniji sve još radi.

– Sinu i unucima pomažem dok peku rakiju, ubacimo i krompira na žar ispod kazana. Čeprljamo iz pepela krompiriće, ništa slađe. A snaja sprema ručak za sve nas. Sve šljive, rodna čačanka, pokupim. Od nedelje do nedelje pet tovara nakupim. Rakija nebeska. Utovila sam i dva vepra ove jeseni, po 160 kg. Sušim meso na šljivovim drvima – kaže baka Jeja te veli da ponekad sa sinom i pivo popije.

Bez muža je ostala pre 15 godina. Sin, snaja i dva unuka su u Kragujevcu, ali često kod svoje Jeje. Na unuke je ponosna.

– Jedan je diplomirani pravnik, drugi student medicine, pa ako baba bude živa da je njen lekar malo posluša. Vole da dođu. I dovedu društvo. Spremila ja jednom na poslužavniku i slatko od šljiva, doći će i devojčice – priča baka Jeja

.

Stiže pet devojčica i pet dečaka.

– Ponela ja ono slatko, a jedna će meni: “Šta ćeš s tim, bako?! Vrati ti to. Daj ti nama ljutu i kaficu.” Vratih, šta ću, i donesem im flašu naše, domaće rakije. Zasedoše deca. Nijedna ne uze slatko, ćerko, samo ljuta, kafa i cigare. Zapališe posle roštilj. Koja god flaša naiđe ide. Sedesmo, sedesmo, dok sam im očitala bukvicu, prođe i ponoć. U dva moradoh da legnem, treba mi ustati, imam punu štalu da namirim.

Zima bila pa je baka založila i peći.

– Devojčicama dadoh topliju sobu, da mi ne ozebu, dečacima založih gore. “Vi ste došle kod mene časno i pošteno da spavate, šta ste rešile uradite na drugom mestu”, velim im pa odem da legnem. U podne sve po dvoje izlazi iz soba. Niko ništa nije ispoštovao. Sad je drugo vreme, ćerko, radi kako koje oće. Ja nisam mogla biti stražar s puškom. Bila sam poštena, rekla ko gde da spava – kaže pa nastavlja: – Gde je veselje i svadba, tu sam prva da se dignem, volim da mi pevačica preda mnom peva. Ženio mi se sin od bratanca, pa kad naručih pesmu, i mlada se pope na klupu. Opšti haos – smeje se baka Jeja.

– Sad nema stida. Ne veruje se nikom, sve je propalo. Zapamtite, nemojte da budete zagrižljivi u sitnice, pa od te sitnice da izađe na veliko. Deca najsrećnije žive ispred oba roditelja, tuđ roditelj ne može da ga gleda ko svoje dete. Verujte u boga, ne legnem dok boga ne zamolim. I znajte: oteto – prokleto!

Zasela baka Jeja, može da zbori, kiša joj planove pokvarila.

– Kaljavo, a treba da posejem kukuruz, pasulj, dinje i lubenice. Ostalo mi niklo. Po pet sati se ne vraćam iz vrta. Kad bih ležala jedan jedini dan, sutradan ne bih mogla ni na jednu nogu. Samo rad, ne odustaj iako ti nije lako. Al kad uradiš i vidiš iza tebe, pa ti lepo – kazuje baka Jeja, pa još veli:

– Zadovoljna sam. Spremna sam još da poživim, ali i da idem bogu na istinu ako mi je vreme.

Gosti čuvenog etno-sela u Sirogojnu koji borave u apartmanu broj 43 i ne slute da to nije samo obična brvnara tipična za zlatiborski kraj i da iza nje stoji priča o stradanju i pobedi u Drugom svetskom ratu. Milesa Stojanović njen je živi svedok, a i posle 80 godina svega se seća kao da je juče bilo, iako je tada bila samo dete.

Zgrada iz Zove, kako joj je naziv, podignuta je 1944. u istoimenom naselju na Zlatiboru, koje turisti danas uglavnom znaju po posećenom ranču. U to ratno vreme, pa i pre njega, Zova je bila posuta kolibama seljaka sa obronaka Zlatibora. Tu su leti doterivali stoku na ispašu, pa tako i svi iz Jevremovića, ispod Čajetine, gde je Milesa i rođena s jeseni 1937. Već u decembru 1941. ostala je bez oca Žarka, koga ubiše Nemci, kao partizana. Preteško je bilo Vladisavu i Milevi Jevremović da gledaju u groblje pred kućom, u koje im je mlađi sin otišao sa svega 27 godina, te su prešli da žive u Zovi.

– Prođe glas s jeseni 1943, oko Mi’oljdana, da će Bugari da pale Jevremoviće. Sve odozdo isteramo u Zovu – žito, vunu, sve što smo imali. Svi Jevremovići su u Zovi kod koliba, i sva je stoka gore. Kad jedno jutro kažu: “Oće u Zovi Bugari da kupe stoku.” I svi pobegnu u Lečića vr, u blizini Kobilje Glave. Samo strina Mica, koja se gotova poroditi, i ja ostanemo – priča nam Milesa u Mačkatu, gde se mlada udala.,č t 6g-0o

Bugari, veli, izbiše iz magle.

– Unose u našu kuću Miljaninu težinu, onu konoplju od koje su se prele stvari. Velika kuća, drvena, pod slamom. I velika šupa uza nju, tamo sve kaca do kace, karlica do karlice, pune mrsa. Uz kuću građa prignata još pred rat, za novu štalu, sva lučeva. A pored kuće koliba babe Stanisave. Ona ima objavu da joj je sin u četnicima i nju neće paliti. A nas oće jer smo komunisti. I Mica Stanisavu klanja i ljubi: “Joj, baba, molim te, kaži da je ovo tvoja kuća.” Neće. Bugari uneše onu konoplju i pritke od boranije i zapališe nasred kuće – seća se Milesa.

Kuća puna krompira i žita. A pun i sanduk nove odeće:

– Kupili mi sve novo za vašar na Oku s jeseni 1941, pa tu i ostalo. I moji novi opanci. Moj jadni otac je na Oku sviro harmoniku, pa poginu posle u decembru. Vesela Mica ponese onaj sanduk na vrata, onako trudna, a Bugarin joj ote i baci u vatru. Ona upadne u šupu, gurnu čabar sira od 50 kila, otkotrlja se u šumu. U’vati za drugu kacu, a Bugarin uvati nju i napolje. Kupe Bugari u one njihove porcije sir, kajmak, mast…

Bugari odoše. Magla se podiže, krenu kiša. Vraća se narod.

– Deda o’zdo ide, stoka osta u Brezaku. Veče oće, kiša prestaje. Baba ide preko Bukvića livade i kuka. Vidi kuća gori, jednog sina izgubila, za drugog – Obrena – i ne zna đe je, on je u bježaniji, da ga ne ubiju ko i Žarka. Dolaze iz Očke Gore Grbovići, dedina prva tazbina. Nose kilo rakije. Čuli da je Vladu zapaljena kuća. Vlade našo dole, na ledini, neku tronošku, seo uz vatru. Stoje oni ljudi: “Vlade, junak si oduvek bio”, a on: “Mene je gore snašlo nego ovo. Nije ovo ništa. Nek budu moja đeca zdrava i živa, biće kuća, ali neće biti života ko je otišo pod zemlju.” Nage onu rakiju: “Šedite, ljudi, da se ogrijemo” – sad već plače.

Pođoše kući, u Jevremoviće.

– Ide 20 nas, sagorela i Obradova kuća… Pitaju me niz brda: “Što plačeš?”, a ja: “Sve pogorelo, a moje najviše, moje odijelo” – kaže, te veli da se malo posle i strina Mica porodila.

Sve se smiri, napraviše Jevremovići kolibu sledeće, 1944.

– U toj našoj novoj kući bila je partizanska radio-stanica. Na stolu. Mi ne liježemo, a noću po 20-30 partizana dođe, jedan do drugog legnu po patosu. Ćeraju Bugare, Nemci se već povukli. Kući samo baba, ja i Cola, moja mlađa sestra. U noć sve biježi, i stoka se ćera. Po celu noć slušam preko stanice poginulo toliko, poginulo toliko, stigli dovde, stigli donde – veli.

Nedugo potom došlo je do odsudnog okršaja.

– Udari Prva proleterska na Kutlaške kuće o’zdo, uz Obudojevicu, a mravinjak Bugara na Palisadu. Na česti, đe je sad mali ski-lift, na Obudojevici, njihov top do topa. Izginuli su i partizani, ali što su Bugare pobili. Popo se čiko Obren na jasen kod te naše kuće u Zovi da vidi. Pobiše ih. Posle mrtvih Bugari sve jedan na drugog, nema ko da ih kupi. Sve čiče pokupiše, pa i dedu Vlada, da kupe mrtve na kamione – dobro pamti.

Rat se završio, sve je bilo po starom. U Zovi se letilo, a baba i deda su tu živeli do smrti 1964. Dve decenije kasnije čuveni etnolog iz ovog kraja Bosa Rosić otkupljivala je brvnare po Zlatiboru.

– I čiča Obren joj proda tu našu kuću za 16.000 dinara. Velike su to pare bile – veli Milesa.

Seća se Milesa ko sad i partizanki koje su bile u njihovoj kući u Zovi:

– Sve studentkinje, zvali su ih proleterke, samo pletu šalčiće. Kaže moja majka Jeka jednoj: “Kak’a sila tebe tako lepu oćera u partizane?” A ona: “Oćerali me Nemci. Ili da me ubiju, ili nema druge”, pa veli: “Oćeš mi ošeći, Jeka, pletenice?” “Joj, ne mogu”, Jeka će. Ne može da pere, ne može da se češlja. A Mica kaže: “Daj, ja ću” i nožicama joj odsiječe pletenice. Nisu išle na front, ostaju i pletu. Kad jave da ima ranjenih, one trče da ih previjaju.

Muzej na otvorenom “Staro selo Sirogojno” otvoren je 1992. A Milesa je svoju brvnaru tu otkrila tek lane…

– Odvedoše me đeca na Petrovdan da je vidim. Isti prozori, ista vrata, sve. Samo što je ušuškano i premazano. I dodat trem, veliki i lep, a ona podignuta na podzidu. Zazidana jedna strana. Baš tu gde je zid bila je babina soba, tu je držala mrs. Napred ognjište, pa onda velika soba, unutra omalterisana, spolja brvna. Poljubila sam tu kuću. Naša kuća…

Replike iz filmova u kojima je briljirao i danas se prepričavaju i izazivaju smehLegenda srpskog glumišta Danilo Bata Stojković ostavio je neizbrisiv trag u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji zbog svoje maestralne glume.

Među njima je i insert iz filma “Idemo dalje” koji je 1982. godine režirao Zdravko Šotra, a gde Bata priča legendarni vic.

U ovom filmu igraju i osotale glumačke legende koje više nisu sa nama: Bata Živojinović je bio u koži Nemca Šopenhauera, Dragan Nikolić igrao mladog učitelja– partizana, a Bata Stojković druga Božura – upravnika škole.

Pored njih u filmu igraju i Ena Begović, Pavle Vuisić, Olivera Marković, Slobodan Aligrudić…

U tek oslobođeni gradić u Srbiji dolazi mlad učitelj, partizan.

Priča je, u stvari, dečje sećanje i pamćenje jednog vremena koje je ostavilo duboke tragove u ranjivim mladim dušama čitavih pokoljenja.

Najviše humora u ovoj drami izazvao je upravo Danilo Bata Stojković i to u čuvenoj sceni kada đacima pokušava da ispriča vic u želji da ih oraspoloži.

Vic započinje stereotipnim nabrajanjem:

– Bili jednom u jednom avionu jedan Englez, jedan Francuz i jedan Srbin…

Ali, pošto je obično poenta vica da je Srbin bio najpametniji i sve je nadmudrio, Bata je odmah sa početka prešao na zaključak.

– Ja sad ne znam kako je to bilo…

Ušao Aca Lukas u kafanu i kaže konobaru:

– Daj mi pet ljutih!

Konobar mu done i Aca popije.

Kaže Aca:

– Daj mi sad četiri ljute!

Konobar mu donese i Aca opet na eks popije. Kaže Aca:

– Daj sad tri ljute! Opet mu konobar donese.

Kaže Aca:

– Eto vidiš, sve što manje pijem sve sam više pijan!

Pre dečaka, koji je u ponedeljak stradao od strujnog udara u Bačkoj Palanci, na takav način je nekoliko dana ranije poginuo i njegov deda, pokušavajući da skloni kablove pod naponom u svom dvorištu. Problem sa kablovima je nadležnima prijavljivan 27 puta, ali ih do tragedije niko nije uklonio. “Elektrodistribucija Srbije” saopštila je da nije u mogućnosti da dostavi izjašnjenje o pojedinostima događaja, zbog potencijalnog ugrožavanja predistražnog, odnosno istražnog postupka.

Trinaestogodišnji dečak, koji je nastradao u ponedeljak uveče od posledica strujnog udara u Bačkoj Palanci, druga je osoba koja je stradala na takav način.

Kako RTS saznaje, komšija ispred čije kuće se nalazi bandera, problem sa kablovima prijavio je nadležnom elektrodistributivnom preduzeću još 19. jula, a od tada je slučaj prijavljen još 27 puta, ali kablove do tragedije, niko nije uklonio.

Na taj način je prethodno, 22. jula, pokušavajući da skloni kablove pod naponom u svom dvorištu, poginuo i dečakov deda.

Elektrodistribucija: Državni organi utvrđuju činjenice i prikupljaju dokaze

Na pitanje o tom događaju oglasila se saopštenjem i “Elektrodistribucija Srbije”.

-Na navedenoj lokaciji, pored distributivne mreže Elektrodistribucije, nalazi se i mreža javne rasvete, koja je u nadležnosti lokalnog javno-komunalnog preduzeća iz Bačke Palanke – ističe “Elektrodistribucija Srbije”.

U vezi sa tragičnim događajem, dodaje, nadležni državni organi preduzimaju službene radnje u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, u cilju utvrđivanja svih relevantnih činjenica i prikupljanja dokaza, te u ovoj fazi “Elektrodistribucija Srbije” Beograd nije u mogućnosti da dostavi izjašnjenje o pojedinostima događaja, zbog potencijalnog ugrožavanja predistražnog, odnosno istražnog postupka.

Fudbaler Nemanja Gudelj zaprosio je Anastasiju Ražnatović na Ibici, gde joj je priredio romantičnu večeru.

Iako je prvo sve držala u strogoj tajnosti, oni su na svojim mrežama pokazali kako je izgledalo iznenađenje za nju, a Anastasija se sada pohvalila i vereničkim prstenom.

Naime, dok je bila na tremanu u salonu, pevačica je bila umotana u peškir, a jedino što je zapalo za oko svima jeste verenički prsten koji se sija.

U pitanju je belo zlato sa velikim dijamantom, koji sjajno pristaje njenoj ruci.

Podsetimo, Ražnatovićeva će uskoro promeniiti devojačko prezime i uzeće prezime svog izabranika, što je njena majka Ceca Ražnatović naravno prihvatila.

– Po srpskim običajima tako bi i trebalo. I ja sam uzela prezime od mog muža, što ne bi uzela i ona? To je potpuno ok, ja to podržavam – rekla je folk diva.

Džejkob Krauč rođen je zdrav 17. februara 2020. godine, a preminuo je sam u svom krevetiću 30. decembra 2020. godine u svojoj kući u Lintonu, u Derbiširu. Kasnije je otkriveno da ima 39 preloma rebara, 19 vidljivih modrica i nekoliko unutrašnjih povreda. Njegov očuh Kreg Krauč (39) osuđen je za ubistvo po tri tačke optužnice za okrutnost prema deci nakon što je porota većala četiri dana nakon sedmonedeljnog suđenja u Derbi Kraun sudu, prenosi Skaj njuz.

Dečakova majka Džema Barton (33) oslobođena je optužbe za ubistvo, optužbu za ubistvo iz nehata, ali je proglašena krivom za izazivanje ili dozvoljavanje smrti deteta i treću tačku za okrutnost prema detetu.

Dečak nije dobio brigu koja mu je potrebna

Govoreći na sudu, glavni inspektor policije u Derbiširu, Pol Bulok, rekao je da je Džejkob tokom većeg dela svog kratkog života, bio izložen ozbiljnim napadima, od strane osoba kojima je trebao najviše da veruje.

– Dokazi koji su pronađeni u telefonima majke i očuha, tekstualne poruke, video-snimci i audio snimci, jasno je da su oni podjednako odgovorni za okrutnost kojom je bio izložen dečak. Kao otac, ne mogu da shvatim šta se dogodilo iza zatvorenih vrata i moje misli su sa Džejkobovom širom porodicom, koja je uništena njegovom smrću – rekao je Bulok.

Otvarajući slučaj u junu, tužiteljka Meri Prior istakla je da ni majka ni očuh nisu tražili medicinsku pomoć za Džejkoba u bilo kojoj fazi bola i patnje izazvane kada su mu kosti slomljene.

– Dečak nije dobio brigu koja mu je kao bebi bila potrebna i koju zaslužuje. Umro je nakon opakog napada koji je bio kulminacija redovnog zlostavljanja – kazala je ona.

Majka negirala da je ikada povredila sina

Pedijatar Sara Dikson rekla je na sudu da je Džejkob pretrpeo ponovljeno fizičko zlostavljanje u nedeljama, danima i satima pre smrti, koje je uključivalo traumatsku perforaciju creva koja je dovela do fatalne infekcije, za koju je forenzički patolog dr Majkl Bigs rekao da se mogla naneti samo tupim predmetom poput udarca.

Takođe je rekao da očekuje da se takve povrede vide kod žrtava saobraćajnih nesreća ili onih koji su pretrpeli pad sa više spratova. Dokazi su pokazali da je Džejkob pretrpeo prelom rebara tokom najmanje pet odvojenih napada, a kasnije je dobio peritonitis – infekciju sluznice trbušnih organa i umro.

Majka je negirala da je ikada povredila svog sina i tvrdila da se osećala kao da se njen “ceo svet upravo srušio” kada ju je probudio Krauč koji je vrištao da je Džejkob mrtav.

U tekstualnim porukama iz juna 2020. godine Krauč kaže dečakovoj majci da mora da bude stroža i da beba zaista počinje da ga nervira. U jednoj od kasnijih poruka, on je za dečaka rekao da je đavo, a oboje su pisali da ga hrane sopstvenom povraćkom i da ga tuku j