Month: July 2023

Bilal Brajlović i Maja Marinković iznajmili su stan u Sarajevu, njegova porodica je ne želi u kući! Maja Marinković i Bilal Brajlović se ne razdvajaju nakon pomirenja, a Marinkovićeva se čak preselila u Sarajevo, gde su iznajmili stan.

Brajlovićeva porodica je jeste upoznala Maju, ali ne prihvataju da ona živi sa njima u porodičnoj kući, zbog čega je Bilal bio prinuđen da napusti porodicu i sa Majom ode u podstanare.

– Maju volim i ona je sve što sam želeo. Mnogo je ljubomorna i ne da mi da se odvojim od nje. Odlučili smo da živimo zajedno u Sarajevu. Iznajmili smo stan, a u Beograd dolazimo samo kada ona ima obaveze. Nekada ume baš da me iznervira, ponaša se glupo, a to nije – rekao je Bilal.

– Presrećna sam što sam se ovde preselila, ne želim ni na minut da se odvajamo. Možda sam malo naporna, ali zajedno nam je najlepše. Ne planiramo još decu, ali u budućnosti njega vidim kao oca svoje dece – nadovezala se Maja.

kurir.rs/star

Vrlo rano je odlučila da će izabrati jednu od dve vrlo neobične profesije. U opticaju su bile neurohirurgija ili konstrukcija aviona

Prof dr. Danica Grujičić važi za najboljeg neurohirurga u Srbiji, regionu, po mnogima i u Evropi. Maksimalna je posvećenost te žene koja radi delikatan posao – operiše mozak. Ona ulazi i u rizike ako vidi bilo koju šansu za boljitak i kažu da operiše i ono što drugi nikada ne bi.

Rođena je u Užicu. Srednju školu završila je u Moskvi, a potom je na Drugom moskovskom medicinskom institutu „N.I. Pirogov“ upisala Medicinski fakultet. Školovanje je nastavila na Medicinskom fakultetu u Beogradu, diplomirala pa magistrirala 1987, a doktorsku disertaciju odbranila je 1996. godine.

Vrlo rano je odlučila da će izabrati jednu od dve vrlo neobične profesije. U opticaju su bile neurohirurgija ili konstrukcija aviona.

– Pošto sam se, zbog očevog posla, zatekla u Rusiji nisam mogla kao stranac da studiram na Avio-institutu, pa sam otišla na medicinu – ispričala je Danica Grujičić (62).

Iza nje je impresivna biografija. Bila je prva žena šef Katedre hirurgije sa anesteziologijom od osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu, načelnik Centra za neuroonkologiju Klinike za neurohirurgiju KCS, kao i da je od 2009. godine redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Glavni je istraživač u dve studije koje su odobrene od strane Etičkog komiteta Kliničkog centra Srbije, koje proučavaju dejstvo novog leka koji se koristi za maligne tumore mozga. Godišnje uradi više od 300 najkomplikovanijih neurohirurških intervencija.

Dr Danica Grujičić je od maja 2019. direktorka Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu.

Ipak, početak njene karijere je bio težak.

– Kad sam primljena na kliniku kao žena, to je bilo 1984. godine, znala sam da živim na Balkanu i ako hoću da postignem nešto, moram da radim tri puta više nego muškarci. Nisam uopšte obraćala pažnju šta rade moje kolege, ja sam imala svoj put, taj put je bio da radim kvalitetno i da čekam svoj trenutak.

Plakala sam zbog pacijenata

Tokom celog svog radnog veka radila je sa najtežim pacijetnima. A kako je rekla, ovo je najteži deo njenog posla.

– Najteže je saopštiti roditeljima da će dete da umre. Nemoguće je da se ne vežete da pacijenta. Ako vam je svejedno šta će biti sa vašim pacijentom ne treba da se bavite medicinom. Verovatno ima mojih kolega koji to mogu, ja to zaista ne mogu. Ja zaista to ne mogu iz prostog razloga što to je nečije dete, to je nečija majka, to je nečiji otac. Svi oni u vas gledaju sa nadom da ćete im pomoći, došli su sa velikim problemom. Kako i prema starcu možete da budete ravnodušni – rekla je dr Grujičić.

Kako kaže, često ume i da se rasplače zbog pacijenta.

– Kako da ne plačem. I ja i sestre i anesteziolozi i svi. Najviše me rastuži nepravda. Ali tad sam obično besna. Rastuži me kada gubim pacijenta. Kada dete koje u vas gleda kao u drugu majku, a vi znate da ne možete da mu pomognete. Rastuži me bolest koja je neizlečiva. Rastuži me bahatost. Rastuži me kada osetim da se ljudi ne ponašaju kao prema jednom ljudskom biću koje je u našim rukama, nego kao prema stvari. I to me, moram priznati razbesni.

Godinama je imala nadimke među kojima su Brzi gonzales, Generalka, Profesorlica i to joj nikada nije smetalo.

– Svaki je imao svoj razlog. Zvali su me i Dana Kosmonolka, aždaja, ovako, onako. Ja moram da priznam da nikada to nisam doživljavala kao ružne nadimke, nego tako su me ljudi doživljavali. Da, aždaja, ali aždaja kada je u pitanju posao, a to vam je na neki način i kompliment. Ne mogu da kažem da su me nekad zvali ružnim imenima, tako da se ne ljutim da li će biti “profesorčica”, da li će biti “milostiva”, da li će biti nešto drugo ili deseto do kraja, nebitno je. Meni su svi ti nadimci simpatični i drago mi je u krajnjem slučaju da mlađi mene tako doživljavaju da mogu da mi daju tako neki nadimak – ispričala je Danica Grujičić u jednom od intervjua.

O svom privatnom životu retko govori, ali kako je rekla, svesno je izabrala karijeru a ne brak. To je bio njen izbor, a ne žrtva.

– Shvatila sam da ne mogu u potpunosti da se predam neurohirurgiji a istovremeno da imam porodicu. To je bio moj izbor. Smatram da svaka žena treba da ima to pravo izbora.

Ipak, svoj život je uredila tako da su joj pored posla, ove tri stvari najvažnije – fizička aktivnost, zdrava hrana i druženje s ljudima.

-Družite se sa ljudima. Provodite vreme sa ljudma od kojih možete nešto da naučite, sa ljudima čije vam društvo prija. Ako možete – pomozite nekome. Čovek se mnogo lepo oseća kada može nekome da pomogne i to vam daje jedan lep osećaj da ste ljudsko biće koje ima potrebu da pomogne nekome. I taj drugi kome ste pomogli i on će nekome pomoći. Ne treba misliti će on sad mene da mrzi što sam mu pomogao. Neće, neće sigurno. Možda će jedva čekati da vam pomogne.

Izvor: espreso.co.rs

Njegovog sina je oteo instruktor karatea sa kojima su njegova deca volela da se druže i kojem su verovala

Najgora noćna mora svakog roditelja je verovatno otmica deteta. Otac iz Luizijane Geri Plauše iskusio je i jedno i drugo, a onda je uradio nešto neverovatno – pratio je čoveka koji je oteo njegovog sina i upucao ga u glavu. Kamerman je snimio trenutak ubistva, pretvarajući očev čin osvete u nacionalnu senzaciju.

Još veću pažnju medija Plauše je privukao tokom suđenja. Dok je sudija odlučivao o njegovoj sudbini, posmatrači su procenili njegov karakter. Da li bi trebalo da bude optužen za ubistvo drugog čoveka ili da ga slave jer je oslobodio svet od opasnog kriminalca?

Leon Geri Plauše rođen je 10. novembra 1945. godine u Baton Ružu. Kratko je služio u američkom vazduhoplovstvu, a nakon odlaska iz armije, postao je prodavac opreme i radio je kao kamerman za lokalnu stanicu.

Činilo se da je predodređen da vodi miran i običan život, a onda se jednog dana sve promenilo.

Serija događaja koji će zauvek promeniti njegov život počela je 19. februara 1984. godine, kada je karate instruktor njegovog sina Džodija (11) pokupio dečaka kako bi se provozali. Džef Duset, tada 25-godišnjak sa velikom bradom, obećao je dečakovoj majci Džun da će se vratiti za 15 minuta.

Džun nije sumnjala u Džefa, nije imala razloga za to. Davao je časove karatea troje od četvoro njene dece i važio je za poverljivu osobu u zajednici. Duset je uživao provodeći vreme sa dečacima, a i oni sa njim.

“On je naš najbolji prijatelj”, rekao je Džodi školskim novinama godinu dana ranije. Džun je rekla da je njen sin prestao da ide na fudbal i košarku kako bi što više vremena provodio sa Dusetom.

Nije znala da Džef Duset ne vodi njenog sina na vožnju po komšiluku. Do ponoći njih dvojica su bila u autobusu koji je išao za Zapadnu obalu. Na putu je Džef obrijao bradu i Džodijevu plavu kosu ofarbao u crnu. Verovao je da će Džodi proći kao njegov sin dok se istovremeno krio od policije koja će ga ubrzo pronaći.

Džef i Džodi prijavili su se u jeftin hotel u Kaliforniji, u blizini Diznilenda. U hotelu je zlostavljao dečaka. To je trajalo dok Džodi nije pitao da pozove svoje roditelje, što je Džef dozvolio. Policija je pratila poziv i ubrzo uhapsila Džefa dok su Džodija stavili u avion za Luizijanu.

Majk Barnet, šerif Baton Ruža koji je pomogao da se pronađe Džef i bio je prijatelj sa Gerijem, obavestio ga je šta je uhapšeni uradio njegovom sinu. Prema Barnetu, Geri je imao istu reakciju koju ima većina roditelja kada saznaju da im je dete silovano ili zlostavljano: bio je užasnut.

“Ubiću ga”, rekao je Geri Barnetu.

Iako je njegov sin pronađen, Geri je bio na ivici. Sledećih nekoliko dana proveo je u lokalnom baru, raspitujući se kada bi Duset mogao da bude vraćen u Baton Ruž na suđenje.

Saznao je da će stići avionom u 9:08.

Geri se odvezao na aerodrom. Ušao je u deo za dolaske noseći bejzbol kapu i naočare za sunce. Skrivenog lica prišao je govornici. Dok je obavio brzi poziv, kamere novinarske ekipe spremile su se da snime grupu policajaca koja je izvodila Duseta iz aviona. Dok su prolazili, Geri je izvadio pištolj iz čizme i upucao Duseta u glavu.

Novinarska ekipa je uhvatila trenutak ubistva. Na Jutjubu više od 20 miliona ljudi pogledalo je kako Duset pada na pod, dok Barnet hapsi Gerija.

Žene koje su imale poteškoće da ostanu u drugom stanju, nisu se suočavale samo sa tim veoma bolim osećajem, već su morale da trpe i običaj koji mnogi smatraju potpuno neljudskim. A najviše se vezuje za područije Kosova.

Da li samo možete da zamislite situaciju da žarko želite dete, a imate problem da ostanete u drugom stanju, pritom muž uopšte nema razumevanja i strpljenja. Već, u kuću odmah dovede drugu ženu koja će mu roditi decu, kako bi se loza produžila. A da stvar bude još teža, vi ostanete samovoljno pored tog istog muža i njegove nove žene i odgajate decu koju niste rodili kao svoju.

Tada su žene pristajale na komrpomis, na suživot sa drugom, kako bi obe imale decu – i ona koja rađa i ona koja ne može da rodi kako bi i na njenom krilu ta deca rasla.

Veorovatno vas već steže u grudima, a odmah sledeće što ćete osećati je neverovatan bes, kada pomislite da su žene to zaista sve proživljavale. Nekada je to bio običaj koji se zvao podruga.

Čest je bio običaj na Kosovu i Metohiji baš tu gde, nažalost, žena nije mogla da rodi, a gde se znalo da je do nje. Tada su one pristajale na komrpomis, na suživot sa drugom ženom da bi obe imale decu – i ona koja rađa i ona koja ne može da rodi kako bi i na njenom krilu ta deca rasla.

Knjigu po motivima pomenug običaja imena “Podruga” napisala je Nataša Terzić, rođena u Metohiji, koja je ponesena sudbinama svojih sunarodnika iz južne pokrajine, sve teškoće, ali i uzvišenosti tih žena pretočila u jedno životno i poučno štivo.

Podruga je prvo opisana u Bibliji gde Sara dovodi Agaru Avramu zato što je mislila da neće imati decu, ali sa 90 godina rađa Isaka po Božijem obećanju. Od pamtiveka je taj običaj postojao, ali je u nekim kulturama bio više zastupljen, a u nekima manje. Na Kosovu i Metohiji se održao do ’80-ih godina prošlog veka – priča za “Žena.rs” Nataša.

Pokušala je sebe da stavi u poziciju tih žena, shvativši koliku su žrtvu podnele.

– Koliko je to strašno, a i veličanstveno u isto vreme da neko potre sebe, a u stvari je sebe uzvisio. To je ta beskompromisna sveta ljubav u kojoj se neko žrtvuje kao što se Isus Hrist žrtvovao za nas. Žrtvuješ se za dobrobit drugog i ne tražiš ništa zauzvrat – objašnjava.

I dodajje da intimnost sa prvom ženom tog momrenta prestaje, zbog straha od greha, od skrnavljenja. Različite stvari su se dešavale, ali neko ko je hteo da ispoštuje običaj baš kako nalaže, razvodio se od prve žene, ali bi ona ostajala u kući socijalno zbrinuta. Muškarac više nije spavao sa njom.

– Ona njemu više nije bila žena, dobila bi status “sestre” ili “sluškinje”. Naravno da je bilo i muškaraca koji su spavali i sa jednom, i sa drugom ženom, ali ja sam se trudila da opišem situacije u knjizi, između dva svetska rata, inače, u kojima su se muškarci i žene doslovce držali običaja. Nisu želeli da oskrnave bračnu postelju da deca koje se rode ne budu od Boga obeležena i kažnjena – nastavlja pirču Nataša.

Neretko se dešavalo da upravo prve žene mnogo više brinu o deci, nego prava majka. Zaštitnički su bile nastrojene, branile su mališane od batina i posvećivali im svu svoju pažnju. A iz jedne takve porodice potekla je i Natašina strina.

– Imala sam 10 godina kada je strina došla u našu kuću i bila sam začuđena i zbunjena kada mi je rekla da ima i majku i maćehu. Objasnila nam je da njen otac nije mogao sa njenom maćehom da ima dece, pa je u kuću došla njena majka koja je rodila nju i njenog brata. A mi, deca, iz bajki smo naučili da su maćahe zle. Prvo smo je pitali da li je maćeha prema njoj bila stroga, da li je grdila, a strina nam je odgovrila da joj je bila bolja nego majka. Štitila je, majka joj je bila stroga – ispričala nam je.

Posle čitanja knjige javili su joj se i mnogi ljudi iz Crne Gore, Hercegovine, Šumadije, ali i Vojvodine da posvedoče da je i u ovim krajevima postajao ovaj običaj. Samo ne toliko izražen kao na Kosovu i Metohiji.

Kako je Kurir ranije pisao u selu Dobro Polje kod Boljevca večeras je došlo do teške porodične tragedije.

Iako se najpre verovalo da je sin ubio majku i pokušao da ubije oca, a onda presudio sebi sada je istina još tragičnija.

Kako su nam ispričali nadležni, sin je naime usred porodične kuće sebe razneo bombom, videvši to, otac je uzeo karabin i najpre ubio suprugu pa pucao sebi u glavu. Razneo je pola lica, ali je preživeo.

Prebačen je u Niš i njegovo stanje je kritično.

Ova porodica, po priči meštana, često je bila u alkoholisanom stanju, a meštani veruju da su i danas pre tragedije i zločina konzumirali alkohol. Oni su inače korisnici socijalne pomoći, neprekidno su se svađali, tukli i bili pod dejstvom alkohola, kažu meštani.

Ova porodica, kažu meštani, ima još jednog sina, ali stanovnici sela ne znaju tačno gde se on nalazi.

– Sin koji se ubio imao je 25 godina, a za sada se ne zna tačno koja je bomba u pitanju, jedino se pouzdano zna da on nije imao nikakvu dozvolu za oružje. I karabin iz koga je otac pucao i ubio suprugu, a zatim pokušao i sebe da ubije, takođe je nelegalan – saznajemo od nadležnih.

Kurir.rs/S.B.

U ljudskoj prirodi je da se bojimo smrti i teško nam je da govorimo o njoj ili da joj prisustvujemo. Međutim, možda upravo ljudi na samrti razumeju smrt mnogo bolje nego mi i mogu da nam pruže utehu

U ljudskoj prirodi je da se bojimo smrti i teško nam je da govorimo o njoj ili da joj prisustvujemo. Međutim, možda upravo ljudi na samrti razumeju smrt mnogo bolje nego mi i mogu da nam pruže utehu.

Patriša Pirson, novinarka i autorka knjige “Otvaranje vrata raja: Istraživanje priča života, smrti i šta dolazi nakon nje” opisuje rezultate svojih istraživanja na temu “prelaska na drugu stranu “.

– Pošto sam u roku od devet nedelja izgubila i sestru i oca, posvetila sam se istraživanju onoga što se događa nakon smrti. Intervjuisala sam na desetine ljudi koje profesija vezuje za neizlečive pacijente, kao one koji su doživeli posebna iskustva sa samrtnicima pa i sa onima koji su se “vratili iz mrtvih”, odnosno, doživeli kliničku smrt.

Shvatila sam da ljudi spoznaju kada im kucne poslednji čas. U periodu od 72 sata pred smrt, oni počinju da govore u metaforama o putovanju. Terminologija je različita pa tako jedni traže svoje cipele, drugi avionske karte, a treći ponavljaju kako “žele da idu kući”, a zapravo su već kod kuće. U trenucima dok je ležala na samrti, moja sestra, obolela od raka dojke, ponavljala je uporno “ja ne znam kako da odem“, a čak je spominjala i neke “nesrećne stjuardese.”

Bolničarka Megi Kalanan, koja je radila u Centru za palijativnu negu u Virdžiniji, navodi pitanje jednog pacijenta obolelog od raka pankreasa, postavljeno u samrtnom času: “Zna li moja žena sve u vezi sa pasošem i kartama?”

Meri je skovala i poseban termin “svest o bliskoj smrti” i koristi ga u svojoj knjizi “Konačni darovi: razumevanje specijalne svesti i potrebe umirućih i komuniciranje sa njima”. Kalananova je bila u situaciji da neguje stotine pacijenata sve do smrti i smatra da vizije putovanja njenih pacijenata nisu puka slučajnost.

LJudi neposredno pred smrt vide preminule članove porodice. Samrtnici često imaju “priviđenja” za koje zdrave osobe veruju da su prosto efekat jakih analgetika koje pacijenti uzimaju. Međutim, da li je tako? U jednoj velikoj međunarodnoj studiji, koju su proveli psiholozi dr Karlis Ozis i dr Erlendur Haraldson sa Islandskog univerziteta, ustanovljeno je da većina pacijenata koji su još uvek svesni nekih sat vremena pred smrt, vidi svoje voljene koji su preminuli, bez obzira na to jesu li primali takve lekove ili ne. Studija je obuhvatila osobe iz potpuno različitih kultura – iz SAD i Indije.

Kada sam razgovarala s pacijentkinjom Odri Skot (84), koja je umirala od raka, pričala mi je kako joju posetu dolazi njen (usvojeni) sin Frenki, inače, preminuo nekoliko godina pre toga. On je, prema njenim rečima, mirno sedeo u fotelji pored nje kad god bi “došao”.

U nekim slučajevima, ljudi vide članove porodice i prijatelje za koje nisu ni bili svesni da su umrli. Među prvim detaljno istraženim izveštajima o vizijama pred smrt, našao se i slučaj žene koja je umirući na porođaju rekla svom doktoru u jednoj dablinskoj bolnici kako pred sobom vidi preminulog oca.

Zatim je videla nešto što ju je zbunilo: “Vida je s njim.” Ponavljala je to, a Vida je bila njena sestra, inače preminula tri nedelje pre toga. Međutim, informacija da je Vida umrla bila je skrivena od samrtnice.

U našoj kulturi je “bela svetlost” postala pomalo i kliše. Međutim, istina je da samrtnici opisuju taj doživljaj svetlosti i kao mudrosti ili ljubav. Pacijenti koji su imali iskustvo bliske smrti, a ostali svesni – prilikom srčanog udara, na primer, kažu da su se osećali “skoro samleveni” jačinom emocionalne snage tog svetla. Dr Ivona Kajson, koja je preživela avionsku nesreću, kaže da je tu svetlost doživela kao apsolutnu ljubav majke prema detetu.

– Osećala sam se kao novorođenče na majčinom ramenu. Beskonačno sigurna. Bilo mi je kao da sam vekovima bila izgubljena, a onda konačno pronašla put do kuće. Čak i u slučaju iznenadne smrti, samrtnici se mogu oprostiti od nas. Zaista me je iznenadilo kad sam otkrila da studija za studijom potvrđuje da je oko polovina ispitanika osetila prisustvo svojih voljenih – bilo u trenutku smrti, ili nešto kasnije. To se dogodilo i u mojoj porodici. Otac uopšte nije bolovao već je umro iznenada, usred jedne noći 2008. godine. Moja sestra Katarina bila je budna više od 150 kilometara daleko od njegove kuće, a ipak je u svojoj spavaćoj sobi iznenada osetila nečije prisustvo i ruke kako je nežno dodiruju po glavi, rekla je ona.

Ispunili su je zadovoljstvo i radost i to toliko snažno i neobično da je ispričala čitav doživljaj sinu pre nego što su uopšte saznali da nam je otac preminuo.

Psihijatri nazivaju ove slučajeve “halucinacije žalosti”, ali nauka takva subjektivna iskustva još uvek nedovoljno razume. Svakako još nije objašnjeno otkuda nam takvi doživljaji pre nego što saznamo da nam je neko umro. Jedan čovek mi je ispričao svoj doživljaj iz detinjstva: jednog jutra sišao je na doručak, kao i obično, i video tatu kako sedi na svom mestu i čita novine, a onda ga jemajka šokirala rekavši mu da je otac umro.

– Ali ja ga vidim, eno ga, sedi tamo! – rekao je i u tom trenutku vizija oca je nestala. Samo 5 odsto ovih iskustava su vizuelna, zaključuje u svojoj studiji dr Majkl Barbat, lekar u bolnici “Sen DŽozef” u Auburnu, u Australiji. Većina se odnosi na osećaj prisutnosti, i to ne nekog prolaznog, neke senke, već živog prisustva, vrlo konkretnog prisustva koje ljude podstakne da hitno pozovu nekog telefonom, da okrenu automobil u drugom pravcu, da se u trenutku rasplaču. To se može dogoditi trenutku smrti drage osobe, ali nakon nekoliko nedelja ili čak godina kasnije.

Karen Simon, izvršna direktorka marketinga iz Toronta, priča o svom doživljaju 1 hladne noći šest nedelja nakon smrti oca.

– Vozila sam autoputem, a na suvozačevom mestu se stvorio tata. Mogla sam da osetim kako se namešta u sedištu. On je uvek sedeo na karakterističan način, nagnut na levu stranu. Vozio se tako sa mnom petnaestak kilometara. Doživljaj je bio neverovatno stvaran, a mene je potpuno promenio.

I živi mogu da dožive smrt. Istraživanje psihijatra dr Rejmonda Modija iz 2010. godine pokazuje da iživi mogu zajedno sa samrtnikom da dožive osećaj da ulaze u “svetlost”. Ovaj psihijatar je, inače, autor revolucionarne knjige iz 1975. godine pod naslovom “Život posle života”, a njegov je i poznati termin “doživljaj bliske smrti”.

Psiholog u ustanovi za palijativno zbrinjavanje na Floridi dr Kejtlin Dauling Sing primetila je da ljudi na samrti deluju kao da zrače, a oni spominju i kako “hodaju kroz sobu osvetljenu lampama” ili kako im “telo puni sunčeva svetlost”. Ponekad, na trenutak, to dožive i članovi njihovih porodica.

Psiholog dr DŽoan Borisenko, na primer, opisala je kako je to doživela u trenutku kad joj je umrla majka. U 81. godini majka joj je preminula u medicinskom centru Bet Izrael u Bostonu, a DŽoan kaže kako se prostorija ispunila sjajnom svetlošću koju su videli i ona i njen sin i kako su oboje posmatrali kako se majka spektralno izdiže iz tela. Upravo ljudi na samrti razumeju smrt puno bolje nego mi i mogu nam pružiti utehu, samo kad bismo mi mogli da čujemo ono što pokušavaju da nam kažu.

Izvor: novosti.rs

Dve osobe su ubijene na aerodromu u Kišinjevu, prestonici Moldavije.

Kako prenosi moldavska državna novinska agencija Moldpres, njih je upucao strani državljanin kome je bilo zabranjeno da uđe u Moldaviju, saopštilo je ministarstvo unutrašnjih poslova te zemlje.

Pripadnici specijalne policijske brigade FULGER su intervenisali na licu mesta i savladali napadača. On je ranjen i pružena mu je medicinska pomoć.

Prema rečima portparola moldavske vlade Danijela Vode, tokom sprovođenja stranog državljanina kome je zabranjen ulazak u zemlju, on je oteo pištolj od jednog od policajaca i upucao dve osobe.

„Napadač je neutralisan i uhapšen od strane specijalaca. Svi letovi su odloženi, a aerodrom je evakuisan“, rekao je Voda.

Kako navodi Moldpres, nakon incidenta letovi su nastavljeni redovno.

Izvor: n1info.rs

Tuga do neba.

Pevačica i tekstopisac Koko Li umrla je u 48. godini nakon što je tokom vikenda pokušala da oduzme sebi život.

Kako su njene sestre Kerol i Nensi Lu navele na društvenim mrežama, godinama se borila sa depresijom, a stanje joj se pogoršalo u poslednjih nekoliko meseci.

– Iako je CoCo tražila stručnu pomoć i dala sve od sebe da se bori protiv depresije, nažalost taj demon u njoj je uzeo boljitak od nje – stoji u saopštenju porodice.

Foto:Youtube printscreen/New York Post

Njena sestra je dodala i da je ona kod kuće pokušala da sebi oduzme život, zbog čega je prebačena u bolnicu gde je bila u komi, a u sredu je preminula.

Detaljnije u priogu ispod.

Ana Nikolić našla se u žiži interesovanja javnosti prethodnih dana zbog čitavog niza skandala, naročito zbog svađa sa menadžerom Sašom Mirkovićemi šokantih tvrdnji o konzumiranju opijata, ali i zbog narušenog fizičkog izgleda i rana po licu.

Pevačica se večeras pojavila pred pripadnicima sedme sile ispred doma u srpskoj prestonici, kojima je pre toga, dok su je čekali, slala pića da prekrate vreme.

– Predaja nije opcija! Odlično sam, što? Slala sam vam kafe da se osvežite. Nisam ni znala kakvu podršku imam od ljudi. Kad ti Bog oduzme nešto… Da, delujem kao jaka žena, ali zapravo ume da bude i teško i naporno. Uvek sam dobro. Nemam prava da ne budem dobro. Takav je posao, tako je, prosto – kazala je Ana Nikolić, koja je izgledala odlično posle turbulentnog perioda za sobom.

– Nikad nisam čitala komentare, da ih čitam završila bih u Lazi, gde ću svakako završiti, ima vremena. Moram da radim sada. Ne čitam komentare glupave. Što se tiče Saše Mirkovića, mislim da je nešto pobrkao. Ili mene, ili možda lekove… Kao i što moja majka ne želi da ih pije. Što se mene tiče, uvek ću mu biti zahvalna, bila je to jedna lepa saradnja. Šest, sedam meseci smo sarađivali… Ne možemo nas dvoje zajedno, naša prva saradnja je počela tako što sam skoro pa iskakala iz kola u pokretu, figurativno. 15 minuta je trajala tad. Druga saradnja nam je trajala, evo, sedam meseci. Možda treća bude duža, videćemo. Postoji šansa za novu saradnju sa njim, uvek, sa nama se nikad ne zna – rekla je ona, pa otkrila da li je otkazala koncert u Areni i prokomentarisala šuškanja da se obraća vračarama za pomoć.

– Arena će biti. Što se tiče priča da se obraćam vračarama, ne… Ja verujem u Boga, meni je deda sveštenik, ne verujem u te gluposti – zaključila je ona za domaće medije.

Kurir.rs/Blic

Era Ojdanić je, bez dileme, jedan od najživopisnijih likova na estradnoj sceni. Ima “bezbroj” zanimljivih anegdota iz života i karijere…

Jednom prilikom Era se prisetio kako je otvorio kafanu.

“Kao klinac radio sam u kafani bez plate, samo za bakšiš. Radio sam 10 godina kod čika Miće, davao mi je ponekad večeru, ali to je bilo nešto kuvano, nikad roštilj. Pevao sam i svirao svake noći i tu su se okupljali fudbaleri, sudije, novinari… U to vreme u Beogradu nije bilo nijednog mesta za izlazak. Jednog dana, kada više nije mogao da radi, gazda me je pitao: ‘Hoćeš da kupiš kafanu? Ti si vredan i znam da će ova kuća ostati na dobrom glasu’. Tako je i bilo, kupio sam je za 50.000 maraka. Gazda mi je prodao kafanu jeftinije jer me je voleo kao svoje dete, a i bilo mu je važno da neko nastavi posao”, ispričao je jednom prilikom Era.

Ojdanić se hvalio da je pevao svima – od kriminalaca, preko sportista, do političara:

“Slušali su me Ljuba Zemunac, Rade Ćaldović Ćenta, Stane Dolanc, Ivan Stambolić, Žika Muštikla, Toma Nikolić, Vojislav Šešelj… Lepo smo se zabavljali i družili. Jedino nisam uspeo da pevam Slobodanu Miloševiću i baš mi je žao”, naveo je Era i u dahu nastavio:

“Kad god sam negde nastupao, bili su redovi i sve devojke su se okupljale oko mene, a mnoge kolege su mi zavidele na tome. Radiša Urošević je bio jedini šmeker na estradi, pored mene, naravno. Pokojni Bora Drljača stalno se nervirao i pitao šta im ja to radim, kada sve dolaze kod mene! Na jednom nastupu je bilo više izvođača, a kada sam ja izašao na binu, devojke su toliko vrištale da je to bilo neverovatno. Jedna devojka je nasred diskoteke skinula gaćice, prišla mi i zamolila me je da ih stavim u džep. Bilo je hiljade situacija gde nisam mogao da se odlučim sa kojom ženom ću otići u hotelsku sobu posle nastupa. Ma mladost-ludost”!

(Kurir.rs)