Month: January 2023

Užasna vest iz Brazila šokirala je čitavu planetu, a nove informacije daju nesreći još jeziviji ton.

Autobus koji se srušio sa mosta u nesreći sa tragičnim ishodom, vozio je mladi fudbalski tim kući sa uspešnog takmičenja.

Prema prvim izveštajima život je izgubilo četiri osobe, ali pojavile su se i druge informacije koje govore da je pet osoba stradalo.

Barem tri osobe su maloletna lica koja su neposredno pre nesreće napravila veliki uspeh na turniru na kojem je klub učestvovao.

Ekipa Vila Marija uzrasta do 18 godina je osvojila turnir, dok su mlađi od 16 završili na drugom mestu.

Među tragično nastradalim fudbalerima bio je i Kajlon da Silva koji je imao samo 13 godina.

Kajlon je živeo u Pijabeti, mestu udaljenom od Rija de Žaneira manje od 40 kilometara i talentom se isticao u svom timu.

Vest o njegovoj smrti potvrdila je rođaka na društvenim mrežama.

“Tako sam želela da to bude laž. Voleću te zauvek”, poručila je ona.

Jedna preminula osoba je punoletna, a među brojnim povređenima bilo je i onih koji su u teškom stanju.

Kinder bueno je jedna od najtraženijih i najlepših torti koje možete da poslužite vama dragim osobama, bilo kojim povodom. Malo redje se odlučujemo za torte kod kojih kore moraju da se suše, kao što je to kod ove, ali apsolutno sam sigurna da ova i torte slične ovima izazivaju najbolje reakcije kod onih koji ih probaju. Malo više truda i uspeh je zagarantovan, a sa njim i i vrhunski užitak. Idealan spoj sušenih korica, lešnika i tankog sloja eurokrema, uz dva fila od žumanaca, čokolade izmedju filova i tankog sloja slatke pavlake su kombinacija koja osvaja.

Korice –  kalup za korice je prečnika 26 cm, ukoliko se odlučite za okruglu tortu i sušite dva puta, mada možete na dve rešetke u rerni da to rešite odjednom ili da mutite celu meru, za obe kore i sušite jednom u velikom plehu od rerne dimenzija 32 x 42 cm, a onda je presečete pa dobijete četvrtastu tortu, tačnije pravougaonu

• 10 belanaca
• 20 kašika šećera
• 2 čepa alkoholnog sirćeta
• 200 gr pečenih seckanih ili krupno mlevenih lešnika
• 300 gr eurokrema

Fil I i II:

• 10 žumanaca
• 10 kašika šećera
• 1l mleka
• 9 kašika brašna
• 250 gr margarina ili maslaca
• 100 gr crne čokolade

Još:

• 200 ml slatke pavlake
• 100 gr crne čokolade
• 2 kašike ulja
• 4 kašike mleka ( opciono, može biti i 5, zavisno od kvaliteta čokolade )

Uključiti rernu da se zagreje na 150 stepeni.

Ulupati penasto 5 belanca, pa dodavati postepeno 10 kašika šećera. Mutiti sve dok se šećer ne otopi a šam postane čvrst i gust.

Kada okrenete posudu naopakao ništa ne curi napolje. Tada su belanca dobro umućena.

Isti je postupak i ako mutite svih 10 belanaca.

Kalup ili pleh od rerne, premazati blago uljem pa staviti papir za pečenje. Na papir staviti, ravnomerno rasporediti lešnike i onda lopaticom svuda po malo, po kalupu rasporediti belanca.

Kada rasporedite šam svuda po malo lakše se razvuče, a da se lešnik koji je dole ne pomera i povlači za belancima.

Staviti u rernu, smanjiti na 130 i sušiti tako 40 minuta. Zatim smanjiti rernu na 100 stepeni i sušiti još sat vremena.

Kada izvadite korice iz rerne, okrenuti ih naopako na tacnu pa skinuti papir za pečenje i odmah premazati omekšalim eurokremom koji će dodatno otpustiti na vrućim koricama.

Ostaviti da se ohladi.

Dok se druga korica suši ili velika u plehu od rerne skuvajte fil.

Pomešati žumanca, šećer, brašno i malo hladnog mleka, izmutiti pa ostatak mleka staviti na vatru da provri.

Kada provri zakuvati i mešati dok se ne zgusne.

Skloniti sa vatre pa podeliti na dva jednaka dela, u jedan deo staviti 100 gr crne čokolade i mešati dok se čokolada ne otopi i ne sjedini sa filom.

Prekriti oba fila folijom i ostaviti da se ohladi.

Margarin ili maslac sobne temperature umutiti pa dodati pola u žuti a pola u braon fil i sve umutiti.

Na tacnu staviti prvu koru pa stavljati kašikom naizmenično žuti pa braon fil. Utrošiti po pola od svakog fila.

Preostalih 100 gr čokolade otopiti sa uljem i mlekom.

Treba da je gustine jogurta, možda nijansu gušće.

Sa pola te čokolade kašikom popunjavati  udubljenja izmedju filova.

Ulupati slatku pavlaku pa pola slatke pavlake premazati preko fila, ali tako što svuda po malo stavite pa razvučete da ne biste onu čokoladu koja je ispod povlačili  kako povučete lopaticom.

Postupak ponoviti i sa drugom korom.

Dekorisati tortu po želji i dobro ohladiti.

Prijatno.

Jedva je dočekao!

Kako je sinoć izbio, nikad žešći i veći karambol između Filipa Cara i Predraga Lazića Pece, u kom su pale veoma teške riječi i uvrede, Peca se zaletio ka furija na Cara, ali je obezbjeđenje spriječilo dalji okršaj, piše Srbija danas.

On je završio u zatvoru velelepnog imanja, te ga je obezbjeđenje upravo pustilo iz zatvora.

Peca je to jedva dočekao, te se po izlasku uputio ka Bijeloj kući.

Kako će teći na dalje ovo veče, ostaje nam da ispratimo.

U bolnici je ležao jedan nepokretan stariji čovjek. Svaki dan tog čovjeka bi posjećivao jedan mladić – sjedio bi s njim, pomagao mu da jede, potom bi ga oprao, izveo ga u šetnju u bolničku baštu, a onda bi mu ponovo pomogao da legne i odlazio bi tek kad mu više ništa ne bi trebalo.

Jednog dana dok mu je davala lijek i pregledala ga medicinska sestra upita starca: „Mašallah, je li vam ovo sin?“
On je pogleda i pomisli u sebi: 

„Eh, kamo sreće da je to jedan od mojih sinova.“, a onda reče:

 „Ne, nije mi to sin. To je siroče iz kvarta u kojem smo nekad stanovali. Jednom sam ga vidio da plače pored džamijskih vrata kada mu je umro otac, pa sam ga tješio i kupio sam mu slatkiš.“ 

Od tada se ne odvaja od mene – nije prošao nijedan dan da nije obišao mene i moju suprugu da vidi kako sam a kada sam se razbolio odveo je moju suprugu svojoj kući a mene doveo u bolnicu na liječenje.

Kada sam ga upitao: „Zašto, sine, ti moraš s nama podnositi sav ovaj teret?“, nasmijao se i rekao mi: „Još mi je okus onog slatkiša u ustima, amidža..

Tužna vest iz Brazila. Autobus sa fudbalerima ekipe Vila Marija srušio se sa mosta visokog deset metara, piše “Globo”.

Tom prilikom petoro ljudi je poginulo (prvobitne informacije su glasile da su četiri osobe poginule, ali su zatim mediji objavili nove izveštaje po kojima je broj nastradalih veći).

Iz olupine je izvučeno 29 osoba, od koji su 24 prevežene u najbližu bolnicu.

Sve ovo desilo se u ponedeljak u ranim jutarnjim časovima, a fudbalski tim se vraćao sa jednog turnira gde je osvojio prvo mesto.

Kurir sport

Novak Đoković otkrio je šta se događalo u loži i zašto je počeo da plače posle titule.

Novak Đoković osvojio je Australijan open, pa je posle toga dao najbolji intervju ikada. Imao je emotivno izlaganje sa bivšim teniserom Somdevom Devarmanom. U drugom delu njihovog razgovora nekadašnji indijski teniser je pitao Srbina i za proslavu posle meča.

Kada je savladao Cicipasa srpski igrač otišao je pravo do svoje lože, do najbližih i tamo se u jednom momentu rasplakao. “Čestitam ti, bilo je neverovatno ovo što si uradio za dve nedelje. Gledao sam te svih ovih godina kako slaviš, uglavnom si to radio tako što si ležao na zemlji, cepao majicu, vikao ‘Idemo’ ili ‘Ajde’, jeo si travu, sada je bilo nešto drugačije. Zašto se ovog puta razlikovalo?“, upitao ga je Somdev.

Novak ga je slušao sve vreme i smejao se, pa je onda otvorio dušu. “Nisam planirao proslavu na, probao sam da pobedim u ovom meču i to se dogodilo. Akumulirale su se sve te emocije, mentalno, emotivno, fizički, zbog svega, rasplakao sam se u svojoj loži. Otišao sam pravo do njih, jer su mi dali toliku ljubav i podršku, samo oni znaju kroz šta sam prošao. Spustio sam tenisku masku kada sam zagrlio majku i brata i postao sam sin i brat u tom momentu. Osetio sam tako olakšanje“, rekao je Đoković.

Zatim je spomenuo i oca Srđana i sve što se dogodilo i sa njim u Melburnu. “Mnogi ljudi ne shvataju kako je biti sportista u individualnom sportu, koliko je važno da ostaneš fokusiran, da ne razmišljaš o stvarima koje se dešavaju sa strane. Bilo je potrebno mnogo energije i snage, svašta se dešavalo, znate svi šta je bilo prošle godine, onda povreda pred turnir, situacija sa mojim ocem. Zbog toga je ova pobeda još više posebna“, zaključio je Đoković.

Vejsil Kaltak, otac Senada Kaltaka (66) koji je ubijen u prijedorskom naselju Hambarine, preminuo je nakon što je saznao za ubistvo sina.

Ova nevjerovatna sudbina porodice Kaltak potresla je sve njihove komšije i poznanike koji u nevjerici kažu da Vejsil vjerovatno nije mogao da podnese bol za ubijenim sinom.

“Oni su živjeli u istoj kući, sin u prizemlju, a otac na spratu. Otac je bio star, bolestan, nepokretan i gotovo da nije mogao da živi bez tuđe pomoći i njege. Nakon što je saznao za ubistvo sina njemu je pozlilo i prevezen je u Dom zdravlja”, kažu poznanici porodice.

Kako kažu, nažalost je ubrzo preminuo.

“Vjerovatno nije mogao da podnese bol za izgubljenim sinom. Tužno, da tužnije ne može biti”, kažu poznanici.

Oni kažu da su Vejsil i Senad živjeli sami u kući. O nezapamćenoj tragediji obaviješten je Senadov brat, koji živi u inostranstvu, i koji se odmah zaputio u Prijedor.

Policija je na tragu ubici.

Dženaza Senadu i Vejsilu biće klanjana sutra u podne ispred džamije u Hambarinama.

Podsjetimo, Senad Kaltak ubijen je u subotu u svojoj kući, a zbog sumnje da je počinio zločin uhapšen je Adin Hodžić (23) iz Prijedora. Senadovo tijelo pronađeno je na njivi, stotinjak metara od kuće i sumnja se da ga je ubica tu odvukao pokušavajući da prikrije zločin.

Tokom istrage pronađena je okrvavljena odjeća, kao i krvavi tragovi vučenja. Izuzeti su i drugi dokazi, kao i više noževa koji će biti poslati na vještačenje.

Osumnjičeni Hodžić je uhapšen i danas će biti predat u nadležnost Okružnog javnog tužilaštva u Prijedoru na dalje postupanje. Na teret mu se stavlja da je počinio teško ubistvo, a nakon ispitivanja tužilaštvo će donijeti odluku o eventualnom prijedlogu za pritvor.

“Pustite ih da rade svoj posao!”

Sinoć je došlo do žestokog sukoba između Nenada Lazića Nece, Predraga Lazića Pece i Filipa Cara.

Izgovorene su gnusne uvrede, a onda je Peca nasrnuo na Filipa Cara, te je obezbjeđenje uletjelo u Bijelu kuću i zaustavilo diskvalifikaciju.

Međutim, Peca nije htio da se smiri, te je gurao obezbjeđenje, te pokušao i pored njih da preleti preko stola, do te mjere, da su morali da ga obore na pod njih trojica.

U jednom trenutku se vidi kako ga drže na podu da bi se smirio, a onda su zadrugari krenuli da vrište da ga puste:

– Polako, polako, alo, alo – vikao je Lepi Mića

– Pustite ljude neka rade svoj posao – dobacivao je Miljan Vračević, dok su članovi obezbjeđenja držali za vrat Lazića, kako bi se smirio, piše Srbija danas.

Muž je je rekao svojoj ženi: “Nedostaju mi moji roditelji, moja braća i njihova djeca, nisam ih dugo vidio, pozvat ću ih sutra na ručak kod nas”. Žena je bezvoljno rekla: “Inšallah”. Sljedećeg jutra suprug je otišao na posao i došao je kući nešto ranije nego inače i rekao je svojoj ženi: “Moji roditelji će doći za sat vremena, gdje je hrana?” Ona je odgovorila: “Ne, nisam ništa spremila, zato što su to tvoji roditelji, nisu stranci i mogu jesti ono što već ima kod kuće”. Čovjek je na to rekao: “Allah ti oprostio, zašto nisi jučer rekla da nećeš ništa spremati, a za sat vremena će biti tu”. Žena reče: “Nazovi ih, izvini se i reci im da ne dolaze… To nisu stranci (gosti), već tvoji roditelji”…

Suprug je izašao iz kuće, tužan i zamišljen. Nakon kratkog vremena oglasilo se zvono na ulazna vrata kuće i žena otvori pa se iznenadi kad ugleda svoje roditelje, svoju braću i njihovu djecu. Otac je upita: “Gdje ti je muž?” 

Ona je odgovorila: “On je maloprije izašao”. Njezin otac je bio iritiran: “Ali tvoj muž je nas jučer pozvao na ručak, a sad nije tu.” Žena se uznervozila, nazvala ga i pitala ga ljutito: “Zašto mi nisi rekao da si moje roditelje pozvao na ručak?” On je odgovorio smirenim tonom: “Moji roditelji su tvoji roditelji, a tvoji roditelji su moji roditelji, za mene nema razlike između njih…”

Žena ga je prekinula uzrujano: “Molim te svrati u neki luksuzniji restoran i donesi im najbolju hranu, jer kod kuće nema ništa što bih im mogla ponuditi.” Suprug je odgovorio opušteno: “Ja sam sad veoma daleko od kuće, to su tvoji roditelji a ne “stranci”, možeš im ponuditi ono što si mislila mojim roditeljima dati za ručak.”

“Kada je otac umro u 23 sata, majka je plakala i rekla da je najbolje da sada umre. I otišla je u svoju sobu i umrla.” Kad su se vidjeli – ne znam, kad su se zaljubili – ko će tada znati kada je ukradeno, podatak iz bračne knjige kaže da su se vjenčali 1952. godine, a znam i kada su umrli. Stipe Papak (88) u 23 sata, a njegova Ana (90) u dva ujutru. U razmaku od tri sata – gotovo držeći se za ruke – Ana i Stipe su otišli ​​na onaj svijet.

Ne znam ni da li su tih 50-ih, rekli jedno drugom na bračnim zavjetima „dok nas smrt ne rastavi“, ali je tako ispalo. I to ne samo jednu smrt, već sigurno – dvije smrti, skoro odjednom!
– Uvijek su govorili da će umrijeti zajedno – priča njihov sin Vinko Papak.

– Ćaću smo sinoć dovezli sa Hitne pomoći, imao je upalu pluća. Prije dvije godine je zbog glaukoma izgubio vid. Cijeli život je bio u pokretu i dok potpuno nije oslijepio, čuvao je ovce, a kada je potpuno oslijepio, imao je tu jaku naviku da stalno izlazi ispred kuće i šeta, hoda, šeta. .. – kaže Vinko.

Sve je vuklo Stipu napolje, na selo. Govorio je da je hodao zbog cirkulacije, a u stvari je šetao penzionisanog lučkog radnika, pastira, čovjeka sa sela sa nezavidnim poslom u gradu, čovjeka koji je ceo život proveo tu – napolju. I samo bi ga velika hladnoća, pomalo i malo po malo, vezala za kuću. Pomalo, jer bi šetao napolju (zbog cirkulacije…), a i u ove ljute hladne dane, zbog čega je dobio upalu pluća.

Prehladio se, izgubio apetit, razbolio se, završio na hitnoj, od hitne do kuće, da umre na ognjištu – kad više ne može napolje…

– Kada je otac umro u 23 sata, majka je plakala i rekla da je najbolje da sada umre. I ušla je u sobu i umrla. Upravo tako? Skoro da! Njena kćerka je bila u sobi sa njom, vidjela je da se ne osjeća dobro, otišla u kuhinju po „šumeće“, vratila se u sobu i… -… odjednom u noći sestra zove Vinko, Vinko! Bilo je tri sata ujutru kada je umrla i majka.

KAKO SU ŽIVJELI KADA SU TAKO SKLADNO UMRLI.
– U slozi, kao golubica i golubica, nevjerovatno povezani, on lučki radnik, ona domaćica. Možda su bili razdvojeni najviše 15 dana u cijelom životu, u te 64 godine braka zajedno (plus ovih deset dana, plus ono što je prethodilo braku… dodajem).

Čudo koliko su bili povezani i sa koliko su međusobnog razumijevanja živjeli! I ostavili su za sobom čitavo bogatstvo, nas troje dece Josipa, Živka i mene, šestoro unučadi: Branka, Antoniju, Anamariju, Ivu, Nikolinu i Klaru, praunuke Roka, Stipu i Mirtu, braću, sestre, kćerke- zakon, zetovi… .zaista smo velika porodica.

Stipe je u širem okruženju bio poznat i kao vidar, od malih nogu je učio da podešava povrijeđene kosti i zglobove, mnogima je pomogao da stanu na noge. Radio je koliko je imao snage, do svoje 75. godine.

Ana i Stipe su do posljednjeg trenutka bili okruženi pažnjom dijece i unuka. Ne bi prošlo ni nekoliko dana da neko ne svrati u njihovo mesto u Mravnici, iako su bili u snazi i živjeli samostalno.
I to veče kada je ćaća bio bolestan, i kada ga je Vinko doveo sa Hitnom pomoći, majka Ana im je skuvala večeru i prala sudove. A onda, kada se desilo da joj je Stipe umro, odlučila je da ode sa njim, jer šta bi drugo na svijetu bez svog goluba Stipe.