Month: January 2023

Pevačica Mina Kostić podelila je sa svojim pratiocima na Instagramu da se desio smrtni slučaj u njenoj porodici i to prvog dana nove godine.

Mini je preminula majka Zoja, a pevačica ne može da dođe sebi od tuge.

Foto: Instagram/minakostic_official

– Voljena moja majčice, putuj s anđelima. Hvala ti na svemu, volimo te – napisala je Mina uz fotografiju njene majke u okviru storija.

Ona je podelila i snima koji je nastao poslednjeg dana koji su provele zajedno.

– Da sam znala da nam je ovo poslednji dan, nigde ne bih išla. Oprosti mi, majčice moja mila – napisala je Mina.

Podsetimo, Mina potiče iz velike porodice, a njena majka rodila je čak desetoro dece.

– Moja mama je rodila desetoro dece i četvoro izgubila, sada ima sedamdeset i dve godine i izgleda super. Ja u njoj vidim sebe. Znam da ću biti takva kada ostarim – izjavila je pevačica svojevremeno.

Ipak, Mina nije odrastala u ovoj porodici već ju je usvojila Duda Ivanović, tetka repera Ivana Ivanovića Đusa. Kao razlog za to navela je teško materijalno stanje svojih bioloških roditelja, oca Alije i majke Zoje. Kada je pevačici “druga majka” preminula, 2019. godine, Mina je bila skrhana bolom.

– Jeste, pomajka Duda bila je bolesna. Život ide dalje, imam dete, njoj sam potrebna – rekla je tada Mina.

Za sada nepoznata mlađa žena skočila je sa četvrtog sprata jedne zgrade u Staroj Pazovi.

Ona je, kako se sumnja, skočila sa terase u trenutku dok su njeni prijatelji spavali, a navodno je imala probleme u vezi sa zdravljem člana porodice.

Nažalost, lekari su samo mogli da konstatuju smrt mlade žene na licu mesta.

Sve se odigralo u 5 sati ujutru nakon proslave dočeka. Policija je obavila uviđaj, a detalji će biti poznati uskoro.

Kako nezvanično saznajemo, preminula je za sobom ostavila jedno dete.

– SOS telefon za pomoć osobama koje razmišljaju o samoubistvu – Broj 011/7777-000 je SOS telefon koji radi 24 sata, a na koji se javljaju stručnjaci za sprečavanje samoubistva – lekari Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”.

– Služba urgentne psihijatrije prima pacijente 24 sata bez zakazivanja, bez knjižice i bez plaćanja, a Centar za mentalno zdravlje od devet do 18 prima bez zakazivanja.

– Ako vam je potrebna pomoć, svakog dana možete pozvati i volontere centra “Srce” od 17 do 23 časa na broj telefona 0800-300-303.

(Kurir.rs/Telegraf)

U 2023. doći će do mnogo odlagane penzijske reforme, rekao je predsednik Emanuel Makron Francuzima

Reforma skupog i komplikovanog penzionog sistema Francuske bila je ključna tačka Makronove predizborne platforme kada je došao na vlast 2017, prenosi Rojters.

Ali njegovi početni predlozi izazvali su nedelje protesta i štrajkova neposredno pre pandemije COVID-19. Makron je odložio inicijativu pošto je naredio zatvaranje Francuske početkom 2020.

– Moramo da radimo duže – rekao je on u televizijskom govoru, dodajući da će reforma biti sprovedena do kraja leta.

Makron, koji je u aprilu osvojio drugi predsednički mandat, ali je u junu izgubio potpunu većinu u parlamentu – što mu je otežalo sprovođenje reformi – pozvao je Francuze da budu ujedinjeni.

Makron je odavno jasno dao do znanja da želi da podigne starosnu granicu za penzionisanje – ali to je već naišlo na žestok otpor sindikata i, prema anketama, duboko je nepopularno u javnosti.

U svom novogodišnjem govoru, on je takođe pozvao Francuze da nastave sa uštedom energije, rekavši da je to jedan od načina da zemlja izbegne isključenje struje, jer se rat odugovlači u Ukrajini.

Devojčica će biti sahranjena u utorak na groblju Bozman u Kragujevcu

Trinaestogodišnja devojčica iz Kragujevca, koju je 7. decembra udario automobil kod pešačkog prelaza u blizini šoping centra, preminula je noćas u Univerzitetskom Kliničkom centru u Kragujevcu.

Maja Jović predstavnica roditelja, koji su nakon nesreće organizovali skup, tražeći od nadležnih da na tom mestu postave saobraćajnu signalizaciju, potvrđeno je Tanjugu.

Kako su danas najavili, roditelji i članovi odbojkaškog kluba u kojem je devojčica trenirala, ponovo će se okupiti, na istom mestu, kako bi zapalili sveće i zatražili od nadležnih pravdu, jer kako su rekli, vozač automobila, koji je usmrtio devojčicu je i dalje na slobodi.

Devojčica će biti sahranjena u utorak na groblju Bozman u Kragujevcu.

Pevač Aleksa Jelić isprozivao je repera Relju Popovića koji je sinoć nastupao na splavu Fristajler kada je on počeo da tone.

Aleksa je na svom Fejsbuk profilu objavio status u kom je potkačio Relju Popovića.

– I ja bih potonuo da sam slušao daj krš koji nazivate muzika – napisao je Aleksa na svom Fejsbuk profilu.

Inače, Aleksa nije neko ko često ulazi u sukobe sa kolegama, pa nije poznato zbog čega je potkačio Relju.

Podsetimo, Relja Popović se oglasio nakon dočeka i rekao je da mu je žao što je provod uništen:

– Dragi moji ljudi. Prvo da vam čestitam Novu godinu i poželim puno sreće, zdravlja i mira. Kao što do sada u svemu što sam radio nije bilo mesta senzacionalizmu, želeo bih da ga nema ni sad. Kao što znate, sinoć sam nastupao na beogradskom splavu Fristajler. Tokom pauze nakon prvog bloka rečeno nam je da moramo odmah da napustimo splav i da je u toku evakuacija. Kad smo izašli napolje videli smo da splav tone. Žao mi je što nismo proveli celo veče onako kako je planirano i onako kako smo ga započeli, u dobroj atmosferi. Ipak, srećan sam što su svi evakuisani bezbedno, što su svi živi i zdravi i nepovređeni – stoji u objavi Relje Popovića na Instagramu.

Rođena sam 30. avgusta 1959. u Užicu, od oca Mila, mada se tada izgovaralo Milo, jer je rođen 1933. u Andžićima kod Kravice, blizu Bratunca. I od majke Cvete, rođene u selu Draksin kod Bajine Bašte 1934, koja, nažalost, više nije među nama. Tata je ekonomista, a mama je bila profesorka jugoslovenske književnosti, počinje za Kurir životnu priču ministarka zdravlja, neurohirurg prof. dr Danica Grujičić.

Fenomenalno detinjstvo u Užicu. Non-stop smo bili na trgu, predivan je. Želja mi je da Andrea Rijua ili našu Filharmoniju dovedem da tu naprave grandiozan koncert. Mama, tata i ja smo imali dvosoban stan u blizini. Nisam imala svoju sobu, iako sam bila jedinče. Delila sam je u početku s prabakom, koja me je čuvala, a posle je ona otišla kod svoje ćerke, moje nane. Mama je bila sjajna, vaspitavala me je da jednako volim i njenu i tatinu familiju. I jednako sam vezana za obe.

Žvaka u kosi

Snega je zimi bilo puno. Kod te čuvene česme, u blizini gradske kafane, stepenice nije bilo šanse da se očiste. Tu smo se sankali po ceo dan. Ali kad sam krenula u školu, mama je insistirala – prvo domaći, pa igra i ulica. I to je ostalo do kraja života – obaveze, pa uživanje. Išla sam u OŠ “Nada Matić”. Lepe uspomene, izleti s divnom učiteljicom Nadeždom Petronijević. Bila sam nemirna. Imali smo duvaljke, pa smo pucali jedni drugima. Jednoj drugarici sam zalepila žvaku za kosu. Kad sam videla da je morala da se ošiša, baš mi je bilo krivo. Doživela sam to kao najveću zlobu koju sam mogla da uradim.

Beograd

U Užicu sam bila sam do svoje dvanaeste godine, završila pet razreda. Tata i mama su 1970. prešli u Beograd, a ja sam još godinu ostala s nanom i dekom, maminim roditeljima. Stanovali su u Ulici Petra Ćelovića, u staroj zgradi gde je sada MUP. Toalet nam je bio preko puta ulice, kupali smo se u koritu. Deda je posle, dok sam još bila s njima, dobio stan u čuvenoj Kuli.

Operacija na ribi

U šestom razredu prelazim u Beograd, u OŠ “Aleksa Šantić”, sada je deo “Ribnikara” u Resavskoj. Tata je tu dobio stan od “Jugoimporta”. Adaptacija je išla bez problema, dobro društvo, svirala sam harmoniku u školskom orkestru. Još u trećem razredu mama je odlučila da sviram harmoniku, pošto nismo imali prostor za klavir. Gitara joj je izgledala previše muški. Sve je mama usmeravala, pa i engleski, koji nas je od šeste godine učila Stanislava Ješić, mama mog drugara Budimira, ortopeda s “Banjice”. Moja prva neurohirurška operacija bila je upravo na ribi koju je njegova baka držala u kadi. Igrali smo se, a ja sam je iglom ubola pravo u mozak. Svi su se zgranuli, morali su odmah da je spreme jer je uginula. Već tada se videlo da ću biti neurohirurg!

Školske diplome

Upisala sam Petu beogradsku gimnaziju. Opet super društvo. I dan-danas sam s većinom njih u kontaktu. Matkovićka, bivša ministarska za rad, školska mi je iz gimnazije. Eto, to odeljenje ima dva ministra. Imala sam i Vukovu, i Alasovu diplomu, i diplomu Svetozara Markovića, mada nikad nisam bila štreber. I tada sam se borila za učenička prava. Roditelji su mi usadili istančan osećaj za pravdu, koji generalno karakteriše čitav srpski narod. Možda nas zato neki i ne vole.

Moskva

U Moskvu odlazimo 1975, kad sam bila četvrti gimnazije. Imala sam privatnu profesorku fizike, matematike i ruskog. Bilo mi je simpatično kad sam u početku odgovarala, pa su svi pogađali reči kojih nisam mogla da se setim. Otišla sam u avgustu, a već u januaru sam solidno govorila, pa i počela da mislim na ruskom. Mlad mozak, sve ulazi. Nikad nisam dugo spavala, mada sam volela da se razvlačim po krevetu. Dovoljna su mi četiri sata. Legnem u ponoć, ustanem u četiri ujutro i učim, pogotovo za maturu.

Mozak i vasiona

Došao je fakultet, već sa 17 godina. Išla mi je matematika, želela sam da budem konstruktor aviona, ali za to morate da budete državljanin SSSR. Onda sam gledala koji će mi fakultet najpre priznati i bila je to medicina. Iskreno rečeno, baviti se mozgom i vasionom potpuno je isto. Mozak je vasiona u malom. Kad otvorim glavu pacijentu i vidim mozak: “Dobar dan, vaše veličanstvo.”

Redovni profesor

Nikad sebi nisam zacrtala da budem ministar. U startu sam zacrtala da ću da budem profesor neurohirurgije. Kad sam se vratila iz Moskve, tokom fakulteta, uletela sam u generaciju 1957, iako sam ’59. godište, jer sam dve godine dobila u Rusiji. Magisterijum je bio 1987, a specijalistički 1989. Trajao je celo pre podne, ispitivali su me profesori Sekulović, Tajsić i Popović, jedan od najlepših ispita u životu. Stvarno sam dobro znala i to se na kraju pretvorilo u razgovor maltene ravnopravnih ljudi. Do zvanja redovnog profesora došla sam 2007. U međuvremenu ,kao žensko sam shvatila da moram da radim više i bolje da bi uopšte neko hteo da se operiše kod mene. Bila sam spremna maltene da se potučem za operaciju. Da meni neko iz moje generacija kaže: “Znaš, ja ću sad u salu, a ti završi otpust!” Marš, bre! Ja idem u salu, ti nemaš pojma o pacijentu! Kolege su mi ipak bile džentlmeni, a i znali su da sam malo na svoju ruku, pa je bilo: “Gde da me bije glas da sam se tukao da ženom.” Ali radila sam po 20 sati dnevno. Kasnije je to više otišlo u kontrolu onoga što rade mlađi.

Operacije

Često mi je zadrhtala ruka na operaciji, ali uzmem kocku šećera i sve prođe. Na neki način sam sujeverna. Pre ulaska u salu ruke uvek perem na istoj česmi, mantil stoji na istom mestu, uniforma se skida na isti način. To je valjda podsvesna želja da na operaciji sve ide kako treba.

Komplikacije

Najteže mi je kad gubim pacijenta, bez obzira na to koliko godina ima. Sanjam ga i uvek se pitam da li sam mogla još nešto da uradim da mu spasem život. Hvala bogu, nijedan mi nije umro na operaciji, bilo je onih koji su preminuli od komplikacija, krvarenja. Na svakih deset godina otprilike bude po jedna tužba, ali nikad nije dokazana moja krivica, niti je tu bilo krivice. Komplikacije se dešavaju.

Mnogo sam ambiciozna

Najznačajnija ljubav mi je bio suprug Dušan Spasić. Mislila sam da život mogu da provedem s njim. Ali ispostavilo se da je to nemoguće s mojom naravi. Svadba od 500 ljudi bila je u hotelu u Surdulici. Mislim da je Surdulica i dan-danas pamti. I svadba je možda bila i najlepši deo braka. Razveli smo se posle četiri meseca. Smetalo mu je što po ceo dan nisam bila kod kuće. A i nismo imali nikakva zajednička interesovanja osim ljubavi prema medicini. Ma ja sam malo specifična, ne mogu da kažem da je bilo samo do Duleta. Bila sam svojeglava. A za brak je potreban kompromis. Dobro je bilo što smo se još voleli kad smo shvatili da ne možemo zajedno, da će to prerasti u nešto suprotno od ljubavi ako ostanemo u braku. I lepo smo se rastali. Čak kada je bio bolestan, a već je bio oženjen Mirom, imao dvoje dece, obilazila sam ga na kardiohirurgiji. Bilo je: “Jao, bivša žena te obilazi!” Ali mi smo bili kolege na studijama. Imala sam vezu pre njega, imao je i on veze. Dugo je trajao prelazak prijateljstva u ljubav, a sve se završilo vrlo brzo posle venčanja. Jednostavno sam odlučila – ili on, ili neurohirurgija. Ali to sam mu i rekla pre braka: “Ako ikada budem morala da biram između tebe i neurohirurgije – nemaš šanse.”

Da smo prevazišli tu prvu, drugu godinu, možda bih kasnije napravila nekakav kompromis. Ali u tom trenutku nisam bila spremna na to. I bilo je poštenije razvesti se nego ostati u braku. Takva sam po prirodi, rođena da budem hirurg, da sečem. Ide – ide, ne ide – doviđenja! Ne mogu da se smaram, nemam vremena, radim ozbiljan posao, treba operisati pacijente, pisati radove, napredovati u struci. Karijera mi je izuzetno važna, mnogo sam ambiciozna. Da je tada naišao neko ko je imao razumevanja za to, možda bih imala i porodicu, možda bih se ponovo udala. Tata je častio društvo kad sam se razvela. Dobro me je poznavao i tačno je znao šta će se desiti. Ali je odličnu stvar uradio što me je pustio da pogrešim.

Žal

Jedini mi je žal što decu nisam imala. A možda je tako i bolje, decom moraš da se baviš. Gledam mlade roditelje, daju im telefon, pa gledaju glupave crtaće, slušaju idiotske pesmice u kojima se promoviše nasilje i posle se pitamo odakle nam nasilje u školama.

Politika

U DS sam bila kratko, posle ubistva Đinđića. Ubiti premijera u mojoj državi znači pucati u moju državu. Tek kad je Čeda Jovanović, koji mi je od starta bi nesimpatičan, izašao – ušla sam u DS. Dugogodišnji član je bio moj brat od tetke Darko Marinković, koji je ostao u Užicu i posle bio direktor Zdravstvenog centra. Stariji u našoj familiji bili su za SPS, a pošto su bata i seka uvek bili zajedno, uvukao me je u DS. Nisam bila nešto aktivna, bila sam na jednom sastanku na Vračaru. Tada sam shvatila da članstvo niko ništa ne pita. Prvi put su me pitali zašto to radim kad sam izlazila iz partije: “Upravo zato što me tek sad pitate za mišljenje.” A tada sam već bila bila redovni profesor! I kad je DS bio na vlasti, imala sam puno veza i pacijenata koje sam operisala jer me je zvao neko iz ove ili one partije na vlasti. Ali me nikad nisu pitali: “Dano, šta ti misliš, kuda treba da ide zdravstvo?” Ako hoćeš nešto da menjaš, moraš da imaš politički uticaj, to je jasno. I nije tako samo u Srbiji, pogledajte Nemačku, Englesku… Jedino što Zapadu priznajem je što su pre više vekova počeli da prave sistem. Mi u svemu moramo da napravimo sistem, a ne da zavisi od toga da li nekoga znam ili ne znam. Stalno kritikujemo sebe, a to ne volim. Možemo da imamo bolji život nego bilo koji drugi narod na planeti.

Kandidat za predsednika

Kolege s klinike 2011. htele su da mi smeste 300 evra u bombonjeru ili tako nešto. To mi je rekao čovek kome sam operisala dete. Shvatila sam da samo javnost može da me zaštiti, a nikako to što ću sedeti u ćošku i niko neće znati za mene. Zaštita je bila kandidatura za predsednika 2012, jer kandidati moraju da budu policijski provereni. I prihvatili su je jer sam bila čista, a ne znam da li bi prihvatili ovih koji su hteli da mi smeste.

Ana Brnabić

Da ću biti ministar, saznala sam u četvrtak pred sednicu Glavnog odbora SNS. Zvala me je Ana Brnabić: “Dano, predsednik smatra, a i Predsedništo SNS, da ti treba da budeš, pošto smo na ti, ministar.” Uvek sam govorila da neću odbiti ako mi ponude. Ali ne bih ni dramila da nisu. Prihvatila sam jer mislim da na kraju karijere nema tajne za mene i da mogu mnogo toga dobrog da uradim u sistemu. Ništa mi se nije promenilo. I dalje radim i pre i posle podne. Mnogi se čudom čude šta će ministar uveče u ministarstvu.

Aranđelovdan

Osećam se kao produžena ruka boga kad spasem pacijenta usled komplikacija, jer nekad imam osećaj da se borim s nekim zlim silama koje ga vuku nizbrdo. Ne možete uvek da imate kontrolu nad svim. Ima neka viša sila gde prestaje vaša kontrola kao doktora, kao ljudskog bića. Ali nisam neki vernik. Slavim Aranđelovdan, slavu Grujičića, i Đurđevdan od Božića. Majka moga oca je umrla rano i pošto je deda nasledio njeno imanje, obeležavao je obe slave. Đurđevdan je preuzeo moj brat Davor u Zvorniku, ali tata i ja na neki način učestvujemo.

Vlast

Da li sam i kao ministarka produžena ruka boga – e, to je veliko pitanje. Možda pre produžena ruka vlasti nego boga. Ali vlasti koja smatra da zaista treba izvesti reforme u zdravstvu. Iznenađena sam odsustvom direktiva koje bih morala da sledim i ukazanim poverenjem da ono što smatram dobrim i radim. I to sad neko smatra revolucionarnim, a u stvari se niko nije bavio tim stvarima 50 godina.

Imena i nadimci

Aždaja, Dana Komsomolka, Milostiva, Brzi Gonzales, mnogo je bilo nadimaka. Ali u ministarstvu je uvek bilo: “Evo je ova, opet nešto traži, njoj ništa nije dovoljno.” Ugled sam stekla kao doktorka Dana, pa bih ja u dve reči bila možda Dr Dana ili Drdana. Možete da stavite akcenat na šta hoćete, verovatno ima i jednog i drugog.

Tata i mama

Imamo dva stana, na drugom spratu sam ja, a tata ispod, na prvom. Mama je preminula prošle godine i drago mi je što je umrla u svom krevetu. Imala je probleme s disanjem i bolovima, pomogla mi je moja medicinska sestra Nada, koja je otišla u penziju. Tata je jednu noć spavao s mamom, drugu ja. Uglavom je on bio taj koji joj se poslednjih godina posvetio. Šalila sam se: “Iskajavaš neke grehe.” Zaista je pokazao pravu ljubav prema životnom partneru i pokazao se kao izuzetan čovek. Ujutru, pre nego što odem, obavezno pijemo kafu i izanaliziramo geopolitičku situaciju u svetu. I uveče kad dođem kući. Iako je u 90. godini, tata ide po prodavnicama, na pijacu… Fala bogu, vrlo je vitalan.

Božić

Ma kakva Nova godina, 31. decembar prelazi u 1. januar i ceo svet poludi. Za mene je Božić daleko veći praznik. A mnogo lepše se provedem na nekoj svadbi ili kad se slavi rođenje deteta, krštenje… Kad odradimo dobar posao, sledi opuštanje s prijateljima uz ozbiljnu muziku ili evergrin. A ako se sluša narodna, mora da se peva, nema druge. Haris Džinović i starogradske. Nažalost, harmoniku nisam uzela u ruke od rata u Bosni. Imam puno familije u delu gde su Srbi dosta stradali, poginuo mi je bliži rođak, trojica daljih, brat od strica iz Kravice jedva je izvukao živu glavu 1993. Raspuste sam provodila u Kravici kod dede i bakice. Nema šume kroz koju nisam prošla, božanstven predeo, pitomina. Sad ne bih smela jer ne znam gde su nagazne mine. Kao dete sam sama išla i kroz kroz muslimanska i kroz srpska sela. Nikad nikakvu neprijatnost nisam doživela, ako sam bila žedna, ljudi su mi dali vode. Sad vidim neka pedofilija, ne znam gde ide čovečanstvo. A ’91. mi je sve teško palo, bilo mi je neshvatljivo da se zakrve ljudi koji su do juče bili zajedno. To mi je, onako, baš tuga. Kao i ovo sad što se dešava u Ukrajini, jer smo svi Sloveni i genetski povezani.

Smrt brata Darka

Jako mi je teško pala smrt brata Darka 2012, njemu nisam mogla da pomognem. Imao je samo 52 godine, umro je od tumora na mozgu, kod mene na klinici. Posao i neurohirurgija su mi pomogli. Ali to ostaje rana.

Unučići

Ono što danas istinski može da me obraduje nije više nikakav uspeh, već bukvalno da se rodi zdravo dete, bilo čije, bilo gde. Moji prijatelji već dobijaju unučiće. Kad bi moglo što više dece da se rađa u Srbiji.

Pamtiće me…

Pamtiće me meni bliski, oni koje sam učila i familija kao nekoga ko je bio dobar čovek. Možda sam nekada bila gruba prema nekome ko to nije zaslužio, možda sam se ogrešila nesvesno misleći da radim pravu stvar. Ali namerno nikad! Ukoliko nisam bila izazvana, naravno. Akcija rađa reakciju. A ja nisam neko ko ne ume da se brani. Ako me napadnete, pa neće vam biti dobro. A ako imate korektan odnos sa mnom, možete da uživate.

U 2022. godini napustili su nas mnogi pisci, lekari, političari, umetnici… Srbija se nažalost zauvek oprostila od velikana iz sfera društvenog života koji su svojim zalaganjem ostavili trag u srpskoj istoriji

Pamtićemo ih po velikim delima kojim su dokazali ljubav prema svom narodu i zemlji.

Radovan Beli Marković

Književnik Radovan Beli Marković preminuo je iznenada 19. januara u 75 godini.

Beli Marković rođen je u selu Ćelije, kod Lazarevca 10. oktobra 1947. Školovao se u Lajkovcu, Lazarevcu, Beogradu. Kao mlad radio na benzijskoj pumpi, kasnije bio novinar u valjevskom listu „Napred“, a zatim, do penzionisanja bio je upravnik lajkovačke Gradske biblioteke. Bio je član redakcija „Književne reči“ i „Književnih novina“, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN-a. 

Prvi roman “Palikuća i Tereza milosti puna“ objavio je 1976, zatim slede knjige pripovedaka: “Crni kolač” (1985), “Švapska kosa” (1989), “Godine raspleta” (1992), “Živčana Japija” (1994), “Setembrini u Kolubari” (1996),  “Stare priče” (1999), “Aša” (2007) , “Ćorava kutija”  (2007).

Između ostalih nagrada za knjige priča dobio je Andrićevu nagradu za “Septembrini u Kolubari”, za “Male priče“ nagradu  „Bora Stanković“, dok je za roman  “Lajkovačka pruga” (1997) dobio Nolitovu nagradu za roman i nagradu „Branko Ćopić“. Za roman “Limunacija u Ćelijama” (2000) dobio je priznanje  „Večernjih novosti“ za knjigu godine „Meša Selimović“. Autor je i romana: “Poslednja ruža Kolubare” (2001),  “Knez Miškin u Belom Valjevu” (2002), “Devet belih oblaka” (2003), “Orkestar na pedale” (2004), “Kavaleri Starog premera” (2006), “Gospođa Olga”  (2010). Poslednji roman „Stojna vetrenjača“ objavio je u julu 2021.

Ksenija Vučić

Ksenija Vučić (devojački Janković) novinarka i prva supruga predsednika Srbije Aleksandara Vučića iznenada je preminula 29. januara u 56 godini. 

Ksenija Vučić je rođena u Beogradu. Pohađala je Osnovnu školu „Darinka Pavlović“ u Starom gradu. Školovanje je nastavila u rodnom gradu. Radila je u brojnim medijima. Između ostalih, bila je deo redakcije radio „Indeksa“, lista „Srpska reč“, radija „Fokus“ i televizije „Studio B“.

U svojoj bogatoj karijeri radila je intervjue sa mnogim domaćim i stranim političarima i važnim ličnostima poput Vedrane Rudan, Nikole Gruevskog, Ivice Dačića, Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka, albanskog premijera Edija Rame kome je u emisiji pokazala tri prsta.

Od 1997. do 2011. godine bila je u braku s Aleksandrom Vučićem, aktuelnim predsednikom Srbije, nekadašnjim premijerom, potpredsednikom Vlade, ministrom odbrane i ministrom informisanja. 

Iza sebe je ostavila dvoje dece, ćerku Milicu i sina Danila.

Milan Vlajčić

Novinar, književnik i književni i filmski kritičar Milan Vlajčić preminuo je 9.februara u 83. godini u Beogradu.

Vlajčić je rođen 23. avgusta 1939. u Beogradu. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti beogradskog Filološkog fakulteta.

Književne kritike i oglede objavljuje od 1960. u časopisu „Delo“ i drugim publikacijama.Uređivao je kulturne rubrike „Studenta“ i „Mladosti“, književne listove i časopise „Vidici“, „Gledišta“ i „Književni glasnik“.

Od 1970. kao novinar i urednik dnevnog lista „Politike“ pisao je o pozorišnu, televizijsku i radio-kritiku, a od 1985-2004. bio je stalni filmski kritičar tog lista. Od 2004-2017 bio je je filmski kritičar i kulturni komentator dnevnog lista „Blic“. Tokom poslednje dve godine, bio je kritičar portala i dnevnog lista „Nova“.

Na konkursu Morava-filma (Beograd) dobio je najvišu nagradu za najbolju jugoslovensku filmsku kritiku 1977. godine.

Dobitnik je još niza nagrada, među kojima su “Milan Bogdanović” za 1981. godinu za najbolju novinsku književnu kritiku u novinama, na radiju i TV, “Dušan – Duda Timotijević”, koju dodeljuje nedeljni list TV novosti, za najbolju televizijsku kritiku u jugoslovenskim medijima u 1984. godini, “Zlatno pero”,koju dodeljuje Institut za film u Beogradu, za najbolju filmsku kritiku u jugoslovenskim medijima u 1988. godini i Zlatni beočug grada Beograda 2000. godine za trajni doprinos kulturi.

Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik Suda novinske časti u Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS), član Srpskog književnog društva (SKD) i srpskog Pen-Centra, Međunarodne asocijacije filmskih kritičara FIPRESCI (Minhen), akademija AFUN i PANU.

Danilo Šotra

Danilo Šotra, ugledni srpski sportski novinar i jedan od osnivača Sportskog žurnala preminuo je 20. februara u 80. godini.

Godinama je Šotra radio u časopisu Sport, a onda je postao jedan od osnivača čuvenog Sportskog žurnala.

U Sportskom žurnalu je uređivao košarkašku rubriku koja je bila najbolja u zemlji. Važilo je pravilo- ako nešto nije bilo objavljeno u Žurnalu bilo je kao da se nije ni dogodilo.

Zahvaljujući  Šotri iz Francuske se „javljao“ Šarl Depre, iz Italije Dino Solario, iz Nemačke Dagmar Šreder…Ko pamti Sport pamti i ta imana iza kojih je bio – Danilo Šotra.

Danilo Šotra je bio jedan od onih koji su imali zadovoljstvo da prate naš basket u njegovim zlatnim godinama, da opisuje pobede u raznim finalima, da intervjuiše najveće igračke i trenerske zvezde. 

Dragan Mraović

Istaknuti pesnik, prevodilac, pisac za decu, novinar i kulturni poslenik Dragan Mraović preminuo je iznenada 20. marta u 75. godini.

Iza sebe je ostavio impresivan opus od 185 knjiga, od čega su 22 autorske (pet ih je objavljeno na italijanskom jeziku), a ostalo knjige prevoda na italijanski i sa italijanskog, kao i sa francuskog. 

U poeziji se oglasio zbirkom “Dolazak u sećanje” (1982) a zatim su usledile knjige “Najbolja pesma” (1991), “Noćas sam sanjao ljubav” (1994), “Timočke nesanice” (1998), “Prah srca” (2006). Objavio je i knjige za decu “Papirne lađe”, “Živele male vragolije”, “Mali saobraćajni bonton”. U javnosti je sa posebnim simpatijama dočekana njegova “Boemska knjiga”, koja je imala tri izdanja

Među najznačajnije prevode sa italijanskog izdvajaju se Danteova “Božanstvena komedija”, celokupna dela Đakoma Leopardija “Počivaj zauvek umorno srce moje”, Bokačov “Dekameron”, poema “Oda srpskom narodu” Gabrijela D`Anuncija koju je prvi put preveo u celini na srpski jezik, roman Rafaela Nigra, pesme Pjetra Aretina, Danijela Đankanea i Sandre Pene…

Mraović je radio kao novinar, generalni konzul SRJ u Italiji, profesor italijanskog jezika i književnosti u gimnaziji u Sremskim Karlovcima, docent na Filološkom fakultetu Univerziteta u Bariju. Obnovio je i vodio “Pesničke novine”, bio je predsednik upravnih odbora Udruženja književnika Srbije, Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, KPZ Srbije.

Milovan Vitezović

Pisac Milovan Vitezović preminuo je 22. marta u Beogradu u 78. godini.

Vitezović je bio dugogodišnji urednik igranog programa TV Beograd i glavni urednik umetničkog programa RTS, profesor filmskog i televizijskog scenarija na katedri Dramaturgije Akademije umetnosti.

Pisao je pesme, romane, drame, filmska i TV scenarija, eseje, kritike i aforizme. Objavio je više od četrdeset knjiga u više od 180 izdanja.

Autor je 11 romana, koji su svi bili bestseleri. Knjige je objavljivao na nemačkom, engleskom, italijanskom, slovenačkom, ruskom, makedonskom, grčkom, rumunskom i hebrejskom jeziku.Za televiziju je pisao scenarija za drame “Šešir profesora Koste Vujića”, i “Snohvatice I i II”; za igrane televizijske serije “Dimitrije Tucović” (8 epizoda), “Pripovedanje Radoja Domanovića” (8 epizoda) i “Vuk Karadžić” (16 epizoda). Pisao je scenarija za igrane celovečernje TV filmove: “Mesto susreta Beograd” i “Srebro na Odisejevom putu” za evropske televizije ORF i ZDF.

Sa Zdravkom Šotrom radio je scenarija po svojim romanima “Lajanje na zvezde (nagrada festivala Herceg Novog i Zlatna novosadska arena).

Dobitnik je brojnih nagrada. Jedan je od priređivača Sabranih dela Sime Milutinovića Sarajlije. Bio je predsednik je Udruženja književnika Srbije.

Miroslav Gašić

Miroslav Gašić, jedan od naših najistaknutijih hemičara i redovni član Odeljenja hemijskih i bioloških nauka SANU preminuo je 29. marta u 90 godini u Beogradu.

Diplomirao je 1959, doktorirao 1964. godine na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a postdoktorske studije završio je pri Vusterskoj fondaciji za eksperimentalnu biologiju, Šrusberi, SAD 1965. i na Kalifornijskom Univerzitetu u Los Anđelesu gde je studirao od 1965. do 1967. godine. Za dopisnog člana SANU izabran je 1985. godine, a za redovnog 1994. Bio je sekretar Odeljenja hemijskih i bioloških nauka SANU od 2002. do 2017, član Predsedništva SANU i član Saveta Galerije SANU.

Autor je više od 90 naučnih članaka u međunarodnim naučnim časopisima prvenstveno o prirodnim proizvodima mora (izdvajanje struktura, biološka aktivnost), esencijalnih ulja, organskih reakcija, itd. Za uspešan višegodišnji naučno-istraživački rad dobio je brojne nagrade i priznanja, među kojima su: Okrobarska nagrada grada Beograda (1988); Orden rada sa crvenom zastavom (1988); Medalja Srskog hemijskog društva za trajan i izvanredan dopirnos nauci (1997); Počasni predsednik Srpskog hemijskog društva (2006)

Dušan Čkrebić

Bivši visoki srpski funkcioner i predsednik Predsedništva Republike Srbije Dušan Čkrebić preminuo je 7. aprila u 95. godini.

Učestvovao je kao dobrovoljac na Sremskom frontu, kao i u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije u Trećem kragujevačkom bataljonu Prve proleterske udarne brigade, a iz rata se vratio odlikovan Ordenom za hrabrost i oficirskim činom.  Bio je podsekretar u Republičkom sekretarijatu za privredu, pri čemu se posebno bavio energetskim razvojem Srbije, a bio je i predsednik Privredne komore Srbije.

Tokom političke karijere bio je i predsednik Izvršnog veća SR Srbije (1974-1978.), predsednik Skupštine SR Srbije (1978-1982), predsednik CK Saveza komunista Srbije (1982-1984.) i predsednik Srbije (1984-1986.) Čkrebić je nosilac više domaćih i stranih odlikovanja, među kojima Jugoslovenskog ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, kao i najvišeg ordena Srpske pravoslavne crkve Orden Svetog Save prvog stepena.

Zoran Bulajić

Arhitekta i dugogodišnji profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Zoran Bulajić preminuo je u 73. godini 18. aprila. 

Bulajić je bio je glavni arhitekta nastavka gradnje i uređenja enterijera Hrama Svetog Save, a zaslužan je i za enterijer kripte Hrama Svetog Save.

Projektovao je i realizovao više objekata različitog sadržaja – reprezentativnih i poslovnih objekata, turističko ugostiteljskih, muzeja, izložbenih postavki, trgovačkih i prodajnih prostora, u zemlji i inostranstvu i veći broj jugoslovenskih privrednih izložbi u svetu.

Bio je član arhitektonske sekcije ULUPUDS-a od 1980. godine i predsednik Upravnog odbora ULUPUDS-a od 2000-2004. godine. Bio je član Saveza arhitekata Srbije i Društva arhitekata Beograda.  Od 2011-2015. godine bio je glavni arhitekta nastavka gradnje i uređenja enterijera Hrama Svetog Save u Beogradu, a bio je zadužen i za enterijer kripte Hrama Svetog Save. Od 2012. godine bio je dekan Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu.

Veselin Simonović

Novinar i urednik Veselin Vesa Simonović napustio nas je 8. maja u 63. godini života. 

Veselin Simonović bio je jedan od najpoznatijih srpskih novinara i urednika.

Bio je urednik u redakcijama „Borbe“, nedeljniku „Vreme“, a potom dugogodišnji urednik dnevnog lista „Blic“.

Od 2020. bio je osnivač, direktor i glavni i odgovorni urednik portala Nova.rs i direktor lista Nova.

Dragan Tomić

Bivši predsednik Narodne skupštine i jedan od vodećih ljudi Socijalističke partije Srbije, Dragan Tomić preminuo 21. juna u 86 godini života.

Dragan Tomić je 1994. godine sa mesta šefa poslaničke grupe SPS izabran za predsednika republičke Narodne skupštine i na tom mestu ostao do oktobarskih promena 2000. godine.

Rođen je 1936. godine u Prištini, a školovao se u Beogradu. gde je i završio Tehnološko-metalurški fakultet. Po diplomiranju 1962. godine zaposlio se u rakovačkom „Rekordu“ gde je počeo kao inženjer-tehnolog i došao do mesta generalnog direktora. Bio je delegat u SO Rakovica i u Veću opština Skupštine Srbije. Usledila je funkcija predsednika Gradske konferencije SSRN (1986 — 1989). Posle Rekorda zaposlio se u „Jugopetrolu“ na mestu generalnog direktora. Biran je za predsednika Saveza inženjera i tehničara Jugoslavije. Sa mesta šefa poslaničke grupe SPS izabran je 1994. godine za predsednika republičke Narodne skupštine i na tom mestu ostao do oktobarskih promena 2000. godine. Bio je na mestu Vršioca dužnosti Predsednika Republike Srbije od 23. jula 1997. godine do 29. decembra 1997. godine.

Bratislava Buba Morina

Nekadašnja ministarka Bratislava Buba Morina preminula je 2. avgusta u Nišu u 76. godini.

Rođena je u Nišu, 4. marta 1947. godine, od oca Milana i majke Jelene. 

Osnovnu školu Ivo Andrić završila je u Nišu, a zatim gimnaziju Svetozar Marković. Tokom srednjoškolskih dana pokazuje afinitet i interesovanje prema sportu i u toku srednjoškolskih i ranih studentskih dana bila je aktivna kao golman u ženskom rukometnom klubu Železničar Niš. Završila je Pravni fakultet. Svoje prvo radno angažovanje ostvaruje u tadašnjem Niškom SUP-u, a zatim prelaskom u Beograd radi u SIV-u (Saveznom Izvršnom Veću). 

Početkom 80-ih godina prelazi u Prištinu i obavlja poslove u Pokrajinskom komitetu Kosova i Metohije. Početkom raspada bivše SFRJ bila je iskreni zagovornik opstanka tadašnje Jugoslavije i te svoje stavove je artikulisala kroz organizaciju “Pokret žena za očuvanje Jugoslavije”.

Rasplamsavanjem ratnih sukoba na području bivše Jugoslavije početkom 90-ih godina i velikim prilivom ratom ugroženog stanovništva na teritoriju Srbije Vlada Srbije imenuje je za Komesara za izbeglice Republike Srbije Radila je na zbrinjavanju preko 700 hiljada prognanih i raseljenih lica. Kasnije je obavljala funkciju Ministra za brigu o porodici u Vladi Republike Srbije. Ratne 1999. godine bila je na funkciji Saveznog ministra za izbeglice i interno raseljena lica i u tom periodu se aktivno bavila dopremanjem humanitarne pomoći Srbiji i SR Jugoslaviji. Poslednji radni angažman bio je na mestu saveznog poslanika u Saveznoj Skupštini SR Jugoslavije. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja za humanitarni rad od kojih treba istaći nagradu “Melina Merkuri” koja je jedno od najvećih priznanja koje dodeljuje Vlada Grčke.

Zoran Krivokapić

Profesor Zoran Krivokapić preminuo je 10. septembra u 68 godini. Bio je vodeći naš stručnjak u oblasti kolorektalne hirurgije i proktologije

Prof. dr sc. med. Zoran Krivokapić, rođen je u Zvečanu 27. avgusta 1955. godine.

Bio je čuveni srpski kolorektalni hirurg, redovni profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i načelnik Trećeg odeljenja za kolorektalnu hirurgiju Prve hirurške klinike. Takođe, bio je član je Kraljevskog udruženja hirurga Engleske (FRCS).

U Prvoj hirurškoj klinici je uveo veliki broj novih dijagnostičkih metoda i operativnih procedura.

Organizovao je brojne međunarodne projekte i kongrese.

Za dopisnog člana SANU izabran je 1. novembra 2012. godine, a za redovnog 8. novembra 2018. godine. 

Doktor Krivokapić bio je gostujući profesor na Univerzitetu Južne Kalifornije, Keck School of Medicine – SAD, Medicinskom univerzitetu u Krajovi, Rumunija, Medicinskom fakultetu u Nišu, Medicinskom fakultetu u Podgorici, Medicinskom fakultetu u Foči i Medicinskom fakultetu u Skoplju, počasni doktor nauka Medicinskom univerzitetu u Krajovi. Osnivač je Društva koloproktologa Jugoslavije.

Njegov međunaroni ugled potvrđen je izborom za punopravnog člana Engleskog Kraljevskog Koledža hirurga. Bio je član brojnih domaćih i inostranih udruženja i predsednik hirurške sekcije SLD-a, kao i član medicinske akademije SLD-a.

Profesor Krivokapić bio je direktor i generalni sekretar Svetskog udruženja univerzitetskih kolorektalnih hirurga. Takođe je bio Predsednik Evropskog udruženja koloproktologa (ESCP). Član je Američkog koledža hirurga i počasni član Američkog udruženja kolorektalnih hirurga.

Srbijanka Turajlić

Profesorka Univerziteta u Beogradu u penziji Srbijanka Turajlić preminula je 25. septembra iznenada u 76. godini

Srbijanka Turajlić bila je penzionisani vanredni profesor sa Katedre za Signale i sisteme Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Krajem devedesetih bila je aktivan član Narodnog pokreta Otpor. Dobitnica je nagrade Osvajanje slobode za 2009. godinu koju dodeljuje Fond Maja Maršićević Tasić za doprinos pobedi demokratije u Srbiji. Bila je i pomoćnik ministra za visoko obrazovanje u Ministarstvu prosvete i sporta od 2001. do 2004.

Gorica Nešović

Poznata radio-voditeljka i novinarka Gorica Nešović preminula je 6. oktobra u 59. godini. 

Početkom devedesetih vodila je emisije na Trećem kanalu.

Vratila se na Studio B, pa kao programska direktorka Radija B92 i voditeljka jutarnjeg programa u Srbiji Dizanje.

Slušaoci Prvog programa Radio Beograda mogli su da prate emisiju Buđenje koju je uređivala i vodila sa prijateljem i kolegom Draganom Ilićem, odakle su se preselili na radio Indeks.

Gorica je autor tri knjige, ima sina Marka.

Rođena je 15. maja 1964. u Beogradu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Karijeru radijske voditeljke započela je 1982. godine na Studiju B.

Milovan Danojlić

Milovan Mića Danojlić srpski književnik i pesnik, član SANU preminuo je posle kraće bolesti 23. novembra u Francuskoj.

Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga.

Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice.

Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život.

Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost).

Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika.

Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima.

Rajko Petrov Nogo

Rajko Petrov Nogo, srpski pesnik, esejista i književni kritičar preminuo je 28. novembra u 77 godini.

Poznati srpski esejista rođen u Zagorju, u Hercegovini. Nakon osnovne škole završio je Učiteljsku školu u Sarajevu, diplomirao je Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na sarajevskom Filozofskom fakultetu, a magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. 

Od 2000. godine predaje poeziju i kritiku na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske izabran je 27. juna 1997, a za redovnog 21. juna 2004. godine. Član je Udruženja književnika Srbije. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. godine predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Član je prvog saziva Senata Republike Srpske od 1997, a ponovo je izabran 9. aprila 2009. godine.

Dobitnik je 23 nagrade, a do kraja 2007. godine objavio je 52 knjige.

Latinka Perović

Latinka Perović jugoslovenska istoričarka i političarka preminula je 12. decembra u Beogradu u 89. godini.

Sa samo 27 godina bila je predsednica Antifašističkog fronta žena Srbije (AFŽ). Obavljala je dužnost sekretara Saveza komunista Srbije od 1968 do 1972 godine. Perović se posvetila istorijskom istraživanju i postala poznata kao stručnjak za srpsku istoriju 19. veka, kao i srpsku savremenu istoriju.

Od 1976. do 1998. radila je na Institutu za noviju istoriju Srbije.

Dejan Tiago Stanković

Dejan Tiago Stanković srpski i portugalski pisac i književni prevodilac preminuo je 21. decembra u 58. godini života.

Rođen je u Beogradu 1965, gde je živeo dok nije diplomirao arhitekturu kojom se potom, kako je naveo u svojoj biografiji nikada nije bavio.

Živeo je i voleo Lisabon, pa je dobio i njihovo državljanstvo, a kako je pisao “gledali su ga kao svog”.

Prema vlastitim rečima spisateljski zanat je naučio od najboljih, prevodeći književna dela. 

Objavio sam knjigu pripovedaka „Odakle sam bila, više nisam“ i roman „Eštoril“, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru – naveo je Tiago između ostalog u svojoj biografiji.

Mihalj Kertes

Dugogodišnji direktor Savezne Uprave carina Savezne Republike Jugoslavije Mihalj Kertes preminuo je 29. decembra u 75. godini života.

Rođen je 29. avgusta 1947. godine u Bačkoj Palanci. Završio je osnovnu i srednju školu, kao i višu „Školu za Upravljanje“, smer socijalni rad, u rodnom gradu.

Počeo je da radi kao socijalni radnik u gradskoj administraciji, postao član Saveza komunista Jugoslavije 1974. Na lokalnom nivou je napredovao do pozicije sekretara gradskog komiteta Saveza komunista, za koga je postavljen 1986. godine.

Kao dugogodišnji direktor Savezne Uprave carina Savezne Republike Jugoslavije, obezbeđivao je logističku i finansijsku podršku za navodno razne tajne operacije tadašnjeg režima

Tokom transformacije Komunističke partije u Socijalističku partiju Srbije, postao je pobornik Miloševićeve politike. Njegov uspon u visoku politiku je počeo tokom Antibirokratske revolucije, ustanka protiv „starog režima“ i podržavajući Miloševićevu politiku – započeo proteste u Bačkoj Palanci i vodio proteste do Novog Sada.

“Kao što znate sinoć sam nastupao na beogradskom splavu Freestyler.”

Beogradski splav “Fristajler” napola je potonuo sinoć tokom dočeka Nove godine.

Sada se oglasio Relja Popović, koji je nastupao na splavu, po prvi put nakon katastrofe tokom dočeka:

– Dragi moji ljudi, prvo da Vam čestitam Novu Godinu i poželim puno sreće, zdravlja, mira. Kao što znate sinoć sam nastupao na beogradskom splavu Freestyler. Tokom pauze nakon prvog bloka rečeno na je da moramo odmah da napustimo splav i da je u toku evakuacija – rekao je on i dodao:

– Kad smo izašli napolje, videli smo da slav tone. Žao mi je što nismo mogli da provedemo veče onako kako je planirano i onako kako smo ga započeli. Ipak, srećan sam što su svi evakuisani bezbedno, što su svi živi i zdravi i nepovređeni – napisao je Relja.

Udruženje S-PAS na svojoj Facebook stranici jutros izvijestilo o slučaju psa Zena koji je bio pod njihovom brigom i nažalost pretrpio zastoj srca zbog petardi tokom sinoćnjeg slavlja Nove godine u Osijeku.

Pokušao mu je pomoći čovjek kod kojeg je pas bio na čuvanju, kao i veterinar kad su stigli u ambulantu, ali nije mu bilo spasa.

Ovu tužnu situaciju detaljnije je opisala Gloria Malin, osnivačica udruge S-PAS koju je čovjek koji ga je čuvao zvao jer nije znao kako mu pomoći. Kada je počela pucnjava, nije htio ići van obaviti nuždu niti jesti, samo se sakrio u kutiju i tresao se.

“S vremenom je odlučio da ga neće pokušati voditi van, već da nuždu obavi unutra, samo da preživi večer, rekla je Gloria Jutarnjem listu.

Koristio je svakakve trikove – pojačao muziku kako bi se manje čula buka izvana i dao mu pola Normabela od 5 mg, jer im upravo to i veterinar najčešće savjetuje u takvim situacijama.

Zenovo stanje s vremenom se samo pogoršavalo, a kad mu je jezik poplavio i zjenice se raširile, odmah ga je odveo veterinaru. Nadali su se da mu mogu venski dati sedative ili anesteziju kako bi se umirio.

“Čim su došli na parking veterinarske ambulante srce mu je jednostavno stalo. Pokušali su mu pomoći, ali u roku od 3 minute nakon što je stigao veterinaru konstatirana mu je klinička smr”, nastavila je Gloria.

Kaže kako je Zen bio zaigran, veseo i zdrav pas, ali su to jednostavno situacije gdje čak i veterinari nemaju šta napraviti. U udruženju  je inače bio otprilike mjesec dana, a ni prethodno nije imao srećan život, jer ga je vlasnik doveo na čuvanje i nije ga više nikad preuzeo nazad.

Gloria Malin vodi i servis za čuvanje, gdje je Zen doveden. Njegov vlasnik je ubrzo počeo odugovlačiti s dolaskom po njega i produživao čuvanje za par dana uz razne izgovore.

“Sve je išlo u smjeru da je pas doveden s ciljem da ga ostavi, jer je znao da mu ja sigurno neću reći da dođe po psa jer ću ga inače izbaciti na cestu, ne bih to nikad rekla”, objasnila je.

Nakon čuvanja direktno je prebačen na udruženje, a vlasnik ga nije došao ni vidjeti. Pitao je par puta može li ga s djecom doći posjetiti, ali sve je ostalo samo na tome, nikad se nije zapravo pojavio.

Prije dvije godine takođe su imali situaciju gdje je pas starosti od godinu dana uginuo zbog istog razloga. Bio je bolestan i taman su počeli otkrivati što mu je, ali nije preživio stres petardi za Novu godinu.

Takođe, Gloria kaže kako je razgovarala s kolegom iz Đakova kojem se sada dogodila ista situacija s mladim psom, a i udomitelji udruženja  su im javljali da su psi u kupaonicama s pojačanom muzikom.

“Činjenica da netko mora umrijeti zbog desetak minuta nečije zabave mi je strašna. Ne mogu naći dovoljno odvratnu riječ da opišem koliko je to grozno, kad ti pas ode na takav način”, rekla je ona.

Najteže joj je što gledaju pse i ne znaju kako im mogu pomoći, jer nikakvi trikovi ne funkcionišu pošto psi bolje čuju i osjete vibracije od nas ljudi.

Razumije da je vatromet od par minuta u ponoć nekima lijep i da je samo on u pitanju, ne bi bilo nikakvih problema, ali dok se petarde u potpunosti ne izbace iz prodaje i njihovo korištenje se ne počne ozbiljno kažnjavati, ne vjeruje da će se ove situacije riješiti.

“Nadam se da će Zenov odlazak ili odlazak bilo kojeg drugog psa promijeniti nešto za sljedeću godinu, lakše ću prihvatiti da ga nema ako je otišao s nekom svrhom. Stvarno je nepravedno da na takav način odlaze”, zaključila je Gloria.

Eksplozija se dogodila u nedelju na vojnom aerodromu u Kabulu, ima mrtvih i povređenih, rekao je portparol Ministarstva unutrašnjih poslova Nafi Takur.

– Jutros je došlo do eksplozije na vojnom aerodromu u Kabulu, u kojoj je poginulo i povređeno nekoliko naših građana – navodi se u saopštenju novinarima.

Ostali detalji nisu saopšteni.