Month: June 2023

Pomolite se

Sveti Manuil, Savel i Ismail su pravoslavni svetitelji i mučenici iz 4. veka. Bili su rođena braća. Rođeni su u Persiji. Vaspitani u hrišćanskom duhu i kršteni. Bili su visoki činovnici kod persijskog cara Alamundara.

Car ih je poslao na pregovore sa rimskim carem Julijanom Otpadnikom. Car Julijan je tada priredio svetkovinu gde su njegovi podanici prinosili žrtve idolima. Persijska braća su odbili da učestvuju u tome objašnjavajući da su došli kao izaslanici persijskog cara radi uspostavljanja mira među dva carstva, a ne zbog čega drugog; da su hrišćani, i da smatraju nedostojnim klanjati se mrtvim idolima i prinositi im žrtve.

Car Julijan ih je nakon toga bacio u tamnicu. Nakon dugih mučenja naredio je da ih ubiju. Persijski car Alamundar je zbog toga napao rimske snage Julijana Otstupnika i žestoko ga porazio. Sveta braća Manuil, Savel i Ismail postradali su mučenički 362. godine.

– Kako čovek može sakriti istinu kod tolikih svedoka istine! Ništa lažnije nema od laži. Ništa neuspešnije. Ništa drskije. Ništa luđe. Ono što biva unutra u čoveku to vidi Bog sve i sve vojske nebeske. Jer ko god laže, Duhu Božjem laže, i Duh Božji ostavlja lažljivca u tami i smrti.

Pevačica Madona (64) i dalje se bori sa bakterijskom infekcijom zbog koje je pre nekoliko dana završila u bolnici.

Kako prenosi TMZ, izvori bliski pevačici otkrili su da je Madona ‘vezana za krevet’ i da stalno povraća. Kako tvrde, pevačica je u subotu počela da povraća, a u jednom trenutku se onesvestila.

Izvori su otkrili za “Page Six” da je pevačica tokom boravka u bolnici nije reagovala na okolinu i morala je da bude intubirana najmanje jednu noć. Uzrok njene infekcije su navodno bile pripreme za turneju, koja je na kraju odložena zbog njene bolesti.

Madona je radila 12 sati dnevno na pripremama. TMZ je ranije objavio da je Madonino zdravstveno stanje već neko vreme ugroženo i da se skoro mesec dana bori sa temperaturom. Pevačica je ignorisala sve znake bolesti i nije otišla kod lekara kako bi se u potpunosti usredsredila na turneju koja je trebalo da počne 15. jula.

Da je Madonino stanje ozbiljno, govori i činjenica da je ubrzo nakon njenog odlaska u bolnicu njen menadžerski tim imao krizni sastanak. Tada su pristali da odlože turneju zbog straha da pevačica možda neće preživeti infekciju.

Treći je dan Božića. Prohladno, osunčano nedjeljno jutro, koje se bori sa mrazom i pretvara se u dan, obasjan, kako narod kaže – ”zubatim suncem”.

Pa i pored toga, mogu reći – ugodno je!

A kako i ne bi bilo.
Konačno, i za ove blagdane idem do Novog Sela. Obići ću starije prijatelje, svratit ću do groblja, popaliti svijeće, a obići ću i svoj grunt u Tataru.
Mislim se, tim ću redom, možda nekoga i sretnem u selu. Misa je…

Vozeći se od Ukrine prema crkvi, sretoh NJU (tako ću je oslovljavati na njen zahtjev), staricu, stalnu žiteljku Novog Sela od 2002. godine, koja ne dozvoljava da je oslovljavaju sa ”bako” ili ne daj Bože ”povratnicom”.
Pozivajući me da konačno, jednom svratim i k njoj u kuću, a ne samo da pričamo na ”cesti i u avliji”, pozdravismo se, a ona mi simpatično zaprijeti kažiprstom koji, onako suh i izboran, odaje njene godine, životne muke i radosti:
– ”produži kasnije i do mene, znaš gdje ćeš me naći”, reče mi kroz ipak starački, mudri ali iskreni, veseli osmjeh, koji dugo nisam čuo!
Dok se privremeno opraštam s njom, obećah da ćemo se vidjeti već danas i malo popričati.

Gledam za njom i znam da je ispod te debele marame i tople jakne, jaka i energična, skoro osamdesetogodišnjakinja, koja cijeli život sa svojim suprugom provede u slozi i vjeri u ljude i Boga, ne skrivajući se nikada niti od koga! Danas, tu u Novom Selu živi sama, jer supruga je sahranila u izbjeglištvu prije skoro dvadeset godina, ali principijelna kakva je, ona ga je prenijela u naše groblje uz riječi: – ”tu mu i jeste mjesto”!…

Kada poslije navratih, veselo me pozva da uđem u kuću.
Uvede me u prostranu toplu sobu, gdje centralno mjesto zauzima lijepi stolić na kojem se nalazi okićena božićna jelka. Sve nadopunjuje, udoban ležaj, televizor, peć, stol i stolice postavljene ispod ovećeg prozora kroz koji puca pogled niz uski sokak. Gledam i na brzinu shvaćam ukus u opremanju interijera, ali i funkcionalnost, tako da ONA ima sve na ”oku i na dohvat ruke”.
I drva su uredno složena vani na terasi, tik uz vrata, da zimi ne ide u dvorište do šupe.

Pitam je kako je provela Božić i jeli joj dolazila rodbina…
Gleda zamišljeno u mene, kao da ”gleda kroz mene”, obori pogled i tiho reče:
– ”znaš da sam sama, i iskreno nisam ih niti očekivala da sada dođu. Bili su jesenas, za Dan mrtvih. A i daleko je brate ta Švedska! Imaju oni briga oko djece, posla, a ja sam im tek samo rod.
Pa ni roditelje ne stignu uvijek posjetiti! Što ćeš moj Jozo – grijem se i molim, i s veseljem čekam lijepo vrijeme”

Gledam, štap joj je prislonjen uz onaj ležaj, a kada ona spazi iznenađenje na mom licu, požuri da objasni:
– ”Ma mogu ja sama i bez štapa, ali neka ga za svaki slučaj. Odem ja po penziju u Slavonski Brod, vratim se busom ili taksijem, hvala Bogu imam ja još snage, a niti para mi ne manjka. Penzija mi je dovoljna!”
Nudeći me rakijom, nastavlja:
– ”Eto, sama sam ispekla meso, napravila kolače, okitila jelku, pribavila i nešto pića,,, ali, tužna sam malo, jer ti si prvi koji mi je ovog Božića ušao u kuću”!
Smijući se, skoro trijumfalno dodaje: – ”eto i župnik će skoro u blagoslov kuća, ako prizdravi”.

Uzimajući čašu rakije u ruku mislim kako je cijeli taj dio sela sada pust. Svega nekoliko povratnika, ali priličan broj obnovljenih kuća. Pred očima mi se vrte slike iz prijeratnog vremena, prepun likova bivših NJENIH komšija, koji su bili posebno veseli i bučni baš u ovo, blagdansko vrijeme. O njihovim ”pečenkama i i predbožićnim” veselicama pričalo se u cijelom selu.
Pitam je za njih – za Antu, Jozu, Štefu, Dragu, Josipa…dolaze li i jesu li bili za polnoćku?
A ona, kao da ih sve prebrojava, zamišljeno i sjetno gleda u isprepletene prste, i dok nervozno navlači rukav veste preko šake, govori:

– ” SVI SU OTIŠLI NEGDJE, AL’ NIKO SE NE VRAĆA.

Neznam kako im nije žao sela i rodnih kućišta, ma ovih borova što se suše, zatrpanih bunara, urušenih kuća, grobova roditelja i pradjedova. Svijeću, barem onu od 5 kuna da zapale, ali ovdje u Novom Selu, a ne tamo negdje, ako se uopće ikada i sjete. Čast pojedincima koji češće svrate do sela!
Eh, mislila sam ja prije nego ću se vratiti: obnavlja se crkva, dom, groblje i kapelica je obnovljeno,
ima i dosta kuća, pa i prilično svijeta, a ”napravili su nam i struju” i osposobili vodu…narod će se vratiti!
Al’ ništa! Ti bar znaš o čemu pričam i kakvo je stanje ovdje. Sve nas je manje i sve smo stariji!”

Dok ona tako glasno reda svoje misli, pune tuge i razočaranja, ja šutim, pratim njene pokrete koji i unatoč poodmaklim godinama, na momente izgledaju kao da pripadaju mlađoj, energičnoj četrdesetogodišnjakinji – a ne starici.
Iz toga stanja trgnu me zvono mobitela. I dok sam nespretno pretraživao svoje džepove, ona veselo uzviknu: – ”evo mojih, grli ih tetka”. Ali, dok je drhtavom rukom prinosila telefon uhu, – veza puče, a ONA sva razočarana, utučena i klonula, spusti se na stolicu, stavi mi ruku na rame i kroz jedva primjetne suze reče:
– ”Ovo mi je najteže. Onda kada veza pukne. J..em im odašiljače”!

Nakon toga više joj nije bilo do priče, ustade, ubaci drvo u peć, pogleda me u oči i reče:
– ”obećaj da ćeš navratiti poslije nove godine, valjda me neće nitko zvati, da popričamo”!

Pozdravio sam je, obećavši joj posjetu uz napomenu da ćemo isključiti mobitele!
Čuvši to, mahnula mi je s praga i ušla u svoju toplu sobu.

Živjela ti meni uporna i jaka ”bako-povratnice”… pardon – novoseljanska ženo!

Stravičan udes.

Teška saobraćajna nesreća dogodila se iza ponoći u Kruševcu.

Prema prvim informacijama poginule su tri mlade osobe u direktnom sudaru dva automobila.

Na terenu su vatrogasci, hitna pomoć i policija.

Snimke sa mesta nesreće pogledajte klikom OVDE.

Miljana Kulić, po svemu sudeći i dalje nije prežalila bivšeg dečka, Lazara Čolića Zolu.

Iako je već neko vreme u srećnoj vezi sa Bebicom, kako je sama više puta isticala, realnost je po rečima njenog bivšeg dečka malo drugačija. Naime, Zola tvrdi, da ga kontroverzna Nišlijka uhodi na svakom ćošku, uznemira sa lažnih profila, a takođe joj u svemu tome, pomaže Bebica.

– Osoba od koje nisam očekivao da će me zvati i javljati i pisati svakakve poruke, non stop mi piše, uznemirava me. Gde god da sam u Beogradu, ona je tu, došla je s Bebicom u Etno selo. Ne znam zbog čega. Ona je ostala tamo određenu količinu novca dužna, pa joj je gazda rekao: “Zdravo, doviđenja”. Pre neki dan mi stiže snimak, on sedi pored nje. Krećem juče iz Borče prema gradu, preko Pančevačkog mosta, obilazi me BMW niških registracija, ono Bebica za volanom i gleda me, kao da pokaže ne znam ni ja šta, kao da me prati, ne znam šta se dešava. Haos – rekao je Zola.

– Je l’ misliš da je slučajno – pitala je Dušica.

– Ne znam, kao da me interpol traži, nikom ništa nisam uradio. Jasno mi je što me žensko traži, ali što me on treba. Čovek me obilazi nasred mosta kao da igramo “GTA”. Neću da imam kontakta s njom, ne želim da imam kontakt. Svakakvih stvari se izdešavalo, želim da prestane da mi se javlja. Želim im sve najbolje, i njoj i njegovoj porodici. Ona meni šalje o njenim nekim pričama, kao: “Koliko si naplatio?” i tako dalje. Javlja mi se neki profil, profil se zove “Zola idiot”, kliknem, ono piše: “Kako si Zolice? Je l’ su ti legle parice?”. Posle toga mi se javlja profil “Beboni23”. Imam poruke – rekao je Zola u emisiji “Narod pita.”

Kurir.rs

mir u Hamiltonu prvo položio za običan auto pa onda i za kamion, a onda nabio ozbiljnu kilometražu. Prvo kupili jedan, pa drugi, treći kamion, sad obučavaju buduće kamiondžije iz svih delova sveta

Sarajlija Emir i Beograđanka Tanja zavoleli su se devedesetih u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Njihov brak od tridesetak i više godina, krunisan sada već odraslim sinom od skoro isto toliko, odoleo je svim iskušenjima teškog šoferskog posla. Sudbina ih je zajedno s njim, kao bebicom od samo tri meseca, 1994. godine odvela u daleku Kanadu.

Dok iz kancelarije svoje sada već nadaleko poznate auto-škole, pokazuju ne samo fotografije svojih kamiona, ozbiljnih mašina, nego i porodične na kojima se Emir vidi kao mlad vozač kamiona i mladi tata kog lepa Beograđanka – mama Tanja i sinčić, ispraćaju na turu i put.

Emir se seća početaka, bukvalno ni od čega, i činjenice da je po dolasku u Kanadu prvo otišao da polaže za običan auto! A nešto kasnije i za kamion u Hamiltonu posle čega se zaposlio i neko vreme radio kao instruktor, tako oko dve godine, priča on u video-reportaži koju je objavio Miloš Samardžija na Jutjubu.

Potom je rešio da radi kao kamiondžija, vozio je duge rute, do Vankuvera i tako je radio i živeo oko godinu i po. Potom je prešao na kratke rute jer nije voleo tako duga putovanja niti da dugo odsustvuje od kuće, Tanje i sina.

Već 1997. godine sa suprugom Tanjom odlučuje da otvori auto-školu. Početak je bio skroman, prvo su kupili jedan kamion, ali vrednim radom i trudom posao se širio i postao pravi biznis! Došli su drugi, treći kamion… danas njihovi polaznici u školi uče teoriju i praksu na 3 ogromna kamiona s prikolicama – dva automatika i jednim s manuelnim menjačem.

Gazdarica škole Tanja objašnjava da kad položiš s manuelnim, takav vozač u Kanadi nema nikakvih ograničenja kad je reč o dozvoli za upravljanje kamionima, za razliku od automatika, te da se sve više ljudi odlučuje za učenje na klasičnom menjaču jer želi da pokrije sve opcije.

Tanja se seća i početaka u njihovoj, posle 25 godina rada, sada uspešnoj auto školi kada su im krajem devedesetih 90 odsto polaznika bili “naši” odnosno ljudi s prostora bivše Jugoslavije, iz svih republika, koji su se tada u velikom broju doseljavali u Kanadu.

Međutim, početkom 2000-ih dolazi do preokreta i skoka škole na viši nivo kada od nadležnih ministarstava dobijaju dodatne sertifikate a uz njih i kandidate iz čitavog sveta.

Branko Mamić, penzionisani policajac koji je danas teško ranio muškarca u Trogiru iz vatrenog oružja, u maju je nepravosnažno osuđen za sedam krivičnih dela protiv supruge i dece, a nakon pucnjave u dalmatinskom gradu krenuo je u potragu za još jednim muškarcem.

Hrvatski mediji navode da je sud Mamiću izrekao kaznu od dve i po godine zatvora, od kojih bi trebalo da odleži deset meseci, dok bi mu ostatak kazne bio uslovno određen uz rok provere od pet godina. Bivši policajac bio je optužen za nasilje u porodici nakon što je divljao u kući pred suprugom i petoro dece, uveren da ga žena vara sa komšijom.

Tokom incidenta fizički je napao suprugu, držeći pritom pištolj i preteći da će ih sve pobiti, a u jednom trenutku čak je ispalio hitac u zid. Nakon četiri meseca provedena u pritvoru, Mamić je posle presude pušten na slobodu.

Prema pričama iz Trogira, Mamić je u mladog muškarca pucao u centru grada zato što je u naletu ljubomore sumnjao da je on ljubavnik njegove supruge pošto je pre nekog vremena našao neke mladićeve poruke s emotikonima u obliku srca upućene njegovoj supruzi. Ipak, po istim pričama, mladić nije imao nikakve takve ili slične aspiracije prema Mamićevoj supruzi, već se sve svodilo na prijateljske odnose.

Mamić je sa mesta pucnjave pobegao naoružan na motoru i krenuo u potragu za još jednim muškarcem kojeg krivi za svoj finansijski krah. U poteru za bivšim policajcem krenuli su specijalci, a lokalni mediji navode da je na ostrvu Čiovu u toku policijska akcija u kojoj je opkoljena kuća u kojoj se navodno sakrio Mamić.

(Kurir.rs/Jutarnji list/Večernji list/Dalmatinski portal/Indeks)

Jurio je ženu po stanu, ona je vrištala i dozivala u pomoć tako da su ljudi čuli i pozvali policiju

Borska policija uhasila je jutros oko pet sati meštanina G.J. (58) zbog sumnje da je izvršio krivično delo nasilje u porodici.

On se, kako nezvanično saznajemo, nakon kraće svađe sa svojom ženom, u borskom objektu Samački smeštaj, “iznervirao i dohvatio kuhinjski nož”.

Jurio je ženu po stanu, ona je vrištala i dozivala u pomoć tako da su ljudi čuli i pozvali policiju koja je brzo došla i uhapsila ga. Međutim, pomahnitali suprug uspeo je da je ubode nožem.

Ubrzo je stigla i hitna pomoć i žena je prevezena u bolnicu.

– Imala je ubodne rane od noža u predelu vrata i grudnog koša. Ona srećom nije životno ugrožena i nalazi se u stabilnom stanju – kažu lekari.

Osumnjičenom je određeno zadržavanje do 48 sati.

Prijavite nasilje

Ministarstvo unutrašnjih poslova apeluje na građane da svaki vid nasilja u porodici prijave policiji besplatnim pozivom na broj telefona 0800 100 600 ili 192 koji su sve vreme dostupni (0-24h, besplatan poziv)

SOS telefoni

Autonomni Ženski Centar – SOS telefon 0800-100-007, radnim danima 10-20h

ASTRA Akcija protiv trgovine ženama – SOS telefon 011 785-0000, 065 3347-817, dostupan 24h

Evropski broj za nestalu decu 116-000 Incest trauma centar – SOS telefon 011 3441-737, 011 3861-332, dostupan 24h

Savetovalište protiv nasilja u porodici – SOS telefon i sigurna kuća 0800-011-011, besplatan poziv, radnim danima 10-19h 011 2769-466, radnim danima 10-19h 062 304-560, noću 19-10h

Kurir.rs/S.B.

Iako je sitno brojala pred porođaj, Ana iz Kragujevca ipak se nije nadala da će svoje četvrto dete roditi u automobilu. Maleni Tadija nije želeo da čeka, pa će se njegov dolazak na svet još dugo prepričavati.

– Kao četvorotki, sve mi je bilo i više nego poznato, porođaj, bolovi, kontrakcije. Zadnja tri, četiri dana osećala sam bolove, ali nisam pridavala značaj, samo sam ih prodisala. Otišla sam na rođendan kod zaove, ali kad je oduvala svećice zamolila sam ih da me vrate kući jer sam osećala da nešto nije u redu, kaže Ana za RINU.

Sela je u automobil sa Gordanom i Kristinom i tokom vožnje sve je bilo normalno do jednog trenutka, kad je osetila da kreću porođajni bolovi. Tada je Ana rekla zaovi koja je vozila da stane, jer beba ne želi da čeka.

– Skrenule smo desno, van puta, stale i u jednom do dva napona, ugledala sam da je beba izašla. Kristina je odmah stavila bebu na grudi, znajući da nema opremu za presecanje vrpce. Vikala je dobro je, dobro je. Dok smo čekali Hitnu, uvila ga je u Gocin džemper i tako ušuškan kod mame Tadija je sačekao Hitnu pomoć, priča Ana.

Ona dodaje da je velika sreća u čitavoj toj situaciji jeste što je Kristina, čiji rođendan su taj dan i slavili pedijatrijska sestra i osećala se na neki način u sigurnim rukama. Sigurno je da ni one ovaj događaj nikad neće zaboraviti.

– Te emocije, kada su ugledale Tadiju, ne mogu da vam opišem. Goca je počela da plače, Tina se držala sve do trenutka kada su nas prebacili u sanitet. Držeći ga sve vreme kod sebe, dok ga je doktorka pregledala, ja sam bila najponosnija na njih, Tadiju pa na kraju i na sebe“, ističe Ana.

Ovaj za sve poseban dan dugo će se prepričavati, a mali Tadija i njegova mama postali su svima posebno dragi i u bolnici upravo zbog događaja koji je prethodio njihovom dolasku u porodilište.

– Kada smo stigli u porodilište svi su bili oko nas, mene su odveli u salu a njega u blok za bebe. Posle nekih sat vremena sam sama ustala iz kreveta i otišla do sestara da mi daju bebu. Dalje je sve lagano išlo, njegov i moj oporavak. Posle tri dana smo izašli kući i sada smo super, rastemo polako uz braću i sestru“, rekla je mlada mama Ana.

Ona je iskazala veliku zahvalnost Gordani i Kristini, jer bez njih dve kako kaže ne bi bilo ovakvog porođaja koji će se uprkos nepredviljivim okolnostima pamtiti na najlepši način.

– Goci jer mi je bila bezuslovna podrška, iako sam joj uništila zadnja sedišta auta i Tini, jer svašta sam u životu videla ali onakvu požrtvovanost i profesionalnost ne. Svo vreme je bila na vezi sa koleginicama babicama. Taj dan će se od ove godine duplo slaviti. Tetke su dobile bratanca i imale jako uzbudljiv dan, a Tina ortaka za duvanje svećica sledeće godine“, zaključuje Ana.

Tadija je na rođenju bio težakl tri kolograma i 790 grama.

(Kurir.rs/RINA)

U blizini Kladova, kod sela Davidovac dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj su učestvovala dva automobila, a za upravljačima su bila dvojica rođene braće.

– Automobili su im smrskani, ali su srećom obojica prošli sa povredama koje nisu opasne po život, i obojica su bila na hirurgiji zbog saniranja povreda. Braća su stara oko 55-60 godina, i obojica su iz Davidovca, a žive u Kladovu – kažu nam nezvanično nadležni.

Po priči meštana, braća su dugo u lošim odnosima i retko razgovaraju međusobno.

– Jedan je lekar D.B. koji je pre oko desetak godina bio predsednik opštine Kladovo, a drugi brat je uspešan preduzetnik iz Kladova, M.B.

– Sudar se dogodio kada je brat M.B. iz Davidovca skrenuo na magistralni put Kladovo-Beograd, a baš u tom momentu je iz pravca Beograda išao drugi brat. Sudarili su se izuzetno jako, i prava je sreća što su obojica živa – saznajemo nezvanično od izvora bliskog istrazi.

(Kurir.rs/S.B.)